Neverovatno me remete drugi ljudi..ne mogu da prihvatim tu različitost, da ne sklanjaju stvari za sobom, ne paze kad bacaju smeće, mrve kad jedu, deru se, upaljen im je zvuk na telefonu i non stop zvrda, hrču, ostavljaju dlake za sobom, prskaju po ogledalu, oko lavaboa, razbacuju odeću kad se izuju..ovo pričam iskustva sa putovanja, prosto ne mogu da verujem da neko može tako da živi. Plus nepoštovanje prostora koji smo iznajmili za smeštaj, ostavili smo apartman u haosu, a ja stvarno neću za drugima da čistim!
Gadi mi se to to se sve danas seksualizuje. Ljufi bez stida i srama. Užas. Damo uporedite današnje društvo sa onim pre 50 ili 100 godina. Nebo i zemlja po pitanju kulture i vaspitanja.
Najgore za jednog muškarca je da ima mali penis. Verujte mi ništa gore, praktično kao da ste osoba sa invaliditetom.
Nekako si slab tamo gde je to najvažnije.
Manjak samopouzdanja zagarantovan, šta god da uradite ne možete rešiti taj problem.
Počnete da se povlačite u većem društvu, da lažete devojke da nemate vremena za njih. A sve to iz straha da se ne sazna za vaš problem.
Generalno ženama i sitnice smetaju a kamoli da imaš mali. Par njih su se i sprdale na moj račun zbog toga. Često sam se povlačio kada bi mi devojka bila previše draga, nekako sam imao utisak da bih je samo izgubio nakon prvog seksa.
Svaki seks mi je mučenje, borba da zadovoljiš i na neki način ispraviš taj nedostatak.
Naravno, svi koji vam kažu da veličina nije važna, lažu.
Jednostavno rečeno, život sa malim penisom je užasan.
Svako ko vam kaže bilo šta suprotno ili vas laže ili je baš naišao na onu jednu u milion koja bi to zaista prihvatila.
Tokom srednje imala sam najbolju drugaricu sa kojom sada ne komuniciram bez ikakve svađe. Zapravo ja sam prolazila kroz pakao života i depresiju i smetalo mi je svačije prisustvo, a ona se kasnije nije ni javljala. Sada imam puno novih još boljih od nje prijatelja sa kojima sam više prošla i koje ne bih mijenjala za nju, ali nekad mi nedostaje čisto da se vidimo sada kada smo se promijenile ovako.
Danas sam saznala da mi je mama silovana kao dijete od 12 i 14 godina. Ne znam tko je u pitanju i ne mogu prestati misliti o tome....Baš se loše osjećam...
Tražila sam od ChatGPTja da napravi moju karikaturu. Pitao me tko sam ja.
Nisam imao pojma da moja najbolja drugarica toliko dobro puši.
Ne kapiram ove ženske osobe koje žele da imaju plavu kosu, a ne vode računa o njoj nakon toga. Skoro sve idu sa sprženom kosom, odvratnom, kao slama(70-80%). Možete vi sad slobodno da se pronalazite i da vređate, ali znam da istina boli. Činjenica je da ne vodite računa o kosi. Niti radite tretmane, niti koristite šampone bez sulfata, već ove krševe koji vam samo još više pogoršavaju problem. Za cigare, trepavice, botox i hijaluron imate pare, a za ovo nemate.. ma daj. Pre nego što sad krenu ove 'šta te briga, nije tvoja stvar', da, nije moja stvar direktno i idite kakve želite(vama se smeju, ne meni), ali kao neko ko svakodnevno to viđa i grozi se, itekako imam pravo da prokomentarišem. Plava kosa zahteva negu kao i svaka naravno, ali ona pogotovo i ne razumem kako možete da nosite te kršine po glavi.
Nisam vjerovala u depresiju, dok i sama nisam pala u nju. Mrzim svoj život. Završila sam školu, htjela sam na faks i nisam ga upisala. Htjela sam da budem advokatica, nisam ga upisala jer moji ne vjeruju u mene, kažu da bih napustila. Mislila sam da se nikada neću zaljubiti na prvi pogled i to mi se desilo. Kamo sreće da ova godina još nije došla ili da sam je prespavala, ma najbolje bi bilo da se nisam ni rodila. Nikad u životu se nisam zaljubila, imam strah od muških, od ljubavi i svih tih gluposti i onda sam srela njega. Lijep, visok, zgodan, muževan, moj čovjek, kažu osjetiš kad je neko tvoj, ma malo sutra. Oženio se ove godine, 41 dan nakon što smo se sreli. Doktor je. Blago njegovoj ženi sa njim, o njemu sam samo čula riječi hvale, zaista divan, mlad čovjek. I osuđujte i recite i da sam luda i glupa i da sam ga idealizovala, ali ja bih voljela da je to tako, međutim nije. Mrzim što sam ga srela!!