Oduvek sam se pitao koliko je srpski jezik kojim se govorilo na dvoru kneza Lazara sličan današnjem jeziku i da li bi se bez problema sporazumeli.
Imam prave prijatelje, volju za životom, radim posao koji volim, obrazovana sam. Izađem na par kafa nedeljno, na neku svirku, žurku... Ali nikada nisam ostvarila romantičnu vezu sa nekim. Nikada se nisam poljubila. Nijedan odnos koji sam do sada ostvarila u životu (prijateljski) nije bio površan. Razgovarala sam sa psihologom, imam blokadu i znam joj uzrok već par godina. Ali ne uspevam da se pokrenem. Svakodnevno razgovaram i srećem muškarce koji su mi privlačni, smejemo se, šalimo. Većini tih muškaraca ne znam da navedem dve mane ukupno. Da li bih želela da budem u vezi sa nekim od njih? Da. Kako da načinim neki korak i dam znak, a da me ne pojede stid i sram, to još uvek ne znam. Svesna sam sebe i svojih kvaliteta, ali ne smatram da posedujem veštine da flertujem sa nekim. Sve sam češće u situaciji da me bliski ljudi pitaju kako to da još uvek nemam dečka, da li želim da razgovaram o tome. Nije me sramota javnog nastupa, upoznavanja, ekstrovertna sam, volim društvo. Ali ovoga...
Uvijek sam naje*ala u vezi jer sam preosjetljiva. A ovaj momak s kojim se muvam kao da me namjerno čeliči i pravi kuč*u od mene. A ja to nisam. Namjerno lajkuje ženske i pravi se neki frajer.
Drage moje dame, evo upravo završio još jedan tinder eksperiment. U opis sam stavio da sam anksiozan, u depresiji, da sam imao problem sa angry issues. Imao sam tačno 2.5 puta više poklapanja nego isto moj profil sa istim slikama gde sam napisao nešto obično (da volim posao, knjige, tenis, hiking i tako neke obične stvari). Objasnite mi tu logiku zašto žene privlače mentalci???
Infostan plaćam 12000, a smrzavam se kao Rumun krajem '80. Eto..
Moj muž kad se napije, grize ljude koje voli. Navikla sam.
Upisala sam apsolventsku godinu misleći da ću se konačno opustiti jer imam samo diplomski rad koji je zadnja stvar koju trebam uraditi i to je to. Međutim meni faks nikad nije bio opuštanje i trenutno se užasno mučim jer znam da ne trebam toliko puno raditi a ne mogu izbaciti diplomski iz glave i uvijek imam potrebu da nešto radim. Nisam nijedne sekunde opuštena i ne znam kako ću cijelu godinu tako.
Imam najbolju drugaricu koja umire za pažnjom i traži je u svakom momentu od svih. Muka mi je od toga.
Mislim da ljudi kad odu negde na neko mesto najviše snimaju i slikaju da bi pokazali drugima da su tu bili, a ne zbog uspomena.
Ne razumem potrebu balkanskih žena a bogami i muškaraca da sa nepunih 30 godina izgledaju kao matorci. Nečije tetke i teče od 50 i 60 godina. Ljudi koji su se do prekjuče oblačili normalno sad idu u nekakvim premalim odelima, haljinama koje dodaju 10 kila i 20 godina. Šta se to prelomi u glavi kad pomisliš da je danas dan da počneš da nosiš odevne komade koji bi i tvojoj mami izgledali previše ozbiljno i staro?