Slušala sam na radijskoj stanici emisiju a pitanje je glasilo "da li biste odali prijatelja koji vara & da li biste se i dalje družili sa njima?". 99% odgovora je glasilo "da" gdje su čak nonšalantno objašnjavali kako su to dobri ljudi ili kako dođe do zasićenja pa treba promjene,itd.😱 Pa ima li iko vjeran danas?
Uvek me je nerviralo kada deca prisluškuju tuđe razgovore, a sad i moja to rade.
Imam 34 godine i ugledala sam nekoliko sijedih na kosi. Nikad se nisam farbala. Mislim da je došlo vrijeme za prvo farbanje, samo ne znam kako ću to podnijeti jer meni sama farba užasno smrdi i dođe mi muka od njezinog mirisa. Strah me da ne povratim od nje u salonu.
Obožavam slane pržene pistacije, al mrzim sve ostalo od pistacije: sladoled, kreme, fil od kroasana i slično...
Imam insulinsku rezistenciju i muški tip maljavosti, glavni poblem je što imam dlake i po licu i vratu. Dok bi inače to kod normalnih ljudi bio znak za problem s nadbubrežnom žlezdom ili policistične jajnike, jedini odgovor koji sam ja dobila je "genetika" i "idi na epilaciju". Nemam od koga da nasledim takvu genetiku niti mogu da isfinansiram lasere i ko zna šta pored svega ostalog...
Užasno mi je antipatičan vjerenik moje najbolje drugarice. Imam osjećaj da ni on mene nešto specijalno ne gotovi, ali se iskreno nadam da to neće stati na put našem dugogodišnjem prijateljstvu.
Imam najboljeg druga, gledam ga samo kao prijatelja i ništa više, kao i on mene. Živimo u istoj ulici, a njegova mama priča svuda kako bi nas dvoje trebali da budemo zajedno. Pa naravno i da se venčamo i stvorimo porodicu. Njoj je to super, jer kako je ona rekla ne moram da menjam ulicu nego samo broj kuće (nije meni to lično rekla, nego je pričala tako svima, a ja sam sama čula). Prvo mi nije jasno, zašto ne pusti svog sina da odlučuje o svom životu i s kim će da ga provede. Znam da roditelji treba da sputavaju decu na pravi put, ali mislim da je ovo preterivanje. Zanimaju me vaša mišljenja.
Upoznala sam prije nekoliko mjeseci momka sa kojim osjećam nevjerovatnu strast. Nikad mi se to nije dogodilo u životu, dovoljno da se pogledamo da frcaju iskre. Po svemu ostalom nažalost mi smo dva totalno različita svijeta.
1-4 razred osnovne škole družili se i sve bilo super. 5-6 hteli smo kraj škole. 7-8 bilo nam je krivo što završavamo i onda dođe poslednji dan škole i shvatimo kako je brzo prošlo ovih 8 godina i koliko god bilo loših i dobrih trenutaka što smo delili, zajedno smo bili u klupi 8 godina.
Počela sam već tradicionalno da menjam celu postavu života na dve godine; posao, društvo, mesto stanovanja, teretanu. Nekako se namesti i tako mi prija. Uvek sam bila pouzdan i čovek za oslonac i do sada nisam našla nekog da posle dve godine ne krene to da iskorišćava, od poslodavca do momka, čim pomisle da nigde ne idem kreće drugi tretman. Jesam pouzdana ali nisam budala.