Previše sam empatična na sve osim na djecu. Dešava mi se da plačem danima na neki tužan film ... na samu pomisao da ću izgubiti nekoga (majku, oca, ljubimca) ... na i na to što je nebo plavo ... ne znam šta ću od sebe, više ni tablete ne pomažu :(
Imam 20 godina živim sa roditeljima koji imaju "toksičan" odnos (majku volim više od sebe i život bi dala za nju), dok oca i ne toliko, poštujem ga zato što mi je roditelj ali ne osećam ništa prema njemu, ni ljubav ni mržnju, ama baš ništa (i mislim da je to najgore)...ceo život smo bili na "krv i nož" što bi se reklo, počevši od malena, nisam ga volela jer mu se dešavalo da povremeno digne ruku i udari majku od kad sam imala 7 godina... pa sve do skoro kada je udario i mene, kada nisam upala na fakultet koji je ON želeo, pa posle toga što sam išla da spavam kod dečka (ISTIČEM DA SAM IMALA 18 GODINA, 2 MESECA ME DELILO DO 19)... Neki savet??
Dobro kažu da sve ono što ti smeta kod drugih da je to zapravo odraz tebe samoga. Moja prijateljica je osoba koja ne dopušta da itko išta ružno kaže njoj ili njezinoj obitelji ali zato ona sebi daje za pravo da meni i svakome kaže sve i svašta i misli da je to u redu. Jedni moji susjedi s kojima sam se prije družila su isti takvi. Ne daju na sebe, a tebe i druge blate! Uglavnom, ta prijateljica od malih nogu ne voli te susjede, upravo jer je ista kao i oni pa čak i gora! Za razliku od nje, kad bi me god oni zvali, po cijele dane bi htjeli da budem s njima, dok me ova ni u dvorište neće pozove već gooodinama jer njezin 'gospodin' brat ne želi nikoga u kući jer 'ne podnosi ljude'. 🙄
Imam 2 prijateljice, jedna je u mom gradu, druga 15 min autom udaljena. Javi se kada ima problem, ispali redovno kafe, mi idemo kod nje, ona neće ni na pola puta da se nađemo. Mi smo se udaljile jer to nije prijateljstvo. Kad ja imam problem ona odma pređe na svoj neki problem i njoj je najgore. Ona toga nije svjesna, znam, zbog toga samo distanca. Razgovor o ovome nije ništa donijeo.
Saznala sam da me vara preko nedavno korišćenih smajlića, iako imamo malu bebu a izgovori sve živo moguće i odmah okreće krivicu na nešto što njemu smeta. J*BM ti život!
Evo sedim sa bebom od 11 meseci i raspadam se, muž je divan, pažljiv otac, ali čovek radi puno, a mi smo sami u ovom gradu. Beba je toliko živahna, ne gasi se preko dana ni sekunde, a noću se budi 100 puta. Ne pišem ovo da bih se žalila, nego nešto razmišljam... Koliko je tužno to što smo toliko preumorni, iscrpljeni, gladni, neispavani dok su tako mali, a samo jednom su bebe. Svim silama se trudim da se uvek igram sa njim i budem nasmejana, ali prosto ne mogu da uživam u trenucima kako bi trebalo, jer sam bukvalno kao prebijena mačka. Onda kažu uživaj dok je mali, brzo prođe... i svesna sam ja toga, on nikada ne oseti da sam ja loše, maksimalno sam strpljiva, a iznutra... i da, nisam depresivna, ovo pričam generalno.
Djevojka mi je dobra i vrijedna osoba. Po modernim shvatanjima i prava domaćica. Uz to sve je završila i težak fakultet (medicinu). Međutim u svemu ostalom kao da je stala na nivou osnovne škole, pa i ispod toga. Npr. što se tiče istorije, zna samo kad su počeli 1. i 2. svj.rat. Od geografije zna samo navesti mjesta gdje je bila na odmoru. Muzika, još veća katastrofa - ne zna tekst nijedne pjesme, to je za nju kao ona muzika u vrtićima koju pustiš djeci da se iskaču i to je to.
Čak i kad smo gledali neke istorijske serije, ne bi joj recimo palo na pamet da malo progugla o tim stvarnim likovima, kamoli imaginarnim. Poneku knjigu pročita, ali to je sve neka lagana beletristika kojom se dobacuje sa drugaricama. Razumijem da težak fakultet istroši čovjeka, ali da dok si još koliko-toliko mlad nemaš potrebu da bar još malo proširiš sebe... ne znam.
U srednjoj školi bio sam sa drugaricom koja mi je bila najbolji prijatelj, drugar i na kraju smo završili u tajnoj vezi oboje zaljubljeni, mlada interesovanja su nas razdvojila tada, ja nisam prestao da je volim niti sam joj to ikad rekao, godinama sam bio ljut na nju, i zaboravio je, ali sam tamo i deo sebe ostavio koji je bio najsrećniji i najbolji. Prošlo je 10 godina, ja se i dalje nisam pomirio sam sa sobom niti uspeo da povučem sebe iz tog perioda da se vrati i da bude nasmejan, potajno se nadam ali sebi ne mogu da dopustim da maštam da ćemo se ponovo sresti i biti to što smo bili, zagrlio bih je jako i ne bih je više nikada iz svog života pustio, i dalje je volim.
Jedan dečko je totalno odlepio za mnom. Ponaša se kao dete. Vidi se da je zaljubljen. Problem je što smo u dve države i što je on živeo u državi u kojoj ja sada živim. Ja sam se snašla i zadovoljna sam, a on kaže da bi samo zbog mene došao i da mu se tu inače ne svidja. I pored toga stalno požuruje da što pre živimo zajedno. Vidim da ne glumi emocije stvarno je zaljubljen i sve će uraditi za mene, ali opet razmišljam ako dođe samo zbog mene ovde imam osećaj da će mi to kad tad nabijati na nos, a ja opet ne želim nazad makar ne u narednih par godina dok ne ostvarim šta hoću. Kad sam mu predložila da se vidjamo godinu dana ovako na daljinu vidim da nije bio oduševljen. Baš dosta brza i to mi se ne sviđa, a njegov odgovor je taj što smo oboje stariji i u našim godinama već jasno trebamo znati sve. Oboje imamo 30+. Ne podnosim pritisak tako da ne znam kako će ispasti. Savet?
Boli me što je odustao od nas. Ja sam bila spremna na kompromis, iako sam bila povređena. On je znao gde je pogrešio, i sam rekao da je ispao kreten, ali nije želeo da se potrudi da to ispravi. Valjda mu je bilo najlakše da ode i kaže da nismo kompatibilni, a ja sam se nedeljama sastavljala. Juče sam ga slučajno srela i opet je zabolelo. Samo želim da to prestane...