Ne mogu da razumem kako pojedini matorci sebi dozvole toliko da propadnu u pogledu fizičkog izgleda... Fuj.
Odnedavno sam član jedne fitnes grupe, ali verovatno ću se ispisati. Devojka koja nas trenira ima dobre predispozicije, ali je zaista neodgovorna. Ako nas ne dođe pola ona nas spaja sa drugom grupom iako mnogi od nas ne mogu u drugi termin, ali uredno plaćamo članarinu. Pa i da samo jedna dođe treba da održi trening. Realno, kada bi sve koje plaćamo taj termin došle, ne bi imale gde stati. Još nešto što mi se ne sviđa je previše bespotrebne priče i zadržavanja vremena. Nisam došla da se družim nego da treniram. Uvek te tri iste žene čavrljaju. Zašto ne izađete u kafić pa pričajte. Ili neka pričaju one kojima se ne radi, ali instruktorka treba da se posveti nama koje smo došle po to što nam je rečeno da ulazi u tih 70 evra članarine.
Godinama sam se trudila da zatrudnim, tačnije 5 godina. Imam drugaricu koja je imala isti problem, takođe i radimo zajedno. Išla sam na testiranja, često smo pričale o tome, jer je i jednoj i drugoj bilo teško zbog toga. I hvala Bogu u međuvremenu sam zatrudnela i dobila svoju bebu, svoj najveći blagoslov. Nikome nisam htela da pričam do 3 meseca, srela sam je u gradu u rekla sam joj njena relacija mi je bila odvratna. Samo me je pogledala onako iznenađeno i nije ništa rekla, samo je rekla super i otišla. Ja razumem kolko je teško i sve, ali kako možeš biti takva osoba i da ti nije drago zbog tuđe sreće prijateljice?
Uvek smo se peckali oko datuma kada smo se smuvali drugog ili trećeg jula. Drugog smo seli na piće a poljubili se iza ponoći, tehnički trećeg. Mnogo sam je voleo. Volim je mnogo i danas. Puklo je sve.
Prošlo je tri godine a ja i dalje svakog drugog razmišljam o tome. Svaki dan mi padne na pamet. Teško je.
Ne znam kako da se malo udaljim od dobre drugarice. U zadnjih godinu dana, naši životi se poprilično razlikuju jer ja dosta radim na sebi i jednostavno sam prerasla neke razgovore koje sam imala sa njom. Dugo se družimo i gledam je kao sestru, ali ne mogu stalno iste teme da vrtim godinama. Svaki put kad joj spomenem da sam nekoga upoznala, ne bude joj baš prijatno, a ne bih rekla da je ljubomorna, nego je jako navikla na mene. Ostala je u malom mestu i stalno kuka, a kad joj kažem da se pokrene, bukvalno uvek ima neki izgovor. Nije bila takva ranije i znam da je imala probleme koji su je poremetili, i ne bih da sad ispadne da je ostavljam sad kad meni ide super, a kad sam bila loše, ona je bila tu. Jer tako ispada. Samo bi mi prijalo da se ređe čujemo, a ne znam kako da joj to saopštim iako imamo jako otvoren odnos i odličnu komunikaciju. Krivo mi je što tako razmišljam.
Pitam ćerku otkud kasikica ostavljena u tegli nutele, kaže jela sa hlebom. Kažem joj ali hleb nije načet na šta mi odgovara pa zaboravila sam da odsečem.
Razišli se prije 8 godina. Trajalo je 7. Prevario me. Ne znam mogu li ikada dati više toliko sebe. Solo sam i željela bih pronaći nekoga, samo ne znam kako da se opustim..bavim se sobom, trudim se zacijeliti..no željela bih se riješiti tog emocionalnog otiska…te boli...
Upravo sam ukapirala da na fejsu postoji opcija koja se zove "pomozite korisniku tom i tom", gle čuda baš na profilu od bivšeg. Nešto se mislim, jedino da ti dam broj od nekog sanatorijuma da ti pomognem. 😅
Više puta u životu mi se dešavalo da se sa nekim gledam mesecima i na kraju ništa ne bude. Pitam se zašto je to tako.
Opterećen sam sa sto briga već godinama. Društvo koje živi lagodno pa i moja supruga mi stalno prebacuju da bi trebao da se opustim. Radim kao konj, para nikad dovoljno, posao mi je neizvestan, imamo kredit za stan, roditelji su mi stari, za decu nikad dosta para, ma gomila problema. I onda me još nekao napušava što mi nije do izlaska po kafanam i opijanja. Nisam u stanju da se provodim, a nemam ni kad i da hoću.