Moja baka je stara i bolesna. Mama se brine o njoj. A ja svaki dan razmišljam kako ću se brinuti o svojim roditeljima kad ne budu mogli sami. Obožavam ih, bliski smo, sve bih učinila za njih, ali meni je to sve toliko mučno. Ne mogu da zamislim da im pomažem da se kupaju, da im sječem nokte, da ih gledam kako umiru. Obuzima ne neki neopisiv strah.
Dogovorili smo da se rastanemo zbog razlika u karakteru i očekivanjima, iako sam je zavolio i ona je mene. Teško mi sve to pada i fali mi ali mislim da je ovako najbolje jer neka neslaganja se ne mogu ni sa vremenom promjeniti.
Bivši momak raskinuo sa mnom, ja u međuvremenu počnem se viđati sa jednim momkom, i poslije 2 mjeseca on se javlja da se pomirimo. Ja mu kažem da nema ništa od toga, da bi on meni rekao "našli ste se, dva akrepa".
Moj momak je komunikativan, društven, ima puno prijatelja, uspešan je u svom poslu, ali neverovatno aljkav i potpuno nezainteresovan za pospremanje stana. Ne usisava, ne briše prašinu, stvari razbacuje po podu, ne čisti kupatilo, stan mu smrdi i jednom rečju prizor je zastrašujuć. Kao da su u njemu dve potpuno različite ličnosti. Prva je on van stana sa svojim društom ili sa mnom, na poslu, pun samopouzdanja, vrlo elokventan i uspešan, i druga on u svom haosu i đubretu, zapušten, prljav. Nikako ne mogu da shvatim da čovek od 30 godina može da živi na takav način i da uopšte ne odaje utisak da mu to imalo smeta. Niti se trudi niti želi to da promeni. Razmišaljm o raskidu.
Baka, već u godinama, a nije htjela u dom, kupi kuću i preseli preko puta mojih. Pošto njena kuća u drugom mjestu zjapi prazna nagovori ona mene da doselim sa dragom. Ja otkažem svoj tadašnji (odličan a jeftin) stan i doselimo. Sve bude super i nakon par mjeseci ona se predomisli, čitav preobrat osobnosti ima i manje više nas izbaci, ona bi nazad u staru kuću.
Shvaćam, teško je promjeniti okolinu nakon par desetljeća, njena je kuća, može kako hoće. Uz to imala je tisuću primjedbi a najsmješnija je to da smo neuredni i da nemamo zavjese (??). Sad stvarno ne znam šta ću sa sobom, i još kao bonus u tom vremenu sam ostao bez posla a i draga će do kraja mjeseca, što je baka znala.
Familija te rijetko za**** al kad te za**** boga mi poštenski to odradi.
Nekad uopšte nisam shvatala kako ljudi dođu do toga da se toliko ugoje, "kako to dopuste sebi" itd itd. Sad se ja borim sa viškom kg, i i dalje ne znam kako sam ovo dopustila sebi. Znam da nikad nisam morala da pazim, a izgledala sam super. Sada pazim, i opet ne vidim pomak... Ovo mi ozbiljno utiče na samopouzdanje, počela sam da se povlačim iz svega, i da propuštam mnoge sjajne (čak i poslovne) prilike jer me je sramota...
Bila sam tu za jednog momka, uvek ja njega zvala. Onda sam rekla videćemo se ako ti zoveš. Nije se javio.
Komšija stan preko puta mog, kupio zastavu BiH i stavio kao otirač ispred vrata. Drugi komšija koji je musliman uzeo je taj otirač i bacio ga što je i prijavio komšiji pa je došlo i do fizičkog obračuna. Sad je opšta ludnica u ulazu. Mene samo zanima odakle pravo bilo kome da dira tuđe stvari i baca ih ili šta god? Gledajte ljudi svoja posla i nema problema.
Šta je sa ovom današnjom omladinom? Imam 35 godina, izlazim maltene od 20 u kontinuitetu i ne mogu da verujem čemu sam upravo prisustvovala. Dve devojke (ne više od 20 godina) sede same u kafiću, smaraju se, dva momka sede za susednim stolom. Jedan im priđe, otpočne konverzaciju, još druga dva momka se priključe, znači ukupno 4. njih su sedela s devojkama. Plaćali im piće, zabavljali ih sat vremena sigurno, smejali se, ok izgledaju momci, zabavni su, devojke reč jednu nisu progovorile sve vreme. Na kraju su ustale, ovaj najglasniji ih pitao za Instagram, nisu htele ni Insta da mu daju, samo se okrenule i otišle. Bože sačuvaj!
Vraćam se u svoj grad dok ne nađem posao, trenutno nemam para za stanarinu. Ljudi moji, ja hoću da poludim. Ovde je mrtvilo u kulturnom smislu, ljudi su ili dosta mlađi ili dosta stariji od mene. Naravno skoro svi se znaju, uživancija im je da sede u kafićima i skeniraju prolaznike, tračare o njima. Mnogi su neobrazovani i nemaju hobije ili veće ciljeve u životu. Ima takvih ljudi i u velikim gradovima, ali tamo bar imate više mogućnosti. Gušim se ovde, a za sad nemam drugog izbora...