7 godina sam u vezi, pred zarukama. Zaljubila se u drugoga. Sam Bog zna zašto i kako.
Bar da ovde ispričam kolika sam jadnica... Svidi se meni jedan dečko, tačnije fizioterapeut gde sam radila vežbe ali sam se trudila da on ne primeti... I sad dok malo pauziram odlučim ja da ga potražim na društvenim mrežama iako sam znala samo ime, nisam znala ni početno slovo prezimena...ali sam ga nekako našla..i taman kad sam ušla na njegov profil, greškom sam ušla na story koji je on baš to veče postavio i on je najverovatnije video moje ime i prezime i da sam pogledala story.. Možda i nije neki blam, ali ja ne znam kako ću ga pogledati kad budem za dve nedelje ponovo početi sa vežbama... Koji đavo sam ga i tražila, kad me ne bi ni primetio ni da imam 9 života..
Skontala sam da mi veza ne funkcioniše kada sam se sa bivšim na kafi ispričala više nego sa dečkom u celoj vezi.
Gdje god odem, postanem kao ljudi oko sebe. Ne znam više tko sam kad sam sam.
Traži da ga obaveštavam o svemu a iznervira se kad čuje ono što mu se ne sviđa. Pa izvini šefe, ali ne može to tako.
Ne sećam se svog života od recimo negde 27-e do recimo 35-e godine. Bunar.
Mnogo me pogađa što me kolege ogovaraju. Stvarno se trudim i radim posao bez greške ali smeta im što sam tiha i nežna, što sam single, što sam ovakva ili onakva..
Došlo vreme da nemam ni sa kim ni o čemu posebno da pričam...
Punim 27 godina i koliko god negirala, nekad stvarno mislim da će mi život stati kad pređem tridesetu.
Ne plaši me trčanje 100 milja sa 5000m+ elevacije i davanje svakog atoma snage, guranje do ivice onesvešćenja, ali zato da pitam neku curu na piće, raspadam se.