Ne razumem ljude koji od ranog jutra imaju energiju da se raspravljaju, svađaju ili glasno i puno govore. 🙄
Šta vam teško da ćutite, pitam?!
Kao osoba koja je imućnija u svakom smislu, imam ogroman respekt kada neko ko mi se sviđa odabere neku treću osobu. To pokazuje pravu ljubav i neiskvarenost osobe koja bira iskrena osećanja umesto materijalnih stvari.
Imam 25 godina, brak iza sebe i tri deteta. Samohrana sam majka inače. Osećam da sam si us*rala život zauvek.
Dok smo bili i živjeli zajedno tretirao me kao princezu...taman da nikad ne posumnjam da me godinama vara s drugom. Stvarno nikad ne možeš nikom vjerovati 100%.
Družili smo se nas četvoro, prvo nas tri cure zapravo, onda je on nekako ušao u grupu. Kolege s posla, ja par godina starija, ali ništa strašno. Počeo mi se sviđati, dosta glupo od mene, ipak radimo skupa. Znali smo razgovarati satima, u njegovom parkiranom autu, izlazili skupa, farbala mu kosu, pričali na telefon svaki dan, otputovali skupa, i odjednom se udaljio i od mene i od cijele grupe. Još smo imali par planova, sve otkazao, i pokazao da se više ne želi družiti. Poslala sam mu poruku, da ako želi o nečemu pričati da sam tu, a ako ne, da je to isto u redu. Osim nekih pokušaja šale i njegovih insiderskih fora, od njega više nije došlo ništa. Mislim da ga je baš briga, a ja umirem svaki put dok ga vidim.
Imam dilemu. Dobio sam insipraciju kao veliki ljubitelj filmova da krenem da pišem scenarije za neke filmove ali je problem što nemam originalne ideje. Međutim skoro sam seo sa svojim dobrim prijateljem sa kojim se poznajem 4 godine i on mi se otvorio skoro ispričao mi neku njegovu životnu traumu koja je ostavila uticaj na njega. Ja sam u sebi bio od ovog može da se napravi dobar film ili knjiga. E sad da li to mene čini lošim prijateljem ako je njegovu traumu iskoristim za kreaciju nekog scenarija koji stvarno očekujem da budem dobar i ima potencijala. Jer u toj situaciji koristim nečiju ono traumu koja je ostavila uticaj da bi ja napravio neku priču baziranu na njega i ne znam da li je to uopšte dobro.
Imam 32 godine i mnogo mi je žao što u ranim dvadesetim nisam imala neko društvo za more, da idemo na ona parti putovanja. Jako sam želela na Zakintos sa nekom ekipom, da budemo pijani deset dana i partijamo, a nažalost imala sam sve neke smarače u društvu koji su 20 godina pričali da idu na more da se odmore, i onda odemo i bude mi kao s babom da sam došla. Sad sam malo matora za takva putovanja, ali da se vrati vreme i sama bih išla.
Uopšte mi se ne sviđaju Hermes torbe. Žensko sam, odvajam od usta za torbu koja mi se sviđa, ali te neke trendy torbe za koje bi bubreg neko prodao, ja ne bi džaba.
Bila sam ubjeđena da me voli.
Krio je mobitel, govorio kako neće da ga pokaže jer mu ja to tražim. Izmanipulisao me na max iako sam naravno osjećala da sve to nije uredu ali kad voliš manje vidiš za razliku da si i ti sa strane i posmatraš to. Na kraju sam ga uhvatila da me je prevario. Bila sam svjesna ali mi nije jasno kako se toliko pretvarao da me voli a pravio od mene ludaču koja traži telefon. Nije ni prevara strašna koliko pomisao da te neko ko kaže da te voli ubjeđuje da si ti krivac kad dobro zna šta radi.
Osjećam se preglupo, naročito jer je kao javio se i priznao da je bio loš, poruke pune kajanja, a ništa nije uradio niti promjenio. Naravno nisam mu se vratila niti vidjela sa njim, ali nije ni on više ništa poduzeo osim toga.
Nije mi jasno zašto ljudi lažu u današnje vreme kada se bukvalno svaka informacija može proveriti. Pogotovo ako te neko baš zanima.