Preselili smo se iz Bgd u jedno manje mesto, gde je muž dobio novi posao. Ja se nikako ne mogu priviknuti na ovu usporenost, na zatvorenost ljudi, na prazne ulice kad je hladno ili pada kiša. Muž kaže da nije ni njemu sjajno, ali da mu je dobra plata i nema više snage za selidbe i nove početke. Ne znam više šta da radim. Ne bih volela da mi deca ovde odrastaju i da mi najbolje godine provedemo u ovoj učmaloj sredini.
Smaraju me rasne ravnopravnosti u filmovima koje forsiraju. Određene teme su prosto takve da u filmu ne mogu biti zastupljene sve rase i tačka. Kao npr filmovi sa nekom istorijakom temom gde crnci nisu mogli da budu ni u ludilu eventualno kao robovi.
Može li neko da mi objasni univerzum u kom na mene, dijete kobilu od 33 godine, se verbalno istresaju roditelji, dure i manipulišu, jer ne želim da dajem pola novca za račune koji se na kraju mjeseca sabiraju za mene i još 5 odraslih ljudi (sestrina porodica). Znači omjer je 1:5. Njih 5 će dati pola od iznosa, a drugu polovinu ja. Je li to fer? Je li to ok? Pri tome ponašanje najgoreg neprijatelja prema meni je daleko bolje nego ponašanje moje sestre za koju sam imala beskonačno strpljenje? Je li to ok? Je li ovo život koji treba bilo ko da živi? Je li toliko nerealno što želim svoj prostor i svoj mir???
Mom drugu majka umrla kada je rađala njegovu sestru, on je imao 7,8 godina, otac ih posle par meseci ostavio kod babe i dede od majke. Dečko je brinuo o sestri i o bolesnim ukućanima. Pričao mi je dok nije postao punoletan da je išao čak i da krade da bi prehranio sebe i njih troje. Otac im dobio decu sa ženom koja je već imala svoju decu i koju je on izdržavao. Za sina i ćerku nikad nije pitao. Nakon 10 godina pozvao ga sin očeve sadašnje žene i rekao mu da mu je otac umro. Drug ga pitao gde je i kad sahrana jer mu je ipak otac a ovaj mu rekao: "Ne, ja te zovem da te pitam za adresu, da znam gde da ti ga pošaljemo. On je tvoj otac, nećemo mi plaćati sahranu." Koliko je to jezivo. Kao da je čovek koji ih je izdržavao vreća krompira. Nikada neću zaboraviti druga koji grli sanduk i plače za ocem koji nije bio otac. Evo danas počinjemo da pravimo njegovu kuću. Život ga je udesio da nikad neće biti normalan čovek, ali presrećan sam što mu je krenulo napokon.
Moj muž se ugojio 10 kg otkad sam ostala trudna pre godinu dana. Stomak mu je sve veći i pije koka kolu umesto vode, na hleb maže puter od kikirikija i nutelu zajedno i samo se tovi. Malopre mu kažem da je celu teglu nutele spucao za 3 dana sam, jer deca i ja to ne jedemo, a on tvrdi da nije on i kaže kako on meni ništa nije rekao što imam 7 kg viška. A ja se porodila pre 3 meseca i već smršala 7 kg i trudim se da skinem i ostalih 7. Čuj, on meni ništa nije rekao a ja 3. dece.. Bože sačuvaj. Na stranu što me nervira to što jede ko svinja đubre i goji se (uvek je jeo puno slatkiša) ali zdravstveno mu smeta, što se vidi. A iskreno i meni se fizički manje sviđa kako vreme ide. Ne znam više kako da mu kažem, ne vredi. Uveravao me da će sve to skinuti preko leta, što se nije desilo. Ide zima, ima da se natovi još više. Kako smo ušli u ozbiljnu vezu, tako je prestao da trenira i počeo da se zapušta. Ali se bar nije tovio. Ovo sada već postaje ozbiljno jer kao što rekoh, utiče i na zdravlje.
Ništa me ne hladi kao muško bez karaktera. Može da izgleda kako hoće, da ima para isto toliko, ali ako je nedosledan i kukavica - džabe mu sve.
U ranim tridesetim sam. Većinu života sam provela solo jer sam mahom nevidljiva muškom rodu. Poslednje 4 god sam solo jer su se izdešavale brojne loše stvari meni i mojim članovima porodice i nikog nisam htela da opterećujem time. Pošto sam ne tako dobrog zdravstvenog stanja ja ne smatram da sam adekvatan partner za bilo koga. Što vreme više prolazi ja sam sve uverenija da sam ja apsolutno najgora opcija jer prosto ne želim nikog da opterećujem. Hronični bolovi menjaju psihu i ne bih podnela da me neko vidi u takvom izdanju. Uglavnom nosim masku polunadrkane osobe, a u sebi se raspadam. Prosto sam se previše puta zapitala zašto ja. U fazi sam kad i ne mogu da poverujem da će se moj život promeniti na bolje. Svaka poseta lekaru otkrije neki novi problem i ja zaista više nemam snage. Sve više razmišljam kako je moj život besmislen i kako je moje postojanje izlišno.
6 godina veze. Sve je bilo odlično sve do jednog dana kada me blokirala. U šoku sam. Hteo sam da je zaprosim ove godine. Ako se neko pita što sam toliko čekao- ona nije bila spremna za nešto više dok ne završi studije. Čujem sada da ima drugog. Zašto tako raskinuti bez objašnjenja u tom trenutku? U zabludi sam bio sve ove godine.
Kad moja devojka izađe iz mora, volim da joj oližem osoljeno d*pe.
Zamislite dobijem otkaz na prvi april. Nažalost, nije šala.