Kadrovski radnici, neću reći današnji strani naziv, su najveći neradnici i osobe koje nemaju pojma da odaberu prave ljude za pozicije za koje intervjuišu iste.
Razmišljam da počnem da lažem ljude da sam neplodna jer ne mogu više da podnesem šikaniranje jer ne želim decu.
Tip ne razumije zašto je sam skoro 3 godine. Isti taj tip doslovno ne zna da prestane sa prepričavanjem ko je šta rekao prije 10 godina u dijaspori ili o kolegama sa nekog ranijeg posla... Koga zanima šta kuha njegova teta susjedima i šta na to govore susjedi? Zamolim da promijenimo temu, više puta. Probam da pokrenem nešto novo, on neće. Blokirala sam kontakt. Nek priča sam sa sobom ili gnjavi chatgpt. Ljudsko biće ne želi da sluša gluposti.
Cura sa kojom sam se viđao je napravila sve samo da se posvađamo i da je otpilim. Već sutradan je otišla sa drugim i poslije par tjedana sa njegovim frendom. Brate..
Ogroman me stid obuzme kad se sjetim kakav sam bio kad sam bio dijete. Kad sam imao ispod 10 godina, obilazio sam porodicu i tračao jedne drugima. Da budem iskren, ništa nisam lagao, ali sam uvijek prenosio kad jedan član porodice kaže nešto loše o drugom iza leđa. Znao sam tako i mnoge posvađati. Pri tome, znao sam iznositi i neke privatne stvari koje čujem kad me roditelji povedu na porodična druženja. Sad imam 35 i još me bude stid kad te neke ljude vidim koji sad imaju i 70-80 godina.
Završila sam vezu od dvije ipo godine, iz koje sam htjela mnogo prije izaći ali mi on nije dozvoljavao. Manipulisao je sa mnom i varao me, a ja sam opraštala i nadala se da će se jednom smiriti. Samo jedan dan mi je dosadilo i blokirala sam ga svuda i ne izlazim nigdje da ga ne bih srela. Nakon 10 dana od toga upoznajem nekoga sa kim se razumijem i ko mene razumije. Ne znam da li je prerano da razmišljam o nekome novome, ali znam da sam njega u vezi davno prebolela.
Uvek mi je glupo da kažem nekome da mu smrdi iz usta, ali se onda zapitam kako njima nije glupo da ne peru zube...
U vezi smo 3 godine. Već skoro 2 godine imam raspravu oko toga kad ćemo da se preselimo i živimo sami (on želi da kupi kuću), podržavam i poštujem to ali za to je potrebno mnogo novca i sigurno bar još 2-3 god da se to realizuje. Moje strpljenje je pri kraju ne mogu više vezu na daljinu odlazak kod njega i dolazak kod mene. Viđamo se par puta u nedelju dana ali mi više nije zabavno. Osećam se izgubljeno u svom životu i ne znam šta više da radim. Njegov glas razuma je bitno da se volimo bitno da smo zajedno kad spomenem stan u gradu koji je blizu i njemu i meni on kaže kako nema finansija i to sam razumela neki period ali sada kad shvatam da on finansira svoju porodicu i da zarađuje poprilično dovoljno novca (drago mi je zbog njega). !!! meni novac nije bitan !!! ali mi je bitan mir!! On je u fazonu kako to finansijski ne može da izgura.. ne znam šta da radim više, gušim se, gubim se, ne znam šta više osećam i ne mogu ovako više a teško mi je da raskinem.. pucam!
Pošaljem muža u prodavnicu da ne gubim vreme. Imam puno toga obaviti kući. Umesto da radim što sam naumila, ja provodim vreme na telefonu jer me svaki čas zivka da pita nešto, npr gde se nešto nalazi, šta je ono još trebalo da kupi i tako razna pitanja 🥴
Da mi je neko pričao da ću naći čoveka (muža) poput svog oca, plus da će ga moj otac prihvatiti kao svoje dete, ma ne bih mu verovala. Oni su karakterno ista osoba, čak i isto misle o većini stvari. Ne bih ni do danas primetila da mi majka oči nije otvorila… Moj otac je strog i prek čovek, moćan i uticajan, uvek zaštitnički nastrojen prema ženi i deci ali s njim nema mnogo priče. Po njegovom ili nikako, plus nedo Bog nekom u njegovo da pipne. Sada shvatam da sam sebi našla tatu, a ne muža… Njih dvoje sada kombinovano postaju najjači ljudi u gradu… Ne znam šta sa tim, jer volim tog muškarca ali je toliko toga u njemu što kod oca nisam volela… Kako sam bila slepa zbog ljubavi joj…