Od kada je postalo normalno da poslodavci ne daju ni dan odmora u sedmici ? Promenio sam jednu firmu pre 2 meseca i evo me u drugoj firmi gde takođe nemam slobodan dan jer posao ne sme da stane i nemamo zamenu. Uglavnom su ovo dozvolili penzioneri i oni koji su pred penzijom pa "daj šta daš" makar ne odmarao ni dan... Ljudi rade po 10h dnevno i tako 30 dana !!!
Dve godine sam bila u vezi sa čovekom koji je stalno nestajao kad god mu nešto zasmeta. Po deset, petnaest dana ga nema, ja na kraju popustim, javim se prva i ispadnem glupa. Pomirimo se, bude lepo neko vreme, pa opet isto.
A jedino što sam ikada tražila od njega je da makar jedan vikend odemo negde zajedno. Jedan jedini. Ni to nije mogao da mi učini.
Za njega sam radila stvari koje većina devojaka ne bi ni pomislila da uradi, a on je na kraju posle dve godine samo prestao da se javlja, prestao da odgovara na poruke kao da nikad nisam postojala.
I to je sve što sam dobila za dve godine svog života.
Kaže mi čovek nakon što sam mu našla poruke s drugaricama kako treba da poradimo na mojim nesigurnostima. Kako bi bilo da poradimo na tome da nemaš drugarice Milorade?
Kad smo imale 16 godina drugarica i ja smo stopirale do susednog grada. Najluđe iskustvo u životu.
Umorio sam se od svega, životnih trauma, vlastite obitelji, očekivanja na poslu. S djetetom koje je u pubertetu provodim vrijeme razvijajući radne navike, ono me ne doživljava ni 2 posto, a u ženu sam razočaran jer me nije doživljavala kao muža, proturječila mi pred djetetom, govorila svašta. Intime nema jer je sve uvijek bilo moje naganjanje nje, nakon više od 10 godina braka i sad više ne vidim smisla. Sad kad vidno nisam dobro, sad bi se na mene obraćala pažnja. Lijepo je biti i muž i otac, al postavljanje svojih granica je oslobođajuće. Dokle će tako, ne znam.
Osjećam se usamljeno. Imam dosta prijatelja i rodbine koji mi se javljaju da se nečim pohvale, da mi ispričaju o svom životu, šta se kod njih dešava. Kad im je lope takođe meni trče da im svima budem rame za plakanje, a mene nema ko saslušati ni u dobru ni u zlu. Prosto kad hoću da kažem nekome nešto o sebi samo promijene temu. Fali mi neko koga mogu saslušati i ko me može saslušati.
Ljudi misle da sam fin a ja u stvari sa svojih 27 godina imam socijalnu anksioznost i zato slabo pričam u većem društvu i na poslu, samo tu fobiju dobro maskiram.
Uvek me je nerviralo što na stanicama ne postoji neki sistem gde kada dođeš uzmeš broj i tim redom ulaziš u voz/autobus. Ja uvek dođem ranije i čekam i onda drugi ljudi dođu i uguraju se prvi. Niko me ne tera da dolazim ranije i znam da je šašavo, ali eto 😊
Okupilo se društvo i jedva se organizujemo da dovedemo par devojaka da budu to veče sa nama. Pošto drugar ima nabudžen automobil, baca mi ključeve da idem sa njim da bi bolji utisak ostavili. Veče je prošlo ekstra od pića, klope, novih veza itd... Pošto sam jedini ostao trezan moj posao je bio da te devojke vratim. Prvu turu odvezem bez problema, a druga je bila katastrofalna. Njih 4 su ostale sa mnom u kolima i krenuo sam da ih vraćam sve dok nisam ostao sa tom jednom devojkom u kolima. Krenuo sam da je vozim van grada i pošto je bilo oko 4 ujutru stisnuo sam jači gas i krenuo magistralom. U tom trenutku muzike, držanja za ruku i slatkog smeha, na put mi izleće divljač i otkidam prednji branik automobila koji nije bio moj. Devojka sva u šoku od straha počinje da menja boje i već vidim da sam kod nje završio. Nekako sam je odbacio do kuće gde je istrčala iz automobila i pobegla. Ne znam jel gore što sam morao da platim popravku ili što sam se izblamirao kao najveći debil?
Kad sam bila mala, sa djecom iz komšiluka sam se igrala Judine žene. I tako smo išli komšilukom prekriveni bjelim čaršafima ili stolnjacima zavisi ko je šta uspeo da ukrade iz svoje kuće, i kao ludaci upadali u kokošinjac da plašimo kokoške i piliće. Nije ni čudo što me je naš pjevac mrzeo i ganjao kad god me video.. Jednostavna i divna vremena..^_^