Po mom mišljenju je najveća greška ofarbati se iz plave u crnu. Kad to vidim, dođe mi da plačem. Ne kažem, neke se ne pokaju nikad i ostanu u toj boji i nekima to lepo stoji, ali većini ne. Mnogo mojih drugarica se tako zeznulo i sad im je krivo.
Jedino gdje mogu pušiti i gdje me neće moji primjetiti da pušim kod kuće jeste u toaletu dok se kupam. Danas skontao za caku, baš je cool.
Ne volim ove mamine sinove. Ja nisam toliko ekstremna kao većina ženskih osoba koje znam, a tu ubrajam i žene koje ostavljaju komentare po društvenim mrežama. Ja bi čak mogla da živim i u zajednici ako je žena normalna, nemam ništa protiv, ali brate, što su neki mamini bebice, to je strašno. Jbt, odrasli ljudi ne mogu da zasnuju porodicu od pravdanja, mešanja, ucena itd, bolest. Zamisli, odrastao muškarac ne sme da se suprotstavi mamici, nego mora raditi kako ona kaže, pa sve i da vidi da nije upravu. Najbolje za ovakve je da žive sa roditeljima do kraja života, bez kučeta i mačeta. 90% žena ne bi pristalo na zajednicu, e to vam govori sve.
Mnogo me nerviraju haturljive osobe. S njima moras pričati kao da hodaš po jajima. Šta god da pitaš ili kažeš, analiziraju i na kraju protumače na skroz drugi način i na kraju ti nešto zahature.
Ne mogu da shvatim da je neko u vezi sa osobom koja mu ne pruža pažnju.
U braku sam par godina a još uvek se sećam i na neki način žalim za se**ualnim odnosom kakav sam imala sa bivšim dečkom.
Bolje što sam radoholičar, nego da sam alkoholičar. Kad me neko pita šta ima uvek kažem "evo, radi se".