Počeo sam u zadnje vreme da kad devojka izlazi u klub i sprema da zamišljam kako ima seks sa nekim.
Majka je mog deteta, odvela ju je i napakovala mi najstrasnije stvari, slomljen sam i ubila me je iznutra. Kao majci svog deteta joj želim sve najbolje, kao osobu je mrzim iz dna duše!
Načula sam od par ljudi da me baš i ne voli sestra od mog muža. Nema baš lijepo mišljenje o meni, čak je i pričala da sam joj rekla neke stvari koje nisam. Meni je to baš čudno jer nas dvije imamo od početka super odnos, pijemo kafe, izlazimo, družimo se, povjeravamo se jedna drugoj… Nikada nismo imale situaciju gdje smo se nešto pokačile, čak sam i stala u njenu odbranu kada se posvađala sa mojim mužem ili svekrvom. Ne znam da li da vjerujem tim ljudima.
Moja bff od kako se udala, prošlo ljeto, vidjele smo se jako malo puta a živimo u blizini. Ove godine smo se vidjele svega 4 puta. Plašim se šta će se dogoditi kada stigne beba i izgleda mi da je izgubila sebe. Postala je "prava žena" a da napomenem ima 23 godine, ponašanjem je sebi dodala 10 godina i izgled je prilično zapustila. Kao naše mame i bake kada su rađale i udavale se pa čitav život posvete mužu i djeci i za drugo ne znaju, zaborave na sebe.
Da joj kažem teško je jer mislim da ne bi razumjela zašto joj to govorim. Jednostavno žao mi je što sam izgubila druharicu a s druge strane počinje i da me nervira da baš toliko nema vremena. Ako se udala zašto je nestala sa lica mjesta ne kapiram?
Moj otac...
Čovjek koji mi je na primjeru pokazao kako ne treba sa djecom rođenom. Živ ti meni bio “kapetane”, ali izdao si me svaki put kada sam te trebao kao sin.
Kolegica se svim silama trudi da mi smjesti otkaz.. Jako mi je teško raditi jer me psihički ubija u pojam. Ne mogu ovo više trpjeti jer unatoč tome šta pokušavam se izboriti s njom i rješavati situaciju sa šefom ne ide. Ona nikad neće očito odgovarati za svoje ponašanje. Odlazim jer ne dozvoljavam da me netko gazi!
Sanjam svašta, čak i neke stvari na koje samo na kratko pomislim u toku dana, nebitne. Ali nju nikako nisam sanjao za ovih 3 meseca kako nismo zajedno a svaki dan razmišljam o njoj i nikako ne dolazi u san.
Roditelji me forsiraju da upišem fakultet, a ni sam ne znam šta me zanima. Imam ogroman strah da ću završiti ono što ne volim, povraća mi se i dosta sam smršao.
Ne mogu naći ljubav. Radio sam dva naporna posla dok sam studirao na master studijama kako bih imao para da izdržavam porodicu u budućnosti. Kupio sam veliki stan (u kasnim 20ima sam) i radim posao koji me plaća preko 1500e mesečno ali sam neatraktivan i gojazan i to mi utiče na samopouzdanje. Imam hobije i smisao za humor, visok sam, veran i pošten. Nikada nisam imao devojku i sve sa kojima sam izašao na dejt nisu želele ništa ozbiljnije. Na sajtovima za upoznavanje sam već nedeljama ali nisam imao ni jedan match. Opcije su mi skoro pa ponestale i osećam da polako postajem sve više depresivan. Očekujem da starost dočekam sám ovim tempom i da sam mladje dane proveo previše učeći kako bih postigao sigurnu budućnost dok većina mojih drugova su išli na žurke i gradili samopouzdanje zbog čega sada imaju devojke/žene i/ili decu a najviše sreću i ljubav dok ja nemam.