Moja supruga koja ima 35 godina, dvoje dece i život sa mnom je pod ogromnim uticajem svoje majke. Da napomenem, živimo kilometrima daleko, čak u drugoj državi, finansijski smo potpuno nezavisni, radimo i zarađujemo za sebe, ali ona živi život po pravilima svoje majke. Počinje opasno da me nervira.
Smatram da tatini sinovi najbolje prolaze u životu. Kao neko tko je odrastao bez oca i time u relativno lošoj financijskoj situaciji, uopće ni ne prilazim djevojkama jer većina ih danas gleda novac. Pitam se hoće li biti prekasno dok i ako uspijem nešto napraviti od sebe da mogu zadovoljiti visoke standarde današnjih žena.
Svako sa svojim telom radi šta želi, to ne osuđujem, ali živo me zanima kako iko može da buši bradavice? Meni je to nezamislivo. Ne u fazonu što je to neko uradio, već mi deluje kao jako bolno i nefunkcionalno. Bradavice su i onako osetljive, još kad se stavi to, ja evo ne znam. Može li neko ko to ima da mi pojasni kakav je osećaj i da li možete da funkcionišete normalno?
Ljudi, vodite računa sa kim se dopisujete onlajn. Nemojte da budete naivni i da nasedate na svašta. Ja sam jedna od ređih koja je imala sreću da upozna budućeg muža pre 9 godina, ali žao mi je kad čujem koliko žena (pretežno) i muškaraca bude izigrano. Tu se krije mnogo lažnih osoba, počevši od godina, pa do pola i ko zna čega. Sa druge strane može biti i neki ludak.
Izostanak očekivanog, čekanje na nekog ili nešto, to mi apsolutno najgore pada u životu..
Kako je teško prolaziti ulicama grada gdje si mladost proveo .. teško baš teško ...
Mogla bi da živim na salatama i biljnoj ishrani. Obožavam domaće voće i povrće, domaće maslinovo ulje… ali to je jako skup život nažalost.
Imam problem sa devojkama i svestan sam da je problem ali ne znam kako da ga rešim. Uđem u vezu sa devojkom i super mi je sve do trenutka dok se ne desi sex, posle toga odmah prestane da mi bude zanimljiva i već tražim drugu. Ispada kao da sam dobio šta sam hteo i šutnuo je, a ja zapravo više nikakav osećaj nemam prema toj devojci posle toga i ne mogu na silu. Samo 2 puta u životu sam bio zaljubljen i ista situacija, odmah posle sexa kao blokada, ništa emocije. Imam 32 godine i ne znam kako da se sredim.
Možda sam ja škart, možda imam neki biološki problem ili neku tinjajuću bolest koja me čini manje sposobnim i da nikad nemam vremena pa mi je čudno, ali kako *ebeno vi u eri surovog "late stage" kapitalizma stignete još i da se švalerate? Svaka vam čast, mislim stvarno. Ili imate baš opušten životić sa nekim easy poslićima, pomoć od roditelja i partnera, ili ste stvarno turbo mašine. Inženjer sam, radim 60 sati nedeljno, stalno učim nove stvari. U mojoj struci ako konstantno ne učiš, van tržišta si u roku od godinu dana. Vozim se preko sat vremena do posla. Korespodencija sa ino kolegama i van radnog vremena. Žena, deca, kuća, trening. Sve to treba postići. Osetim umor već posle 2pm. Juri kredite, juri majstora za kola, rešavaj problem sa placem, juri planiranje putovanja, juri ovo, juri ono. Jedva stignem da se održavam da izgledam koliko-toliko pristojno. Vidim da se svi nešto zaljubljujete po poslovima iako ste zauzeti. Otkud vam vremena, FOKUSA i snage, sve da je Afrodita/Apolon?