Intelektualac sam, akademski građanin, mada ne radim u struci. Važim za normalnu osobu, ali često u društvu sa nekim ljudima i tokom razgovora sa njima, djelujem kao da imam neki oblik autizma. Takav sam od malena. Dok sam sa nekim ljudima potpuno opušten i ponašam se kao najšarmantnija i najopustenija osoba na svijetu, puna humora i koju ljudi vole i žele samnom da se druže, sa nekim drugim ljudima djelujem kao da sam psihički zaostao i da nemam dovoljno "normalnosti". Često tripujem da ljudi to primijete i da kod mnogih vlada mišljenje da sam debil, da sam lud i da sam zaostao.
Častila sam najbolju drugaricu kad sam diplomirala i našla posao, a ona je prema meni bila veoma škrta kad se zaposlila i završila faks. Znam da novac nije najbitniji, ovako se lepo slažemo, ali moram priznati da mi je to zasmetalo.
Dogovorim se s čovjekom za prvi sastanak, pozvao me da se vidimo u subotu. Fin razgovor na aplikaciji, malo flerta, dobra energija. Dođe subota, budim se oko 9 ujutro, vidim poruku od njega, kaže probudio se bolestan. Izvinjava se, pita možemo li odgoditi za utorak naveče, misli da će ozdraviti do tad. Ok, dešava se, meni se na razbolijeva, može utorak naveče u 7. Dođe utorak. Oko 6 sati je, ja se spremam, stiže poruka od njega. Otkazuje opet, s drugim izgovorom. Ostavila sam seen, ali me ipak pogodilo.
Ponašao sam se kao jedan dripac i obični kreten prema djevojci koja mi ništa nije loše uradila. Izbjegavao sam je maksimalno, skoro nikad gledao i uvijek držao na distanci. A ona je pokušavala da se približi i da ostvari neki prijateljski odnosi. Siguran sam da se pita zbog čega sam tako hladan i nezainteresovan bio. Istina koju neće saznati jeste da sam se zaljubio u nju a imao sam djevojku. Svaka dalja komunikacija sa njom bi me odvela u pogrešnom smjeru. Ona je otišla, promijenila kompaniju i danas kada se vidimo na ulici, što je veoma rijetko, samo okrene glavu i prođe dalje. Žao mi je zbog toga. Ali smatram jedinim rješnjem borbe sa zaljubljenošću.
Moja prabaka je nedavno preminula a pošto sam ja medicinska sestra mogla sam da uočim sam proces umiranja. Kada je baka legla i nije mogla ustajati svima nam je bilo jasno da je na samrti prvo je prestala da pije vodu potom je počelo da slabije diše a ruke su joj postojale mlitave i hladne na kraju sam stavila svoju ruku na njeno srce i kada je prestalo da kuca postala sam svesna da je umrla.
Ja sam uvek voleo kafanu i skup život, da častim društvo, kod kuće sam kupovao najskuplju hranu i garderobu, išao na najskuplja mesta na letovanje i mislio da sam gospodin. Plaćao deci i ženi sve najskuplje. Moj mlađi brat je razmišljao drugačije. Da se kupi za kuću sve što treba. Da se nova kuća napravi. Da žena i deca imaju sve što treba, ali su decu vaspitali da budu skromni. Da ispoštuje maksimalno roditelje. Da ide na letovanje, ali da ne plaća skupe apartmane. Da se gosti u kući dočekaju kako treba. Nije ga zanimalo bahaćenje, skupi automobili i preskupi restorani. Vozi auto, koji je malo iznad prosečnog auta, može skuplji da priušti, ali neće. Kupio stan na moru, staru kuću sredio, dve nove napravio. Izdao svaku nekretninu koja mu je bila slobodna u tom trenutku, a ima nekoliko. Sve pošteno zaradio. Moj ponos. Ja samo ženin stan i deo u staroj kući koji nije sređen. Kupio plac, ali kuću nisam završio. Uvek sam mislio da sam pametniji od njega, ali sada sa skoro pedeset godina, sam shvatio da nisam.
Sada posle skoro 8 godina od završetka srednje škole sećanje me vraća na jedan jako čudan događaj iz 2015, možete mi verovati ili ne ali ovo se zaista desilo. Nisam osoba koja je plašljiva ali kratak događaj koji mi se desio mi i dan danas podigne dlake na telu. Naime kao razred smo išli na jednu jednodnevnu posetu u jednu firmu u Novi Sad. Kada smo izlazili iz škole i išli ka busu neki glas mi je rekao da podignem glavi i kada sam je podigao ispred sebe na nekih 5 metara sam video ženu koja je gledala pravo u mene imala je jako žute oči i skupljene zenice kao neki reptil. Mene je u tom momentu prožela kroz celo telo takva jeza, imao sam osećaj kao da nije ljudsko biće. Nikada pre toga i posle toga nisam imao takvo iskustvo....
Treniram godinama, izgledam sasvim normalno. Momak (40) sa kojim sam se dopisivala neko vreme inače se ne poznajemo, mi je rekao...aaa ideš na trening, koje vežbe radiš? Rekoh...danas donji deo tela, noge. Kaže...uff hoćeš da budeš Švarceneger, forsiraj malo više guzu...
Evo nisam pametna 🙄
Udala sam se pre tri meseca. Ja sam iz Srbije, a muž živi u Austriji, sam sa mamom. Previše je mamin sin. Živimo sa njegovom mamom — tata mu je poginuo. Razumem da ima samo nju, ali previše je opsednut mamom. Kad je na poslu, celo vreme se dopisuju. Nekad me ni ne zagrli pre posla ako je ona tu, kao da ga je sramota. Da li je to normalno?
Ne razumem kako neko učini mnogo loše stvari a njemu se ne vrati, a meni hoće čak i kad samo loše pomislim.