Počeli su mi govoriti da nije zdravo koliko se družim s majkom, a koliko je dovoljno da bude “zdravo” to što volim provoditi vrijeme s njom dok mogu??
Logoped sam i ne volim svoj posao, teško je živeti u znanju da sam baš sve omašila.
Ne shvatam ljude koji imaju prosečne plate (500€, manje-više), a kad odu negde, prozivaju druge i ponižavaju ako nisu otišli. Npr. odu do BG ili Novog Sada, pa onda kažu kako to neko ne može da priušti? Ne kapiram? Svako može priuštiti da ode do NS ili BG. Čemu te prozivke? Valjda im krivo što ne mogu dalje od BG da odu, kao ostali, pa se teše ovim. Što u istoj rečenici ponize neko, pa kažu bili su do NS, ali to ne može svako priuštiti. Ovo kad sam čula i ispričala prijateljici koja putuje u Italiju, Norvešku... Samo se nasmejala devojka. I ostalima kojima sam pričala, ljude se smeju. Užasni su mi ti kompleksi.
Odljubila sam se kad je obrijao bradu. Nisam znala da je toliko ružan.
J*balo vas vrednovanje prijateljstva po čestitanju rođendana.
Zaista volim svoj posao i uživam radeći. Imam lijepa primanja, daleko od toga da sam izuzetno bogat ali sebi mogu skoro sve priuštiti što je danas potrebno za normalan život. Šef me počeo više opterećivati jer je vidio potencijal, a ja sam se počeo braniti i odbijati zadatke, tako da smo sada na nekoj distanci on i ja. Tražio sam razgovor sa njim da vidim šta možemo dogovoriti jer mi se počela javljati misao da napustim kompaniju, što ne bih baš volio. Volio bih da i dalje radim sa osmjehom na licu.
Kad se sjetim kad mi je otac dao pare da platim struju i ja uzmem pare i kupim za sve pare listiće za bingo. Dođem kući ponosan reko ocu uložio sam novac od struje u bingo. Ima da dobijemo golfa 5 crvenog. Otac izvadi kajš i sve po leđima.
Prođe 7 dana kad dođe na bašču golf 5 crveni, svi izletismo vani sretni i mubera i otac i ja. Kad tamo došo čovjek iz elektrodstribucije da isključi struju. Kad opet otac kajš i sve po leđima.
Blago ljudima koji kažu da ne bi mogli da odu da žive u inostranstvo zato što ovde imaju puno društva, pa bi im bilo žao da odu. Ja nemam društva skoro uopšte i kada bih otišla, apsolutno ništa se u mom socijalnom životu ne bi promenilo. Ne bih se družila tamo, kao što se ne družim ni ovde.
Osjećam se usamljeno, kao da me mladost prošla u kući, nemam prijatelje i kad nekog zovnem vani, ili ne može ili se dogovaramo po mjesec dana.
Nemam ni partnera, osjećam se kao da ću izgubiti razum.
Imam 3 bliske drugarice. Jedna iz osnovne škole, druga iz srednje i treća iz perioda nakon faksa.
I dan danas se družimo, redovno se čujemo i viđamo. Jedna od njih mi je kuma i ja njoj.
To su prijateljstva koja traju 25, 20, i 8 godina. Sve se međusobno znamo i družimo.
I kad pogledam te brojke imam utisak da smo matore na max, a tek nam je 36. Ponosna na nas.