Oduvek sam bila budala u vezama. Prva veza, od njega sve što sam dobila su dve igračke od kineza i jedna srebrna narukvica. Sa 18 godina, njegova mama me je zaposlila da im šmirglam i farbam sva vrata u kući. Jedan momak me je pozvao na večeru i naručio samo sebi, od tada se više srećom nismo videli. Kod sledećeg momka sam, kao student, kupovala im hranu i kafu u kući, a njegova mama skuva njima ručak i svakoga posebno usluži, a meni ni tanjir ne postavi. Jedan bivši mi je kupovao cveće dok nismo počeli da živimo zajedno, onda mi je delio uvrede. Poslednji bivši me je ostavio sa bebom, a ja sam njega oblačila, jer mi je bilo žao da nema. Večita budala dobra za druge, a loša za sebe.
Postalo mi je sumnjivo ponašanje dugogodišnjeg momka pa sam krenula malo kopati. Na kraju sam našla prsten i 2 karte za Maltu na moje i njegovo ime. Sad me grize savijest i ne znam kako ću odglumiti iznenađenje. Ne želim mu priznati da ne pomisli da sam neki ljubomorni manijak.
Radim 6 dana u tjednu, većinom i prekovremeno i to s ljudima, a najviše cijenim nedjelju kad me nitko od familije ništa ne treba, izuzev roditelja i bratove obitelji, a naravno da me se sve manje bitna familija sjeti nedjeljom da trebaju nešto u vezi moga posla...
Student sam treće godine državnog fakulteta u Beogradu i u prošla dva roka sam shvatila da nemam sreće što se polaganja tiče. Od 10 ispita do sada sam dala 4, peti ispit koji sam danas trebala da dam sam pala jer sam izvukla jedino pitanje koje nisam znala, prošli rok me je profesor oborio zbog neke gluposti i na još jedan ispit izlazim po 100ti put. I to mi baš teško pada jer stalno čujem kako kolege oko mene daju njihov deveti ispit dok ja, iz nekog razloga, ne mogu da dam više. A da ne pominjem što ću na kraju imati 42 espb boda ako nekim čudom dam zadnja 3 ispita pa me i situacija oko budžeta dodatno brine. Zanima me da li još neko prolazi kroz ovako "nesrećan" period ili sam to samo ja haha.
Bila je tu kad je bilo najteže. Dala mi snagu da živim i ako sam bio na rubu. Slepo sam je zavoleo kao ni jednu pre nje i bio spreman na sve. Išla je glavom gde sam ja srcem i moralo je to da se desi. Ali što kažu, to je samo život!
Svakodnevno mi neko govori kako je vreme da se udam i navode primere ko se udao, oženio, ko je sa kim, ko ima decu, ko je u drugom stanju... Razumem da sam došla u te godine, inače imam 23 godina i normalno je da i ja želim da zasnujem svoju porodicu, ali trenutno sam sama i mislim da ne treba požurivati sa tim. Ovo svakodnevno pričanje je krenulo da me jako opterećuje. Nekada imam osećaj da se gušim od tolike priče da imam želju da budem što dalje od kuće.
Ponekad mislim da jednostavno ne mogu izdržati sav pritisak u životu, da je posla, odgovornosti i obaveza previše za jednu osobu. Dođem do ruba pucanja i onda stanem. Odjednom me preplavi val zahvalnosti na svemu što imam: život, ovaj dan, moju djecu, zdravlje i planove. Stvarno sam zahvalna na svemu pa čak i na prilici da budem zabrinuta.
Ima li neko iskustva da mu je roditelj postao jako manipulativan, da mnogo laže, da je ljubomoran na svoje dete, da prosto vidite da to više nije ona osoba od ranije, kao da je neka zloba i pohlepa ušla u njega? Da mu nije stalo da se to dete odvoji i napusti ga već samo gleda svoje du*e i da on ne ostane sam? Da je spreman okolo da laže sve u vezi svog deteta samo da bi on ispao neka žrtva? Ovo je stvarno i tužno i strašno, šta vidim kod svoje majke, najradije bih da pobegnem u drugu državu, nesnosno je više živeti u tolikom toksicitetu sa njom. A jedva čekam i da nekako uspem da odem iz njenog stana, dobila sam 100 nekih simptoma zbog stresa od nje.
Kćerka je oduzela prednost i razbila auto, udarivši u Audi eTron vrijedan oko 100.000 €, a šteta je 25.000 €. Cijeli tjedan u kući je kaos, a situacija sve teža. Kredit ne možemo podići jer već imamo stambeni, supruga otplaćuje razbijeni Hyundai, a moj auto ne možemo prodati jer bismo ostali bez prijevoza. Supruga me tjera da prodam motor BMW R 51/3 vrijedan 15.000–20.000 €, ali to je uspomena na djeda koji ga je baš meni ostavio iako je imao još 4 unuka. Kad sam odbio, naljutila se i sebi i kćerki uplatila put na Maltu “da se odmore od stresa”. Imam osjećaj da sam svakim danom sve bliže rastavi, dok ona i dalje odbija prodati svojih 1 od 3 zemljišta koje ima.
Ne znam šta tačno nije u redu sa mnom, ali ja se svaki put kad se sredim (ne mislim na svakodnevno sređivanje, već kad se doteram za neku priliku), osećam toliko čudno. Imam utisak kao da postanem skroz druga osoba i nekako mi bude neprijatno. Ne znam kako to da objasnim, ali valjda razumete šta hoću da kažem. Valjda bi trebalo obrnuto, da se lepše osećam kad sam sređena. Ne znam u čemu je problem, a ljudi mi govore da sam lepa i zgodna i bez šminke i tih stvari, mada ja sebe nikad nisam doživljavala tako...