Zdravo, zanima me da li ste se susretali sa mladim osobama koje su ,,zastarelot balkanskog mentaliteta” što se tiče odnosa muškarca i žene? Skoro sam doživela da sam morala da napustim momka kog sam zaita iskreno volela, jer kad god nije bilo po njegovom nazivao me je zaista najgorim uvredama za ženu….. Morao je sve da zna i morali smo apsolutno sve raditi zajedno, doslovno se ljutio ako mu kažem idem sa svojim najbolji prijateljem na kafu, kog je i upoznao i rekao da je super momak i čak je dozvolio i da mi rođendan prođe u celodnevnim suzama zbog toga… E sad zašto vas pitam vezano za mentalitet, mislim da će mi doživotno u glavi odzvanjati njegovo ,,da znaš ti kako je moja baba gledala mog dedu”….
Muž je bio na porođaju, ali i nije. Razlog je taj što se unesvjestio i toliko mu je loše bilo da su ga stavili u drugu sobu na infuziju.
U detinjstvu sam imala najbolje prijatelje, po 10ak godina smo se družili. Kada mi se desilo nešto loše u životu, napustili su me. Nakon toga sam imala još drugarica, nekoliko godina druženja. Svaka se krišom nalazila sa mojim bivšim momcima i radila mi iza leđa, ali svaka. Dolazile su mi u kuću, spavale, jele kod mene... Nakon toga nisam imala ni jednog jedinog prijatelja već oko 10 godina. Ne znam više ni da se družim. To je postalo potpuno strano za mene. Ne umem ni da upoznajem ljude. Sve samo površno, poslovno i to je to. Pogrešne veze, pogrešni prijatelji. Stvarno ne znam šta nije u redu sa mnom, pa sam privlačila samo takve ljude.
Kako mrzim kad se obradujem nekoj osobi i vidim da se ona meni uopšte nije obradovala. Osećam se toliko izdano.
Zaljubila sam se u kolegu s posla. On oženjen, ja udata. Počela sam ga izbjegavati, ne komuniciram s njim, ponašam se kao neka čudakinja, nemam koncentracije na poslu. Mislim da njega dan-noć. S druge strane, plače mi se kad god pogledam muža, grize me savjest. Najradije bih mu sve rekla, izvinjavala se do beskonačnosti. Ne znam kako mi se ovo desilo. Kako da me prođe, kakoooo???
Nalazila sam vremena za bliske ljude i kad sam radila u tri smene. Oni često ne poštuju moje vreme, desi se da mi zbog obaveza po dva dana ne odgovaraju na poruke. Nekad mi se čini da se mesec dana ne bismo videli ako ja ne iniciram, a živimo blizu. Boli me što su mi to rođene sestre i najbolja drugarica i što bih verovatno ostala sama da se trudim koliko i one.
Živi od plate do plate, ali na prvi pogled deluje kao da joj ništa ne manjka.
Luksuz je njen način da prikrije prazninu — troši na sve što može, samo da prostor oko sebe bude ukrašen, da se vidi trud, sjaj i red.
Dovoljno je da joj ponudiš nešto, i novac već menja vlasnika.
U ormaru se gomilaju cipele i garderoba, po kući sitnice bez prave svrhe, a ona uvek ima neki novi plan za renoviranje — jer „uvek može još nešto da se popravi“.
Pije veštačke sokove, kao da time dodaje boju svakodnevici.
Njeno dete je bistro i lepo vaspitano, ali lenjo — kao da je od majke nasledilo naviku da sve treba da izgleda lepo, ali da se ne mora previše truditi.
&&&&
Koja je to bolest?
Najviše mrzim kada ja kao osoba koja po rečima drugih ljudi nisam đubre moram da budem to isto đubre da bih se uklopila u neko društvo jer realno više nema takozvanih 'dobrica' odnosno ljudi koji ti zaista ne žele zlo, a to sam suštinski ja. I onda moram nešto da glumatam, a najradije bih ih oterala u pm. Stalno neko dokazivanje, a nemaju ni pameti ni izgleda ni novca. Možda nemam ni ja to od navedenog, ali uopšte nisam iskompleksirana osoba. Izgleda bi trebalo da budem bilo bi mi lakše u životu.
Žensko sam (29) i imam Adamovu jabučicu. Nije baš kao kod muškaraca velika, ali je definitivno tu. Jako mi utiče na samopouzdanje iako imam odnazad gledano lijep, ženski vrat. Nije nikakva žlijezda ni ništa poremećeno, prosto tako mi je. I baš je bez veze. :(