Ne volim da mi dođu gosti, ne volim da idem u goste. Nisam ljubitelj kafica, izlazaka pogotovo. Najlepše mi je kad sam kući i kad sam sama. Nije mi jasno otkud to i u šta sam se pretvorila..
Supruga i ja smo uzeli jedan mali stan u jednom prigradskom naselju. To je bio početak gradnje jednog velikog stambenog kompleksa. Sad su tu zgrade na sve strane i mnogo mnogo ljudi živi tu. Kompleks je postao poznat i svi su čuli za njega. Kada smo mi uzeli stan, mnogi su me vrijeđali kako je loše, kako niko tu ne uzima i sl. Ljudi su uvijek bili pesimisti i nikada nisu gledali širu sliku.
Kunem se, ne znam u šta sam se zaljubila. Niti mi se sviđao kao osoba, niti fizički. Jeste mi bio zabavan. Ne znam. Nekako se desilo. S*x je odličan to je istina, ali nije mi to presudno. Ne znam u šta sam se zaljubila. U nekoj smo kombinaciji/situaciji. On nije ovde, ali se stalno čujemo. Bojim se šta će biti kad se vrati.
Kaže ne nerviraj se oko gluposti, pogotovo gde ne možeš ništa promeniti. Isti taj posle pije lek za smirenje dok gleda utakmicu...
Kakvo je ovo vreme došlo. Sada u 35 god. Vreme da se skrati, treba se oženiti. Sve živo pokušavao. Trudio se i ranije, ali ne toliko, malo me i nije zanimala ženidba pre 30.
Sada pokušavao sa mlađom i većom razlikom u godinama. Manja razlika u godinama i jednostavno ne ide i budem izigran. Nekad imam osećaj kao da sam proklet. Sve brzo propadne, kaže mi drug kao da ih namerno takve juriš. Džabe sve, kuća, posao...
Dođe mi da dignem ruke od svega.
Moja drugarica je u društvu udatih žena, na pitanje šta ona čeka sa udajom odgovorila: "Čekam drugi krug"...začepila usta svima koji postavljaju dosadna pitanja oko udaje, pustite ljude da žive svoj život.
Udata sam. Imam malu bebu. Muž me više ne voli. Tačnije, ne podnosi me. Nemam, trenutno, gde da odem. Nisam tip koji će varati, ali me plaši i rastužuje ovaj usamljenički život bez iskrenih emocija, lepe reči i podrške.
Imam prijateljicu na facebooku koja se bogato udala. Od srednje škole je prošlo 10 godina. Pre neki dan sam joj čestitala Božić 🎅 uzvratila je. Ne znam kako da ju pitam ima li ona nekog dečka za mene, nismo baš previše bliske i ne idemo na kave.
Imao sam, dobar život. Bio zdrav, imao auto, imao društvo sa kojim sam izlazio, imao devojku, imao dovoljno para i na sve to još uspem da kupim stan. Međutim imao sam neki osećaj da treba da promenim i društvo i devojku, nisam bio siguran da li bi to bila prava odluka. Jednog dana se budim, sve oko mene belo, ništa mi nije jasno. Da li sam i dalje živ, da li sam u raju..? Nakon malo više gledanja shvatam da sam u bolnici. Izgubljeno pamćenje, vidno narušeno zdravlje, ukratko jedva sam ostao živ. Od tog dana meni počinje novi život. Ali skroz suprotan onome koji sam vodio. Nemam posao, nemam auto, nemam para u dugovima, nakon godinu dana me devojka ostavlja, sa drugom kojeg sam gledao kao brata prekidam svaki kontakt, ostajem bez zdravlja. I na kraju se sve ispostavi tačnim i da sam trebao da ostavim tu devojku i to društvo. Tako da savet svima koji se lomite da li ste negde suvišni, jeste. Čim vam se postavilo to pitanje u glavi i čim sumnjate u to, znajte da jeste.
Prvi posao mi je bio kod neke vještice od šefice i stalno mi je govorila kako se moram našminkati, kako moram izgledati, naglasiti oči, usne... to je bilo prije 10 godina, dala sam otkaz nakon 3 mj i od tad se nisam našminkala, osim za neke svečane prilike. Ubila je u meni svaku želju za šminkom.