Da li da izađem sa koleginicom u koju sam ludački zaljubljen, živimo u varošici gde svako svakog zna i svi smo povezani međusobno pa mi je zato problem jer šta ako se ja njoj ne sviđam na taj način ima da ispadnem budala.
Nemojte biti u vezi sa namćorastim i negativnim osobama. Teška narav je nešto što se ne menja. Prodisala sam.
Razvodim se od žene. Poslednjih par meseci, možda pola godine, faktički i nismo u braku, ona je non stop kod njenih, koji žive na drugom kraju države, dete odvodi, pa ga vrati na 3-4 dana, i opet ode. Naravno, kako ona kaže nema nikoga, ali iz male je sredine, pa se sve vrlo lako dozna. Pre 7 dana me pozvala i rekla da hoće da se razvede, čekam još da podnese tužbu. Za to vreme dok je odlazila i boravila kod njenih, ja sam uspeo da je prebolim, sada jurim neke svoje ciljeve. Drago mi je, jer ću više dete viđati po sudskoj odluci, nego kada smo bili u braku. Kupujem sebi novi auto, menjam frizuru, stajling, tetovažu radim, krećem se među prijateljima. Desi se da iz mene isplivaju povremeno emocije, ali brzo prođe. Da sam je voleo, jesam, ali onog momenta kada sam saznao istinu i shvatio da me zapravo nije ni volela, laknulo mi je. Dakle muškarci, kada vas supruga ostavlja, ako nije vaša krivica, nema potrebe za preteranom patnjom, sve one planove koje ste imali usmerite na sebe.
Trudna sam drugi mjesec. Imam bebu od godinu dana. Danas vidim da muž ima tajni telefon sa društvenim mrežama za koje ja ne znam. Osećam se zarobljeno, izgubljeno. Jedino što mi preostaje je da skupim snagu i krenem ispočetka. Treba hrabrosti, ali sve je lakše od ovakvog života.
Oženjen sam, imam dete. Upoznam nju na poslu, združimo se, ništa se ne desi. Igrom slučaja popijem otkaz na poslu, ne vidim je više nikad u životu, al mi ne izlazi iz glave evo skoro pola godine… Mrzim sebe i ovo što osećam.
U životu me najskuplje koštalo ono “probaj, šta te košta”.
Razvela sam se od muža, živim sada sa ćerkom u stanu i već 4 meseca, ni jedna od 3 drugarice nije mogla da dodje da nas poseti, a ja sam ćerku vodala sa mnom kod njih… Osećam se tako usamljeno i uvek sam se borila sa bivšim da me pusti da idem na kafu sa njima, u grad i on bi mi retko puštao na tu kafu glupu i uvek mi je pričao da ja ne idem kod njih, one nikad ne bi došle kod mene… i boli me duša i srce što je u pravu.. Zvala sam ih više puta i ni jednom nisu došle...
Imam 29 godina, ostvarila sam se poslovno, dobro zarađujem, imam odličan odnos sa svojom obitelj i prijateljima. Nemam dečka i nekako mi i ne treba, osjećam se ispunjeno u životu, sretna sam. Ne razumijem kako je normalno da nemam nikakvu potrebu za vezom. Imala sam ranije u životu ozbiljne i duge veze koje su se završile na ružan način. Vučem traume iz tih veza, pa sada uživam u svom mirnom i sređenom životu. Zapravo u svom okruženju i ne vidim muškarca koji bi me privukao, vidim samo neodrasle muškarce koji jednostavno nemaju ni na koji način obogatiti moj život osim seksom, a i to je upitno koliko je takav seks ispunjavajuć. Postigla sam sve svojim trudom i kada vidim muškarce koji žele da im je žena podređena i da na taj način dokazuju svoju muškost, ne razumijem koji je smisao takvih veza i brakova. Jednostavno mi je lijepo ovako, a onda vidim okolinu koja se bori da mi ukaže kako ja nisam normalna i kako mi je život neispunjen samoj.
Jako ne volim i ne razumem škrte ljude. Imam drugaricu koja živi u inostranstvu i kad dođe ovde (otprilike jednom u pola godine), pošto dođe na kratko nema vremena da se vidi sa svakim iz društva posebno i onda nas najčešće okupi sve u izlasku ili nekom dnevnom piću...i onda očekuje da svako plati svoje piće, kad dođe račun ona vadi svojih 200 dinara za kafu. Meni je to baš jadno, jer pod jedan: ona insistira da se ide u izlazak ili na piće, meni je apsolutno svejedno, što se mene tiče možemo da se okupimo i kući, pod dva: ljuti se ako kažeš da ne možeš da izađeš i ubeđuje te rečima ''ajde zbog mene, nismo se videli sto godina''. Ode se u neki klub, naruči npr. flaša vina i ona sračuna koliko joj ko dođe za vino i traži pare. Razumem da ni njoj pare ne rastu na drvetu, i nije uopšte stvar u parama. Ja neću propasti ako platim svoje, ali mi je prosto ružan gest da ti zoveš ljude, insistiraš da se izađe na određeno mesto i onda se tako ponašaš.