U 30ima sam, osjećam se mlado, tako i izgledam. Volim život, imam divne ljude oko sebe... Ali u ljubavi nemam sreće baš nikako. Toliko sam razočarana u muškarce da ne znam kako ću ijednom više ikad vjerovati. Nažalost, imam potrebe, ali ih ne želim zadovoljavati s nekim reda radi, tad ionako nije tako dobro.
Napisala mi je "ljubavi izvini zaspala sam", ja odgovorio "ma nema veze bebo i ja tek kući stigao", isključio telefon i sve mi govori da neko neće noćas spavati.
Pre pet godina sam preko babinog fejsa odigrala jednu nagradnu igru za Durex kondome. Bio je svetski dan borbe protiv HIV-a. Osvojila sam pet pakovanja (čini mi se da je 16 kondoma bilo u pakovanju). Ostala mi je još jedna kutija, rok im ističe ove godine. Jednu sam poklonila najboljem drugaru, a ostalo se u međuvremenu potrošilo. Konkurencija je bila ogromna u komentarima, baba je bila među prvih pet dobitnika. Ne znam zašto su je(me) izvukli, ali ostala mi je zanimljiva anegdota koju i dan danas prepričavam sa bliskim osobama.
Javio mi se neki dečko na fb pre dve godine. Ja sam bila hladna, posle sam videla da lepo izgleda i pristala da se vidim sa njim, poljubili smo se, sastanak je bio kratak na moju inicijativu, nakon toga se javljao ređe i kada pita da se vidimo sutradan se ne javi na dan dogovora i tako tri puta. Skupila sam hrabrosti da mu se javim prva pre dva dana i to veče se ne javlja. Rekla sam mu da idem za 10 minuta ako može neka dođe, i ništa nije odgovorio. Ne znam da li da ga blokiram...
Prošlog meseca u ovo vreme sam se osećala odlično. Održavala dijetu, imala sam šansu za posao, upisala dokvalifikaciju za srednju školu, planirala sam putovanje, dopisivala se sa divnim momkom preko Tindera sa kojim sam htela da se vidim uživo i sve mi je bilo bolje. Onda su mi javili da im ne trebam za posao, momak je nestao sa Tindera, uvalili smo se u kredit jer su iskrsli neplanirani troškovi, moram sebi da platim obrazovanje a ne znam od čega, ni to malo putovanje ne možemo da priuštimo. Na meni se još ne vidi da sam smršala. Ne osećam se više lepo. Trebalo bi da imam nadu ali ne znam više kako da nastavim. Ne mogu da se pretvaram da se radujem praznicima kad se ne radujem.
Ne znam šta da radim sa sinom. Bistar, zdrav ali očito ne i čitav u glavi. Ima 32 godine, batalio je studije u inostranstvu, kaže ovde neće da gubi vreme na diplomu koja ne važi. Od vukovca i uspešnog i marljivog momka postao je mrcina kojoj se život svodi na posao portira, buljenje u TV i spavanje. Za knjigu nije, sa građevine ga otišao jer je kilav i ne ume čekić da drži, nema kefalo za ljude pa da radi neku komercijalu/korisnički centar - kancelarijski posao gde se priča sa ljudima. Živi kod nas, dođe s posla i izvali se na kauč gde jede, pije, spava, gleda TV, čita...ugojio se, zapustio, stvarno ne znam gde ću gde ću s njim.
Ništa me više ne odbije od nekog kao sporo odgovaranje na poruke.
Imao sam najbolju drugaricu u koju sam bio i zaljubljen i nisam
više mogao gledati kako je ovaj njezin vara pa sam mu hakirao fejs i probio u instagram, dao joi da vidi sve prepiske s drugim curama i gole slike koje im je slao. Nisu više skupa, hvala bogu, ali trebalo joj je 5 godina.
Razlika između mene i mojih ljudi oko mene je ta da kad npr. mama kaže da me voli, ona i osjeća to, a ja kad kažem njoj da je volim natrag, ne osjećam ništa, ja samo kažem, jer sam naučena da se tim riječima iskazuje ljubav, ja ne mogu osjećati, nemam emocije i nemam empatije prema nikome, ne razumijem te emocije,
čak niti prema svom partneru, djeci. Jednostavno sam takva od rođenja.