Živim za dan kada ću ga preboleti... Frustrira me što ne mogu nastaviti dalje.. Odbijam svakoga iako nikada nećemo biti zajedno.
Par mojih drugova me konstantno provociralo jer nemam nikog pored sebe i nikad nisam imao i kako je krenulo nikad neću ni imati, a oni su svi bili u srećnim vezama, sviju sam ih kleo dok nisu raskinuli. Izuzev jednog drugara nikad mi ništa nije rekao, želim im dugu i srećnu vezu iz sveg srca. A ove ću da kunem kad god uđu u novu vezu. Možda sam ja zla osoba ali nije u redu da me provociraju.
U poslednje vreme me nerviraju snimci ili slike po društvenim mrežama gde se parovi ljube, grle i nešto slično. Svima drugima, ili bar onima koji su se izjasnili (na društvenim mrežama-nisam ni sa kim iz svoje okoline o tome pričala) je to slatko i ako komentarišem da tome u tolikoj meri nije mesto tamo gde to svi mogu da vide naiđem na osude, blokiranje komentara, jer kažem svima su to prelepe stvari, a meni najviše izgleda kao "vidite kako se mi volimo". I 'ajde poljupci još i nekako, ali hvatanja raznorazna, valjanja po krevetu su mi užas, a i to je nešto što u poslednje vreme svakodnevno viđam, iako većinu tih ljudi i ne pratim.
Kad smo počeli da se zabavljamo ja i moj sadašnji muž, kad god smo trebali negde sami da izađemo ili odemo negde on ne pije nazivali ga papučorm, ja sam se nervirala zbog toga dok je on govorio oni su ljubomorni, danas su oženjeni žene im lenčuge spavaju dok svekrva sprema i čuva decu, ne smeju nigde sami, ja i muž kupili stan oboje radimo imamo dete, nedavno bili kod nas i muž kaže ajde mi muškarci u kafanu žene nek se organizuju nešto oni ćute, nasmejala sam se i rekla ne kupujte papuče ostale su od vašeg brata, tišina i gledanje u pod...
Kad sam jednom dobila panični napad i moj muž je dobio jer se uplašio.
Nemam sreće sa prijateljstvima. Uvek sam imala prijateljice koje su me iskorišćavale na neke načine. Nekad zaboli kada shvatim da se niko nije družio sa mnom jer sam mu zanimljiva ili slično tome.
Mrzim samoću, mrzim usamljenost i mrzim osećaj neispunjenosti. Volim srećne i ispunjene dane, ali dan nakon tog dana je najgori. Tada često mislim kako se taj dan neće ponoviti nikada više, kako nikada neću sresti osobu koja mi odgovara. Hoću da sa nekom devojkom podelim i njene i moje i najgore i najbolje dane. Imam 22 godine i kako prolaze dani, meseci i godine sve više gubim nadu da će se to zaista desiti.
Užasno sam aljkava. Trudim se, ali ja prosto ne vidim nered onako kako ga drugi vide. Majka mi je još gora, nažalost tako sam odrasla, nije imao ko da me nauči da održavam red u kući. Sad imam ćerku i volela bih da je naučim da bude pedantna. Volela bih da postoji neki kurs domaćinstva, gde bih mogla da naučim kako da redovno održavam kuću.
Mrzim (da, rekla sam šta sam rekla) komšije iznad koji neće da poprave vodu koja curi već dve godine, svoje roditelje beskičmenjake koji neće da ih tuže i upravnika zgrade koji ništa ne radi po pitanju toga. Svih mi ih je muka, ljudi život u zgradi je pakao.