Nedavno sam imala saobraćajnu nesreću iz koje sam izašla sa lakšim telesnim povredama. Kako? Nikome nije jasno, osim onom gore. Nazovite ga kako želite, ali ne sumnjajte u postojanje.
Pored upozorenja da usporim, da se zahvalim, da pokušam da gledam stvari šire, shvatila sam konačno ono najvažnije, a za mene ujedno i najbolnije (jer još uvek nisam potpuno prigrlila i prihvatila sebe): imamo samo i isključivo sebe.
Da sam, ne daj Bože, preminula, roditelji bi našli vremena da me vide poslednji put, drugarice bi našle vremena da se zajedno okupimo na poslednjem ispraćaju, samo ja fizički ne bih bila tu.
Pošto sam fizički dobro prošla, život, kako sam rekla, ide dalje. Videćemo se već neki dan… Majka i otac će me videti kada dođem kući. Bratu je bitno kako ćemo naplatiti štetu, jer sada, kad sam živa, šteta je nadoknadiva (mada nisam sigurna da je baš tako).
I to je sve što treba da znate o vremenu u kom živimo.
Od zaljubljenosti do ušiju do smučio mi se .. kratak je put.
Da li je normalno da partner u telefonu ima brojeve 20,30 bivših partnerki i kombinacija? Neke čuva od pre 20 i više godina, iako se ne čuje sa njima. Ništa ne briše iz imenika. Meni kaže da ja nisam normalna jer mi to donekle smeta.
Imam preozbiljne zdravstvene probleme, a strah me da idem na bolovanje zbog radnih kolega, zbog njihovog pričanja.
Kako me iritira ono viseće zvonce na vratima dućana jer kad ih netko otvori to se vražje zvonce čuje do Amerike 🤬🤬
U braku sam skoro 2 godine i nerviraju me muževi stavovi i njegovih roditelja. Odlučili smo da živimo kod mene i imamo svoju privatnost. Moji su u prizemlju i čak nas nekad pozivaju telefonom kada nešto treba, a ne tek tako da uleću i razumeju kada nešto ne uradimo jer hoćemo svoje planove da ispunimo. Pomažu nam i da sredimo kuću i stalno govore kako je ovo naše, i kako kroz koju godinu planiraju da idu na selo da žive i sve ostaje nama. Kada god to pomenu moj muž govori kako ovo ne ostaje njemu, kako ovo nije njegova kuća. Skoro smo imali raspravu kada sam pitala zašto nam njegovi ne pomogu kao što su i njegovom bratu (koji je dobio i kuću i i dalje se ulaže), na šta se muž uvredio i rekao da oni nemaju šta nama da pomažu i da sređuju ovde, oni su gore svi zajedno i to je njihovo, a pritom brat ima i decu, drugačije je. A možda bi i sve bilo u redu, da oni od mog muža malo malo ne traže pomoć i on uvek učini. Jako me nervira sve ovo. Šta raditi?
Ljudi slikaju čašu pića u izlasku i to je kao zanimljivo? Jeste li realni?! Ja da uslikam papuče rekli bi da sam luda.😏
Kad god pomislim da imam neki mir u životu ili da sam sretna dogodi se nešto loše. Evo ne znam jel ima još takvih ili sam baksuz.
Volela bih da sam srednju školu provela kao normalne devojke. Da sam imala srednjoškolsku ljubav i učila školu, umesto toga meni je bilo interesantno da pušim travu i vučem spid sad evo poslednja godina i nemam pojma šta ću dalje sa svojim životom...
Raskinula sam dugogodišnju vezu misleći da to nije to. Bilo mi je lakše, možda poneka deprica, ali vrijeme ide, leti, deprice se pretvorile u tešku depresiju. Kad bih samo znala da želi da čuje za mene.