Ne podnosim ljude koji ne umeju da se izvine. Drugarica iz srednje mi je rekla da se ona nikad prva neće izviniti. Kada se desilo nešto, ona nije htela da priča sa mnom. Nakon nekoliko dana, prišla sam joj i pitala u čemu je problem. Ispostavilo se da je nešto pogrešno protumačila.
Promenila sam struku i roditelji su sad ljuti na mene. Radila sam ono za šta sam se školovala, ekonomija i finansijski softver. Odlična u poslu, zarađivala sam oko 2300e mesečno u struci. Međutim, shvatim da se ne pronalazim iako dobro radim, da sam se džabe školovala kad ja ne mogu mentalno više ovaj posao. Postanem za godinu dana web dizajner i dobijem posao. Plata mi je malo preko 1000e, ali mnogo se lakše diše. Međutim, moji roditelji misle da ja ne mogu biti dobra ni u čemu osim u ekonomiji i stalno me pitaju dokle ću da se debilišem i kad ću ponovo imati pravi posao.
Udala sam se za čovjeka koji svakih nekoliko dana ima dijabetičke krize. Sve ovo je tako naporno toliko da sam se počela pitati jesam li pogriješila s brakom.
Kako naći devojku, ako ne za vezu barem za seks? Imam 30, slabo izlazim jer nisam pušač, izgledam odlično, u kondiciji, atraktivan ali ne upoznajem nikog novog...
Ne volim uopste da slušam pesme. Mogu muziku, ali tekst ne volim da slušam kakav god da je. U zadnje vreme sam krenuo da treniram pa koristim slušalice i puštam samo melodije koje me voze.
Imam 40 godina, u braku sam 15 godina. Muž i ja smo zaista svasta prošli, život nas nije mazio, ali smo uvek bili podrška jedno drugom. On je dobar muž, voli me jako, venčali smo se iz velike ljubavi. Ali u poslednje vreme ja se osećam kao da ga više ne volim, sve me guši. Budem ja dobra prema njemu, ali sve to radim na silu. Istinski sam srećna samo zbog svoje dece i kada sam sa njima. Ne bih da rasturim porodicu, jer smo dobra i srećna porodica. Ne znam šta da radim. Mislim da ću ovako - ako se narednih 10 godina budem osećala ovako, onda ću se razvesti.
Uradila sam ono što godinama pričam mlađim koleginicama da ne smeju sebi da dozovole. Ono za šta sam se zarekla NIKADA! I što za 20 godina staža nisam sebi dozvolila ni dok sam bila devojka. Upustila sam se u vezu sa čovekom koji je razveden, sa te strane da kažem ispravno, oboje smo slobodni. Ne valja samo što je on direktor firme koja je naš ključni klijent. Kad saznaju, ako saznaju dobiću otkaz. Meni se ne daje otkaz jer su mi uslovi i plata savršeni. Njega volim! Mnogo! Jedino što me umara i plaši je to skrivanje, ne izlaženje u javnost, stalna pažnja, lažno ime u telefonu, bez slike, nema zimovanja, letovanja a da možemo da prošetamo zajedno, uvek je to neka zatvorena varjanta gde smo sigurni da niko neće videti. A taman i da dam otkaz, takve stvari se u struci ne rade, bar me u ovoj mojoj gde se svi znaju…
Kako ne volim ljude koji svima sve moraju ispričati. Takva je i moja sestra. Ja njoj apsolutno ništa ne želim reći o mom životu a ona se kasnije raspituje kod svih šta ima kod mene i onda sve priča prijateljicama. Glavna sam tema u tim druženjima a mrzim to. Kada neko nema život i ne zna o čemu da priča, onda je najlakše blatiti nekoga ko ima život, ko zarađuje i putuje. Fuj!
Osećam se lepo kad mi neko duguje pare. Iz kog razloga, ne znam.
Sanjala sam ime firme (u Beogradu) i sanjala da ću u njoj da se zaljubim. Tu sam se zaposlila, našla dečka i buduću kumu.