Stalno se potencira da muškarci trebaju da prilaze ženama, da budu osvajači, da se trude, da imaju više žena itd. Kao to je u prirodi, i tako se od malena vrši uticaj kroz društvo, pa onda dobijamo armiju mlađih muškaraca koji jednostavno od tinejdžerskih dana i mladosti pucaju visoko a da nemaju izgled, priču, položaj tj.nešta izgrađeno da bi bili privlačni i onda dobijamo gomilu frustriranih, neizgrađenih muškaraca a time posljedično i žena. Muškarci trebaju da rade na sebi, da ne trče, da nemaju pritisak da moraju biti osvajači, je*ači i slično. Tako na duže staze ćemo dobiti veći balans u odnosima. Na kraju krajeva, ne treba bježati ni nužno od toga da se bude sam, bilo muškarac, bilo žena. Bolje i to nego stalno u nekim vezicama, trčkaranjima, nesigurnostima i sl.
Muž potroši sve pare na bivšu ženu a ja da radim po kući, e neće moći. Ovo nisam nigdje vidjela.
Jutros u 6 upalim radio i čujem Vitni Hjuston - i will always love you. I tako šminkajući se pomislih, kako je ovo moćna pjesma. Jedna od onih rijetko savršenih koja se ne miče sa trona, e to nam danas fali.
Imam 30 godina. Nijednog prijatelja sa fakulteta ili iz srednje. Danas mi prica koleginica o prijateljici sa faksa, cuje se svaki dan sa njom, jedno iskreno drugarstvo. I tužna sam, znajući da su meni ostali kontakti reda radi što pošalju poruku - "šta ima?" jednom u godini. Mnogo mi smeta to, ali ne kažem ništa, nisam bila sigurna je li to sad tako treba da je. Jedina sam pozivala. Sad sam sigurna da nije to okej, ili imate prijatelja u životu, pa iako je daleko, i životi su različiti. Mnogo sam usamljena, jer što se porodice tiče, mnogo su loši bili prema meni i na distanci smo. A muževljeva manja porodica nikako da prihvati da je oženjen, te nikako da mu daju prostora, nego stalno nabijaju osjećaj krivice da treba o njima da se brine itd. Sve normalno radi, ali žele da je glava njihove kuće i dalje. Tako mi dođe da odem negdje daleko i izgradim novi život. Čak živim i u gradu u kojem sam odrasla, blizu svoje, ali ne i muževljeve porodice. Osjećam da mi pravi život još nije počeo.
Imam momka koji me voli i iskren je i lojalan. Međutim, meni smeta što je u kontaktu i prjateljskim odnosima sa nekoliko svojih bivših devojaka. Nikada nikoga nije povredio, one ga ne mrze i čuju se ili popiju kafu. Sa jednom, koja mu je devojka iz tinejdžerskih dana hoće da idemo zajedno na večeru jer ona želi mene da upozna. On sve to gleda kao svoje stare prijatelje i poznanike i znam da me neće prevariti. Nije tip koji laže niti vara. Ali ja imam ogroman problem da to prihvatim. Ljubomorna sam i neugodno mi je da ima kontakt sa bilo kojom ženom sa kojom je nekad delio romantiku i intimu. Želim da budem otvorenog uma kao on ali ne znam kako ovo da prevaziđem.
Tata je kupio stan i izdajemo ga na dan. Sestra je dobila povrat novca, jer ga je prepisao na nju i kupila auto od tih para. Ona ima kraće radno vrijeme i dok sam ja na poslu ona sve počisti, dočeka goste itd. Ja sam svaki put kad sam mogla uskakala i radila, pomagala. Čak sam joj govorila da ja preuzmem SVU BRIGU vikendom i nekim danima u tjednu, da se rasporedimo. Naravno nije pristala. Počela ona da šefira kako trebam i šta, da naređuje npr. očisti to, otiđi tu, bukvalno sve što je njoj mrsko meni prebaci. Tada sam rekla da definitivno neću tako da radim, već hoću dan ona - dan ja. Nekoliko puta sam dolazila kući uplakana, mama je na njenoj strani i ja sam najgora u svemu - neradnik. Naravno, prijedlog nije usvojila, ja jednostavno nisam mogla da izdržim njene pokušaje ponižavanja i povukla sam se totalno. Tata nema previše doticaja jer bude na poslu, ali kada joj i on nešto predloži - ne doživljava. Nije vrijedno mog zdravlja, makar bila neradnik na kvadrat.
Sad kao odrasla osoba često razmišljam da li sam jedna od onih kojima nikad nije dijagnostifikovan autizam. Celo detinjstvo sam imala neku vrstu opsesije time da imam bend koji čine 24 osobe, moji prijatelji i da zajedno stvaramo i izvodimo muziku. Igrala sam se toga da snimamo spotove, držimo koncerte... Negde od pete godine, pa do 12. - 13. godine. Pisala sam imena tih ljudi na listove papira, čak sam i jedno vreme spisak tih imena nosila smotan u džebu ili u čarapi sa sobom stalno. Na tom spisku nisu bili ljudi koje poznajem, bili su to neki drugi ljudi... Pored toga, brojne vrste hrane oduvek su mi izazivale gađenje, npr. paradajz, luk, sarma, punjene paprike, sve vrste kiselih salata... Gorko, kiselo i ljuto ne podnosim. Nikad nisam volela gužve, buku, prejaka svetla, treperenje svetla u klubovima me dovodilo do toga da se osećam kao da ću pasti u nesvest... Nakon svakog izlaska ili odlaska na neku proslavu (svadba, rođendan) trebali bi mi sati da se smirim i da zapim...
U toksičnom sam odnosu i ne znam kako da izađem iz njega. Bolesno je, uništava me iz dana u dan, ali nikako ne mogu da presečem i stavim tačku.
Dečko je raskinuo sa mnom posle dve godine veze i zajedničkih planova. Ne želi da odemo na kafu i popričamo. Nekad odgovori na poruke pa se idalje svađa. Kako izmamiti od njega taj razgovor uživo?
Sa mlađim sam momkom od sebe, i stalno mi prigovara kako se oblačim. Nameće mi široke hlače, silterice, drukčije patike, crop top. Osjećam se tužno, posebno kada nešto od toga obučem, a on kaže,vidiš kako ti dobro stoji izgledaš još mlađe sada. Pa šta si onda sa mnom, nađi mladu i dobro. Rekla sam mu odmah na početku to, da sam prestara za njega, a on kaže volim tvoj karakter. Pa šta je sad? Inače, 10 godina sam starija...