Teško mi pada što se osećam nevoljeno od strane svog dečka. Gledam momke koji čine jako lepe stvari za svoje devojke, lepe i velike gestove, onda neke male sitnice koje puno znače... Pitam se samo zašto ja nisam bila te sreće da nađem takvog momka. Duboko u sebi znam da brine za mene, brine da li sam jela, da li sam dobro, naručuje mi neke stvari kad sebi nešto naručuje neke tako sitnice, tu je ako treba nešto da mi se popravi... Ali problem je što mi nikada neće reći da sam lepa jer on kaže da se to podrazumeva da sam mu najlepša, retko će reći da me voli i za to kaže da se podrazumeva, neće mi kuputi cveće niti tako nešto, piše mi ali retko kada će nazvati na telefon. Kada priča o nekom događaju ili nečemu uvek kaže mi ćemo, nama... Gleda nekako kao da ćemo zauvek biti zajedno, ali eto ne pokazuje ljubav. I kad se požalim na to sve on kaže da je to moje mišljenje i moja osećanja i da to nije stvarno tako nego da ja ne primećujem da me voli i da je moj problem što mislim suprotno.
Mrzim što toliko upoređujem sebe s drugim ljudima, imam jako nisko samopouzdanje iako svi oko mene govore jako divne stvari o meni, bukvalno sve najbolje o mom izgledu, ličnosti, inteligenciji, sve. Ja ništa od toga ne vidim. Znam da je ovo jako loše i ne ponosim se time ali konstantno sam ljubomorna na druge ljude, ako je neko bolji od mene u apsolutno bilo kom kontekstu jednostavno ne mogu da se kontrolišem i imam mentalitet "pick me" osobe, nikad ništa ne kažem i ne uradim ali se osećam tako. Moja mržnja prema samoj sebi je toliko jaka da postanem besna na pomisao veze ili seksa, pre sam bila tužna, sad sam samo besna. Mislim da moram da budem savršenog izgleda, savršena u krevetu, da se ponašam na određen način. Radije bih bila sama i izolovana nego da osoba sa kojom sam vidi neku manu u meni.
Roditelji se protive mojoj vezi jer je moj dečko usvojen i ''ne zna mu se poreklo i genetika''. Inače je sasvim pristojan i normalan, dečko bez ikakvih mrlja u životu.
Mnogo patim što sam jedinica. Uvek sam želela da imam rođenu sestru. Nekoga kome ćeš uvek moći da napišeš i najbanalnije stvari, nekoga ko je uvek tu za tebe...
Mislim da je prava ljubav kad se brineš u svakom smislu za nekoga.
Ja sam brinuo o tebi.
Od kad sam bila mala slušam isto jadanje o poslu od svojih roditelja. Plaće male, loši šefovi, budale od kolega, toksično okruženje, traćanje, moraju bolesni ići na posao. A oboje rade preko 30 godina za istu fimu i koliko su prilike imali za otići... Niti rade posao gdje bi mogli napredovati. Jesu li sve starije generacije ovakve? Čini mi se da danas moja generacije češće mijenja poslove dok ne nađu što im odgovara.
Ne znam sta da uradim. Žena dosta manipuliše i pravi me majmunom. Nije prevara u pitanju... posle dve godine trpljenja sranja juče sam izašao iz kuće i ne vraćam se....
Upravo sam raskinuo. Bio sam u vezi sa devojkom godinu i 8 meseci. Bila mi je prva ljubav, ali eto njeni roditelji me nisu prihvatili jer živim kao podstanar... Devojka je za svaku pohvalu ali eto ja nisam mogao da izdržim to ponižavanje i spuštanje samog sebe, zbog njenih. Dobar sam momak imam problema privatnih ali mislim da sam uradio pravu stvar, srce mi se cepa...
Prećuti roditeljima, greh je da se suprotstaviš. Prećuti koleginici, treba ti posao a od nje zavisi. Prećuti ovoj, sa njom svaki dan čekaš bus. Prećuti onom nepoznatom što na ulici krene da pametuje. Prećuti nisam zlobna da oko gluposti se svađam, kad se ohladim shvatiću da je bolje što sam ćutala. I tako sam navikla da ćutim, a kad bilo šta kažem "Nemoj tako, što si takva, ne deri se". Prosto sam se navikla na prostakluk i bezobrazluk, ali najkrivlje mi je što sam se navikla na ćutnju. Umesto da puknem i razvežem jezik, ja imam osećaj kao da gutam tu ćutnju i kao da se stvara beskonačna rupa ćutanja u meni. Prosto sam iscrpljena i razočarana u sebe.. Što ne mogu da se iznerviram u momentu, što sam ovakva nesposobna. To me toliko psihički ometa da noću sanjam kako ne mogu da pričam, kako pokušavam da vrisnem ili da kažem nešto ali glas ne izlazi. Uznemiravaju me ti snovi, a i java. Ja nemam svoje ja i znam da mi niko ne može pomoći oko toga, ali ja ne znam recept kako da pomognem sebi.
Otkako znam za sebe uvjek sam kasnila za drugima, u 3 osnovne škole djevojčice su počele nosit traku za kosu, ja u 7 osnovne, kad sam završila srednju školu sve su se udale a ja nisam imala za koga, iako sam se trudila da se družim, izlazim, imam posao sve se raspalo, nikad dečka nisam imala imam 30 godina.