Odlučila sam da dam otkaz i pokrenem nešto svoje. Veliki strah je tu, ali i veliko uzbuđenje. Nema više nazad.
Razočarana sam u ljude. Izgubile su se prave vrednosti. Nedostatak empatije i tolerancije. Svi se vode nekim svojim iskustvom, strahovima, egom. Svet bi bio lepše mesto kada bismo bili zahvalni na onom što imamo i radili na sebi.
Imam 30 godina i otac mi je iznenada preminuo. Osećam se kao da većina ljudi ne razume kako se istinski osećam jer sami nisu još prošli kroz to i plašim se da će vremenom biti još gore, kad svi nastave dalje, a mene prođe šok i stigne istinska tuga gubitka.
Često se osećam kao da me majka (otac nije nikad bio u priči) odgojila da bi imala (moje) prihode dok je u penziji...
Rekao sam ženi da bi bilo dobro da idemo na bračno savjetovanje. Njen odgovor je da mi treba očistiti uši...
Obožavam dirty talk i pogotovo glasovne poruke u toku istog. Osudite, nemam problem sa tim. Muško sam, 19 godina.
Ja sam onaj koji stavlja kamenčiće po stepeništu da vidim ko će se saplesti.
Otkrila sam nešto novo o sebi, a to je da imam više živaca nego što sam mislila da imam.
Imam muža koji je baš bio gnjida od muža. Nisam o tome šutila niti idealizirala sliku svoje obitelji. Bio je gnjida. Ali sam se uhvatila s tim i riješila većinu toga, izgubila živce i djeca su mi izgubila dobar dio djetnjinstva na moje odgajanje čovjeka kojeg vlastita majka nije odgojila za ništa osim za društvo. Budućnost će pokazati jesam li napravila dobro da očuvam obitelj ili sam napravila loše po sebe i dugoročno mentalno zdravlje moje i naše djece.