Mislim da se moj direktor loži na mene. Prosto kada se sretnemo uvek je nasmejan i ljubazan i u prolazu me dodirne kao slučajno. Uvek me hvali. Stariji je 15ak godina i ja ga ne gledam na taj način iako je moglo bi se reći privlačan za svoje godine. Uvek me gleda i smeška se, a neretko mu pogled šara po meni dok pričamo. Važi za ženskaroša i pričalo se da je bio sa nekim ženama u firmi. Ja imam prolaz kod njega što se svega tiče, mislim prvenstveno na posao i ne bojim ga se kao drugi. Znam da mi sprema unapređenje i dobila sam već ponudu. Ja jesam pametna i sposobna i kolege me vole i poštuju. Ali eto primetila sam da i pored mojih radnih sposobnosti doprinosi i moj fizički izgled.
Pozdrav, svima! Našao sam jednu devojku koja je prelijepa, i pokušavamo pronaći zajednički jezik na putu ka tome da postanemo par. Ne znam da li je vreme da joj kažem ili nagovestim osećaje. Znamo se već duže vreme, izlazili smo par puta.
25 godina i kronični umor koji ne prolazi(uredne sve pretrage).
Kad sam tražila savjete i pomoć nitko mi se nije javljao, nit javio, a gdje odgovorio, znači mogla sam umrijeti do sad...
Imam jednu supermoć, a to je da više ne mogu da se zaljubim. To je nešto što sam celog života želela jer, kada god sam bila zaljubljena, nisam se sebi takva dopadala. Najlepši osećaj mi je bio kada krenu emocije da me prolaze, kada vidim da ta osoba više nema uticaja na mene. Kada sa potpunom hladnokrvnošću gledam tog nekoga koga sam nekada obožavala.
Pitam se da li sam možda ja jedini muškarac koji se plaši da vozi auto.
Uskoro je svadba. Svađe i prepirke su već odavno krenule. Šta god da kažem ne valja. Ako šutim opet ne valja. Kao da sam za svaku glupost kriv, a nekad stvarno ne razumijem ni sam. Volim je više od svega, ali nekad stvarno ne mogu više tog pritiska...
Ne razumjem osobe koje dođu u teretanu, zauzmu spravu i skrolaju po telefonu. Urade dvije tri serije u 15 minuta, mlitavo, bez ikakve volje i ljute se kad im se obratiš i zamoliš ih da ustanu ako već ne žele da vježbaju.
Toliko sam tužna, razočarana, besna. Svaki momenat svakog dana se trudim da me muž primeti, makar pogleda sa ljubavlju, da me ceni i poštuje. Šta god uradila neće primetiti. I sredim se i vežbam. Nisam ni ružna ni debela ako mislite da je to razlog, nije. Ceo dan mi je ispunjen imamo sina od godinu dana i kuvam i čistim i čuvam ga držim kuću na svojim leđima ali ne mogu više sama... Počinjem da se gubim i da pucam. Koliko god puta mu govorila treba mi pomoć, trebaš mi ti sve je uzaludno. Ne vara me jer da me vara saznala bih ubrzo, takav krug prijatelja imamo gde se sve sazna. On svaki dan najviše provede vremena sa svojim drugom i to me najviše i boli što uvek izabere njega umesto svoje porodice.
Imam strah da ne ponovim porodični obrazac razvoda. Ne znam nijedan skladan brak, možda jedan. Imam 23 godine i plašim se da uđem u vezu. Kad god sam blizu toga, uplašim se ili samo nisam pronašao onu pravu za mene. Kad god se razmišljam odustanem, jer mislim da se kod one prave ne bih razmišljao ni sekunde. Čekaću, ali se plašim da ona nikada ne dođe i da ostanem sam zauvek. Imam osećaj da kasnim i osećam se loše zbog toga.