U vezi sam 5 godina i zaručena, ali naš odnos se već godinama svodi na čekanje. On je daleko, ja sam ovdje! Sve radimo na daljinu. Ljubav, planove, budućnost! Ja sam ta koja pokušava da ga dovede, nosi papire, rokove i neizvjesnost. A sada me čeka još 2,3 godine čekanja. Najgore nije ni sama daljina, nego osjećaj da mi život stoji dok vrijeme prolazi! Dok drugi grade svakodnevicu, ja skupljam strpljenje. Umorna sam od toga da budem jaka, razumljiva i da uvijek ‘izdržim još malo’. Volim ga, ali ponekad se pitam koliko još godina treba ljubav da čeka da bi konačno počela da živi, i koliko dugo jedna osoba može sama nositi cijelu budućnost.
Moj sadašnji momak i ja bili smo drugari pre. Dok smo se družili drugarski on je imao svoje devojke i ja momke ali sam bila potajno zaljubljena u njega. Pričao bi mi o svojim seksualnim odnosima sa svojim devojkama. Sa njima je bio vrlo nežan dok sa mnom ne. U krevetu se prema meni ponaša kao da sam dr*lja. Ne znam što je to tako i sšta mi je činiti...
Dok sam bio na Balkanu, nisam imao smisao života, kocka, kafana i dosada. Otišao sam kad je voda došla do ušiju. Nije bilo lako, fali mi sve ali ipak sad se makar borim i imam cilj. I ne, nije da u inostranstvu ima više prilika nego znamo da smo prepušteni sami sebi.
Dok sam išla u srednju školu, osuđivala sam svašta.. rad u kazinu, djevojke koje su u vezi sa starijim muškarcima, uvijek sam govorila kako ne bih bila sa nekim druge vjere itd... Da skratim, desilo mi se 95% stvari koje sam osuđivala.. :)
Nedostaje mi tata mnogo... Preminuo je pre 24 dana. Još uvek nisam svesna da ga više nema, a mnogo mi nedostaje, ne umem da objasnim ovu bol...
Pokajao sam se, pre 10 godina sam devojci, drugarici i najboljem prijatelju rekao ne, i ne mogu da pređem preko toga i da nastavim.
Nemam nekad poštovanja prema ocu, i baš mi bude krivo, dešava mi se da ga nekad i ponizim na neki način na njegove reči, nisam sin za poželeti, a voleo bih da nije tako.
Gubim prijatelje veoma sporo i osećam se kao da se sve dešava u isto vreme, od posla nemam više toliko vremena da posvetim svima i ispostavi se kao da nikad nisam tu za nekog, toliko me to pogađa da ne ostane ni motivacije više da išta radim u slobodno vreme. Svaki dan mi je kao da radim 24 sata jer pokušavam da ispunim svakome želju.
Ne razumijem ljude koji dave druge za prijevoz. Nemaš auto - idi pješke. Nikad nikog nisam žicao prijevoz osim jednom kad je sin slomio ruku pa komšija vozio na hitnu.