Blokirala sam svu rodbinu na društvenim mrežama - od kako sam objavila slike zaruka, počeli su komentari od toga kako mi je ružan zaručnički praten, zašto od njih sve krijem i zašto nisam proslavila zaruke.
Slučajno sam dečku uništila 2 jako skupa džempera (merino vuna) koja je kupio u dok je živio i radio u Norveškoj. Htjela sam oprat svo zimsko i pospremiti i nisam razmišljala. Nije se naljutio rekao je da su to samo stvari ali meni je krivo. Znam da su mu to uspomene i htjela bi mu kupiti nove ali komad je skoro 200€, nemam ja te pare.
Uskoro treba da upišem fakultet i svi mi pričaju da čim završim bežim iz ove zemlje, jer ovde budućnosti nema. Ja sam svesna toga, ali isto tako ne mogu sebe da zamislim u nekoj stranoj državi narednih 50 godina. Sve je to lepo, super plata i ostalo, ali ja ne želim da se vratim ovde kad ostarim, a ceo život provedem u tuđini gde nemaš ni brata ni prijatelja... Najviše bih volela kad bi se ovaj sistem promenio i kad bi se ovde moglo živeti normalno, kao u tim državama.
Imam drugaricu koja me već duže vrijeme zove da zajedno ljetujemo. Ne bih mogla s njom da provedem 24/7 jer bi to bio pakao. Iritantna je, tjera kontru, posuđuje stvari pa ne vraća, ili vraća prljavo, jede prstima iz tuđeg tanjura. Za kratko druženje i čavrljanje je o.k., ali dijeliti s njom sobu, kupatilo-ne. Ne znam više šta da joj kažem, ali da je ne uvrijedim. Sad sam dobila solidan posao, zna da dobro zarađujem, pa se više ne mogu vaditi na pare. A ona uporna, jer niko iz našeg društva ne bi išao s njom da mu plati.
Živim još uvijek sa svojim roditeljima u ranim dvadesetima. Radim 2 posla, kad sam slobodna čistim po kući i radim ono što roditeljima, sestrama i braći treba. Majka radi svaki dan po 3 sata. Kad dođem navečer kući sva umorna, oni svi sede i na mobitelima su, a kuća u neredu. I onda moram slušati kako su oni umorni i kako je njima teško i kako ih sve boli. A kad ja nešto kažem samo me ignoriraju. Odselila bih se imam dovoljno novaca da živim sama, ali opet me nekako hvata grižnja savesti kako će oni sami bez moje novčane pomoći i kako će reagovati na to zato što po njihovom mišljenju ja nemam privatni život (prijatelje niti momka). Osećam se kao pas na lancu.
Imam drugaricu koja se uskoro treba udati i uvijek je govorila kako joj je seljakluk praviti velike svadbe, pomodarstvo djevojačke večeri, ona je svoja biće to samo u društvu najvoljenijih bića. Kao neka žurka. Međutim njeni su insistirala da bude preko sto zvanica da bi se vratile pare koje su oni davali na drugim svadbama. I naravno djevojačka veče u nekoj iznajmljenom vikendici, a te troškove uglavnom ja snosim. Niti sam u mogućnosti, niti imam želju. Ne znam kako da joj sve to kažem, a da joj ne pokvarim njen dan, njeno veselje?
Trenutna djevojka mi radi u kadionici, ima pet tetovaža na sebi, puši i nosi farmerke za dva boja manja. Uskoro imam svabu kod rođaka i mene je blam da je povedem na svadbu zbog silne rodbine koja će biti prisutna. Ne znam na koji način da joj kažem da ne ide na svadbu, pomozite!
Počeo sam u zadnje vreme da kad devojka izlazi u klub i sprema da zamišljam kako ima seks sa nekim.
96. sam godište. Najdraže pjesme su mi iz 2013. Vrate me u tinejdžersko doba. Odmah sam veseliji. Prirodni antidepresiv.