Upoznala sam dobrog momka. Počeli smo se viđati. Bilo nam je lijepo. Zbog trauma iz prošlosti i loših iskustava sam bila paranoična. Ovo je već ko zna koji put da izgubim nekog normalnog iz istog razloga. Da barem mogu trajno izbrisati nasilje, manipulacije, laži, ponižavanje, uhođenje i sve što su mi radili kad sam bila jako mlada. Želim popiti pilulu da zaboravim sve pa da opet mogu biti opuštena i vjerovati ljudima.
Uvek me kopka činjenica da nismo na isti način doživeli našu veridbu, tačnije naše porodice nisu. Mene je moja danima zvala na telefon i čestitala, dok sa njegove strane nisu ni znali odmah. A i kada su čuli, nisu ni čestitali. Čak mi nisu čestitali ni njegovi roditelji, a u super smo odnosima. Krivo mi je što joj se niko sa njegove strane nije istinski obradovao.
Kao dijete uvjek su me tjerali da poštujem starije, da pomažem, i da sam tu uvjek za druge. U ranim sam tridesetim, za sve oko sebe trčim i radim, a sebe sam zapostavila, ne znam ni kako da se izvučem iz ovog začaranog kruga. Razmišljam ako odem kod psihijatra da će i njemu/njoj isti trebat.
Najsrećnija sam žena na svetu što pored sebe imam takvog muža. Obožavam sve u vezi njega, on mi je najbolji prijatelj, ljubavnik, podrška i oslonac u životu.
Kad smo se prije 15 godina upoznali moj muž se viđao s još jednom curom i jedno kraće vrijeme je bio neodlučan.
Nedavno sam upoznala njegovog kolegu s posla, rekao mi je: "ti si sigurno ona što ima mačku, svi smo za tebe navijali, ona s psom je bila baš bezveznjača, dobro da je na kraju baš tebe odabrao".
A ja sam ona sa psom 😀🙈
Za sebe mogu reći da sam pre svega dobra i pametna žena i lepo izgledam, brinem o sebi i dopadam se muškarcima, ali iz nekog razloga svaki put kada pokušam da uđem u vezu, nakon neke dve ili tri nedelje oni se povuku, iako se nije dogodio nijedan ispad niti spavamo. Ne znam koliko mogu duže da izdržim ovo, jer je to moja realnost već pune 4 godine.
Treba mi jedan savet. Sa dečkom sam par godina u vezi. Krenuli smo da živimo par meseci zajedno. Prošle godine sam završila faks i želim da živim malo. Moj dečko stalno priča o veridbi i kako želi da me veri što pre. Sve to mi stvara jezu jer sam još mlada i ne mogu da zamislim sebe sa prstenom na ruci. On kaže da svadba neće da dođe odmah, samo želi da me veri ali ja ga ubeđujem da neću da žuri sa tim, jer će sve to doći vremenom. Zamalo nismo raskinuli zbog takvog mog razmišljanja, jer on ne vidi onda više poentu naše veze i pita se šta radi sa mnom ako ne želim da me veri. Ja želim ali ne želim još uvek. Ne vidim problem da živimo godinu dana zajedno, pa onda da dođe veridba. On je rekao da bi me verio do kraja ove godine, ali ja to ne želim do kraja ove godine, imam samo 24 godine!
Ja stvarno želim da on razume da mi se ne žuri sa tim i da malo spusti loptu. Zar je toliko važno da mora da me veri do kraja ove godine? Raskinuće verovatno zauvek zbog našeg nepoklapanja. Pomozite molim vas, ko je ovde u pravu?
Doživela sam da me devojka koja je na sebi radila vidljive korekcije proziva i spušta zbog tankih usana i sala na stomaku. Da, imam tanke usne i porođajni stomak i ne stidim se toga. Sve je to nešto što može da se koriguje, ali džaba tebi ako koriguješ a i dalje vučeš neke komplekse. Samo sam joj se nasmejala a ona još više nastavljala i nervirala se što ne reagujem na njene provokacije. Čemu to? Šta će tvoje prozivanje mene da reši u tvom životu?
Odgvorno tvrdim da većina problema i nepodnošenje između snajke i svekrve nastaje samo zato što muž/sin ne zna da se postavi. Samo zato jer je kukavica i nezreo čovek. Moj muž nije znao šta znači intima, da kad pričamo i pravimo planove između sebe, ne može to da se prenese mami jer normalno je da se naljuti kad joj kažem da nije njen posao da to zna, jer da stavrno nije onda joj ni sin ne bi rekao! Ako kažem smeta mi to i to porazgovaraj sa njom, on porazgovara tako što je sve cile Mile da se ona ne naljuti, i naravno da ona neće to da shvati ozbiljno! Muževi molim vas shvatite da vam žena nije mama!!!! I da nisu njh dve iste! Nikada i neće biti! Odvojite privatno od porodičnog!
Znam da su moji roditelji gajili decu najbolje što su umeli, ali ipak osećam da su me izneverili. Kako nisu primetili da me godinama nešto muči, kako nisu više pričali sa mnom, da su na vreme pritekli u pomoć, moje zdravstveno i mentalno stanje bi bilo drugačije, postigla bih više u životu, imala bih samopouzdanja... Nisam mogla da se izborim sama onda, a sada je kasno...