Često maštam o tome da ostavim sve, pobegnem na drugi kontinent i ne javim se nikome više.
Najviše mi nedostaje tvoj zagrljaj. Onaj osjećaj da tu pripadam. I da ništa drugo nije važno.
Imao sam vezu od 5-6 godina, u kojoj sam se mnogo više trudio od nje, a koja se završila njenim odlaskom u inostranstvo, sa rečima: "Ljubav me ne interesuje, ja sam materijalista, želim da zaradim za stan i da se sredim, možda se i udam ako nekog nađem, zbog papira." Sada, posle 2,5 godine, prvi put zove i izvinjava se što se tako dugo nije javila, da je veoma razočarana tamošnjim životom, teško zarađuje, nije uspela da nađe nikog normalnog za brak, kako sam ja ipak najbolji i poziva me da dođem tamo, pa da nastavimo gde smo stali. Pala mi je vilica od čuđenja, kakva je ovo osoba? Šta bi ste vi odgovorili?
Tek sada osjećam traume sa fakulteta, jer stalno sanjam da polažem ispite, osjećam mučninu u stomaku kad se probudim. Završila sam fakultet. Ne znam kako da pobijedim taj osjećaj..
Potpuno mi je ok da me pita za uslugu neko sa kim se ne čujem redovno. Možemo se voleti i poštovati bez stalnog kontakta i uvek ću biti tu kad ti treba. Ovo važi za veliki broj ljudi. Te priče ,,javljaš se samo kad ti treba nešto" su mi previše detinjaste.
Kao doktoru žalosno mi je vidjeti ovaj trend estetskih operacija kod djevojaka. Koliko se prirodno lijepih cura unakazilo pumpajući usta, obraze, zatežući se, a nemaju ni 25 godina. Izem ti onog koji je izmislio taj trend i kome je to lijepo. Strašno da se od prirodne ljepote pravi plastična nakarada. Jedino što mogu razumjeti je korekcija krivog nosa i eventualna otoplastika zbog klempavosti.
Imam 32 godine, drugi za mene kažu da sam zgodan ali arogantan i pun sebe, a ja ceo život patim od kompleksa niže vrednosti i sve sam samo ne arogantan ili pun sebe. Prepun nesigurnosti, introvertan i samo želim iskrenog prijatelja sa kim mogu pričati o svemu.
Ukupno sam 11 godina sa svojim mužem. Dan danas kad zapnemo u gužvi u autu npr. ja se ne nerviram jer sam s njim. Jednom smo čekali 4 sata u koloni i to iskoristili da lijepo pričamo i družimo se.
Kažu da se muškarci plaše uspešnih i poslovnih žena. Evo, to nije tačno. Stvarno sam takvim ženama davao šansu, ali ne ide. Što je još čudnije, i ja sam uspešan i vrlo ambiciozan. Preduzetnik sam, imam nekretnine u ličnom posedu (kako stečene, tako i nasleđene), uloge u investicionim fondovima, državljanin dve države, posao ide odlično, imam završen fakultet i višu školu, govorim tri jezika, a kao mlad sam imao i sportske uspehe. Pomažem humanitarne akcije i svašta nešto. Biznis žena te vidi kao konkurenciju. Stalno je napeta, puna strahova i kompleksa, bez topline i saosećanja. Evo, kucam poruku jednoj takvoj, nadam se poslednjoj, "biznis" ženi u mom životu. Želim da se vidimo i da joj kažem da je gotovo. Ne mogu više. Gledam moje prijatelje i rođake koji nisu u vezi sa karijeristkinjama. Mir i ljubav u kući. A ja sam sve probao. Razgovori, lepe reči, romantika, skupi pokloni, podrške, davanje svojih veza, uvek su mogle da se oslone na mene. Ne vredi ništa. Kad-tad postaneš vreća.
Nakon prekida veze oporavila sam se i zaljubila u kolegu s posla, koji je uz mene imao još žena. Bravo za mene! Uvijek biram najgore...