Najdraže mi je kad operem kosu, vani +40, sve se topi, a mama ide za mnom i govori da osušim kosu da mi se ne okrenu usta i da ne dobijem upalu mozga!
Најежим се кад чујем "...па не знам шта да ти кажем" после излагања неког проблема.
Živim u studentskom domu, i imam neki običaj da svako veče pred spavanje izađem na terasu i kažem tiho, samo da ja čujem "laku noć Beograde".
Golman sam nižerazrednog fudbalskog tima. Jednom prilikom su me podmitili iz protivničkog tima i pustio sam dva gola. Dobio sam od njih 100e i kada sam se vraćao kući sa tekme u busu sam izgubio te pare. Ali mi nije bilo krivo.
Pre neki dan, izlazim ja iz zgrade predveče, kad na stepenicama sede klinci iz kraja. Sve ona dečica od 5 do 10 godina. I čujem kako jedna devojčica kaže: "pomerite se da prođe čiko". Oni se svi pomeraju, kažu mi "dobro veče". Ja prolazim sa svojih 25 godina. "Dobro veče čiko". I onda se setim kad sam ja tu sa svojim drugovima sedeo posle basketa, svi mrtvi umorni, pričamo o dogodovštinama od tog dana, svi imamo po otprilike isto godina kao sad ovi klinci. Nikoga od njih nisam video godinama, svi se raštrkali po belom svetu, fakulteti, poslovi, inostranstvo, neki se i oženili i udali. Kao da je bilo prošle sedmice. Nešto me steglo u stomaku i pomislio sam kako reka vremena nemilosrdno teče i da ću ovako nešto pomisliti i sa svojih 50. kad prođem pored nekih momaka koji imaju po dvadesetak godina. Došlo mi bilo da zaplačem. Ne osećam se kao "čiko" i ne znam treba li.
Najveći strah mi je da će me ošišati neko ko sjedi iza mene u busu ili tramvaju.
Uzmem daljinski da pogledam šta ima na drugim programima, obrnem 50 programa i ne znam šta sam videla na kom...
Кад сам био мали, када год би ми отпала нека длака са косе, или трепавица, плашио сам се да имам леукемију, јер сам чуо да од леукемије опада коса, и проверавао сам да ли ми течи крв из носа...