Jedna osoba me uvek pita jedno te isto iako sam na ista pitanja odgovorila već. Rekla joj da ne živim više u tom gradu, da radim itd. Ona mene nakon mesec dana opet isto pita, kaže nije me dugo videla ili „ne viđam te“, pa kako kad sam rekla da sam se preselila? Inače nije loša osoba, ali ne znam što me pita jedno te isto iako sam svaki put odgovorila. Pa nije se ništa otad promenilo. Bukvalno većina nas živi prosečnim životom. Ponekad mislim da možda želi znati do detalja gde sam, gde radim i sl., možda i da se poredi. Nekad čak ignorišem ta pitanja i odgovorim na nešto drugo, ali ne, eto nje opet pet puta da postavi ta pitanja.
Prije nekih sat vremena dok sam vozio, na pešačkom prelazu je prelazila put jedna porodica, ja sam ih presekao jer nije bilo znaka za pešački i stvarno ih nisam vidio, bukvalno sam ih jedva izbegao... Btw početnik sam i svi mi pravimo greške, ali meni je toliko krivo što sam to uradio, htio sam ja odmah da stanem i da izađem i izvinim se, al nisam imao prostora za to... Tako da, ovim putem im se izvinjavam i nadam se da su videli "P"...
Ah koliko ga volim, a ne mogu da budem sa njim, jer imam muža koji ima invaliditet i ne mogu da ga ostavim.
Smatram da sam osoba koja što se kaže ima dobru dušu. Samim tim osećam energije drugih ljudi koji nisu mi empatični, dobroćudni... Ne mogu da podnesem više tu količinu pokvarenosti, sebičnosti i hladnoće u ljudima. Ovo je epidemija. Šta je dovelo do svega ovoga?
Upoznam devojku, izađemo nekoliko puta. Sve ok, i dopisivanje. I naravno posle mesec dana kreće ono odgovaranje na poruke posle nekoliko sati (ima vremena), pa sinovanje poruka, itd…
Shvatam da nije zainteresovana.
Samo ne znam šta očekujete, naravno da više neće da se javljam. Nemam vremena za bacanje, muškarac treba prvi da poziva na izlazak, da se javlja, itd…
Ali ako i devojka ne pokaže zainteresovanost, džabe sve.
Ja kad volim volim do kraja iako me je to uništavalo u prošlosti. Prosto sam takva osoba. Sigurna si. Ne idem nigde. Znam da si umorna od svega. Nisi sama, imaš mene za sve što ti treba i u pola noći da me nazoveš. Mogu ti razgovorom pomoći kad već nisam tu. Ne lažem te i ne manipulišem.
Imam 40g. U braku sam 13g. Dok sam bio mlađi mnogo sam volio da se krećem na način da šetam da se bavim sportom i tako.
Supruga je na početku braka bila jako nezainteresovana za taj način života ali me nije sputavalo na način da mi bilo šta brani.
Međutim zadnju godinu braka počinjem osećati umor i potpuno isti oblik ponašanja kao i supruga. Konstantno izbegavam trening tražim razloga da se ne krećem i već polako osećam na svom tijelu promene na loše. Osećam krivicu iz dva razloga. Prvi razlog je što nisam uspio je kao suprug animirati da promeni stil života, a drugi osećaj krivice što sam ja počeo ponašati se kao ona.
Zaista ne razumem osobe koje su u stanju da uđu u vezu/brak a da nisu preboleli prethodne ljubavi. 5 godina veze ode kad smo sreli njenog bivšeg i kada sam kod nje video koliko ga voli.
Meni tečni color deterdženti nisu nešto, slabo peru pa sam odlučila da se vratim Ariel kapsulama. Ali prc. I to je kopija, čim sam otvorila kutiju vidjela sam da to nisu one prave Ariel kapsule a ni miris nije isti, sličan jeste. I onda vidim na kutiji da je proizveden u Rumuniji. Pa ima li išta kod nas da je original?! Uzas.
Na novom poslu na kom je 95% muški kolektiv sam se šokirala brojem muškaraca koji me muvaju kao slobodni, a sveže su oženjeni i imaju malu decu. Znam da nisu svi isti, ali kad jedna žena nagleda toga toliko, kako da ima motivaciju da se sutra uda? Nijedna žena ne bi volela da bude ta koja je rodila a ovamo joj se radi iza leđa. Ne mogu sve te žene koje su se poudavale za takve biti toliko glupe i slepe, nego oni glume savršene mužiće ali ako nešto može da prođe sa strane, zainteresovaniji su za cure nego slobodni momci.