Moja drugarica je zaljubljena u 10 godina starijeg čoveka od nje. Ona je u ranim 20 a on u ranim 30 godinama oboje su slobodni nemaju partnere. Međutim drugi problem je ovde to što čovek ne želi ozbiljnu vezu i traži samo devojke za jednu noć a moja drugarica nije takva devojka. Probala sam da joj ukažem na to u više navrata jer vidim da se baš zaljubila ali jednostavno ona to ne vidi videćemo šta će da ispadne iz ovoga.
Najmlađi sam zaposleni na gradilištima koje naša firma ima. Sadašnji šef nadzora uskoro ide u penziju i vlasnik firme, na osnovu mojih rezultata, želi da mene postavi za novog šefa nadzora.
Iskreno, meni nije drago zbog toga, više mi je muka nego radost. Dosadašnji šef je ljude toliko razmazio da piju na poslu, igraju karte i ignorišu naređenja. Ja sam još i najmlađi među njima, u dobrim smo odnosima, a sada bih trebalo da potpisujem da je sve u redu iako nije, da sprovodim alkotestiranja i vodim zapisnike o svakom pojedinačnom radniku, jer vlasnik to sada zahteva.
Razlika u plati je oko 400 evra, ali mislim da to možda nije vredno toga. Plašim se da ću sebi zagorčati život. Sa druge strane, ako odbijem mesto šefa, verovatno mi ga više nikada neće ponuditi.
Ne znam šta da radim. Da li da žrtvujem svoj napredak zbog grupe ljudi koja bi me prva gurnula u vatru kada zagusti? Možda ću prihvatiti, ali stvarno nisam siguran. Treba mi savet.
Sa mužem sam u braku 24 godine, sve u životu sam ga naučila što je trebao od svojih toditelja, od njega napravila čoveka, ali njegovu narcisoidnu narav nisam mogla ublažiti, potrošio je moju dobrotu, mladost i lepotu, i sada mi je već preko glave još on mene poklapa u svakoj rečenici, razmišljam da se razvedem...
Ako ti kažem da pamtim taj 24.09.2015 kad sam sleteo na Beauvise aerodrom u 15:50 kada si me čekala sa najlepšim osmehom, hoćeš se i tada tripovati i misliti da pamtim samo detalje o tebi??
Mislim da nije fer što oni nefleksibilni, kruti, tvrdoglavi i sebični ljudi, koji samo teraju svoje, uvek dobro prolaze u životu i, koliko imaju taj beskompromisan stav, toliko im sve ide na ruku. A mi koji se trudimo prema svima i svemu da imamo obzira, sve uvažavamo, prilagođavamo se maksimalno, pravimo kompromise, rasplinjemo se i iscrpljujemo... opet ništa ne postignemo. Ili postignemo nešto malo, ali skroz nesrazmerno utrošenom trudu, vremenu i energiji, dok ovi ograničeni i bezobzirni samo idu dalje. Ne mogu da shvatim kako se i zašto ljudi i okolnosti prilagođavaju njima.
Osjećam se kao da netko drugi živi moj život, a ja gledam sa strane.
Već godinu dana u zgradi ostavljam poruke tipa ‘Molim vas tiše u 22:17’ iako tad niko ne pravi buku. Samo želim da znaju da ih neko prati u minut. Smatram da tako podižem disciplinu u kolektivu.
Mom mužu bivša žena upravlja životom i vremenom preko djeteta koje je već tinejdžer, katastrofa.