Imam 27 godina i već 2 god. svaki dan putujem po 28 kilometara u jednom smjeru na posao. To je skoro sat vremena u autu svaki dan, ponekad i više, a sve to samo da bih radio i pokušao sebi stvoriti normalan život. Živim na selu, ali moj život i moje želje su već odavno otišli u drugom pravcu. Sve više osjećam da pripadam gradu, jer sam studirao u većom gradu. Zbog svega toga odlučio sam da bi najbolje bilo preseliti se bliže firmi, u grad, da si skratim put i da konačno živim onako kako ja želim. Ali svaki put kad to spomenem, naiđem na zid kod svojih roditelja. Ne podržavaju me i brane mi. Inače sam najmlađi, znate kako na selu kažu ono najmlađem kuća ostaje ali govore mi jednom kad odem, “ne moram nikada više ni doći”. Ta rečenica mi zvoni u glavi svaki dan, iako znam da nije pravedna. To me najviše boli. Ne zato što želim pobjeći od njih, nego zato što želim svoj život. Ne bježim od obitelji, ne bježim od sela, samo želim dati sebi šansu da živim onako kako osjećam da trebam...
Ne razumijem što je s ovim dečkima kojima kada milion puta kažeš da nećeš s njima na kavu i dalje budu uporni. Ako mi se ne sviđaš - ne sviđaš mi se. Kažeš mu lijepo da nećeš živjeti s njegovim roditeljima, gurati se u skučenim prostorima i hoćeš imati vlastitu nekretninu (jer i sama dovoljno zarađujem da si to možeš priuštiti, radiš posao koji voliš) i još par stvari u kojima se razilazite i onda Vas pokušavaju uvjeriti da ste u krivu, a oni u pravu. Čovječe imamo različite poglede na svijet i točka. Pričaju kako bi mnoge voljele biti na Vašem mjestu - pa budi s nekom koja je očarana tobom. Poslje kad nađeš nekog s kime se stvarno poklapaš u životnim planovima i imate zajedničke životne ciljeve - ispada da ga zavlačiš. I onda Vas on, njegova uža i šira rodbina i njegovi poznanici nazivaju pogrdnim imenima i dobacuju prostakluke kad Vas vide. Ma drago mi da sam se riješila takvih ljudi. Gdje je nestala kultura?
Iskreno se nadam da ću uskoro postati jako bezobrazna osoba jer ovako više ne može.
Ni sa kim se nisam družio u srednjoj, jer sam kao prvo, osećao da ne zaslužujem prijatelje, a kao drugo, da će svi i onako otići posle srednje, pa nema smisla vezivati se za njih.
Evo sad sa 27 godina nemam apsolutno nikoga.
Kad sam bio mali, bio sam kod drugara i bukvalno ga naterao da ode kod svojih roditelja da traži čokoladu, eto priznajem, sramota me godinama i sramim se tog perioda.
Imam 45 godina supruga 39 godina. Dobili smo dečaka pre godinu i dva meseca posle gubitka devojčice na porođaju. Ja imam brak iza sebe koji se nesrećno zavrsio smrti tadašnje supruge od kancera. U sadašnjem braku dosta toga ide loše. Jedna od stvari sto mi smeta je ta što posle mog napornog fizičkog posla gde ustajem u 05:15 i vraćam se oko 17h kući supruga mi odmah daje bebu da se bavim njom. Ja sam od očeva koji misli da je otac podjednako važna figura u detetovom odrastanju ali mislim da bi trebao da imam makar malo sna kada dođem sa posla pa posle toga mogu biti sa njim dok ne zaspe. Kuvani ručak nisam pojeo dve godine a da ga ja nisam spremio. Sve to opravdavam njenim bavljenjem detetom i nemogućnosti da stigne da ga napravi. Ima tu mnogo drugih stvari. Nisam ni ja neka cvećka od silnog pritiska eksplodiram brzo pa kažem i što treba i što ne. Negde sam kampanjac kada su obaveze u kući u pitanju. Ne tražim da mi neko kaže ko je kriv već neko slično iskustvo gde su rešili problem..
Imam 35 godina i nijednu pravu prijateljicu. Onako iskrenu, sa kojom mogu pričati o svemu. Imam par poznanica, devojaka sa kojima sam okej, možemo popiti kafu, prošetati... I to je to. Pitam se u čemu sam to pogrešila u životu, šta sa mnom nije u redu da u ovim godinama nemam prijatelje...
Kada mi se neka devojka svidi, odma tražim manu da ubedim sebe da nismo jedno za drugo. Loša predhodna iskustva pa mi lakše ovako. Može biti efekat kiselog groždja, ne poričem ni to.
Od kad imam djecu više ne uživam u životu kao prije. Imaju sad drugačiji načini uživanja. Ali ono bezbrižno kad brineš samo da je tvom du*etu dobro eee toga nema više. Sad samo razmišljam da li im je hladno, da li su gladni, žedni, jesam li provela kvalitetno vrijeme sa njima, jesam li dobra majka itd. Čak i ako uradim nešto za sebe imam grižnju savjesti. Npr da upalim nešto na TV da gledam. Ni odlazak u wc nije kao što je bio. Možda je to samo kod mene. Možda je drugima bolje i lakše. Ali eto to je moj slučaj.
Dođite nam. Hoćemo. I vi kod nas. Hoćemo. Čućemo se. Dogovoriti. Nemojte sad da ne dođete po 6 meseci. Neee, doćićemo. Važi, dogovoreno.
-Niko kod nikoga ne ide, niti je zvao da se dogovori, niti planira.
Od rođendana do rođendana, od slave do slave.