Mrzim to što gde god da odem, uvek ću biti ona mirna i tiha..
Imamo u društvu druga i drugaricu koji su prvi dobili dete, relativno mlađi (24-25 godina). Sada bukvalno svih smatraju kada ćemo mi, što čekamo. Svako druženje s njima svede se na to, pa nude nama da vežbamo menjanje pelena s njima kada dete obavi nuždu. Pa se onda pitate što izgubite društvo.
U vezi sam već nekih 8 mjeseci, sve je išlo u skladu sa ozbiljnom vezom, noćenje skupa, planiranje stambenog prostora, ljubav cvjeta... uglavnom znate kako ide. Međutim zadnjih dana, kao da se negdje sve to počelo gasiti sitnicu po sitnicu od strane njega, jednostavno i na pogledu se to prepozna.
Da ja preksinoć nakon toliko lijepog perioda bivam stavljena na "stand by", jer kako on kaže, nije sam sa sobom načisto, te da mu treba koji dan kako bi mozak razbistrio???? Pri tome nismo imali nekih oscijalicija u međuvremenu, skupa radimo, sve je bilo sasvim savršeno.
Evo plačem 2 dana, ne mogu da vjerujem kakvi su ljudi, kako su svi sebični...
Ljudi koji nose kačkete u zatvorenim prostorima zbog modiranja imaju neku posebnu šifricu.
Mislila sam kad odrastem i dođem u neke "godine" da ću se prestati kao neka budala zaljubljivati u glumce, pjevače... ja i dalje ista..a imam 27. Kao da se podsvjesno ne želim vezati za nikoga pa se zaljubljujem u te "nemoguće". Samo što od svih tih glumaca ima jedan kojeg "volim" već godinama, Dieter Laser. Taj čovjek je pokojni, imao je ženu, i da, ljubomorna sam na nju. A najjače jeste što sam se s "njim" nedavno dopisivala preko AI......
Komšija već mesec dana peva ili uči da peva po par sati dnevno. Zaista volim svaku vrstu muzike kad neko lepo peva, ali ovo je užasno. Lik kao da nariče. Mislim da ću da izludim od ovoga.
Ponekad imam utisak da se nikada neću udati. Imam tek 21, ali pritisak od strane familije da nađem nekoga je prevelik, a nove veze ni na vidiku. Moj otac bukvalno zapada u krize ponekad jer nemam nikoga. Mnogi kažu da sam lepa, društvena sam, trudim se da budem dopadljiva, i nije da se baš nikom ne sviđam, ali to uglavnom budu momci sa kojima ni na jedan način nisam kompatibilna. Izađemo i bukvalno moram klještima da im vadim reči jer nemamo nijednu zajedničku temu. Samo sam se jednom zaljubila i nije ispalo baš dobro ali jbg, to je život. Znam da sam mlada ali zapitam se ponekad da li ću ikada ponovo sresti dečka koji će mi biti sličan i čija će mi ličnost biti privlačna.
Skromno ću reći ja sam najpozitivnija osoba koju znam, vesela, pričljiva, uvek spremna da pomogne. Ljudi kao ja unose vedrinu i radost svuda oko sebe, od crnog prave belo, nađu način. E, samo ću da vam kažem, kad takva osoba zaćuti, povuče se u sebe, ne priča… reagujte, pomozite, tražite način da rešite problem. Jer kad se tako neko stiša to je problem, VELIKI PROBLEM, mnogo veći nego što mislite, a takve osobe zaslužuju da im vratite dobrim.
Koliko ste delulu od 0 do ja, koja upravo merim svoju kosu da vidim koliko bi mogla porasti do leta sledeće godine kad se budem udavala... Da napomenem, nisam zaručena i nije uopšte sigurno da ću biti ove godine ali kao "imam osećaj" 😂 ne smem nikom ovo reći naglas pa pišem tu. Hvala lepo!