Moji roditelji su bili primjer roditelja koji se NE svađaju. Međutim sad u penziji su užasni.
Svatko od njih problematičan je na svoj način. Tata je sebičan, s*re za sve i drži naporne lekcije svima oko sebe. Mama pije i radi žrtvu od sebe.
Ne živim s njima ali svojim ponašanjem jedno prema drugome, stvaraju mi grozan osjećaj kad dođem tamo, kao da mog sigurnog doma i obitelji više nema.
I dalje slušam playlistu što si napravila da mi pomogneš da se isplačem..
Najviše se plašim perioda između utorka i srede, od malena tako. Uvek sam u školi dok sam išao imao izazove neke u sredu ujutru i posle mi je sve lako do kraja nedelje.
Ništa me ne nervira kao ona bućkica u grlu pića pa se čuje do komšije kad sipam piće.
Da li se nekome desilo da u svojim kasnim 20im oplakuje rane iz tinejdžerkog doba, prvu ljubav itd. Bojim se da ludim ili možda čovek nikad neke stvari ne preboli pa se iznova vraćaju...
Ne mogu da verujem da moja baba gleda rijaliti. Još i veruje u to, navija za njih.
U životu mi je tužno što živim sa roditeljima koje znam ceo život a ne poznajem, imaju svojih problema sada, i u mladosti su imali, ja stvarno od mladosti moje se dajem fizički šta god treba, rmbam za dvojicu, ali oni su se odavno udaljili od samih sebe, voleo bih da se pronađu tamo gde su se izgubili, da vrate svoje prave vrednosti, život ih je naterao i želja za tim prokletim novcem ali nisu se njime zadovoljili, i jako mi je žao njih, voleo bih da mogu da se shvate da nije ta para i imovina toliko vredna odricanja od samog sebe, voleo bih da dočekaju zdravi unuke, da im pruže ljubav, hvala im na svemu ali prave vrednosti su mi bitnije.
Gledam vremensku prognozu samo da bih gledao lepe voditeljke.
Niko mi u životu nije srozao samopouzdanje kao majka. I dan danas to radi.