Koliko surovo može biti to, da te neko koga si najviše na svijetu volio, povrijedio toliko, da ti se duša raspada, i da svaku noć čuješ njene jecaje, ali ti i dalje ne možeš da izbaciš rečenicu njegovu iz glave: “ ti si ljubav mog života, i ja tvog”…. i da se i dalje potajno u sebi nadaš da će jednog dana doći, i da nikada više neće otići od tebe…
Imao sam problema s anksioznosti i napadima panike, završavao na hitnoj. Taj period je trajao skoro dvije godine. Uzrok stres-posao-fakultet... Pokušavao na razne načine da sam sebi pomognem, nije išlo. Sve je prestalo onoga trenutka, kada smo djevojka i ja raskinuli. Ne znam da li je moguće da je do toga, jer je to bila osoba s kojom sam htio provesti život, ali definitivno nakon raskida, od anksioznosti i napada panike ni traga. Da li sam ta osoba toliko loše djelovala na mene zadnje dvije godine, nemam pojma ali definitivno od kad sam se distancirao od nje život je krenuo na bolje. Ljubavi hvala ti što si me ostavila. ❤️ Sada znam koliko život može biti lijep.
Ne volim to što nisam druželjubiva. Umem da održavam vezu ali ne i prijateljstva.
Gledam kćerke kako različito prolaze u životu. Jedna je jako namazana, pametna, zna što hoće, lukava, što zacrta to dobije, ima svoj biznis, bogatog muža, živi kao kraljica. Druga je mirna, povučena, dobrica, skromna, radi u jednoj trgovini i ona i muž jedva sklapaju kraj s krajem. Pitam se, ima li to sve veze sa njihovim karakterima ili je jednostavno prva imala više sreće.
Za posao koji volim sam se borio 10 godina, uspeo sam na kraju, sve je moguće ako se posvetiš 100% i ne odustaješ nikada! Najviše mi je žao tih 10 godina izgubljenih radeći za privatnike koji su odvratni kod nas... ali bukvalno svi isti kao po šablonu...
Životna želja mi je da kupim neko starije auto i da ga parkiram uz vrata ljudima koji se parkiraju na dva mesta.
Od najtežih podhvata u životu bih izdvojio biti najsnažnija osoba na sprovodu svog oca. Nitko od ljudi nije znao u kolko mi se srce raskidalo komada dok sam gledak uplakanu majku, uplakanu braću pokušavajući ne ispustiti suzu, al kako je rekao: "Znam da bude teško, al barem ti budi jak."
Ne kontam logiku nošenja crne robe po godinu dana nakon smrti bliske osobe. Kao znak žalosti, a vamo se hoda po restoranima, svadbama, izlazi, veseli. WTF?!
Većinu stvari koje kažem u afektu zaista i mislim. Nikada nisam bila od onih što kažu "bio sam ljut pa sam to rekao, a nisam tako mislio" ja zaista mislim sve što kažem, čak i kad sam ljuta. Jedina razlika je što kada ne govorim u afektu, reći ću na lepši, manje brutalan način, a ako sam ljuta namerno neću birati reči i reći ću to na najgori mogući način. Ali čak i kada kažem nešto na takav način, stojim iza toga i to je ono što mislim. Ne volim ljude koji se izvlače na afekat, kad si već bio baja da vređaš, onda stani iza svojih reči.
Imam 35 godina i neuspeli brak iza sebe (bez dece) sa čovekom kog sam volela i ispostavilo se da ima narcistički poremećaj… to me je devastiralo emocionalno i godinama idem na terapiju.
Kako prolazi vreme počinjem da odustajem od ideje porodice i želim da dobijem dete kao samohrana majka, kada budem dovoljno situirana u smislu sopstvene nekretnine, auta i dovoljno novca za kvalitetan život. Na tome radim trenutno… mislim da će mi i samoj biti lakše nego da moram da brinem i o muškarcu i detetu, a na kraju se ženska uloga i svede na ta očekivanja. Ravnopravnost i podela odgovornosti, koliko vidim postoji u teoriji samo, pošto posmatram i analiziram svet oko sebe i ne dopada mi se to što sam zaključila.