Moj otac je loša osoba i ne znam kako da se nosim sa tim. Jako je neprijatan, arogantan i nadobudan prema svima. Nema nimalo poštovanja prema ljudima ili prema tuđem vremenu. Bezobrazan je prema svima, od ljudi na ulici do sopstvene porodice. Čitav život je bio škrtica. Toliko je mučio mene i sestru što se tiče novca. Pritom, nikad mu nismo tražile ništa nenormalno. Bukvalno bi nas doveo do toga da moramo da se pripremamo psihički da ga molimo da nam da novac za užinu ili za pribor za školu. Jedva sam čekala da se zaposlim i da pobegnem prvom prilikom. Majka nikad nije stala svemu tome na put. Iako i ona radi i obrazovana je, iz nekog razloga je dozvolila njemu da upravlja svim novcem u kući i zameram joj to. Sada, kad smo sestra i ja već uveliko samostalne i imamo svoje porodice, on želi da popravi odnos. Toliko mi ga je žao kad vidim kako je ostario i želim da mu oprostim ali uvek mi se vrati onaj odvratan osećaj koji sam imala u stomaku kad god bi on imao neki od svojih ispada.
Živimo u inostranstvu, ništa nam ne fali. Imamo 2 dece, dobre poslove, plate, dugo smo se mučili i prošli svašta zajedno, radili danonoćno i danas imamo solidnu imovinu.. Smatram da smo dobri roditelji, 9 godina smo u braku, slažemo se, seks nam je savršen. Oboje izgledamo dobro i u formi i naizgled sve izgleda divno i svi nam zavide. Kao u bajci. Bar sam do skoro to mislila. Nestali su nam prezervativi iz stana. Iako ih godinama nismo koristili, znam da su bili tu. Sad danima ne mogu da dođem sebi. Posvađali smo se jer on kaže da nema pojma o čemu ja pričam. Postajem paranoična, ni jedan dokaz nemam. Šta sada?
Devedesete... Nestane struja... Igramo monopol ja, braća i sestre, a majka i tetka na tranzistoru na baterije puše na stotine cigara i traže ,,dojče vele" i slušaju vesti kako Zapad ubija Jugoslaviju. Kako ginu mladi tamo preko Drine i dole na Kosovu. To je mračan podrum svih nas dece koji stoji u levoj pretkomori srca!!!
Ovo vam je istina: ako se svidiš devojci, dovoljno je da ne budeš težak debil i želeće sve sa tobom. Ako joj se ne svidiš, možeš da dubiš na glavi, skidaš zvezde s neba i da ne dobiješ ni odogovor na poruku.
Gledam, danas kada supruga izlazi iz bolnice nakon poroda muž je na vratima porodilišta dočeka sa buketom cvijeća, kada dođe kući iz porodilišta, prijatelji i porodica je dočekaju sa lijepom tortom dobrodošlice, nekim ukrasima, par balona, poklonom... To mi je tako lijep gest za ženu koja se tek porodila, kojoj treba podrška. Žao mi je što moji nisu takvi, žao mi je što nemam prijatelje koji bi to za mene uradili, žao mi je što kada sam ja došla kući iz porodilišta sa živom i zdravom bebom hvala Bogu, pola ukućana je plakalo od tuge iz jednog razloga kojeg neću sada napisati. Atmosfera je bila kao na sahrani, a svekrva me poslije ismijavala kako mi je stomak (nakon carskog reza) kao da sam još uvijek trudna.
Djevojka hoće da imamo seks na poslu kada je pauza. Stvarno ne razumijem kako je mogu napaliti razni ostaci materijala koje udišemo u hali.
Koliko mi je grozno bilo slušati majku bivšeg kako kuka jer je usamljena i sama po cele dane. Verovatno je ona želela da njen sin s njom provodi vreme, a ne prijatelji i kolege. Žena u penziji, nema prijatelje, ne druži se i hoće da joj sin pravi društvo i bude samo uz nju. Užas, bolesnica.
Dečko me konstantno zapostavlja. Bitniji mu je auto i društvo od devojke, meni dođe kada mu svi odu.
Pritom 5 godina smo zajedno. Dok smo bili na početku veze interesovao se i za brak i decu, sada to i ne spominje. Kao da ponovo proživljava pubertet. Šta uraditi?
Majka mi je poginula kad sam imala 16. Do tada sam imala normalno djetinjstvo, oca i majku. Bila sam kćer jedinica. Tata je nakon toga potpuno poludio, propio se i prokockao sve, morali smo useliti kod bake i djeda. Počeo se baviti svim i svačim (ilegalnim). S 19 sam se odselila. Tad me počeo vrijeđati i pričao svakakve laži o meni i morala sam plaćati njegove dugove. U međuvremenu sam se udala i imam dvoje djece. Tad me još više zamrzio jer je moj muž dobrostojeći i svima je pričao da sam se udala zbog novca, da sam sponzoruša, iako radim od 18te do danas. Prošlo je dosta godina, u sretnom sam braku, imam divnu obitelj, ali i dalje me boli sve to. Boli me što nemam majku, što me otac bacio na koljena kad mi je bio najpotrebniji. Boli me što nema s kim dočekati blagdane. Najgore od svega je što u našem selu svi misle da sam ja dno dna, jer sam ostavila bolesnog siromašnog oca. Čak sam mu nudila pomoć, ali je odbio. Duša mi ponekad krvari kad se svega sjetim.
Voleo bi da negde mogu da vežbam kontrolu nad autom i reakciju pod andrenalinom kao što u severnim državama na stazama stavljaju točkiće pozadi da se vežba kontrola vozila na ledu. Stalno vozim, znam dosta o ponašanju auta ali imam osećaj da kada bi se desila neka zajebana situacija da bi me spičio adrenalin i panika i da ne bi reagovao idealno.