Kad sam bila mlađa trebalo je dosta truda da me primeti neki muškarac, iako sam uvek izgledala sasvim pristojno. Sada, kada sam prešla 40, kada mi je (po pitanju izgleda) samo bitno da sam uredna, kada se trudim da ne zapadam za oko nikome, ne mogu da ih se oslobodim, saleću me sa svih strana... O živote, naopak si!
Nakon prvog dejta obično nestanem i nikad više se ne javim.
Razmišljam da pitam drugaricu da mi pokloni svoje nošene gaćice.
Nešto razmišljam kad bi svi imali dosta para ko bi onda radio one poslove koji niko neće? Ko bi radio poslove koji su opasni, rizični sa visokim stepenom odgovornosti itd. Lako je upravljati ljudima koji zavise od te jedne bedne plate od koje im zavisi opstanak. Ne mogu da zamislim da postoji čovek koji ima bilijarde i čovek koji živi od minimalca. Koja je to suprotnost, ko je tebi dozvolio uopšte da ti sam imaš toliko novca i moći? Da, mi smo im dozvolili potčinjavajući se nečemu što nismo mi stvorili već nam drugi nametnuli.
Nema te prilike ni situacije koju mi muž ne pokvari nekako...
Klubovi su za ljude koji žele varati, koji žele pažnju.
Ne zavaravajte se!
Potajno mi se sviđa komšija koji je mnogo stariji od mene. Sretnem ga tek tako ponekad, javi mi se i nasmeši. Meni je to dovoljno da budem srećna. Jer kako kažu, sreća je lepa samo dok se čeka. Samo izdaleka sve sja.
Zbog nagomilanih dugova ostao kratak neki 250e. Pitao par drugova/kolega ako može neko da mi pozajmi makar deo do plate, nisu imali jer su i oni u dubiozi. Par rođaka koji znam da imaju obećali mi da će videti i javiti ako mogu su me samo ispalili. Mislim se u sebi kao da ti neću vratiti te pare. Sreli me posle par meseci pitaju kako sam reko šta te briga kad mi je trebala pomoć samo ste se pravili ludi. Kao pa što nisi zvao reko zvao sam i pisao par puta vas to nije doticalo.