Od malena sam slušao roditelje i kad nije bilo po mojoj želji, i bio primoran na razne obaveze koji su mi nametali, da budem ono što su oni zamislili, da se družim sa ljudima sa kojima mi kažu, da radim posao, blago rečeno ucementirali su mi u glavu njihove obrazsce da drugačije ne znam, postao sam konj koji ne vidi ni levo ni desno.
Prije su lijepe cure imale dečke, danas dečke i muževe imaju ružne, lukave i sposobne.
Često mi je mrsko otići na Instagram jer znam da ću tamo naići na sve one likove koji se puvaju što žive bogato i raskalašno, čast drugačijima.
Ružno sam građena i to ne mogu da popravim vežbama. Vežbala sam 11 god bez pauza + ishrana.. i ostala sam ista. Prosto takva sam i tako sam tužna zbog toga. 😭
Mene najviše j*be što ja sve razgovore sa ljudima obavim sam sa sobom u glavi i posle zaboravim taj razgovor, i zaboravim da sam hteo nešto stvarno da pitam tu osobu... Neverovatno, kao da sam samozadovoljio želju da znam odgovor na to pitanje. Nekad se i setim tog pitanja i pitam uživo, ali neretko nije to odgovor koji sam očekivao, nekad je lošiji, pa se onda pogubim i vrtim preračune u glavi... :D
Posle skoro 5 godina gledanja storija od devojke na instagram preko drugog naloga, ja sam je falim te upoznao uživo i mnogo je čudan osećaj!
Već dve godine smo u kombinaciji. Htela bih probati vezu s njim sada ali bojim se kako bi on reagovao na to.
Kako izaći iz postporođajne depresije? Ogromnu anksioznost roditeljstvo nosi.....