Kako mi idu na k ovi što uvek govore 'pomozi ovom, pomozi onom', a oni ništa ne preduzimaju. Isto tako, zvocaju ljudima što neće da ustanu u prevozu da neko sedne, a oni sami sede, što zapravo pokazuje koliki su licemeri. Pa je'em mu, ako nešto želiš, to uradiš, što napadaš druge?
Ja stvarno ne mogu da verujem u šta su se današnji ljudi pretvorili. Da li je moguće da ima toliko naroda koji se sprda sa lopovima, krađama itd i podržava to? Stalno čitam i slušam podrugljive komentare 'e neka je, snašao/la se' itd. Treba da vas bude sramota. Od kad je krađa postala normalna stvar? Ovaj svet je totalno otišao u k.
Prvi put za moje 22 godine života desilo mi se da mi je pegla ostala uključena, i otišla sam u grad. Sva sreća da je crkla, da je ostala zapalila bi se kuća!
Ranije sam imao dosta prijatelja non stop se izlazilo negde, vremenom kako smo otišli na studije, zaposlili se, našli devojke neka prijateljstva su nestala. Prijatelje koje trenutno imam su baš pravi iskreni prijatelji. Ranije dok sam ih imao puno jedan kuka, drugi se ne seti ni da mi čestita slavu, rođendan. Par puta kad mi je trebala neka pomoć kulirali su me, neki i kad odeš sa njima negde očekuju da im platiš luksuznu večeru. Jedan dan sam takvima reko more terajte se. Imam tih 10-tak prijatelja za koje sam tu u svako doba dana kao i oni meni.
Sramota me je da priznam koliko sam zaokupirana svojim fizičkim izgledom, da sam puna kompleksa i da stalno razmišljam o načinima na koji mogu da se popravim. U društvu se pravim da sam samopouzdana osoba zadovoljna sobom i ponašam se nonšalantno kad se pomenu teme vezane za lepotu, a kod kuće je druga priča. Kozmetika, treninzi, kosa, šminka, analiziranje svake pore na nosu, svake crtice i mladeža. I ovo moje stanje traje od 7. razreda osnovne, a sad sam u srednjim dvadesetima. Kao dete sam bila jako ružna. Imala sam problematično lice, nosila sam protezu, mama mi je pravila neku smešnu frizuru, imala sam grbav nos, koji sam posle srednje operisala. Niko me nije zezao za izgled, ali sam se našla u 100 situacija u kojima bi mi indirektno bilo stavljeno do znanja da nisam lepa kao druge devojčice. Nikad kao dete nisam dobila kompliment vezan za izgled i mislim da zbog toga vučem ovolike komplekse.
Izrešetajte me mišljenjima da se dozovem pameti. Bila sam u kombinaciji 5 godina sa likom, ništa ozbiljno viđali se kad kome odgovara i sve super. No zadnjih pola godine davao je on meni hintove da se mi smuvamo ali gospođjica nije htjela jer joj je tako odgovaralo. Nađe on curu ja to tesko podnesem sreća kratko je trajalo i skontam ja možda ipak i ja nešto prema njemu osjećam. Odlučim onda da se ja malo potrudim oko njega prođe mjesec on mene izbjegava ja pitam što je to tako on meni ma nije samo nema vremena. Saznam ja prije par dana da je on našao curu i to 8 godina stariju od sebe i sad sa njom uživa. Ponizim se ja i kažem da trebamo da se vidimo, iskoristi me tu i na kraju svega mi kaže da on prema meni više nema apsolutno nikakvih osjećanja da je to sve bilo samo muški nagon. Da ne pričamo kako me je držao na rezervi u slučaju da sa njom ne uspije da opet može da mi se vrati. Meni opet fali da mi neko lupi šamar i da me dozove da ne razmišljam o svemu.
Otkad sam krenula da pijem kontraceptivne pilule zbog policističnih jajnika, ja sam postala opsednuta slatkišima. Ranije sam mogla 15 dana lako izdržati bez šećera, a sad ako ne pojedem nešto slatko u danu tresem se i opada mi koncentracija… kao pušač kad nema cigare.
Momak i ja sređujemo kuću u koju ćemo da se uselimo. Odlučili smo se da se ne venčamo odmah kad počnemo živeti zajedno, već posle kad se mi za to odlučimo. Njegovoj familiji je to skroz u redu, a moji neće ni da čuju za takav način života..
Jutros kad sam išao na posao, prisustvovao sam sudaru u kome je jedan čovek poginuo, tu scenu njega kako mrtav leži na putu me je potresla i evo nisam ni za šta sad da radim...
Shvatila da samo gubitnici vole da ih čekate, jer je to jedini način da se osete bitnima.