Imam jednu licemjernu prijateljicu, čak mi je i smiješno njeno ponašanje nekad. Jedan primjer toga je kako je ona uvijek govorila da voli starije dečke i čudila se meni što volim mlade, a sad kad je ona našla mlađeg, a ja starijeg, govori mi da taj sigurno nije normalan ako je single s 31 godinom.
Davno je to bilo, al i dalje sam bijesna. On je iz HR kao i ja, samo iz drugog grada, a u to vrijeme je živio u Londonu. Te godine mi je obećao da će doći u moj grad preko ljeta, čak mi je i datum dolaska napisao. Par dana prije tog njegovog 'dolaska' nije mi se htio nikako javljati pa kad sam ga pitala što mu je, našao je izgovor da kako je stalno 's nekim prijateljima i da ima obaveze'. Kad je došao taj datum, njemu ni traga ni glasa ni poruke. Javila sam mu se namjerno, a on mudrac iako je bio aktivan, nije htio ni da otvori poruku, a kamoli da odgovori. Dan poslije sam vidjela da je objavio sliku, ali u svom rodnom gradu. Znači došao je u HR, ali ne kod 'mene'. I te dane se nikako nije htio javljati, nego se javio tek kad je ponovo otišao u London. Kad sam ga pitala zbog čega me tako izigrao, našao je i onda izgovor. Da je 'zaboravio' vozačku. Kao da ne postoji autobus 🙄 Nedugo nakon tog svega me blokao. Znači vučeš me tu mjesecima za nos i na kraju odbaciš.. kreten!
50 godina kredit za kuću ili stan, horor film, je naslov današnjih novina u inostranstvu. Stigli smo 2016te sa snovima o boljem životu ako ne za nas ono za našu decu i njihovu budućnost. Gde se sa prosečnim platama mogla kupiti kuća na 25-30 godina. Kad se kovid završio, cene otišle toliko da je i obična garsonjera nemoguća misija. I onda država smisli genijalan plan da će krediti biti na 50 godina. I kako da ne poverujem u teorije zavere da prave namerno “moderno” ropstvo!?
Neka mi samo neko kaže da halo efekat, pretty privilage i slične pojave nemaju efekta. NA ŽALOST, imaju! Osetio na svojoj koži. Nisam lep, ali sada jesam jak. Tokom većeg dela života bio sam prilično mršav. Toliko mršav na moju iznadprosečnu visinu da bi mi ljudi često govorili da jedem (majke ti!) i pitali da li sam bolestan. Jeo sam mnogo i trenirao, ali mi je metabolizam bio baš brz. Delovao sam kao da će me vetar odneti. Ljudi su mislili da će lako sa mnom. U detinjstvu su me često tukli zbog toga. Čak bi mi i bivše devojke prebacivale mršavost. Kako sam prešao tridesetu, metabolizam se usporio, a treninzi su počeli da daju efekta. Nabacio sam oko 35 kila dodatne mase (što mišića, što sala). Ljudi su totalno promenili stav prema meni. Vidim kako me tretiraju sa više poštovanja. Od toga da muškarcima više nisam glavna meta za sprdnju kada treba da ispadnu frajeri, preko toga kako me tretiraju šalteruše u pošti (banalan primer) do toga da me se ljudi čak malo i boje (što ne želim).
U srednjoj školi smo imali neku priredbu povodom 100 godina postojanja škole. Cure su trebale da obuku crnu suknju. I naravno ne možeš bez hulahopki. A napolju minus. Ja nisam imala crnu suknju, imala sam samo neku kratku teksas, a nisam imala ni hulahopke, samo jedne pocepane, niti para da kupim druge. Koštale su 100 dinara, ja sam imala 20. Otišla sam u farmericama. Nastavnica se tako izderala na mene, a ostale cure su se smejale. Jedva sam čekala da dođem kući i da se isplačem.
Lako je reći "što nemaš svoj stan", itd., kad znam mnoge kojima su roditelji, djedovi ili bake, ujaci, stričevi samci, svi iz inostranstva ili kupili ili pomogli u kupovini stana, auta, kuće pa čak i pronalaženju posla, preko veze naravno ili im pomogli u otvaranju nekog biznisa. Pa lako je raditi kad sve dobiješ na tacni i bez stresa. Budimo realni, kako sa platom od 600, 700, 900€ kupiti stan, kuću ili auto? I sve to dok si podstanar.
Nadaš se boljim vremenima, a prolaziš kroz brige, stresove, anksioznost godinama, razočarenja u ljubav, u prijatelje, u ljude... Prođeš inflaciju, bombardovanje, tenzije, nemire, sirene i pucanja (živim na Kosovu), bolničke hodnike (bolest roditelja), porodične tenzije i onda očekuješ Veliki svetski rat! WOW! Mene je život otupeo, ne mogu sa saberem 30 srećnih dana ukupno u životu. Pušim, bezobrazna sam i bahata, plačem noću, imam višak kg, nemam vezu, brak, decu, čekam uveče ta 3 sata mira i maštam da umrem u snu.
Otkako se moj brat oženio, moja majka je postala opsjednuta njime. Stalno mu govori, naravno pred njegovom ženom, preda mnom i tatom, kako je on njena najveća ljubav, kako je on njoj broj 1, kako ga nitko neće voljeti kao ona i slično. Nedavno mu je kupila i poklon za Valentinovo. Ja sam cio život uz nje, vezala me je uz sebe i ako imam 27 godina naziva me djetetom. Ne znam kakav poremećaj ima ali mislim da ako ostanem uz nju, da nikad ništa od mene neće biti.
Imam nisko samopouzdanje ali samo iz tog razloga što sam glup. Svi mojih godina znaju mnogo više životnih stvari i mnogo su upućeniji u sve teme i situacije nego ja. Razumete li, znači mnogo mi ruši to sveopšte samopouzdanje i stalno kad bi se desilo da izgradim nešto samopouzdanja o svojoj negluposti, to bi se srušilo kao kula od karata kad vidim koliko zapravo drugi imaju opšteg poznanstva više nego ja. Hvala svima koji su pročitali.
Razočarana sam. U život, u sebe, u izbore..... Jednostavno sam umorna da se ljudi igraju sa mnom, da koliko god sam ja fer opet pojedem g*vno. Nikome nisam bitna. I umorna sam da se pravim jaka, i da sam dobro.