Imam drugarice koje imaju decu i na njihove poruke čekam danima, nekad i sedmicama. Nekad smo bile veoma bliske, a sada skoro svako dopisivanje počinje sa: „Jao, izvini, nisam ti odgovorila.“ Uvek se ja prilagođavam kad treba da se vidimo i to mi stvarno nije teško. Prioriteti su jasni- deca <3, i to razumem. Ali problem nastaje kad na običnu poruku ne dobijem odgovor danima, sedmicama. Ja, koja nemam decu, trudim se da ih ne zamaram svojim životom koji im izgleda smešan, ali mi teško pada nepoštovanje da se ne odgovori na poruku. Posle toliko čekanja i razumevanja, shvatila sam da sam se jednostavno umorila. Da li prijateljstva mogu da se stave na pauzu dok deca ne porastu?
Muž i ja smo u inostranstvu. U zadnje vreme mi toliko nedostaje rodni kraj. Ja tamo više nemam nikoga sem prazne kuće u kojoj više nikog nema. Mene su roditelji napustili kada sam imala 2 godine pa me je odgajala baka, mamina mama. Toliko sam nekako nostalgična za tim prošlim vremenom, bila je ulica puna dece uvek vika graja. Onda babina ona domaća pica u tepsiji, znate one onako debele. Pa kad padne sneg pa se svi igraju napolju, sankaju i grudvaju. Sve mi to budi neke lepe uspomene, a kad odem tamo toga više nema, dece je malo u ulici, ne igraju se više, nema onih starih komšija koji su uvek gledali kako se igramo. Baš me nekako drži nostalgija ovih dana. Volela bih da sve bude kao nekada.
Danas sam se porodila, malo prije samog termina pa je zbog toga i beba nešto manja od 3kg. Zadovoljna sam kako je sam porođaj izgledao. Kad me svekrva nazvalala da čestita i pita kako sam prošla dodala je komentar: “mala je beba, zato se nisi nešto ni napatila”. Ostaviću ovo ovdje..
Šta raditi kad raskineš dugu vezu, a tvoji prijatelji već svi skoro u braku ili u vezi. Niko ne priča koliko raskid teže pada u kasnim dvadesetim nego u ranim. Nekako kad imaš društvo lakše preboliš. Sve je lakše uz prijatelje. Sad se svako sebi okrenuo…
Kao mala devojčica sam ostala bez majke i ne pamtim mnogo scena sa njom, jedva i dve scene.. Odrasla sam bez osećaja kako je imati majku i možda jer sam baš mala bila, pa nisam ni znala kako je imati majku, ja nikada nisam osećala da mi nešto fali. Sve dok sa 25 god nisam ostala trudna. Imam mnogo ljudi oko sebe, divnog muža, najdivniju baku, sestru ali meni fali mama da mi pokaže sve oko bebe i nauči.
Ne razumijem ljude koji na svojim profilima ne dijele doslovno ništa, niti jednu objavu, a vise na mom profilu da iznesu svoje mišljenje i komentiraju. Sestra se naljutila jer sam obrisala njenih pet komentara i rekla joj da slobodno i ona objavi na svom profilu uz svoje komentare i mišljenja.
Delim pare random ljudima na ulici jer ih imam na pretek i ne znam da ih vrednujem.
Ne razumem osobe koje se hvataju za svaku reč i ulaze u svaku prepirku na društvenim mrežama. To ratovanje u storijima... Pa još kažu da ih neko izaziva, a niko se njima ne obraća nego moraju biti svakoj čorbi mirođija. Ne morate na sve da odgovorite, ne morate se u svemu pronalaziti...
Ne razumem današnje devojke, sa više njih sam imao situaciju da samo odjednom nakon najnormalnijeg dopisivanja bez nekog razloga prestanu da mi odgovaraju na poruke a nije da sam postavio neko netipično pitanje ili slično pritom nije da su me obrisale sa društvenih mreža štaviše prate svaku moju objavu kada proverim nekad ko mi gleda story među prvima su, pritom jednom od njih često uhvatim pogled kada se negde sretnemo, stvarno ne znam kako to da shvatim? Zašto bar ne napišu dosadan si, glup, ne dosadaš mi se, štagod bolje bi mi bilo tako poštovao bih to i ne bih se više javljao a ovako stvarno ne znam šta da mislim, pomalo frustrirajiće..