Kako se boriti sa tim da ti vlastiti roditelj ne prihvaća tvog odabranika? Misli da je problem to što sam ja nesretna zbog njega, a uopće nije kriv on nego problemi koji su me snašli u svakodnevnom životu. Šta da mislim, šta da radim?
Želja mi je da mi roditelji ne kroje život da mogu da jedan ceo dan ne radim ništa umesto što svaki dan imam po rasporedu kada se šta radi. Volela bih da niko nema očekivanja od mene.
Uvek mi treba 10-15 min. da se namestim u krevetu i ne mogu zaspati ako ceo krevet nije pokriven, tuga...
Radije bih bio u vezi sa glupom djevojkom nego ljubomornom i histeričnom.
Bojim se da neću stići da pročitam sve knjige koje želim.
Mrzi me da održavam prijateljstva, i zbog toga mi svako kad-tad pukne. Bude mi okej u početku, ali posle me počne smarati da odgovaram na poruke i nalazim se s njima. Što je najgore, nisu loši ljudi u pitanju niti bilo šta, nego sam jednostavno suviše lenja.
Ako se moj prijatelj posvađa sa nekom osobom, to ne znači da ću i ja da se posvađam sa tom osobom. Ja mogu da budem dobra sa obe osobe, ne ogovaram ni jednu od te dve osobe kod druge.
Operisala sam svoj nos (bio je baš velik, špicast i grbav, a i imala sam devijaciju pa mi je išao u levu stranu) i iskreno je odlično ispao. Promenio mi je celokupnu facu i mislim da sam se baš prolepšala. Da me neko ne zna verovatno ne bi ni imao pojma da mi nije prirodan i zato sam jako srećna. E sad, imam jednu drugaricu koja na prvi pogled deluje kao da pokušava da širi neku pozitivu, ali mene ona zapravo vređa tim svojim ''komentarima''. Oduvek je bila protiv toga da ja taj svoj nos popravim i pričala mi je kako sam ja samo potpala pod moderne standarde lepote i da zbog toga želim da ga operišem (a ja tu želju imam već 10+ godina). Onda je tvrdila kako će mi užasno ispasti, kako je lepše sve prirodno, kako ću izgledati kao Majk Džekson. A sad kad je sve super prošlo i kad sam napokon zadovoljna svojim izgledom, ona opet tvrdi da je to samo neki trenutni osećaj i da ću uskoro krenuti ka daljim operacijama, iako iskreno nemam nikakvu želju za tim.
Najveći strah od odbijanja imaju oni koji nikada nisu odbijeni, a najmanje mi koji smo bili odbijeni više puta, pa shvatili da se i to može preživjeti!