Ne znam jesu li mi naporniji ljudi koji stalno kukaju, ili ovi koji se samo hvale. Nađite balans!
Skoro 10 godina sam sama. Nisam imala vezu, nikoga toliko bliskog. Nisam se vezivala pa mi je to postao nepoznat osećaj. Sviđam se čoveku koji je 18 godina stariji od mene. Čak me je i pitao da mu budem devojka. I on meni jako prija i mnogo mi je zanimljiv. Ima tu neke hemije ali problem je što se jako bojim da napustim svoju slobodu. Nestvarno mi je da se nekome sviđam, nestvarno mi je da neko želi vezu sa mnom. Tu ima još jedan problem. On već ima 44 i želi da se skrasi (ženidba, deca). Ja nikako nemam želju da se uskoro udajem i rađam decu. Ne znam da li da se samo opustim i prepustim ili da batalim to sve...
Pričala sam sa svekrvom u vezi nekih gluposti i jedna od tema bile su snaje. U tom razgovoru 100x je rekla da "snaja može biti svaka" i da ću videti kad se moj brat oženi kako će ga ona promeniti u svakom smislu (inače ovu priču slušam pune 4 godine od kako sam u braku).
Tog dana nisam mogla više da izdržim, pukla sam i udarila šakom o sto. Između ostalog rekla sam i to da je njena kćer isto nečija snaja.
Naljutila mi se očigledno i od tog momenta ne prestaje da me ogovara i da suprugu priča svakojake gluposti iz moje prošlosti koje blagorečeno veze s mozgom nemaju.
Imam 31g. Nema naznake da ću pronaći devojku ili zasnovati porodicu koju u zadnje vreme baš želim. Kad god ne znam šta ću od muke, guglam poznate ličnosti i obavezno pratim da li su se oženili/udali i sa koliko godina.
Šta sam sve prošao i doživeo u životu shvatio sam zašto je pas čovekov najbolji prijatelj. Fredy moj, najjbolji si ljubimac kog čovek može poželeti.
Smršala sam i izgubila si*e i zadnjicu. Mislim da mome momku nisam više privlačna.
Izgubio sam malu vrećicu u vrijednosti pola moje plaće, nadam se da je netko nije bacio... Ko je da je, nek uživa kad ja ne mogu! pozz
Počela sam da se dopisujem sa jednim dečkom koji je tek izašao iz veze i odmah je krenuo da mi šalje neke perverzne fotke sa neta. Da li da ga otkačim meni je to nepristojno?
Ja svoje roditelje zaista jako volim iako sam nezadovoljan sa nekim stvarima. Stavio sam granicu preko koje ne pralazim i oni se ne miješaju. Mislim da svako dijete može imati ok komunikaciju sa roditeljima osim u slučaju ako su djeca ili roditelji pravi degenerici. Zato, roditelji su zakon i treba ih poštovati pogotovo kada ostare.
Što sam duže u braku sa svojim mužem sve sam više sigurna da me ne voli onako kako bi muž trebao da voli suprugu. Voli me čisto onako kao osobu. Odgovorno tvrdim da me je oženio samo zato jer je znao da bi teško našao više osobu koja ga u potpunosti podržava i prihvata onakvog kakav jest i sve njegove stavove, znao je da ću mu se uvijek prilagoditi u svemu. Teško bi više naišao na osobu poput mene i vjerovatno bi ostao sam. Kako vrijeme prolazi sve sam više svjesna toga i krivo mi je što ja njeg ovoliko volim...