Muka mi je više od faksa. Od laganja koliko je neko spremao ispit (tipa ljudi mesecima spremaju, a oni spreme za par dana). Muka mi je od toga što za sve moraš da imaš vezu da bi se probio, kapiram da će me tek sačekati to u budućnosti oko posla. Ali zar mora tako sve da bude? Laganje i veze?
Moj sin je takvo tele ispao da mi pritisak skoči. On je vojnik po profesiji i kada su supruga mu i on skupili učešće za stan (bez ičije pomoći), došli su na kraju ideju da se stan vodi na tasta (zvanično nema nekretninu na sebi al ima tašta) - razlog: da bi im vojska Srbije plaćala smeštaj i da bi u budućnosti ostvarili pravo na kredit po povoljnijim uslovima za još jedan stan za dete. Ako se nekretnina vodi na vojno lice ili supružnika ništa od toga ne bi moglo. Razumem da nisu male pare u pitanju i da u Srbiji znači svaki dinar uštedeti al evo sinoć me zove i kaže u naletu svađe žena reče da ako mu se ne sviđa, može slobodno da ide, da je stan njen. Nije prvi put da se ovo dešava. Molim vas, pamet u glavu, ne dajte da vam drugi raspolažu imovinom koju sami steknete! Najžalije mi je unuka u celoj priči, koje ni krivo ni dužno sluša njihova prepucavanja. Sin se kod mene uvek može vratiti, al je mnogo glupo postupio.
Uvijek sam bila neko ko vjeruje da može da ostvari SVE svoje snove. Najbolji đak, najteži fakultet završila, posle faxa mijenjala poslove, uvijek tražila samo najbolje za sebe, sve sama, bez ikakve veze, i onda upadnem 3godine da radim u najtoksičnijoj firmi, zbog velike plate. Naravno, željela sam već posle par mjeseci da napustim, ali.. sredina me ubijedila da ne treba, i da neću naći bolje za sebe, uglavnom pričom kako sam nezahvalna i kako ne znam da cijenim, jer znaš li kakve sve ljudi teške poslove rade za duplo manju platu. I onda samo jednog dana, se osvijestim, i odlučim da nađem bolje za sebe, i to za svega par dana. Žao mi je što sam dozvolila ljudima da me ubijede da nisam za bolje. Nikad ne slušajte okolinu, ko vjeruje u sebe uvijek će biti pobjedik, samo sledite svoje osjećaje i gurajte!
Moj šef ima najbolji karakter od svih ljudi koje sam ikad upoznala. Staložen, strpljiv, bez povišenih tonova i nervoze, uvijek sve na miran način rješava. Kad je i ljut, onaj tko ga ne zna ne bi to ni primijetio jer ne histerizira na sve oko sebe, nego miruje dok ga ne prođe. Ne priča tek toliko da priča i sve je nekako glatko s njim. Takav karakter bi meni odgovarao kod partnera jer bi me poticao da i sama tako funkcioniram. Da me krivo ne shvatite, ne patim ja tu za svojim šefom, samo se pitam hoću li ikada naći nekog s takvim karakternim crtama da mirno plovimo kroz život. Ove svakodnevne drame i nervoze me iscrpljuju.
Skupio sam hrabrost i javio se bivšoj djevojci poslje 7 godina. Odgovorila je i presrećan sam.
Imam problem sa suncem. Ali ne onom u vidu kože i crvenila. Kucao sam na internetu o tom problemu, ali nisam našao slična iskustva. Dakle, čim se nađem 10 minuta na nekom manjem ili većem suncu, ceo dan budem malaksao i iscrpljen. Udari me u glavu i najviše u predelu lica i posle mi celo telo bude slabašno ceo dan. Pa prolećnim i letnjim temperaturama gledam da ne izlazim iz kuće pre 6 uveče. Zanima me je l’ neko ima slično iskustvo i ima li rešenja?
Moja sestra (27) ima ćerku (5). Kao tetka koja često čuva malu devojčicu, naučila sam da moram pod hitno da počnem nešto ozbiljno da treniram pre nego što rodim svoje dete jer je neophodno imati zaista dobru kondiciju da bi trčao sa detetom po ceo dan, da se izravnate po količini energije. Izmorim se kad je čuvam 2-3 puta nedeljno po 5-6 sati, mogu da mislim šta je to godinama, svaki dan. Dušu svoju iskašljem koliko se zadišem a dete ima energije za još 5 puta toliko trčanja.
Prošle zime sam dobio jedan posao na osnovu jake preporuke i dugačkog CVa bez da su bilo kog drugog kandidata intervjuisali...međutim, već u prvoj nedelji sam imao više sukoba sa istom devojkom jer sam provalio da ona ne radi apsolutno ništa, ali mnogo voli da se pravi pametna...te me direktor odveo sa strane i rekao da ne moram više da dolazim zato što im "narušavam kolektiv"...evo slučajno neki vikend izašao sa društvom i sretnem u klubu par ljudi iz te firme...srećom, već su bili pijani pa su bili raspoloženi za priču, te su mi rekli da osim što boljeg čoveka za taj posao od mene nisu našli ni dan danas, devojka sa kojom sam imao problem zaista ne radi ništa i praktično samo bleji ceo dan ali je zaposlena jer se direktor loži na nju...a onda mi je jedan iskreno rekao da firma propada i da neće još dugo poslovati zato što su izgubili previše investitora i sponzora, a ta devojaka od skoro više ni ne radi jer joj je odskočila influenserska karijera...kakav kompletni idiotizam.
Rasplakala sam se na sred usmenog ispita, pred profesorom i 10 drugih ljudi, insistirajući da odustanem. Profesor me zadržao i dalje ispitivao da bi me oborio i najgore ponizio. Ne znam šta da mislim i osećam.
Obično godišnji koristim da krečim, popravljam stvari po kući, pretres plakara i veliko spremanje i da se premorim. I cele godine vučem taj hroničan umor pa opet ko magarac natovarim još. Sad sam prvi put u životu 2 nedelje pre godišnjeg krenula motivisano sa tim bez odlaganja za godišnji. Putujem 2 nedelje na odmor i kad se vratim sve će me dočekati cakup pakum i mogu odmorna i restartovana dalje.