Koji vam je omiljeni izgovor bivšeg da mu date još jednu šansu? Meni je "može jedna masaža u znak izvinjenja" 🙄
Otišao sam da živim na drugi kraj sveta 10 000km od kuće. Osim uže porodice za 4 godine niko mi nije prvi poruku napisao, bez da sam se ja prvi javio. U isto vreme me to i ljuti i daje mi snagu i neki inat da možda nisam pogrešio što sam otišao. Barem stvarno znam kome nešto značim i ko misli na mene. Sve u svoje vreme :)
Pročitala sam veliki broj knjiga. I kada slučajno ugledam knjige kod neke osobe, radost mi je posebno velika jer je ona već deo mog sveta i mog znanja. Podsećaju me na sve što sam ostvarila kroz čitanje.
Kad dođe slava, kao da sam na psihijatriji. Sve sami experti i znaju sve o svemu, tračaju, ispituju ko u policijskoj stanici, histerišu prilikom raspravljanja o politici, daju savjete ko da su vrhunski stručnjaci za život, a ne znaju svoju dijagnozu. I još mi majka kaže da sam ja luda što izbjegavam ljude jer "normalno je pričati i slušati". Neka, radije ću ja biti ta "luda".
Volim da se družim i volim sve svoje prijatelje, ali mi svako brzo dosadi, ima perioda kada mi skaču po živcima. Ne svi od jednom. To mi traje po par meseci, pa prođe. Ne znam zašto se to dešava.
Užasnuta sam ljudima i čovječanstvom. Svaki dan procitam kako je neka "majka" ostavila bebu samu danima. Nedavno sam postala mama i još me više pogađa činjenica da se neko dijete napatilo gladno, žedno, uplakano, dok nije podleglo. Teško je brinuti o malom biću, znam da smo preumorne, nenaspavane, iscrpljene...ali molim vas mame, potražite pomoć porodice, prijatelja, stručnu pomoć, ali nemojte dizati ruku na nevino stvorenje, još manje ostaviti ga danima da se pati. Mislim da nema ništa nehumanije od tog.
Volim jake muškarce, vojnički i sportski tip mada sam imala 1og koji nije bio takav, znači nije presudno. Ja sam nježna i osjetljiva ali jaka kad treba, i razmišljala sam zašto me baš takvi muškarci privlače.
Mislim da je razlog taj što sam odrasla bez oca (moji su razvedeni bili a otac je umro dok sam išla u školu) pa mi fali taj zagrljaj snažne osobe, zaštita jakog muškarca. Osjećam se bezbrižno kao pile u takvom zagrljaju.
U braku sam, imamo bebu i živimo u zajednici sa muževim roditeljima. Volim svoju porodicu i trudim se da sve bude kako treba, ali u poslednje vreme mi postaje jako teško. Mužu strašno smeta kada odem u grad, bilo da idem na feniranje, nokte ili samo da prošetam s detetom. Smatra da „nema potrebe“ i da treba vise da sam kod kuće. Svekrva se često meša oko bebe, a čak mi je i svekar prigovorio što idem u grad par puta sedmično.
Ja iskreno ne mislim da radim nešto loše, nisam zapostavila dete, kuću ni muža, ali osećam kao da ne smem da imam ni najmanje vreme za sebe. Kada pokušam da razgovaram s mužem o tome, on kaže da „meni sve smeta“, da sam „teška“ i da „ne sme niko ništa da mi kaže“.
Oženio sam se, dobio bebu, sa ženom se nikad ne svađam, ona, mirna tiha....bila je jednom u braku, rekla mi je da nije volela muža i da nikad nije volela, ali je maštala o ljubavi kad je bila mala. Zna da sam ja imao fantastičnu ljubav dugo godina, probao sam sa njom sve najlepše, prihvatio dete iz prvog braka kao svoje, mali me voli više od biološkog oca. Ona mi daje desetku kao ocu, devetku kao mužu. Ona je hladna osoba, na žalost, nikad ne zagrli, nikad ne poljubi sama. Ja nju zovem dušo, pile, sunce, ona mene po imenu oduvek. Pre par dana mi kaže, "ne volim te emocionalno", na pitanje koga voli emocionalno, kaže da voli našu bebu tako. Navikao sam da volim i budem voljen, tako funkcionišem, nikad nisam bio za prosek, već ili volim, ili ne volim, ne mogu na pola.