Zašto se svi, pogotovo žene toliko fotošopiraju da totalno promene lični opis. Galvurda im bude kao u vanzemaljca, sa nekom špicastom bradom, Bože ti pomozi. Nećete sakriti ružnoću ili komplekse, džabe uređujete slike do iznemoglosti. Ljudi vam se smeju. Jedna osoba uživo, druga na društvenim mrežama. Vi mislite da ispadne lepo, a zapravo se unakazite. Niko ne osporava da slika nekad treba malo da se doradi i da se prepravi nešto, ali da vi pravite od sebe nešto što niste, e to ne shvatam.
Pitam se šta će sledeće biti razvikano za koju godinu. Pre 10ak godina do unazad nekih 2-3 godine, svi su odlazili i postajali samouki programeri, zarađivali stanove i pare, nekima bi ih u nasledstvo prepisale babe koje su čuvali. A sad su svi redom keramičari.
Imam dečka za koga mislim da je Edipovac ali me on svaki put nekako ubedi da je to normalno i da on samo voli svoju majku. Nisam to toliko primećivala, žena je stvarno fina i gotivna, ali taj neki odnos između njih je počeo sa mi smeta a i da nam narušava vezu. Ako nešto kazem za to, ja po njemu mrzim njegovu majku… U suštini sramota ga je da me zagrli pred njom, bila je situacija kada sam imala osećaj da je pored mene stranac a ne on. Kada sam mu se požalila na to rekao je da dramim i da je to normalno. Nije ni komunicirao sa mnom a kamoli nešto drugo. Uvek je ona najbolja, šta god da napravi od hrane to je najbolje, najukusnije. U svakoj drugoj rečenici je njeno ime, moja mama to radi ovako ili onako…jako bitan aspekat života im je hrana, ona im ugađa, ispunjava želje, tako je i jedna od zamerki što ja ne kuvam toliko često. Uvek imaju teme za razgovor kao da se nisu videli više vremena, a u stvari su svaki dan zajedno. Iskreno mislim da sve to počinje da mi se gadi.
E kad mi neko kaže kako se pas vezuje za kuću i čoveka a mačka ne... brate, jedini razlog što ti pas ne ide kod komšije je taj što nije te konstitucije da preskače ograde i vere se po krovovima i ide gde hoće. Imam komšije koje otvore kapiju i puste psa, ne sedi taj u dvorištu nego šeta ulicama, mazi se ljudima i jede kad ga nahrani i neko drugi.
Imala sam učiteljicu koja je bila noćna mora svima, a posebno meni. Mislila sam da sam umislila stvari, ali prijateljice u srednjoj su mi rekle ‘šta je ona tebi radila’. Ponižavala, prozivala, ukratko učiteljica iz pakla. I sretnem ja nju u frizerskom salonu 25 godina kasnije. Nisam je ni prepoznala. Propala ko žeton. Ali ona mene jeste i kako je ona rekla ime i prezime ja sam se ušutila i prestala sa razgovorom. Na kraju ona mene pita jesi li ti ta i ta. Rekoh jesam. Kaže ona meni ja sam tebi predavala. Ja šutim i gledam je u oči. Nakon 10ak sekundi govorim joj Niste ostali u lijepom sjećanju, kaže ona hvala, reko ne, ne. Niste ostali u lijepom sjećanju. Kaže ona što, što sam bila stroga, rekoh ne, zato što ste galamili. Žao mi je što joj nisam rekla zato što ste dobili djecu sa sela, a kolegica djecu iz grada (njene riječi). Platila sam i pozdravila se samo sa frizerkom. Ima sreće što je nisam srela prije 10 godina. Pljunula bih je.
Seks bez emocija mi ne znači baš ništa. Dok samo maženje sa osobom koju volim je čarolija.
Ako se neko pita da li bi mu bilo lakše da živi blizu svojih, ne bi. Na primjer vi koji ste van svojih domovina.
Živim blizu familije i svoje i muževe, imala sam rizične trudnoće, pa da je neko se sjetio da uzme makar starije djete da prošeta nekad.. ne ništa. Samo riječi. A nisam tip da ljude zove, smeta, jer znam da svako ima svoj život, svoje muke, poslove. Ali eto šta ih je, bar da su jednom.
Nemam s kim ni kafu da popijem, ne nisam se ja udaljila. Sve sam ih obilazila i nosila poklone i čašćavala. Ali eto sad je valjda vrijeme da me zaborave. Nema veze izdržati će se i ovo. Doći će aBd bolji dani.
Poenta možete biti sami čak i u gomili “svojih”, “familije”. Da sam daleko negdje onda bi govorili hej da si bliže haha ironija zar ne? Čak i sestra mi je došla jednom u toku 9 mjeseci, a ja sam njoj pomagala kad je svoju rodila i dolazila joj često. Ne znam bas sam istrošena i tužna, pomagala drugima da sam sad za svoje umorna 😞
U zadnje vreme često sanjam more, plažu, horizont i kako šetam ulicicama blizu mora. Žao mi je što mi je more toliko daleko. Da mi je samo da odem na neku plažu u toplije krajeve gde nema nigde nikog, trčala bih po pesku do mile volje i uživala u zalasku sunca. Mislim da bih sav stres izbacila iz sebe. Volim ovaj san. Vraća me u detinjstvo, u neko srećnije vreme...
Izašao u grad pijan ko letva kao i moja 3 druga, kako je koji izašao sa splava tako je svaki uhvatio svoj pravac koji verovatno nije vodio nigde pošto se ničega ne sećam. Oko 11 ujutru budim se u nepoznatom stanu kod nepoznate devojke. Pitam je gde sam kaže da sam u Beogradu, da me je našla pijanog na jednoj klupi kako spavam u kratkim rukavima. Ja sam inače iz Novog Sada, nije znala odakle sam niti ikog ko je tuda prošao a da me poznaje pa da se ne smrznem ona i njene drugarice su me nekako ubacile u auto potom u stan takvog pijanog. Bio sam joj jako zahvalan i izvinuo se što sam bio u takvom stanju i što se pobrinula za mene i ako me ne poznaje. Kad sam došao sebi otišao sam kući. Nekoliko nedelja smo se čuli preko poruka, videli se još koji put pa smo onda prekinuli 2 meseca kontakt, sreli se opet u gradu izašli nasamo da popričamo gde me je ona poljubila i rekla da sam joj jako nedostajao.
Ne razumem koja je fora sa brigom o penziji kad će ovim tempom biti potrebno da radim do 80 da bih je stekla, a ja toliko ne planiram ni da živim.