Pokušavam zatrudnjeti više od godinu dana, budem tužna svaki puta kada čujem da je netko trudan, i da im se dogodilo slučajno, prijateljica koja zna da pokušavamo je u godinu dana pobacila 2 puta, voljela bi da mi nije rekla da je to napravila, podržavam pravo izbora, ali eto nije mi trebala reći.
Danas me menadjerica nazvala da me pita što je sa mnom jer već neko vrijeme imam baš bolan izraz lica na sastancima (uvijek držimo upaljene kamere). Istina je da mi nije dobro, ne volim posao kojeg radim, a čini se da ga dobro radim jer sam nedavno promaknuta. Uvijek mislim da znam manje od drugih, ali ću se potrudit. Češće sam mijenjala poslove, i nijedan nisam voljela, dovela bih se u stanje da mi je fizički teško ostat na tom poslu pa se sad trudim izdržavat da me ne zaprati loš ugled. Nekako još uvijek održavam dobar, ne znam ni sama kako, jer sve manje motivacije imam. Često prihvatim više posla nego što mogu odradit i ostat zdrava jer me strah da nije stvar u količini posla, nego da sam ja spora pa ne stižem. Nekad mi dan prođe da malo odradim jer se ne mogu skoncentrirat, a nekad naprosto ne stignem pa se osjećam dužnom po noći ili vikendom odradit. Na prošlom poslu sam prošla kroz burnout i psihologica nije pomogla. Osjećam se slično kao tad i ne znam što da radim.
U lepoj sam vezi vec 3 godine i živimo zajedno. Minimalno se svađamo, slično razmišljamo, radimo stvari i zajedno i individualno. Zaista lepo, skladno. Ali ni jedno od nas nije u ikakvoj žurbi za venčanjem. Štaviše, za nas je to samo papir/žurka za familiju, koja nije neophodna, jer nam ne treba "amin" drugih, nama je najbitnije kako se mi slažemo i živimo. Nismo kao protiv, ali nije nam prioritet, i ako su naše familije svaki put u šoku kad kažemo koliko smo zajedno i dodamo "ma praktično u braku, isto sve". Imamo i primere oko nas gde su ljudi sve radili po PS pa im džaba bilo kad su se razveli. Više ima propalih nego uspešnih brakova oko nas, tako da je bez poente oboma da jurimo da to (bukvalno) obavimo. A mi smo srećni i to znaju i vide ljudi i ne znam šta im nije jasno i kako im to nije dovoljno. Najbitnije je to, a ne neki papir ili AMIN od popa.
Majka me ostavila dva puta. Jednom kao malu, jednom kao veliku. Samo što sam drugi put shvatila da je ona najsebičnije biće na svetu, i da nije trebala da me rađa ako me ne želi u svom životu i ako su joj avanture i novi muževi/momci bitniji od rođene dece.
Strašno me zabolelo kada sam saznala da moja "najbolja drugarica" prepričava moje tajne svojoj majci i zajedno me otrcavaju po gradu i ispiraju usta mnome. Judin poljubac boli.
Fascinantno mi je kako se zemlja sada vrti oko svoje ose dok ležim u krevetu, kao da smo u ringišpilu.
Odeću i obuću kupujem po WOW efektu, znači treba mnogo da mi se svidi da bih to nešto kupio. Cena ne igra nikakvu ulogu ali je činjenica da su mi jeftiniji komadi bili mnogo više udobniji.
Očekivala sam mnogo više od sebe na poslovnom planu. Uvek sam bila među najboljima u školi, na faksu, društvu...kapirala, brzo učila, inače sam ekstroverta, privatno znam da se zauzmem za sebe, snađem..ali kao da sam se istrošila. Na poslu nemam motivacije, radim koliko treba, a znam da mogu mnogo više i bolje, prihvatam što mi daju skromno iako nisam zadovoljna, kao da sam neka druga ja. Nestala mi je ta doza samopouzdanja i drčnosti neophodna za napredak. Kao i da sam zatupila u međuvremenu. Oko mene ljudi napreduju, a ja stojim u mestu. Osnovala sam porodicu, i to je uticalo na promenu prioriteta, ali oduvek sam bila ubeđena da ću daleko da doguram...
Navijam dva alarma u razmaku od pola sata. Jedan da me probudi a drugi da ne zakasnim krenuti na posao :D
Nedostaju mi braća od strica. Kao deca smo bili nerazdvojni. Žive u Austriji i svaki raspust smo provodili zajedno. Već kasnije prestali su da dolaze i tako je to ostalo. Odrasli smo u skromnoj i poštenoj porodici, nikad od njih nismo tražili ništa da nam donesu, ni čokoladu a kamoli novac. I dalje mi nije jasno zašto su nas precrtali a mnogo mi nedostaju.