Koleginica je poslednjih par meseci ljuta na mene. Oseća se neprijatnost i stalno se svađa sa mnom. Uopšte mi nije bilo jasno šta se dešava, jer smo dve godine funkcionisali super. Priznala mi je da se zaljubila i da me mrzi što ništa ne preduzimam, zna da ne osećam isto. A mrzi i sebe što joj se to desilo, jer je udata. Ne znam šta da mislim.
Veče kada je verio devojku, zvao je moje društvo da dođu na slavlje i pitao da li mi je drago što se verio? Inače raskinuli pre 3 godine. Ovaj svet je poludeo.
Otišla sam s bivšim dečkom na roštilj kod njegovog oženjenog prijatelja gdje je bilo vise ljudi. Ti ljudi su s vremenom otišli, njegova žena otišla raditi i ostali smo samo nas troje jedno vrijeme. Njegov prijatelj se napio, moj tadašnji dečko je otišao na wc, i za to vrijeme taj njegov prijatelj je prišao meni s leđa i poljubio me u vrat, kosa mi je bila u pundži. Odmakla sam se i počela mucati i izmotavati se. Dečko se vratio i rekla sam mu da mi se ide kuci. U autu sam mu rekla šta se dogodilo, i on me je napao da ja radim problem izmedju dva prijatelja zbog nečega sto je netko napravio pijan. Jako smo se Posvađali. Neko vrijeme sam razmišljala da sam možda u krivu, ali zašto bih bila u krivu ako ne želim da me netko ljubi ili dira bez mog pristanka, muskarac pogotovo. Nismo prekinuli odmah, dečko i ja ali za mene je to bio početak kraja jer sam izgubila poštovanje prema njemu. Da napomenem njegov “prijatelj” je imao oko 40, a ja 20 u to vrijeme. Oni su bili bivši kolege s posla.
Sinoć izađemo bivši kog inače dugo izbegavam i ja na piće. Posle pića je trebalo da radimo one stvari. Pošto je relativno skoro položio za kola, pokupio me usput pa smo produžili do grada. Dolazimo mi do kafića, skreće on levo da se parkira na ivičnjak kad počnu da mu se gase kola preko puta kafića, na pola puta ostadosmo autom. Pokušava on da se pomeri, neće i neće. Ja bacim pogled i vidim da neki ljudi iz kafića već gledaju ka nama i od blama samo stavim kapuljaču. Srećom pa nije bio niko ko mene poznaje, a iz malog mesta sam. Njega svakako ne poznaju jer nije odavde. Na kraju su nas pogurali neki momci iz kafića da ne stojimo baš na putu. Otišli smo naravno u drugi kafić, a on se vratio kući vozom... Sutradan je šlep služba došla po auto. Ne znam da li je do njega ili auta, ali konstatovao je da ga uvek hvata neki maler kad je sa mnom.
Moj muž nikako nije smeo da se oženi. Brak je za njega mučenje jer on je samoživnik nenaviknut na bilo kakve obaveze. Imam zadatak sebi lično dat da ga pritisnem dok ne pukne a onda odlazim. Želim da mu presedne jer me uvikao u sr.nje. A samo sam htela mir, decu i brak. Decu mu neću roditi, mira neće imati!
Imam 27 godina i već 2 god. svaki dan putujem po 28 kilometara u jednom smjeru na posao. To je skoro sat vremena u autu svaki dan, ponekad i više, a sve to samo da bih radio i pokušao sebi stvoriti normalan život. Živim na selu, ali moj život i moje želje su već odavno otišli u drugom pravcu. Sve više osjećam da pripadam gradu, jer sam studirao u većom gradu. Zbog svega toga odlučio sam da bi najbolje bilo preseliti se bliže firmi, u grad, da si skratim put i da konačno živim onako kako ja želim. Ali svaki put kad to spomenem, naiđem na zid kod svojih roditelja. Ne podržavaju me i brane mi. Inače sam najmlađi, znate kako na selu kažu ono najmlađem kuća ostaje ali govore mi jednom kad odem, “ne moram nikada više ni doći”. Ta rečenica mi zvoni u glavi svaki dan, iako znam da nije pravedna. To me najviše boli. Ne zato što želim pobjeći od njih, nego zato što želim svoj život. Ne bježim od obitelji, ne bježim od sela, samo želim dati sebi šansu da živim onako kako osjećam da trebam...
Ne razumijem što je s ovim dečkima kojima kada milion puta kažeš da nećeš s njima na kavu i dalje budu uporni. Ako mi se ne sviđaš - ne sviđaš mi se. Kažeš mu lijepo da nećeš živjeti s njegovim roditeljima, gurati se u skučenim prostorima i hoćeš imati vlastitu nekretninu (jer i sama dovoljno zarađujem da si to možeš priuštiti, radiš posao koji voliš) i još par stvari u kojima se razilazite i onda Vas pokušavaju uvjeriti da ste u krivu, a oni u pravu. Čovječe imamo različite poglede na svijet i točka. Pričaju kako bi mnoge voljele biti na Vašem mjestu - pa budi s nekom koja je očarana tobom. Poslje kad nađeš nekog s kime se stvarno poklapaš u životnim planovima i imate zajedničke životne ciljeve - ispada da ga zavlačiš. I onda Vas on, njegova uža i šira rodbina i njegovi poznanici nazivaju pogrdnim imenima i dobacuju prostakluke kad Vas vide. Ma drago mi da sam se riješila takvih ljudi. Gdje je nestala kultura?
Iskreno se nadam da ću uskoro postati jako bezobrazna osoba jer ovako više ne može.
Ni sa kim se nisam družio u srednjoj, jer sam kao prvo, osećao da ne zaslužujem prijatelje, a kao drugo, da će svi i onako otići posle srednje, pa nema smisla vezivati se za njih.
Evo sad sa 27 godina nemam apsolutno nikoga.