Jedina u društvu nisam udata i nemam decu, u tridesetim smo. Primetim da odnosi više nisu kao što su bili. Zaista sam ispoštovala svaki rođendan, krštenje, babine, Novu godinu, Uskrs, zovem ih kad god mogu i same i sa decom, nudim se da čuvam decu kad mogu i kad im treba pomoć, da bi od njih dobila jedan veliki šipak... Skoro me više i ne zovu ili je sve eto tako reda radi, ne sećam se kad sam sa kumom sela na kafu i shvatila sam da nemaju pojma šta mi se dešava u životu, jer eto nisam više toliko bitna, jer nemam decu. Teme su već pet, šest godina samo deca i ništa više! Što je najgore više i ne razmišljamo isto, za većinu tema imamo totalno drugačije razmišljanje i ne sviđa mi se uopšte taj svet kao da se takmiče ko će imati bolji rođendan, ko će imati skuplja kolica! A kad se desi neki problem naravno mene prvu zovu. Ne daj Bože da se požalim kako sam umorna, jer radim dva posla. Ju ja ne znam šta je umor jer nisam mama i tako slični komentari tipa kako ti možeš da nemaš vremena.
Stvarno volim kad vidim da se dvoje vole i poštuju. Pa meni srce puno čak i zbog stranaca, a kamoli kod porodice.
Pa zar nije osvježenje kad vidite ili odete nekome u posjetu, a ono njihov dom odiše ljubavlju i nekom toplinom. Meni toplo oko srca. Radujem se iskreno tuđoj sreći. I šta sam u zadnje vrijeme počela da primjenjujem, da kad nešto primjetim kod nekog da me inspirira, da obavezno toj osobi to stavim do znanja. Nek zna da se trud isplati. Npr kad vidim da se majka zaista trudi oko vaspitanja djece, kažem joj to. Da samo vidite to ozareno lice. Znam da se umori dok ih samo obuće, a gdje su ostale obaveze.
Dosta je svima kritika, daj da uputimo ljudima koju toplu riječ na ovo hladno vrijeme. Budite mi dobro i sretno. ❄️🫶🏻
U vezi sam 5 godina i zaručena, ali naš odnos se već godinama svodi na čekanje. On je daleko, ja sam ovdje! Sve radimo na daljinu. Ljubav, planove, budućnost! Ja sam ta koja pokušava da ga dovede, nosi papire, rokove i neizvjesnost. A sada me čeka još 2,3 godine čekanja. Najgore nije ni sama daljina, nego osjećaj da mi život stoji dok vrijeme prolazi! Dok drugi grade svakodnevicu, ja skupljam strpljenje. Umorna sam od toga da budem jaka, razumljiva i da uvijek ‘izdržim još malo’. Volim ga, ali ponekad se pitam koliko još godina treba ljubav da čeka da bi konačno počela da živi, i koliko dugo jedna osoba može sama nositi cijelu budućnost.
Dok sam bio na Balkanu, nisam imao smisao života, kocka, kafana i dosada. Otišao sam kad je voda došla do ušiju. Nije bilo lako, fali mi sve ali ipak sad se makar borim i imam cilj. I ne, nije da u inostranstvu ima više prilika nego znamo da smo prepušteni sami sebi.
Pokajao sam se, pre 10 godina sam devojci, drugarici i najboljem prijatelju rekao ne, i ne mogu da pređem preko toga i da nastavim.
Nemam nekad poštovanja prema ocu, i baš mi bude krivo, dešava mi se da ga nekad i ponizim na neki način na njegove reči, nisam sin za poželeti, a voleo bih da nije tako.
Gubim prijatelje veoma sporo i osećam se kao da se sve dešava u isto vreme, od posla nemam više toliko vremena da posvetim svima i ispostavi se kao da nikad nisam tu za nekog, toliko me to pogađa da ne ostane ni motivacije više da išta radim u slobodno vreme. Svaki dan mi je kao da radim 24 sata jer pokušavam da ispunim svakome želju.
Ne razumijem ljude koji dave druge za prijevoz. Nemaš auto - idi pješke. Nikad nikog nisam žicao prijevoz osim jednom kad je sin slomio ruku pa komšija vozio na hitnu.
Muž mi je strašan manipulator. Dok svi veruju da je dobar čovek on je lažov i alkoholičar koji me katastrofalno tretira. Znam sama sam kriva, deteta mi je žao da odem a otišla bih još odavno.