Imali smo 15 godina odlične veze i krasnog suživota. Godinu dana nakon rođenja djeteta jedva komuniciramo. Sva bliskost se svodi na pokoju hladnu pusicu svakih par dana.
Najjače od svega je što mi je bukvalno na prvom viđanju (za koji sam ja mislila da će biti sastanak, jer smo se mesecima i mesecima dopisivali) otvoreno i bez uvijanja rekao "polako, zaljubićeš se", onako kao u fazonu to mi ne treba i to ne želim. Bilo mi je smešno, kao "odakle ti ideja da i želim tako nešto", ali u sebi mi nije bilo jasno, jedno je pričao i pisao mesecima, a drugo govori sad uživo. Tada mi je prošlo kroz glavu da je to prvo i poslednje viđanje, ali nekako sam uvek pristajala na sledeće i sledeće. Kad on pozove, kad njemu odgovara. I naravno - pitam se jel' vidi budućnost. Zaljubila sam se u njega kao nikad, u mrvice koje mi daje, u bajku koju sam stvorila u svojoj glavi... Znam da on nije princ, znam da ja nisam princeza, ali bi tako volela da ovo naše ima srećan kraj. A znam da ne može imati....
Godinu i 3 meseca u vezi, dečko me je ostavio jer sam zatrudnela sa njim. Ne želi dete, kvari mu planove. Imamo dovoljno godina, sve uslove, ali ipak ću kroz ovo morati samostalno prolaziti.
2026. je a ja i dalje ne koristim pametni telefon, nikad ga nisam ni imao.
Na sastanku da važnim partnerima sam pustio nečujnog ali tako otrovnog goluba da se osećalo haos. Svi su se pravili kao da je sve normalno, a druže meni obrve umalo opale od smrada hahahahaha