Imam 19 godina i već više od godinu dana živim samostalno na drugom kraju države skoro bez ikakvog kontakta sa obitelji. Upoznala sam jednog dečka, zaljubila se. On je jedino što me istinski čini sretnom. Išlo je sve super, imala sam posao, njega i ništa mi više nije trebalo. A sad, sad ne znam gdje ću bit za tjedan dana, strah me toga. Bojim se da će me sustić moja brzopletost da odrastem. Ne želim otić od njega i vratit se doma, iako bi dala sve da odem na bar dan, dva. Sve se polako raspada, želim radit ovdje, ali nemam gdje. Strah me otići da se nemam gdje vratit, da njega ne mogu vidjet bar jednom tjedno. A još teže mi pada to jer nemam nikoga svog ovdje. Imam tjedan dana da smislim gdje ću i što ću sa sobom. Strah me jako i nadam se da ću bar nešto uspjet.
Najbolje nam je bilo kad smo pravili kolut unaprijed i preskakali kozlića.
Zaljubljen sam u radnicu u lokalnoj kladionici. Mladi smo oboje, ona je samo godinu starija od mene. Ne mogu da prestanem da mislim na nju, a ona ima dečka. Počeo sam da dolazim dosta često tamo da pijem kafu samo kako bih prozborio po koju reč sa njom i da bih je video. Smorim se kao zmaj kada dođem i shvatim da ne radi u toj smeni.
Ne, ne kockam se, ne trošim ogromne pare tamo. Nemam problema sa tim stvarima. Pijem samo kafu u toj kladionici i subotom odigram tiket za 50 dinara. Ništa više.
Ne mogu da prebolim bivšeg koji me prevario posle dugo godina veze i sada je sa tom osobom.. viđao se sa njom, dopisivali su se mesecima unazad... Ne zaslužuje moje suze, svesna sam toga, ali ja sam jako osetljiva osoba i ne vidim izlaz iz ove situacije.. užasno me bole njegove reči, laži, manipulacije, kako je pravio budalu od mene a znao je da znam sve i da znam da laže, ali nije imao toliko ljudskosti u sebi da me pogleda i sve prizna.. nikada ništa... Nisam nikad mislila da će mi uraditi ovako nešto.. a ja sam želela porodicu sa njim...
Jedna cura iz mog mjesta se zaposlila u banci i sad svaki dan objavljuje slike sebe iz banke pa sebe i kolegica iz banke. Kad sam vidjela da radi baš sam bila sretna zbog nje, ali više je pretjerala. Ugasila sam joj storije pa nekad joj odem na profil čisto iz znatiželje i kad god odem eto ti ga story iz banke 😂.
Hit su mi ovi što pričaju za sebe da su lepi, zgodni, da imaju novca i da ih kao niko neće i ne primećuje. To je prosto nemoguće, u tu priču nikad neću poverovati.
Najmrže mi je natezati se i dogovarati da imam s kim ići na more...
Imam 22 godina, dečko i ja smo zajedno 4 godine, ali uvek razmišljam o momku kojeg poznajem od ranije, nikad ništa nismo imali, samo smo dugo pričali, imamo isti posao, pa srećemo se jednom mesečno, kad ga vidim srećna sam ne mogu da prestanem da mislim o njemu, ima devojku više od 2 godine ali mi i dalje šalje poruke, kaže mi da sam lepa, like story uvek nađe temu za razgovor, svaki put kad vidim da mi šalje poruku jednom na 3 mjesece ja sam presretna, osećam se užasno mislim na njega ali ne znam kako da to zaustavim, moj dečko ga ne voli i ne zna za našu prošlost, ali nas dvoje se znamo od srednje škole, ja oduvek mislim da ima nade za nas, prošlo je 6 godina otkako smo prvi put razgovarali i uvek mislim da sam zaljubljena u njega, kad se je vratio iz njemačke ja sam bila toliko sretna da nisam mogla da spavam ali ne znam ako on osjeća isto prema meni...
Nisu mi jasni oni roditelji što forsiraju decu da budu najbolji đaci i što silom jure neke uspehe. Ako je neko prirodno talentovan za nešto, to je lepo i vredno pažnje, a ono guranje i pravljenje robota od deteta, je van pameti. Neka deca ne mogu ni da budu deca, već prave kojekakve naučnike, starmale, povučene osobe od njih. Znam mnogo ovakvih primera. Oni što to žele sami su u manjini. Većinski se sili nešto što je totalno bespotrebno.