Moja devojka je na rođendan svog brata pozvala bivšeg dečka da peva, koji se inače bavi muzikom i peva privatne proslave… Ne znam šta da mislim o svemu tome...
Upravo sam ukapirala da na fejsu postoji opcija koja se zove "pomozite korisniku tom i tom", gle čuda baš na profilu od bivšeg. Nešto se mislim, jedino da ti dam broj od nekog sanatorijuma da ti pomognem. 😅
Više puta u životu mi se dešavalo da se sa nekim gledam mesecima i na kraju ništa ne bude. Pitam se zašto je to tako.
Koliko sam se davao na propale "veze"...strašno. Sa ove distance-bilo je preočito da ne mogu uspjeti.. fino da se izvinim sam sebi koliko sam se potcjenjivao.
Najviše mi nedostaje tvoj zagrljaj. Onaj osjećaj da tu pripadam. I da ništa drugo nije važno.
Tek sada osjećam traume sa fakulteta, jer stalno sanjam da polažem ispite, osjećam mučninu u stomaku kad se probudim. Završila sam fakultet. Ne znam kako da pobijedim taj osjećaj..
Imam 32 godine, drugi za mene kažu da sam zgodan ali arogantan i pun sebe, a ja ceo život patim od kompleksa niže vrednosti i sve sam samo ne arogantan ili pun sebe. Prepun nesigurnosti, introvertan i samo želim iskrenog prijatelja sa kim mogu pričati o svemu.
Nakon prekida veze oporavila sam se i zaljubila u kolegu s posla, koji je uz mene imao još žena. Bravo za mene! Uvijek biram najgore...
Koja je poenta radio stanica, viber grupa ili bilo kojih drugih grupa u kojima obaveštavaju svakodnevno gde se nalazi radar? Razumem možda kad neko baš žuri pa malo ubrza a zna gde treba da uspori.. ali mislim da je previše ovih bahatih vozača koje baš briga za svoju a pogotovu tuđu bezbednost i onda kao uspore kad je tu radar pa posle lupe po gasu. Evo ne znam, objasnite mi ako je drugačije.
Završio sam visoku školu, pa onda i fakultet. Išao sam u srednju stručnu skolu iste branše. Sada sam priznao da ne želim time da se bavim, da me to što sam učio celog života ne zanima i da sam bukvalno protraćio vreme i pare. Čak sam stvorio gađenje. 4 (srednja) + 3 (viša) + 1.5 (diferencijalni na faksu) + 1.5 (4. godina na faksu). Ukupno 10 godina školovanja za nešto što me ne zanima. A što sam sve to radio? Ne znam. Kada sam završio osnovnu, nisam ni znao šta da upišem. Nisam hteo gimnaziju, pa sam upisao školu koja mi je najbliža. I tako po inerciji. Onda visoku, hajde kao nešto da studiram jer "mora se". Pa faks - više iz straha da je kraj odrastanju nego što sam to želeo. Nisam lenj. Radim ja stalno tako neke posliće i donosim uvek neke parice u kuću, ali sam ravna linija. Ništa me ne zanima od tih cool i fensi zanimanja. Ne znam ni šta me zanima. Čak su se i moji pomirili sa sudbinom. Znam da nisam normalan, ali jbg...