Bio sam jako dugo sa devojkom koja mi je bila sve, za kratko vreme se razbolela i umrla od one vražje najgore bolesti, na samrti jedino zadnje šta je izgovorila bilo je moje ime. Odao sam se svim mogućim porocima, devastiran sam bio svaku noć od alkohola, nisam više onaj čovek, iz dana u dan deo po deo mene umire, kako bi rekao to živim ali sam umro.
Do skoro sam bila u vezi sa momkom koji me je tretirao kao princezu. Naravno, postojalo je uzajamno poštovanje i nakon veze sa njim, koja se nažalost završila sam naučila koliko moram da cenim sebe i ne dozvoljam više da mi u život uđe muškarac koji neće ulagati svoj maksimum u vezi. Pre ovog momka uopšte nisam cenila sebe, dozvoljavala sam da me muškarac bez ikakvog poštovanja prema meni vrti oko malog prsta. Sada sam naučila šta znači imati dostojanstva.
Viđam bivšeg povremeno na poslu. Ponaša se kao da ne postojim. A raskinuli smo najnormalnije, bez ikakve drame, bez grubih reči. Žao mi je što nismo mogli ostati prijatelji. Fali mi ponekad njegov humor i kad me nasmeje.
Dobro mi je jednom susjeda rekla da bih ja trebala kod psihologa da ustanovi zbog čega imam toliko nisko samopoštovanje da sam radi tog spremna na svašta i nikad se ne znam obraniti. Kao npr kad sam si skoro sj***la život tako što sam htjela dat otkaz radi jednog čovjeka kojeg uopće nisam ni zanimala a i da jesam, šutnuo bi me vrlo skoro jer je on takav. Ne može nit par dana bit s jednom, evo ti već druga...
Upoznao sam djevojku, više od 2 godine sam je čekao, i sad sam je napokon vidio, upoznao, i sad smo skupa i presretan sam, ali.. nemogu se riješit tog nekog straha koji vučem iz prošlosti, da ću opet biti izdan, prevaren i ostavljen, jer to mi se desilo jednom u bilo je užasno, dugo sam se oporavljao od toga. Razum mi govori, i imam sve dokaze moguće da me ona voli, i da joj je stalo, ali taj strah i anksioznost me ubijaju, i neznam što da radim ne želim je povrijediti jer zaslužila je sve najbolje, najdivnija je osoba koju sam upoznao i mogu da zamislim budućnost sa njom.. samo da se otarasim tog glupog straha nekako..
Htela sam da pitam jel još neko prošao isto kao i ja, da bukvalno ima oca kao da ga nema (i iskreno drago mi je kada vidim devojčice ili devojke kako kače sliku oca, a pogotovo sad onaj tik tok trend "na 100 fakulteta slao me je tata" ali mi isto tako i krivo jer ja to ne mogu niti ću ikad moći)... Krivo mi je što je takav čovek, namrgođen ceo život, nezadovoljan samim sobom kompleksaš, krivo mu što drugi uspevaju u životu i što imaju više od njega i sad želi sve svoje nedostatke da ispolji na nama deci (imam i brata), želi da je sve po njegovom i tu se često posvađamo jer sam prestala više da radim po njegovom i furam neki svoj fazon (ima mnogo primera, dobila sam 8 na ispitu sva srećna sam došla kući na šta je on meni rekao 8?? Obrukala si se.., onda kad sam bila srednja škola podrazumevalo se da dobijam 4 i 5 a kad dobijem manje odma kreće smaranje, dok za brata ništa...) Sve se to nešto podrazumevalo najbolje da umem i ne znam šta da radim više dođe mi da se obesim, ali bukvalno.
Imam jednu licemjernu prijateljicu, čak mi je i smiješno njeno ponašanje nekad. Jedan primjer toga je kako je ona uvijek govorila da voli starije dečke i čudila se meni što volim mlade, a sad kad je ona našla mlađeg, a ja starijeg, govori mi da taj sigurno nije normalan ako je single s 31 godinom.
Davno je to bilo, al i dalje sam bijesna. On je iz HR kao i ja, samo iz drugog grada, a u to vrijeme je živio u Londonu. Te godine mi je obećao da će doći u moj grad preko ljeta, čak mi je i datum dolaska napisao. Par dana prije tog njegovog 'dolaska' nije mi se htio nikako javljati pa kad sam ga pitala što mu je, našao je izgovor da kako je stalno 's nekim prijateljima i da ima obaveze'. Kad je došao taj datum, njemu ni traga ni glasa ni poruke. Javila sam mu se namjerno, a on mudrac iako je bio aktivan, nije htio ni da otvori poruku, a kamoli da odgovori. Dan poslije sam vidjela da je objavio sliku, ali u svom rodnom gradu. Znači došao je u HR, ali ne kod 'mene'. I te dane se nikako nije htio javljati, nego se javio tek kad je ponovo otišao u London. Kad sam ga pitala zbog čega me tako izigrao, našao je i onda izgovor. Da je 'zaboravio' vozačku. Kao da ne postoji autobus 🙄 Nedugo nakon tog svega me blokao. Znači vučeš me tu mjesecima za nos i na kraju odbaciš.. kreten!
50 godina kredit za kuću ili stan, horor film, je naslov današnjih novina u inostranstvu. Stigli smo 2016te sa snovima o boljem životu ako ne za nas ono za našu decu i njihovu budućnost. Gde se sa prosečnim platama mogla kupiti kuća na 25-30 godina. Kad se kovid završio, cene otišle toliko da je i obična garsonjera nemoguća misija. I onda država smisli genijalan plan da će krediti biti na 50 godina. I kako da ne poverujem u teorije zavere da prave namerno “moderno” ropstvo!?
Neka mi samo neko kaže da halo efekat, pretty privilage i slične pojave nemaju efekta. NA ŽALOST, imaju! Osetio na svojoj koži. Nisam lep, ali sada jesam jak. Tokom većeg dela života bio sam prilično mršav. Toliko mršav na moju iznadprosečnu visinu da bi mi ljudi često govorili da jedem (majke ti!) i pitali da li sam bolestan. Jeo sam mnogo i trenirao, ali mi je metabolizam bio baš brz. Delovao sam kao da će me vetar odneti. Ljudi su mislili da će lako sa mnom. U detinjstvu su me često tukli zbog toga. Čak bi mi i bivše devojke prebacivale mršavost. Kako sam prešao tridesetu, metabolizam se usporio, a treninzi su počeli da daju efekta. Nabacio sam oko 35 kila dodatne mase (što mišića, što sala). Ljudi su totalno promenili stav prema meni. Vidim kako me tretiraju sa više poštovanja. Od toga da muškarcima više nisam glavna meta za sprdnju kada treba da ispadnu frajeri, preko toga kako me tretiraju šalteruše u pošti (banalan primer) do toga da me se ljudi čak malo i boje (što ne želim).