Uvek se svađam s majkom zato što se ta žena predala. Sve joj mrsko, lenja itd. Kaže ne može niko ništa, ma tako je - kako je, šta ćeš i sl. Umesto da se trgne. Ne, ona je takva celi život. Kad joj to kažem, naljuti se i neće da priča više. Gledam druge majke koje se bore, obrazovale se i radile dok moja samo puhće i sve joj mrsko.
Mislite da imate dobre porodične odnose dok ne dođete do prve ostavinske i dok ne krenu deca da vam se rađaju. Tad se odraste i tada se vide dela i ljudskost a ne "vi ste nama isti, volimo vas jednako".
Nisam do skoro razumela zašto se porodica raspadne zbog nasledstva, međa i para, sada razumem. Nije to zbog materijalnog nego zbog spoznaje da vam najbliži rade o glavi upravo zbog para i zato što vam se srušilo nešto u šta ste verovali. Nema svrhe praviti se da je sve super.
Nije kod svih tako, znam da nije ali znam i da mnogi ne pričaju o tome jer je porodica svetinja. Jeste samo ako je zdrava.
Nakon decenije morat ću nažalost da nađem novu frizerku. Ova moja postala pravi smor.
Devojke moraju znati da im možemo biti drugovi samo ako nam je fizički ružna. Da lagat ćemo je da je lepa, slatka i zgodna samo zato što nam je drugarica i što je volimo drugarski i dižemo im samopuzdanje. Isto kad vidite nekoga u vezi a stalno lajka druge devojke zašto? Zato što svoju devojku smatraju neprivlačnom i jednostavno za krevet a možda se i brak desi ako ne pronađemo onu što nas stvarno privlači.
Prestala sam da volim muža i zato želim da ga ostavim. Ne znam kako da mu to kažem. Zaista je dobar i ništa nije zgrešio. Lep je, ambiciozan, duhovit, pažljiv ali me više ne puca hemija. Počela sam da primećujem druge. Kao da mi se desilo da sam promenila ličnost. Neću kao neke drugarice, koje isto imaju poželjne muškarce i ne vole ih, da izmišljam da je ovakav i onakav, da ga blatim. Mislim da je osetio da se hladim. Zasićenje. Kada mi to spomene, iznerviram se jer je to istina i vičem. Uhvatila sam sebe da sam počela i da ga zezam, što nikako nije dobro. To je možda moj odbrambeni mehanizam jer sam situacijom kao takvom "prisiljena" da budem sa njim. Nadam se da će shvatiti iz svega i otići od mene. Ali, opet, nekako sam i navikla na njega. Psihološkinja mi je rekla da je to samo uobičajena navika kao i prema kućnom ljubimcu i da će to proći, da ću se energetski napuniti kada ga ne bude više bilo u mom životu. Želim mu sve najbolje, ali i da se što pre ovo završi. Hoću razvod.
Mrzim što moram skroz da se ogolim pred nekim. Bojim se da ću biti povređena i to je jače od mene.
Volim da ušuškam devojku i da je ljubim po kosi. To mi je draže i od seksa. Kažite da sam papučar i da nisam muško, ali tako je.
Dugo sam tražila druga sa povlasticama i konačno se nađem sa likom koji (navodno) želi isto. Rekla sam mu odmah da ne želim vezu i da je glavna poenta samo da se uvek zabavljamo. Rekla sam mu da ako ga nešto što ja volim smara, ništa nije obavezno. Nekad se nalazimo u pabu sa društvom, nekad je to film kod kuće, a nekad i gala izlazak. Ok mi je bilo da se viđa s drugim devojkama ako želi, ali da ako uđe u pravu vezu i zaljubi se u nekog da mi odmah kaže i da prekidamo. Idealno mi je bilo da se viđamo na 5-7 dana. Dečko je na početku bio super, čak je stalno pominjao kako mu imponuje što sam "slobodoumna" i kako ga ne gušim i kako mu je drago što smo se našli. 3 meseca je išlo odlično, onda je prvo krenuo da piše svaka 2 dana, pa svakog dana i da očekuje da odgovaram odmah. Pa je onda počeo da me pita gde sam bila i s kim... Kad sam se pobunila da mi smeta, nazvao me je svakakvim imenima, pa sam mu rekla da ne želim više da se viđamo. Trebalo mu je još mesec dana da se otkači.
Mislila sam da je najgore to što je zaboravio da mi je rođendan. A onda sam shvatila da može gore - raskinuo je. Raskinuo je za moj rođendan… Preko poruke… I ne, ne želim mu loše… Samo ne daj Bože da ikad sazna kako izgleda kad ti najposebniji dan u godini postane datum koji ćeš zauvek po tome da pamtiš…