Koja je poenta radio stanica, viber grupa ili bilo kojih drugih grupa u kojima obaveštavaju svakodnevno gde se nalazi radar? Razumem možda kad neko baš žuri pa malo ubrza a zna gde treba da uspori.. ali mislim da je previše ovih bahatih vozača koje baš briga za svoju a pogotovu tuđu bezbednost i onda kao uspore kad je tu radar pa posle lupe po gasu. Evo ne znam, objasnite mi ako je drugačije.
Završio sam visoku školu, pa onda i fakultet. Išao sam u srednju stručnu skolu iste branše. Sada sam priznao da ne želim time da se bavim, da me to što sam učio celog života ne zanima i da sam bukvalno protraćio vreme i pare. Čak sam stvorio gađenje. 4 (srednja) + 3 (viša) + 1.5 (diferencijalni na faksu) + 1.5 (4. godina na faksu). Ukupno 10 godina školovanja za nešto što me ne zanima. A što sam sve to radio? Ne znam. Kada sam završio osnovnu, nisam ni znao šta da upišem. Nisam hteo gimnaziju, pa sam upisao školu koja mi je najbliža. I tako po inerciji. Onda visoku, hajde kao nešto da studiram jer "mora se". Pa faks - više iz straha da je kraj odrastanju nego što sam to želeo. Nisam lenj. Radim ja stalno tako neke posliće i donosim uvek neke parice u kuću, ali sam ravna linija. Ništa me ne zanima od tih cool i fensi zanimanja. Ne znam ni šta me zanima. Čak su se i moji pomirili sa sudbinom. Znam da nisam normalan, ali jbg...
Imam dvoje djece. Novorođenče i dvogodišnjaka.
Ima dana kad sam presretna što sam kući sa njima. Što ih ja odgajam. Što sam prisutna i zahvalna sam Bogu što mi je dao tu priliku.
Ali ima i tih dana kad sam toliko nekako tužna, kao da sam odustala od sebe. (Dobila sam otkaz kad sam rodila prvo djete, jer je bio ugovor na određeno).
I mislila sam nekad tražiti novi posao kad mlađe djete napuni godinu, dvije. Ali me tako strah, ne znam više ni sastaviti normalnu rečenicu. Nisam ovako zamišljala svoj život. Nedostajem samoj sebi.. mislim da svima ide bolje nego meni. Zaista se divim ženama koje stignu i raditi i biti mama. Svaka vam čast.
Znači mislim da su internet i mobilni telefoni najveće zlo... Ljudi nemaju meru non stop su na telefonu, zbog toga smo totalno otuđeni jedni od drugih. Ne bi me čudilo da bebe kad se budu rađale u porodilištu da im odmah daju mini mobilni da tako komuniciraju sa mamom i tatom..
Na Balkanu ne prihvaćaju da nisam ostala na njihovom levelu.
Sve mogu da razumem ali da ljudi lepe nove pločice u kupatilu preko starih koje su propale i lepak koji je oslabio pa na to sve lepe nove pločice e to ne mogu da razumem nikako.
Veče je, sedim sam u autu, parkiran na uzvišenju s kog se vidi grad. Tako se kidam da joj ne pošaljem poruku, vuče me impuls ali... To je samo impuls... Razum kao da mi povuče ruku nazad, stisnem zube i izdržim jer znam šta mi je rekla u poslednjoj poruci. Užasno mi nedostaje i voleo bih da možemo razgovarati o svemu, s ove distance, kada je prošlo neko vreme ali znam da to više ne zavisi od mene i da je izgleda stvarno kraj.
Želim zdravu i mirnu vezu baziranu na poverenju i otvorenoj komunikaciji koja nekada zna biti neprijatna, ali neophodna. Bez varanja (ne želim nikoga da proveravam) i laganja. Sa svakodnevnom podrškom i trudom. Naravno sa strašću i ljubavlju jer bez početne hemije ne ulazim u projekat. Toliko od mene.
Prošle godine u ovo doba sam bila toliko rasuta na komadiće, toliko loše, a nitko to nije znao. Baš sam velik obiteljski problem na leđima nosila i onda se pojavio on. Ja stvarno vjerujem da su nam neki ljudi poslani u život s razlogom. Nismo bili dugo skupa ali dovoljno da me izvuče sa ponora. I.M. Hvala ti što si mi uljepšao najteži period života!
Ljudi koji dođu kod vas i ogovaraju druge ljude, isto tako će doći i drugima i pričati vama iza leđa. Nemojte da mislite neće, jer hoće i nekako mislim da u toj situaciji treba biti neutralan i ne učestovati u tom razgovoru. Okej mi je podeliti svoje mišljenje o nekoj osobi sa sebi bliskim ljudima ali ako ideš i onako pričaš svima o nekome, e onda si stvarno jadan...