Za sve one "majke" koje su napustile djecu radi drugih likova, muževa, ljubavnika i stavile ih ispred svoje djece, želim vam da osjetite tu tugu, bol i patnju kao i vaša napuštena djeca koja očekuju kraj telefona poziv da ih se majka rođena sjeti nazvati. Nadam se da će vas dopasti suze rođenoga djeteta.
Drugarica se skroz promenila otkako je u vezi. Uvek je mrzovoljna, retko je dostupna na telefon, kod svake osobe joj nešto smeta. Nisam sigurna da li ta veza loše utiče na nju, ali mi je žao što je od pozitivne i vesele osobe koja voli da se druži postala ovo što je sad.
Debeli ljudi su egocentrični i depresivni, a često i zapuštene prirode (valjda lenji). Znam ih nekoliko, i čak i ako se čine srećnim ONI to nisu.
Ne mogu više da živim u laži da imam muža. Za 10 godina smo od one najlepše povezanosti, od srodnih duša došli do toga da nismo čak ni dobri cimeri. On sa mamom i tatom radi ceo dan, savetuje se, o svemu odlučuje, ja živim potpuno izolovano od svih, sa detetom i bebom u stomaku. Kući samo prespava i hrani se. Postepeno sam se odrekla profesije, došla u grad gde nikog nemam, tako zatvorena, sa bebom u rukama sam razvila biznis od nule, dinar nemam od toga, sve ide u njegovu kasu i koliko god plivala gde god me baciš, džaba mi kad on neće nas kao porodicu da stavi na prvo mesto. Došlo je do toga da ja nemam najosnovnije potrebštine, a on uvek nađe novca i za svoje hirove. Toliko godina smo zajedno da ne znam kako ću i gde ću s dva deteta. Kod svojih ne mogu, bila bih teret. Da mi je neko rekao da čovek može tako da se izobliči vremenom, ne bih verovala, a da ga pita neko, rekao bi da ne vidi problem i da me voli. Ovo nije porodica, porodica je nešto drugo.
Zbog finansijske situacija naverovatnije suprug, deca i ja nećemo moći otići na more. Naporno radimo tokom cele godine i more nam je odmor za dušu i telo. Baš sam tužna. Znam da će mnogi reći kakve su to gluposti imaju ljudi hiljadu puta veće probleme, ali nakon svakodnevnih stresova na poslu stvarno nam treba tih deset dana sunca i mora.
Udaju smatram kao za neku obavezu koju moram da odradim, isto tako i rođenje deteta. Mislim, dete ću naravno voleti, ali muža, pitanje je... svi su na početku veze i braka fini, a poslee, ko zna...
Kad sam bio mlađi, opasno sam se ložio na jednu kevinu prijateljicu. Iako je bila 5,6 godina mlađa od keve, od mene je bila starija skoro 20 godina. Ona je to provalila i mi smo se smuvali. Tad sam bio treći srednje i svaki dan sam gledao da dođem kod nje kad se vrati s posla. To je trajalo sigurno 2 godine pa i jače, posle se to proredilo. U zadnje vreme se skoro ni ne viđamo. Uglavnom, keva i ona se gadno posvađaju i ona joj svašta kaže. Keva kad je došla kući, nema čime me nije gađala, šta god joj je palo pod ruku, da ne pričam šta mi je sve rekla. 10 dana nisam smeo da dođem kući dok je ćale nije smirio. Od tad je prošlo 6 meseci, keva još uvek sa mnom ne priča...
Visoka sam 160 cm i volim tu svoju "visinu". Vidim da ovde mnoge djevojke pate zbog toga a ja se eto često šalim na svoj račun i kad me neko pita "koliko si visoka", ja kažem metar i po. Najbolja stvar je ta što mogu da nađem odjeću i obuću na sniženju, uvijek ostanu manje veličine i brojevi tako da uživam a i uštedim pare.
Učiteljica sam i o nekim svojim učenicima nemam baš ništa ni dobro ni loše za reći. Jesu li ta djeca prazna ili je moja pažnja previše selektivna?
Učenica sam prve godine gimnazije. Sad će kraj godine, sve ocjene su pretežno dobre, ali matematika mi od samog početka predstavlja problem. Postoji više razloga za to. Nikada nisam imala neki talenat za prirodne nauke, ali sam znala bar 3 da dobijem. E sad, glavni problem je to što imam katastrofalnog "profesora" koji ne objašnjava zadatke uopšte (samo nam da neke papire da prepisujemo). To po meni uopšte nije adekvatan način za shvatanje nekog gradiva. Zaista ne znam kako sama da se izborim sa tim, a znam da bi uz drugačiji način objašnjavanja sve bilo puno lakše.