Sin mi ženi. Ja idem samo u opštinu jer moj bivši muž sa svojim taticom ide na ručak. Sin ga je zvao na venčanje i ako zna da je kockar, da duguje ljudima novac, prevarant. Zna da meni to smeta da s tim probisvetom ne mogu da se gledam. I otac mu je sve znao i krio od mene, dok nisam pobjegla.
Strašno me boli što ga je sin zvao i što nije prepoznao moje napore, a ja sam bila uvek tu za njega. Podržavala ga u svemu i danas je baš uspešan, a ja?
Kako se zove čovek koji posle 10 godina rada u firmi napreduje na menadžersku poziciju i nakon toga na svadbu pozove samo direktore i menadžere iz iste te firme. Ljude sa kojima je sedeo 10 godina u kancelariji izostavi. Razmišljam se da li da idem, koliko god to bilo ružno s moje strane ali prosto ne mogu da dokučim. Da li je to dokazivanje da svi vide kako je on bitan ili možda računa sa tim da će bolje profitirati od ljudi koji su na višoj poziciji?
Nekad sam mislila da su ljudi oko mene stubovi na koje mogu da se oslonim. Da će, ako mi zatreba, biti tu — da me razumeju, da mi pomognu, da ne okrenu glavu. Ali kad je postalo teško, shvatila sam koliko sam zapravo sama. I koliko ljudi ume da zažmuri pred tuđom boli.
U jednom trenutku sam prestala da očekujem razumevanje. Prestala da se pravdam i da objašnjavam. Počela sam da ćutim i da gradim sebe, onako polako — iz ruševina. Shvatila sam da ne moram da dokazujem nikome koliko sam jaka, jer sve što sam preživela već govori umesto mene.
Ne zameram više nikome. Neko ne zna, neko ne može, a neko jednostavno ne želi da bude tu. I to je u redu. Ali naučila sam da kad se sve sruši, najvažnije je da sam sebi ostaneš oslonac. I to je najveća pobeda.
Sa jednim dečkom sam se 3 meseca dopisivala, pritom random mi se javio, drugo nisam imala poznanika da ga poznaje pa da mi kaže nešto o njemu. Moralo je tako biti preko poruka prvo društvena, potom preko običnih poruka, zatim video pozivi. Te sam odlučila da se upoznamo uživo. Otišli na kafu prijatni me iznenadio jednom ružom i malim kolačem koji je zapakovao u prekrasnu kutiju. Baš smo se ispričali, bio je baš zanimljiv, jedan vikend me je pitao da idem sa njime na vikendicu pokraj Dunava pristala sam prelepo smo proveli vikend, šetali, učio me da pecam. Par puta sam spavala kod njega i on kod mene nismo imali sex, niti smo se ljubili. Želela bi da probamo i to kad nam je sav ostali odnos kako treba.
Počelo je baš da mi smeta to što moj dečko skoro svako jutro ili pije lekove za glavu ili meri pritisak, pa onda ceo dan kuka, usporen je, bez života. Živimo zajedno pa to, naravno, utiče na kućne obaveze koje sve padnu na mene. S druge strane, ja uvek mogu, tačnije - moram, nema ko drugi, i stvarno postaje previše za mene...
Uvek sam se trudila da saslušam ljude, čak i kad mi tema nije interesantna. Prosto, gledala sam na to sa tačke da ako je nekome bitno da mi nešto ispriča i želi to da podeli sa mnom najmanje što mogu je da ga saslušam. Imam 37 godina i u poslednje vreme neke priče su počele da me ubijaju. U tome prednjači sestra od ujaka mog supruga koja ubija sa svojim glupim pričama i svojom filozofijom. Danas je zvala, nisam se javila. Poslala je poruku da joj se javim čim budem mogla da ima svašta da mi priča. Pospremila sam posle ručka, stavila slušalice, pustila muziku i uzela da peglam. Mnogo sam srećna što sam izabrala sebe u ovoj priči i što nisam dozvolila da troši moje vreme na njene isprazne priče.
Imala sam dečka za kog sam bila jako vezana, ali me je ostavio zbog druge devojke. A sada zavlačim druge momke, i plašim se ući u novu vezu jer vučem traume iz prošle.
Dugo smo bile najbolje drugarice, još od osnovne škole. Uvek je dolazila kod mene, pozivala sebe kod mene, uvek sam je ugostila, kuvala kafe. Stalno je pričala samo o sebi, o momku u kojeg je bila zaljubljena tada, o momcima sa kojima je bila. Prepričavala je svaki sekund i minut svog života i šta je radila, ja sam ćutala i slušala i bila tu. Kada se ona zaposlila, kupila je auto, imala je platu i počela da izlazi sa nekom novom drugaricom, što je ok, ja nisam bila za izlaske, nisam imala ni posao ni novac za izlaske a ni želje za izlaskom. Nikada me nije pitala da li imam problem, kako sam i slično. Inače bila je zavidna osoba. Sve smo se ređe viđale ali i dalje je dolazila kad sam ja njoj bila potrebna. Kad je upoznala svog sadašnjeg muža prestala je da mi se javlja i nikada više se nismo čule niti družile. Ispala je takvo smeće. U životu mi više ne trebaš! Nikad se ne zna šta život nosi i da li ću ti ikad zatrebati ali na mene računati ne možeš više nikad, zgadila si mi se!
Statistike kažu da će 50% čovečanstva tokom života razviti malignitet. Dakle, polovina ljudi u vašoj porodici, polovina ljudi koji su sada okruženi oko vas u gradskom prevozu, polovina vaših drugova iz razreda i kolega sa faksa. Polovina vaših kolega sa posla sa kojima ste upravo bili na sastanku. Ako imate dvoje dece, jedno od njih (po statistici). Svi će se oni jednog dana mučiti po hemioterapijama, zračenjima i mrcvariti u agoniji dok ne ispuste dušu. Meni je to užas. Zato podržavam dobrovoljnu eutanaziju. Lupetaju oni koji kažu da smo mi STVORENI KAO SAVRŠENA BIĆA. Ne, nismo. Među najnesavršenijim smo biološki na ovoj planeti. Em se ne rađamo sa krznom, em smo neotporni na velika temperaturna kolebanja (homosapiens bi bez grejanja i hlađenja mogao da opstati samo u subtropskom pojasu). Imunitet vrlo neadekvatan u borbi protiv raka. Znate li da mačke imaju najsavršenija tela (nedavno pročitao studiju)? Podržavam nauku i da se jednog dana memorija i svest prebace na cloud.
U mojim 20im sam se počela viđati s jednim momkom. Ništa obavezno, kad imamo vremena vidimo se, popričamo, budemo to veče zajedno... Što sam ga više upoznavala shvatila sam da sa takvim čovekom ne bih htela vezu, niti sam mogla život da zamislim s njim. Posle nekog vremena mi je rekao da je zaljubljen u mene, da želi vezu, ali, PAZI OVO, ne i brak jer ne zna kako bih mu ja mogla roditi decu jer sam sitne građe. Posle toga mu se više nikad nisam javila. A pri tom nije ni on neki grmos, visok je možda 170cm što je po meni za jednog muškarca dosta nisko. Ja sam se u međuvremenu udala i imam dvoje divne dece. A on, koliko čujem, još uvek sam bez kučeta i mačeta.