Da ventilator nije duvao u pravcu skripte, ne bi nikad bila otvorena!
Imala sam dečka koji je bio teško bolestan.. Bila sam uz njega sve vreme, išla po bolnicama sa njim, pazila ga više od njegove majke, od 0-24 sam bila tu za njega.. 4 godine je trajala naša borba sa bolešću. Na kraju se izlečio, i postao drugi čovek..
Imam 17 godina, rođeni brat mi je poginuo u nesreći pre 2 i po godine u svojoj 16. strašno sam usamljena od tada, i strašno mi nedostaje, iako sam konstantno nasmejana pred ljudima i trudim se da to niko ne primeti. Nemam sa kim da pričam o tome, a nisam imala ni roditeljsku podršku tada kada se to desilo, jer su mislili da je njima najteže, a da mene događaj uopšte ne dotiče. I posle 2 godine se osećam kao da se juče desilo, i mislim o tome bukvalno konstantno. Najviše boli kada nemam sa kim da se svađam oko daljinskog, kompa, i svih tih sitnica. Kada shvatim da sutradan neću imati kod kog ujaka da odvedem svoju decu, kada me pitaju da li imam brata ili sestru, a ja moram da kažem da nemam više. I prati me strašan osećaj krivice što mu nedelju dana pre nesreće kada mi je rekao da me voli, nisam uzvratila, nego sam se samo glasno nasmejala. Stalno sanjam da je opet tu pored mene i ponekad se toliko unesem da sam ubeđena da je tako, sve dok ne odem do dnevne sobe i vidim njegovu sliku na zidu, sa crnom trakom preko nje. Život bih bez trenutka razmišljana dala, jer mi i onako ništa ne znači, za još jedan minut kraj njega u kome bih mu rekla sve ono šta nisam imala prilike da mu kaže
Osećam se kao naivna osoba, zato što sam ubeđena da svaka osoba u sebi nosi nešto dobro, i da se kaje kad napravi grešku... Kad ljudi govore o greškama drugih, uvek pomislim "Pa možda je morao, verovatno se kaje...".
Moj momak stalno govori da sam baš lijepa, a on ima dioptriju minus 4 i po.
U prvom razredu osnovne škole sam dizao ruku da odgovorim na pitanje na koje pojma nemam, samo kako bi izgledalo da sam pametan. Svaki put kad sam digao ruku molio sam Boga da me učiteljica ne prozove.
Kad mi je ljubavnica neki dan poslala poruku da se nađemo, bio sam toliko sretan da sam ženi rekao da je volim.
Počele su da mi šalju zahteve za prijateljstvo drugarice nekih likuša koje su prijatelji sa mojim verenikom. I sad ja, kao pravi detektiv, provaljujem veze između svih njih. Više posla oko njih nego oko svadbe. :)
Pre nekoliko godina mi je lopov ukrao prazan novčanik iz tašne.Slatko se ismejem kad se setim toga.
Dve nedelje pre venčanja priznao mi je da me je prevario sa mojom najboljom drugaricom, koja je trebala da bude kuma na našem venčanju. Od te novosti doživela sam infarkt i postala dijabetičar sa nepunih 26 godina. Dok sam bila u bolnici on je dolazio u posetu ali sam odbijala da ga vidim, ona se nije nijednom pojavila. Kada sam izašla iz bolnice pozvao me je da pita kako sam i da li možemo da razgovaramo. Pristala sam, ni sama ne znam zašto. Osetila sam da se iskreno pokajao i da me i dalje voli. Cele noći sam razmišljala o našem razgovoru i pokušavala da dođem do najboljeg rešenja.Bilo je jasno kao dan, volela sam ga kao nikada u životu i dala sam mu drugu šansu.Da to nisam uradila ceo život bih se kajala što sam poslušala pamet, a ne svoje srce. Posle godinu dana venčali smo se, ovog puta je to bilo skromno venčanje u krugu porodice i prijatelja. Preselili smo se u drugi grad, on je našao posao, a ja sedim kući i čuvam naše blizance. Ne kajem se što sam pogazila svoj ponos, isplatilo se.