Pljunuo sam televizor kad je Nadal pokazao prstom da je Novak dodirnuo mrežu.
Komšinica sa trećeg sprata svako veče sjedi na terasi i pušta jako tužnu i depresivnu muziku. Sigurno se razočarala u ljubav.. A ja bih je tako znao voliti, samo da mi da šansu.
Prošle nedelje sam bio na rođendanu kod šestogodišnjeg dečaka, sina mog najboljeg prijatelja. Mali već dva meseca priča kako hoće neku igračku, za koju njegovi roditelji jednostavno nemaju para. Pošto meni to nije problem, ja sam mu je kupio. Dete je bilo presrećno. Poljubio je roditelje pet puta, meni se zahvalio deset puta. Rekao je da mu je ovo najbolji dan u životu. Meni je krenula suza koju nisam mogao da sakrijem i svi su je videli. I svi su bili oduševljeni, pošto su mislili da plačem od sreće zbog deteta. Nisam imao srca da im kažem da sam plakao pošto me je klinac podsetio da ja kao dete nisam imao nikoga ko bi meni mogao da kupi bilo kakvu igračku.
Najviše me iznervira kad mi drugarice koje su u vezama kažu: `pa moramo i tebi da nađemo nekog.` Nisam nesposobna samo neću sa svakim da budem.
Bio je to dan kad nisam imala šta dati deci za jesti, otišla sam u veliku trgovinu i napunila kolica do vrha svega i svačega. Pokušala sam da prođem karticom, mada nije bila u funkciji, jer sam dobila otkaz u firmi. Međutim, bingo, prolša sam, mojoj sreći nikad kraja. Već 10 godina živim u Nemačkoj i uvek se setim ovog dana.
Upoznala sam nedavno jednog momka i pričali smo na engleskom, jer nismo iz iste zemlje i u razgovor sam ubacivala " ono, znači, brate "
Kada sam prvi dan došao u školu izuo sam patike pred ulaznim vratima škole :)
Moj pokojni deda je bio slep, nikada me nije mogao videti... Svaki put kada bih kupila nešto novo, npr. patike, trčala sam kod njega da ih opipa jer ih nije mogao videti, a tako sam želela... Samo jednom da je mogao da me vidi... :(
Ja ne znam šta je sa mnom.. Imam 16 godina i trebalo bi da sam donekle formirana ličnost. Nemam nikakav cilj u životu, ne znam ni otprilike čime želim da se bavim, ništa me ne privlači. Ni o čemu nemam neki svoj, čvrst stav, često menjam svoje mišljenje kad čujem tuđe. Nemam ni neki svoj, aj da kažem stil oblačenja, imam gomilu stvari i nešto što sam nosila do pre mesec dana sad ne nosim jer su mi te stvari sad baš grozne. Nemam ni omiljeni žanr muzike, svašta slušam. Ne znam kako da opišem rečima kako mi je, možda ima neko sličan meni, pa da me razume.. Kao da sam izgubljena u vremenu i prostoru. Hoću da imam neki svoj stav, kakav-takav, da mi mišljenje ne zavisi od mišljenja drugih ljudi, da znam čime želim da se bavim u životu, da postavim sebi neki cilj i da lepo idem ka njemu, da znam šta hoću.. Nekad ne prepoznajem sebe. Znam da sam u pubertetu, da još treba da se formiram... ali ja stvarno još uvek nemam baš ništa po čemu se 'izdvajam'...
Udaću se za tipa koji bude dovoljno hrabar da me muva pred ocem.