Imam 19 godina... Sinoć sam se igrala žmurke sa klincima. Vratila sam se u detinjstvo.
Nisam izabrao studiranje u drugom gradu jer nisam mogao da ostavim psa. Kad sam kući, po ceo dan smo zajedno. Ako nekoga mogu nazvati prijateljem, onda je to on.
Zar, svako ko putuje, na fejsu mora objaviti pesmu ''Tropski bar''. Dovoljno je što nas ubijate i sa lokacijama. Uredu je.
Danas je moj troipogodišnji sin uzeo moj telefon i odneo ga psu, da bi njegov pas mogao da zove drugare da mu dođu, jer misli da mu je dosadno... Telefon mi je skroz uništen i nije mi ga žao uopšte.
Ne volim kada ljudi sami sebe sažaljevaju. Ja sam preživjela silovanje i nastavila živjeti normalno. Ne pišem ovo da bi mi se neko divio, ja se samoj sebi divim svaki dan i to mi je dovoljno. Pišem da bi ljudi shvatili ako si dovoljno jak niko nije vrijedan da padneš na dno ma šta da ti se desilo u životu, a svima se nešto desilo.
Bojim se da kad izađem napolje ne dobiijem upalu i ovo malo mozga što imam.
Za svoj prvi dejt sam htijela da povedem frendicu sa sobom da joj ne noram kasnije pričati sve od A do Ž.
Ne kapiram one ambiciozne što ciljaju na desetke i ovako to niko ne gleda- bodove dobijaš za položen ispit, daj mi šesticu i da se nosim u pm...
Šetala sam se sa dečkom i videla na ulici malu slatku crnu macu, bila je tako umiljata i zamolila sam dečka da je usvoji... Pristao je... bila sam jako srećna... A njegova mama je dodala "samo nam je crna mačka falila u kuću".