Dala sam otkaz u firmi gde imam platu 210K jer trpim mobing. Rekla mi je pred svima "ma ima da slušaš, za to te plaćam". Sve kolege su mi čestitale, potapšale po ramenu uz bravo, ako si dala otkaz i ne treba to da trpiš. A pred direktorom i njom su svi ćutali kad sam se žalila šta mi radi. Sutra počinjem da radim u pekari za minimalac dok ne nađem nešto u struci. Srećna sam.
Imam nisko samopouzdanje ali samo iz tog razloga što sam glup. Svi mojih godina znaju mnogo više životnih stvari i mnogo su upućeniji u sve teme i situacije nego ja. Razumete li, znači mnogo mi ruši to sveopšte samopouzdanje i stalno kad bi se desilo da izgradim nešto samopouzdanja o svojoj negluposti, to bi se srušilo kao kula od karata kad vidim koliko zapravo drugi imaju opšteg poznanstva više nego ja. Hvala svima koji su pročitali.
Razočarana sam. U život, u sebe, u izbore..... Jednostavno sam umorna da se ljudi igraju sa mnom, da koliko god sam ja fer opet pojedem g*vno. Nikome nisam bitna. I umorna sam da se pravim jaka, i da sam dobro.
Imam hemiparezu od rođenja – delimičnu slabost jedne strane tela. Znam da nas ima još sa istom ili sličnom dijagnozom. Odrasla sam devojka i upravo sam izgubila posao jer su mi rekli da nisam dovoljno brza....
Boli me to jer znam da vredim i da se trudim, ali ponekad imam osećaj da me život non-stop udara i da nigde nisam dovoljno dobra.
Želela bih da zamolim ljude koji imaju hemiparezu ili neko slično ograničenje: čime se bavite? Gde ste uspeli da pronađete svoje mesto?
Mnogo bi mi značilo da pročitam iskustva onih koji su uspeli da izgrade karijeru uprkos dijagnozi. Treba mi malo nade i pravac kuda dalje.
Željela bi da se osvrnem na svkodnevni život koji uzimamo zdravo za gotovo. Pod brzinom vremena u kojem živimo, ne stignemo se zahvaliti za trenutke koji se ne podrazumijevaju.
Neko bi sve dao za jedan dan našeg života.
Obratili pažnju da li smo zahvalni na tome sto imamo?
1. Porodica, ljude koje volimo da li to znaju? Da li smo im danas bili od koristi? Da li smo ih zagrlili, uputili lijepu riječ?
Sve je prolazno, mi smo prolazni. Ako sutra neko od njih se ne probudi kako bi se mi osjećali?
Život nije idealan, ni naši odnosi, nažalost. Ali najveće bogatstvo na ovom svijetu su mi moje drage osobe, da njih nema moja duša bi bila jedna ruševina.
Hvala Bogu na svemu što mi je dao, zaista sam zahvalna.
Najviše mu hvala na mojoj porodici. Volim vas. 🤍❄️🫶🏻
Suprug i ja nismo bili u Srbiji, duže od 10 godina. Mi ovde na "zapadu", živimo vrlo pristojno, ništa preko mere. Imamo svoj krov nad glavom, plaćamo račune, nismo željni hrane, odeće, obuće i tehnologije. Finansijski smo stabilni i bez kredita. Nemamo problem ako se desi iznenadni trošak, ali ništa preko mere. Krećemo se, kad god nam to dozvoli vreme i super nam je. Međutim, problem je u prijateljima i rodbini u Srbiji. Treba da idemo na leto, na odmor. Uopšte ne znam, šta da im odnesem i šta očekuju da im doneseš iz inostranstva kao znak pažnje. Mi nismo oni, koji imaju 3 kuće i zlatne automobile, "vrlo uspešni", a osećam da svi misle da si koka koja nosiš zlatna jaja.
U posljednje vrijeme osjećam se kao da stojim u mjestu. Završila sam IT, imam više od devet godina freelancing iskustva, preko dvadeset urađenih projekata i objavljene istraživačke radove ali i dalje me svrstavaju u „juniora“ samo zato što sam tek završila fakultet. Stalno mi savjetuju da radim besplatne projekte „za portfolio“, kao da sve što sam do sada uradila ne vrijedi. Želim samo priliku da napredujem, da me neko procijeni na osnovu onoga što stvarno znam, a ne na osnovu pretpostavki. Ako već sumnjate u moje iskustvo dajte mi zadatak. Dajte mi konkretan problem da ga riješim, pa onda procijenite moju vrijednost. Samo želim fer šansu.
Imam muža i zajedničko dete od skoro godinu dana, a u potpunosti živim kao samohrana majka. On nije otac svom detetu, on samo eto kao živi sa nama, dolazi kući da se okupa i prespava. Ja sam ceo dan sa detetom, ja hranim, ja presvlačim, ja kupam, ja se igram, ja se šetam, ja uspavljujem, noću se ja budim ako treba. Da, isto tako i vikendom, tata gleda tv, a ja sve ostalo. A da - i ja kupujem sve za dete, od mojih para. Tata eto plaća račune, nekad napuni frižider kad se seti i to je to. Nije stvar u tome što mi je teško, ali plašim se za dete. Ako se meni ne daj Bože nešto desi, ne smem da ga ostavim rođenom ocu ni na 3-4 sata, jer mislim da bi jadno dete ostalo gladno, žedno, ukakano i nepresvučeno. Ne znam kako može ovako. Kao da mu uopšte nije stalo.
Danas sam “teška srca” dala otkaz na poslu koji nije u mojoj struci, ali ga volim. Volim ljude s kojima radim i šef je genijalan. Ali… Ukazala mi se savršena prilika za boljim poslom u mojoj struci i znam da je to za moje dobro i moj osobni napredak.
Imam dečka i živimo već dvije godine zajedno. Na sam spomen svadbe i dijece diže mu se kosa na glavi. Imamo 30 godina u du*etu, ne želi se otarasiti svoje majke koja nam ne da mira i njegovog oca koji doslovce još uvijek traži izvode bankovnog računa. Ja zaista ne znam što da radim.. Mislim da ovdje ljubav nije dovoljna ! Ne mogu živjeti pod njihovom diktakturom !!!