Komplekse i nesigurnosti ne leči Instagram, već stručna pomoć psiholog ili psihijatar. Nadam se da će pojedini to s vremenom razumeti.
Gledam jednu svoju drugaricu i iskreno mi nije dosta toga jasno. Gde god da idu ona, muž i dete tu su sa njima i njeni svekar i svekrva. Znači ja još nisam videla da su oni negde otišli sami kao porodica. Još i dok su bili u vezi isto je tako bilo, svugde su oni išli sa njima. Ajde okej je da odu zajedno nekad negde, ali da svaki mogući put idu i oni to mi je nejasno. Svekrva njena im sedi u kući po čitav dan i ona to trpi. Ja evo moju svekrvu volim, extra žena i imamo super odnos, ali opet tako ne bih mogla niti bi ona žena mogla verovatno.
Ne mogu da razumem to kao ti si introvert i ti ne pričaš mnogo, na pitanja odgovaraš u max 2 reči, a ovamo mene izrešetaš i pitanjima i podpitanjima kao da sam u sudnici. Iscrpljujuće je. Prijateljski razgovor treba da prija.
Ja ne verujem u flertovanja i ostale igrarije. Ako nešto želiš sa nekim ili ti se svidi, imaš jezik, pa kaži toj osobi. Sve ostalo su priče za malu decu ili loša tumačenja nečijeg ponašanja.
Ceo život sam ljubomorna na žene koje su lepe prirodno i bez truda kao moja majka. Nema nijednu lošu sliku za ceo život i uvek izgleda bolje od mene i kad se full sredim i namontiram.
Imam osećaj da sam ceo svoj život promašila imam 39 godina i nemam nikoga. Nemam partnera ni porodicu. Najteže mi je što nemam sreće a ni umeća u pronalasku partnera i što sam sama toliko da boli ponekad da udahnem!
Nedostaje mi mama i majčinska ljubav. Nikad mi neće biti jasno zašto me gura od sebe, još od kad sam dete bila. Šta god da uradim ne valjam i uvek su drugi bolji od mene, a pomagala sam joj uvek i fizički i finansijski. Gledam svoju prijateljicu kako se skoro svaki dan čuje sa svojom mamom, kad god joj nešto zatreba njena mama je tu. Želela bih i ja to. Bez obzira na to koliko mi nedostaje i koliko žudim za razgovorom sa njom presekla sam nekako u sebi i evo već mesec dana je ne zovem (inače zvala sam je uvek ja), a niti ona mene. Jako boli.
Napadi panike i opsesivne misli da ću se ugušiti svaki put kad sam među ljudima su počeli mnogo da mi utiču na kvalitet života, izbjegavam mnogo toga, ne mogu da se pomirim da je ovo moj život sa 24 godine, ali kao da je strah preuzeo kompletan moj život.
Greškom sam seo u tuđi auto i sedeo minut jer mi je bilo neprijatno da odmah izađem.
Nema većih foliranata od ovih što samo slušaju narodnjake i jedino u kafanu izlaze. Ja koji skoro ceo život slušam pre svega (ali ne i isključivo) metal i elektronsku muziku za pola minuta mogu da iskopam narodnjake za koje će mi takvi redovno reći: "Fuj, seljačino". Takav komentar za te iste pesme nikada nisam čuo od onih koji imaju širi dijapazon muzike koju slušaju.