Čitam naše stare poruke dok smo se još muvali i flertovali, dogovarali za prvi dejt, prije 10 godina, a sad upravo gledam u naše dvoje predivne djece.
Nemam nikakav život. Sve mi se svelo na posao i obaveze. Vikendom nemam šta da radim, nemam sa kim da izađem, da razgovaram. Gledam na sat da bih video još koliko sati do kraja dana, do kraja vikenda... jer jedva čekam da odem na posao jer jedino tako imam svrhu.
Mislim da radno vreme zaista može da se svede na 6 sati dnevno, 5 dana nedeljno.
Bio sam prilično tupav kad sam bio mali, ali evo i mozak mi se razvio pa sam shvatio neke stvari. Često sam bio odbačen u društvu, nekako se stvari tako nameste. Dobro mi je poznat taj osećaj usamljenosti. Danas sam odrastao čovek i to me ne potresa, ni ja ne trčim za ljudima, živim za sebe. Ono što mi slama srce je kad pomislim da sam ja možda ponekad bio takav prema mom mlađem bratu dok smo bili deca. Znam kako je meni bilo, kad pomislim da se i on tako osećao zbog mene, srce mi se slomi iznova i iznova.
Kolega mi je rekao kako je super što sam u muškom kolektivu, jer smatra da prijateljstvo među ženama ne postoji i da je žena ženi vuk, a posle 15 minuta mi se pohvalio kako je svakom svom drugu "skinuo ribu".
Ceo život ulažem u prijateljstva. Godinama sam bio tu u najtežim trenucima. Međutim, bio sam vani raditi nekih godinu dana, u medjuvremenu sam raskinuo dvogodišnju vezu. Mislio sam da će mi biti lakše kod kuće pored prijatelja. Dok njih tako ih ništa nije interesovalo, nisu čak izdvojili vreme ljudski ni na kafu da izađemo. Definitivno nestajem bez traga. Ovo mi je šamar realnosti. Toliko bačene energije i vremena za nešto što sam mislio da će celi život trajati.
Voleo bih da imam apartmane i da ih izdajem.
Na taj način da zarađujem novac. To bi bio raj na zemlji za mene.
Moja žena i njena familija, to što su glumci, holivud nije video. Sad, posle toliko godina, gledam ih u razgovoru, pa njima treba dati neku medalju odmah.
Imam 35 godina, nisam udata, nemam djece. Meni to nije problem, nekako se snalazim u životu ali moram priznati da se osjećam ponekad degradirano. I uvijek sve preko mojih leđa jer eto ja nemam muža i djecu. Kad treba ostat duže na poslu - ja sam ta, kad treba u familiji uskakat i činit usluge-ja sam ta. Jednostavno kao da nisam isto vrijedna kao osobe koje su u braku.
Kako me nerviraju oni videi po tik toku kad se žene porode i onda prosipaju one fore 'nosila ga 9 meseci u stomaku, a on/ona isti/ista otac' itd. Krindž. Nekome je to slatko i simpatično, meni je odvratno. Svako ima svoje mišljenje.