Danas sa klincem u bioskopu, a neke devojčice, rekao bih 8-9 godina pripremaju se da uđu i rade selfi. To pućenje usana...gledam i ne verujem...
Danas sam čitala svoje dnevnike, od pre 20 godina. Nisam ih čitala toliko dugo. I sve mi se vratilo. Sva bol koju sam osećala zbog prvog momka. Ostavila sam ga jer me nije voleo, nije bio zaljubljen u mene. Sada me zanima da li je ikad pomislio na mene za sve ovo vreme, da li mu je žao zbog svega..
Tuga koju osjećam za mrtvim djedom je pregolema. Pomisao da je pod zemljom me tjera na povraćanje. U najgorim momentima dolaze mi najgore scene pred oči, pitam se kako izgleda sad pod zemljom i muka mi je. Sanjam ga svako veče, kuća je prazna, njegova odjeća još uvijek visi i čeka da je on obuče, a neće više nikad. Nikad više.
Ja valjda jedina pijem nesscaffe kao da pijem rakiju sve na ex, nema kod mene ispijanja kave po pol sata, sat, nemam ja vremena za to, a i bude hladna, nije to više to. Sve lijepo u 5 min u vrh glave, taman da me opali, pa obavim nuždu i onda sam kao nova.
Nisam neko ko gramatički ispravlja ljude. I ja često umem da pogrešim u pisanju i nemam ništa protiv toga. Ali kad se počnem dopisivati sa nekim dečkom i aj ok ako jednom napiše "neznam" zajedno i drugi put progutam al zato treći put ga već blokiram. Pa valjda je to nešto što moraju svi znati ili grešim?
Odbila sam brak sa muškarcem kojeg sam voljela i koji gradi prestižnu karijeru jer ja još nisam izgradila svoju i znam da u tom slučaju ni ne bih.
Prije 3 godine sam uklonila datum rođenja sa svih platformi. Do tada sam uvijek dobivala minimalno 200 rođendanskih čestitki. Ove godine mi je rođendan čestitalo samo 6 osoba. Zar smo stvarno počeli zaboravljati jedni druge i sjetimo se datuma samo kada nam društvene mreže izbace podsjetnik?
Normalna sam osoba u društvu i svi su opušteni pored mene jer ne zamjerim ovakve stvari, barem nisam dosad. Ono u fazonu, javi se prijateljica krajem mjeseca i napiše: ”Jao, pa tebi bio rođendan, ja sam totalno zaboravila”. Malo mi to počinje smetati, iskreno.
Poslala sam chatgpt tužni smajlić da vidim njegovu reakciju, a on mi je u samo dvije rečenice pokazao više emocija i ljubavi nego bilo ko u mojih 25 godina.
Dođe mi dan kada mi se ne ide na posao a nit mi se ostaje kući, svega mi bude muka.
Volim i dalje svog muža, ali me je naš brak emotivno veoma iscrpeo. Po kući, čak i kad ima slobodan dan ne radi ništa, osim što po cele danš igra igrice. Sve oko deteta i kuće radim sama, iako na početku nije bilo tako. Umanjuje sve što činim za porodicu, baš sve je pogrešno što uradim ja lično. Povrh svega, imali smo jako važan dogovor, da kupimo samo našu nekretninu i ne bismo trpeli i dalje ni za šta, pritom, iako živimo u malom i ružnom gradu, gde slabo ima posla, bila sam spremna da pristanem i na kompromis da se, u taj veći, koji smo planirali za novi, naš stan, ne selimo odmah, već da ga par godina izdajemo. Iako sam ja spremna na razne varijante, on ne želi nijedan kompromis, već je bez mene, doneo odluku da diže kredit kojim će renovirati sprat kuće koji se vodi na njegovog oca. Mislim da ću, ako se sve ovako nastavi, izgubiti razum. Malo je reći da sam besna i očajna, a on mene krivi za sve i govori kako sam nezahvalna.