Prije par mjeseci sam započela vezu sa momkom koji je jako dobra osoba, pažljiv je i onako što bi se reklo mica mala. Međutim problem je što se osjećam kao da sam ja muško u vezi, gdje god idemo dejt moram ja isplanirati, moram mu reći šta da obuče inače je u stanju da u restoran na večeru ide u trenerci i duksu uz to mu moram i dva puta naglasiti taj dan šta tačno treba obući jer je u stanju obući trenerku i reći mi “pa nisi mi napisala u poruci još jednom”, ne možemo nigdje van grada otići jer se boji voziti po autoputu a i ne zna da prebaci u petu brzinu. Sa mamom se dopisuje po cijeli dan i stalno ga zove da vidi šta radi, da li je jeo, ima ključeve od njegovog stana i dolazi nenajavljena kad poželi. Oboje imamo po 28 godina i bojim se iako je predobra osoba da nikad neću moći da se oslonim na njega kao na muškarca.
Sa bivšim sam bila u lepim odnosima, ali mi je smetalo što sam morala u svemu da ga slušam i da ne sledim svoje snove. Želela sam biti nezavisna, ne živeti na njegov račun već biti samostalna, uspešna. To je za njega značio kraj. Bio je ili prihvati moje uslove ili otiđi. Sada kada radim na sebi, vidim da je toliko teško, još uvek nisam u mogućnosti da mogu osnovati porodicu. U međuvremenu sam stupila u vezu sa momkom koji me podržava u željama, skupa smo u svemu, ali nemamo budućnost jer sa platama koje zarađujemo ne možemo priuštiti nešto više. Toliko sam zbunjena, jer godine lete, nisam mlada... osećam se bezvredno. Ispade da je najbolje biti proračunat.
Mrzim biti paranoična, previše se brinem oko svega, misli se samo roje. Ovo što me sad tišti je stvarno zafrkano i trebam neki savjet bilo što. Inače mi muž živi kao podstanar jer nema svoju kuću ovdje (ja iz HR, on nije) a ja ga kod sebe primiti ne mogu jer roditelji i brat žele svoj mir i svi imaju malo 'slabije' živce tako da bolje bit odvojen. On živi u stanu gdje mora ubrzo izići van jer gazda prima turiste, a kad je ovaj htio naći neki stan za preko sezone, nema jer su preeskupi! Obratio se svome šefu za pomoć pa mu je ovaj dao neki kamper u šumi. Sad mene brine milion misli; kako ćemo se snaći za struju, vodu, Wc, i sve ostalo, uz to preko ljeta u šumi ima bezbroj gamadi kao što su zmije, krpelji ili može naići pas lutalica, i još taj život usred ničega gdje može i netko naletit, neki luđak. Toliko sam zabrinuta kako ćemo ovo ljeto izdržati s takvim uvjetima i još u šumi, isto tako sam i bijesna kako su ti prokleti stanovi skupi, ispod 700 eur ne možeš naći, a nama plaće premale.
Bio sam na razgovoru za posao ispomoć u kuhinji. Restoran je blizu plaže koja vrvi turistima. Poslodavac mi nije znao objasniti je li plaća koju mi nudi neto il bruto. Osim što ne cijene sezonske radnike eto ne znaju ni pojmove koje bi trebali. Tko zna za sto nas sve zakidaju? Ljudi, čitajte Zakon o radu, ne dopustite da vas iskorištavaju. Recimo ako vam isteče ugovor (ne znam jel vrijedi za sezonske poslove) poslodavac vam mora isplatit godišnji razmjerno koliko ste radili kod njega. Recimo u Hrvatskoj ako ste radili 3 mjeseca 6 dana tjedno možete dobit oko 6 dana plaćenog nakon isteka ugovora. Cjenite sebe.
Potreban mi je savet, ali stvarno vas molim bez osuđivanja. Radila sam nekoliko poslova do sada ali neprijavljena: u nadnici, školskoj brzoj hrani, call centru - na procenat, dropsiping prodaja preko interneta tj. kružni marketing, izrada crteža i slika po narudžbini. Samo na jednom sam bila prijavljena kao student. Nisam radila nešto predugo nijedan od tih nazovi poslova. Istina, moji su sa sela i imali smo dovoljno, ali opet nedovoljno da ostanem u drugom gradu i dovršim studije, pogotovo nakon bolesti i smrti nekih članova porodice što je izazvalo pored raspada porodice i mnogo troškova, mojih zdravstvenih problema, depresije, niti sam mogla od svoje plate sama da platim sve, tako da ga nisam ni završila i stoji na čekanju. Problem je što ja ove godine punim 32 god, počinjem da živim sa dečkom 200km dalje i plašim se da me niko neće zaposliti bez radnog iskustva sa srednjom umetničkom u ovim godinama i da će me on ostaviti jer sam nesposobna za život. Ne znam ni šta bih navela u CV.
U vezi sam već dve godine momkom koji je od mene dosta stariji. Ja njega jako puno volim, on je čovek moj života i sa njim želim budućnost. Ali moji roditelji su protiv te veze. Ja ne znam šta je najpametnije uraditi. Želela bih čuti vaše mišljenje.
Zašto ljudi igraju igrice na društvenim mrežama? Znam sad će svi reći joj opet društvene mreže ali to je naša realnost i svi ih koriste. Vidim muškarce kojima instagram služi kao dating app. Te javljanje, pa onda ignoriranje neko vrijeme. I onda ulete u DM sa ❤️ Postanje story da bi nekome nešto poručio. I to ljudi u 30im. Smuči mi se kad me muškarac traži insta jer znam da će početi sa tim igricama. Brate jesi zainteresiran ili nisi, nemam ništa protiv i ako me obrišeš ali ne bacaj te udice.. Postaje jadno.
Mrzim zebre na okukama. Kužim ja da je to vjerojatno jer se pretpostavlja da će vozači usporiti bez obzira bio pješak il ne, al puno njih naglo uleti u zavoj ne gledajući ima li koga na zebri, a pješak ne može dobro (pa ni vozači) vidjeti koliko je opasno prijeći. Volim semafore.
Pre godinu dana je moja drugarica (sada bivša), isprobavala moje haljine, jer je imala neku svadbu. Izabrala je jednu i nakon svadbe uredno vratila. Tokom tog isprobavanja, svidela joj se jedna haljina koju nikako nije mogla da obuče, jer joj je bila preuska. Bila je izuzetno uporna u svojoj nameri da je nekako navuče. Odustala je tek nakon što je pukao rukohvat na rajsferšlusu. Rekla sam joj da se ne sekira i da ću ja to rešiti, ali ona je insistirala da to popravi i da će je vratiti za par dana. Nakon mesec dana smo se prvi put posvađale posle višegodišnjeg druženja i to zbog sasvim neke druge stvari. I tada sam je podsetila da mi vrati haljinu. Prolazili su meseci, a ona nije ni nagovestila da će je vratiti. Pošto se druži sa mojim rođakom, preko njega sam ponovo tražila od nje da je vrati, a ona mu je odgovorila kako je sramota što je toliko dugo zadržala, ali da je još nije popravila. Ne želim da se svađam, ali to mi je uspomena od bake, ona je sašila. Ne znam kako dalje postupiti..
Dečku sam oprostila dosta stvari koje su me jako povredile, molio je za oprost i rekao da će biti bolji i da neće ponavljati iste greške. Dala sam mu još jednu šansu, oprostila i on je stvarno iskreno postao bolji, ide na terapiju i vidi se da se maksimalno trudi. Ali ja imam drugi problem, u mojoj glavi ja njemu jesam oprostila, ali ne mogu da zaboravim, prosto ne mogu. Stalno mi se vraća ta prošlost i kako me je povredio i ne znam da li mogu dalje. Volim ga i stvarno cenim njegov trud i znam da on voli mene, ali mislim da ne mogu dalje sa njim jer neke stvari i dalje bole mnogo. Najviše bih volela da mogu sve da zaboravim, kao da nije ničega bilo i da nastavimo normalno dalje.