Ušao sam u vezu iz inata, kako bi se osvetio bivšoj.
I sad sam se zaljubio u ovu i mislim da je ona prava.
Mnogo bih volela da me dečko zaprosi na moru sledeće godine. Oduvek sam maštala o tome, da smo sami, na plaži i da me jednostavno zaprosi bez ikakvih buketa, sveća, vatrometa, možda neki slatkis ili nesto tome slično ali eto, to mi je baš želja. Ostaviću ovo ovde pa vam pišem da li se ispunila.
Upisao sam srednju školu koja je 30 km udaljena od sela gdje živim a roditelji mi nedaju da živim u domu koji je odmah pored škole. Putujem busom svaki dan a vozni red je grozan jer bus ide rijetko. Naporno je dizanje prije 6 ujutro, a dodem kući jako kasno jer čekam bus skoro 1 h nakon nastave. Sad se kolodvor renovira, a ne dobivam dovoljan džeparac da mogu sjesti u neki kafić i čekati. Ne znam kako da ih nagovorim da budem u domu.
Znam da ću se zaljubiti punovo, i da on nije ni prvi ni poslednji koji mi se sviđa, ali plašim se da nikad više neću upoznati tako zanimljivu ličnost.
Toliko sam nesigurna da bi zaručnika noć prije svadbe pitala "da li vrijedi dogovor za sutra?"...
Uplatila sam kurs online i nervira me što mi svako upada u reč. Profesorka me prozove i ako nešto pogrešim il ne kažem iste sekunde već neko uskače da kaže odgovor. Glupo mi je da se raspravljam al me boli glava jer se bukvalno takmičim da kažem nešto umesto da svako odgovara kad ga prozove.
Imam 12 godina i mrzi me da budem dete, bez prestanka razmišljam o tome da imam posao gde ću da radim, čime ću se baviti itd... I jedva čekam da završim školu i ne znam da li bih i na fax otišao. Dosadno mi je kao dete nemam kako da radim samo da učim, i kao idem sa drugarima napolje.
Bojim se preći cestu van pešačkog prelaza. Doslovno se znojim i imam ubrzan rad srca kada moram preći, zbog toga okolišam par metara dalje, čak i par ulica dalje da bih prešla na semaforu. Ne znam kako sebi da pomognem, imam 28 godina i ovo me izluđuje.
Najmlađa sam u firmi. Sve kolege su u braku i imaju djecu i to je jedina tema o kojoj znaju razgovarati. I onda se čude što se češće ne uključim u razgovore, a mene ne zanimaju njihove obiteljske stvari i nemam što komentirati. Jednom sam otišla na kavu s njima van radnog vremena i stalno iste obiteljske teme.
Mrzim se stalno dopisivati. Ne znači da manje volim svog dečka od vas koje nemate život pa samo na mobitelu visite. Nazovem ga ujutro i prije spavanja, par poruka u toku dana i amen.