Radim u domu umirovljenika. I mogu reći da je to idealno mjesto za ogrješit se od nekog ili steći zasluge za dobra djela.
Nemam roditelje i navikla sam na to. Tako sam oduvek živela i prihvati se vremenom. Imam prijatelje, lepo mi je u životu i nemam nekih većih problema. Sinoć sam prvi put u životu sanjala kako plačem zato što nisam upoznala majku. I kad sam se probudila imala sam neki čudan osećaj... Razumeće me samo oni koji isto nemaju roditelje, ne nedostaje meni majka, nego ne znam kako da shvatim san...
Imam 21 godinu, a decko 26. U vezi smo godiju i 2 meseca. Oboje radimo. Volela bih brak sa njim u ovom trenutku. Znam da možda zvuči kao da žurim, ali stvarno ga volim i znam da je osoba za mene sa kojom mogu provesti čitav život. Znam i da on voli mene. Jednom sam ga pitala kakav je njegov stav o braku i kada planira da se to desi. Rekao je za 3 godine možda malo ranije možda malo kasnije, ali tako okvirno 3 godine. Naravno mogu da čekam toliko, ali bih jako volela da se to sad desi. Možda je ovo glupo što mislim. Ne znam šta da radim kako da ga pitam.
Želim da dignem ruke od svega. Dam otkaz, razvedem se, prodam sve što imam i nestanem. Imam 42 godine i promašio sam bukvalno svaki aspekt u životu.
Završila sam pravni fakultet. Nakon pripravničkog staža ne mogu naći posao. Za sve koji žele upisati fakultet nek dobro razmisle, jer gorčinu i razočarenje koje osjećam ne želim da iko to osjeti.
Nakon što me je bivši kog sam mnogo volela varao sa kim je stigao, dobila sam tolike traume da se plašim da uđem u vezu i da se zaljubim. Od osobe koja je prezirala prevare, postajem osoba koja se uglavnom viđa sa zauzetima. Bolja mi je opcija da budem sa zauzetim bez emocije, nego da budem u vezi, da se zaljubim i da mi se desi isto. Još kad vidim kako varaju bez trunke griže savesti, dok pljuju po svojim ženama, a posle glume dobre momke i muževe. I sad opet osudite žene, pošto muškarci nikada nisu krivi.
Imam 35 godina i do sada nisam našla pravu osobu sa kojom bih stvorila porodicu. U poslednje 2 godine ta želja je sve više izražena. Za bivšeg dečka sam mislila da je ta osoba jer su nam se životne vrednosti, stavovi dosta poklapali ali od toga nije bilo ništa jer on ima neke životne kočnice. Uprkos tome naši putevi su se konstantno ukrštali kroz godine ali nikada ništa mnogo ozbiljno nije izašlo. Sada sam ja stavila tačku na taj odnos i bukvalno sam izgubljena u smislu kako dalje. Nisam neki tip osobe koja izlazi i kreće se među ljudima a svesna sam da bi trebalo i u fazonu sam ‘šta sad?’.
Čini se da oboje imamo druge ljude sa strane a uvek nas nešto vuče jedno drugome i završimo skupa al nikako u vezi. Imali smo svađa, prekida odnosa od par godina i opet mirenja. Ceo život se vatamo a nikako da se uvatimo. Šta da uradim više? Dosla sam u fazu gde želim nešto ozbiljnije a on opet nije siguran, izlazimo s drugim ljudima oboje.
Kupila sam avokado da probam. Bacila jer je po meni bio ustajao, i nezreo. Sestra mi je rekla da je to takav okus.