Mama ima profil na fejsbuku, i užasno me nervira kad mi komentariše slike u fazonu "Mamin andjeo", "Lepota majkina" i slično. -.-
Imam brata od strica, volim ga ko rođenog, al mi svaki put proradi kompleks kad vidim kakav je on rmpalija, ko od brega odvaljen, a ja žgoljav i sparušen.
Mozda cete reci da sam neiživljena. Imam 15 godina i imućne roditelje. Živela sam do njihovog razvoda u inostranstvu, a onda sam se sa mamom vratila za Beograd, dok je tata ostao tamo. Po povratku u Srbiju moja majka je bila jedna od imućnijih razvedenih žena u gradu, ubrzo se udala za čoveka koji nema dece,a naravno moze nju finansijski da prestigne. Ja jednostavno više ne znam šta ću sa parama. Putujem, iživljavam se, kupujem markiranu odeću, samo da bih videla dokle odu njihove granice i verujte mi nema ih. Dobijam maminu x6-icu da vozim kad pozelim, nema veze što nemam dozvolu, izlasci su mi neograničeni, a pare koje za jedno veče potrošim sa društvom ravne su nečijoj mesečnoj zaradi. Često sam bila sa nekim vidjenijim momcima koji bi po godinama mogli tate da mi budu, samo da bih skrenula pažnju na sebe. I opet ništa i tako već pravim od sebe idiota pola godine od kad se mama preudala. Pitam se šta bi tata rekao na sve ovo, samo kada bi me se setio i došao da me poseti.
Kad sam bio mali uvijek sam se "umivao" sa 2 kažiprsta trljajući samo oči vodom... Otac bi mi uvijek govorio: "Ti obrazi nisu državni no tvoji sine"...
Kad sam bila mala jedva sam čekala da gosti odu, da vidim šta su doneli u kesama.
Napravila sam divnu večeru, obukla najbolju haljinu i on se najeo i zaspao... Ujutru je gotovo, ne mogu ovako. Trudim se, a njega boli uvo.
Nikad mi neće biti jasno zašto neke osobe uvijek misle da su njihovi problemi najveći.
Prije par dana išla sam kod bake autobusom jako rano. Pošto se nisam naspavala, bila sam jako loše. Kada je bus došao na moju stanicu učinilo mi se da vidim nekog čovjeka koji treba da uđe. Kada mi je vozač rekao da treba da izađem, rekla sam da čekam da uđe čovjek, pa ću ja da izađem. Vozač me je čudno pogledao i ja sam izašla i shvatila da na stanici nema nikoga i da sam se izbrukala pred cijelim autobusom.. :)
Najviše me boli to što sam u životu bio mnogo više poštovan nego voljen, da ne kažem da nisam nikada bio voljen. Srce mi se slama zbog toga, i ja sam ljudsko biće, valjda.