Radim plave pramenove već 6 godina. Izmjenila sam već 4 frizerke od kojih ni jedna nije bila sposobna. Zadnji put sam radila pramenove prošli tjedan i dogodila se katastrofa. Izvukla mi je pramenove samo na izrastu i nije ih izjednačila s dužinom koja je već isprana. Uz to pramenove mi je izvukla kao žute trake koje još na rubu kod korijena imaju narančasto. Otišla sam kod druge frizerke koja bi pred Novu godinu na korijen stavila samo smeđi preljev da "izbriše" trake i to narančasto, a dužinu ne bi dirala do 3., 4. mjeseca kada bi radila pramenove. Ne znam koliko je to dobro rješenje. Očajna sam jer kosa mi je zdrava, ali boja je očajna (kombinacija smeđa, isprana smeđa, žuta, narančasta, bež plava). Ne gine mi doživotno nošenje kose u repu.
Jel ima neko ko je protraćio mladost iz bilo kog razloga, bilo svojim pogrešnim izborima ili zbog okolnosti a da je uspeo da nadoknadi i da prestane da se izjeda zbog svega što je propustio? Znači ne govorim o nekome ko je završio faks ili radio ali je nezadovoljan jer želi još, ili neko ko se možda nije družio i izlazio koliko je hteo ali opet jeste u nekoj meri, ili nekom ko je imao neuspele veze, ali opet nekog iskustva. Govorim o ljudima koji su U POTPUNOSTI nula u svim tim poljima, da nemaju nikakvih iskustva, čak ni loša, nikakvih uspomena, totalno ništavilo i praznina. Ja sam jedna od tih, osećam se kao da nisam osoba, kao da nisam živela do sada uopšte, a već sam i iz ranih dvadesetih izašla. Ne govorim o opijanju nego neke osnovna, normalna a lepa iskustva i doživljaji.
Živi dva sprata iznad mene, i u zadnjih dva, tri meseca malo po malo, neki deo stvari "padne" sa štrika, i završi u ili na mojoj terasi. Ja uzmem i dam sestri ili mami da joj vrate, ne idem ja lično da joj vraćam. Pa gde mene sestro nađe, ja nisam nešto privlačan, niti sam građen apolonski, ili si ti ćorava od očiju, pa ne vidiš kako treba, ili ti se sviđa moja sestra, ili mama, četvrtog nema.
Izlazim iz taksija, čuknem glavom o vrata pazeći da se ne okliznem na neočišćen prilaz. Gledam dal je neko to video, ugledam muškarca mojih godina kako me posmatra fokusiranim pogledom, zastao je. Osmehnem se svojoj trapavosti, ne menja izraz lica. Gleda, ne trepće dok nisam krenula ka ulazu u zgradu. Neobičan momenat.
Možete pričati šta god hoćete ali meni je prejadno da neko sam sebi čestita rođendan na društvenim mrežama u fazonu 'pa neka mi je sretan rođendan' ??????????
Šta raditi kada partner ne zna da postavi granice svojim roditeljima i ne vidi u tome problem? Dogovor između nas dvoje je bio da ne pravimo svadbu, da obeležimo samo u krugu porodice. Promenio je mišljenje kada je rekao roditeljima za naš plan...popustim, jer rekoh hajde stalo mu je do toga. Za auto koji smo kupili od zajedničkih para je odluke donosio uglavnom sam, a neke zajedno sa roditeljima. Roditelji mu nameću da se viđa sa njihovim prijateljima kada dođu u naš grad...iako to ne želi, popustljiv je i naravno uvlači i mene u to. Malo mi je muka od toga...osećam se kao da sam tu negde sa strane. Pričali smo o tome i njemu je to sve normalno, vidi mene kao problem. Dodatno, sve radimo po pola...računi, stan, kućni poslovi. Pre braka sam želela decu sa njim...sada ne mislim da bi to bilo pametno.
Ne sviđa mi se kako Hercegovci uvijek hvale Hercegovinu i govore o njoj kao o raju na zemlji, a niti sami ne žele živjeti tamo. Govore kako je tamo najbolje i da nema boljeg mjesta za život, a ne mogu tamo izdržati niti mjesec dana, već žive po drugim državama.
Nakon prvog dejta obično nestanem i nikad više se ne javim.