Pomogli ste mi prošli put, da vas čujem sad. Muž je stalno na poslu, ustane u 8 i dođe popodne bude do 18h a za to vreme spava. Navečer posle posla (radi do 23), skoro uvek ostane duže ili ide s drugarima. Osećam se nevidiljivo, friško smo u braku, uvek priča da je vreme za porodicu ali mi odnose imamo svaka 2 meseca! Da li da imam razumevanja, plata je dobra za standarde ali sam uvek sama (i ja radim). Uvek me dočeka prazna kuća neovisno koje je doba dana. Udaljili smo se i pitam se ima li smisla dalje gledati na budućnost s ovakvom osobom koja ne vidi sve ovo i ne trudi se pronaći vreme za nas.
Uvijek sam se bojao ženinog oca. Jer je jako zaštitnički nastrojen prema njoj. Danas je umro.
Već drugi put mi neko kaže da u raspravi koristim tretman ćutanjem, a ja nisam svestan toga. Tek kad mi neko kaže ja to osvestim tako što premotam film na tu raspravu i onda uvidim. Baš to ne volim kod sebe.
Moj muž je prije par godina morao da da otkaz jer su mi se roditelji razbolili, digao kredite da ih liječi voza. Posle je pokrenuo svoj biznis koji je super razvio, izliječio ih oboje, kredite vraća, kući komplet renovirao. Tu živimo, njegovima je opremio sprat, a i nama, divni ljudi zaista. Ali njegova sestra koja nije htjela nikome da priđe od njih jer su kako kaže razmaženi, a ne bolesni, iako rak imaju. Nije dinar dala ni za kuću ni za njih, niti je htjela da bude sa njima. Pri tom ima 33 godine i svi sklanjamo za njom, ostavlja obuću svugdje, puši po kući iako je zabranjeno. Mužu i meni žao da se iselimo jer smo uložili preko 200 000 tu, a ona ne planira da se osamostali očigledno, a svima nam je žao da je istjeramo, a svima nam živote zagorčava. Inače kuća je od mog muža, mi plaćamo i njene račune, grijanje i sve ostale troškove...
Moram prestati impulsivno da kupujem stvari koje mi ne trebaju i neću koristiti.
Kod mene doma kao svi imaju laki san, a kad uđem u kuću svi hrču.
Bilo bi super kad bih mogao da se kloniram i da jedan ja radim na poslu, a drugi negde uživa u gradu.
Prijatelj iz djetinjstva se preselio u grad blizu mene i počeli smo se dopisivati. Želi nešto više, jako je dobar i pažljiv, ali ja jednostavno ne osjećam ništa. Tako mi je žao, ali ne mogu ga odjednom početi gledati drugim očima. On već priča kako nas vidi zajedno i da mu je stalo, meni to tako neiskreno zvuči i teško za povjerovati, time me samo još više odbija, a htjela sam nam dati šansu. Rekla sam mu da uspori, ali ništa.
Toliko mi je žao zbog vremena provedenog sa pogrešnim osobama, a oni koji bi mi se stvarno obradovali i kojima je trebalo posvetiti vreme, nažalost, više nisu među živima, i to ne mogu sebi da oprostim. Da bar mogu da povedem još jedan razgovor s njima i popijem kafu. Duša me boli.😢😭