U mojoj glavi, osoba koja ima ravan stomak i tanji struk ne može biti debela. Žene i cure sa ravnim stomakom spadaju u kategoriju mršavih/fit i uvijek će tako biti bar po meni. Ali da sam imala jedan euro za svaki put kad sam vidjela da je neko napisao za neku ženu ili da je ona sama rekla za sebe da je debela, a kad je pogledaš stomak doslovno ravan, butine se ni ne dodiruju, bila bi zaista bogata. Ne znam, izgleda da svi imamo drugačiju definiciju te riječi.
Kada mi je muž pokazivao nešto na instagramu videla sam u pretrazi ime devojke koju znam iz viđenja. To je počelo da me kopka i počela sam da istražujem malo i saznala da su bili u ozbiljnoj vezi i da je planirao da je zaprosi. Nikada mi to nije pomenuo. I jedno veče sam kada je zaspao ušla na njegov instagram i videla da joj je pisao kako je nikad nije zaboravio, zvao je da se vide i rekao da smo pred razvodom i da samo treba da potpišemo. Ona mu je rekla da ne želi ništa sa njim dok se ne razvede, mada se i po njenim porukama vidi da je pomišljala da pristane da se vide. Oni su bili zajedno pre više od 10 godina. Mislila sam da smo srećni, imamo sina i ne znam šta dalje.
Mnogo sam besan i ogorčen, pun negativne energije ko nuklearka samo čekam kad ću eksplodirati. Ništa mi ne ide nigde prispeo nisam, nikad pravog prijatelja, devojke, posla ma ništa. Toliko mi se svega nakupilo da jedva održavam "mir" u sebi. Da me vidite na ulici pomislili bi kako mi je sve potaman i kako mi ništa ne fali u životu. Sve je to fasada a iznutra sve ključa i kipi. Prvo sam mislio da je to samo faza ali to je sad već jedan dug vremenski period. Imam osecaj da sam zaglavljen i da stojim u mestu i nikako da mi se nešto pokrene u životu na bolje. Nikom ne bih poželeo ovakav "život" jer nije život, u agoniji sam koja nikako da se okonča na bilo koji način. Nikom nije život savršen al verujte mi ovo je daleko i od dovoljnog.
Tinder koristim samo i isključivo za prljave razgovore i da nešto obalim.
Ništa preko toga, a i stekso sam utisak da 99% devojka isto radi.
Pre neki dan sam bila na razgovoru za posao u firmi koja mi se baš sviđa. Imam dobre reference, završen fakultet i radno iskustvo u struci. Od prevelike treme, imam osecaj da sam neke recenice odgovarala bez smisla. Baš sam se prepala i mislim da je direktor pomislio da sam nesposobna i glupa.
Imali smo 15 godina odlične veze i krasnog suživota. Godinu dana nakon rođenja djeteta jedva komuniciramo. Sva bliskost se svodi na pokoju hladnu pusicu svakih par dana.
Najjače od svega je što mi je bukvalno na prvom viđanju (za koji sam ja mislila da će biti sastanak, jer smo se mesecima i mesecima dopisivali) otvoreno i bez uvijanja rekao "polako, zaljubićeš se", onako kao u fazonu to mi ne treba i to ne želim. Bilo mi je smešno, kao "odakle ti ideja da i želim tako nešto", ali u sebi mi nije bilo jasno, jedno je pričao i pisao mesecima, a drugo govori sad uživo. Tada mi je prošlo kroz glavu da je to prvo i poslednje viđanje, ali nekako sam uvek pristajala na sledeće i sledeće. Kad on pozove, kad njemu odgovara. I naravno - pitam se jel' vidi budućnost. Zaljubila sam se u njega kao nikad, u mrvice koje mi daje, u bajku koju sam stvorila u svojoj glavi... Znam da on nije princ, znam da ja nisam princeza, ali bi tako volela da ovo naše ima srećan kraj. A znam da ne može imati....
Godinu i 3 meseca u vezi, dečko me je ostavio jer sam zatrudnela sa njim. Ne želi dete, kvari mu planove. Imamo dovoljno godina, sve uslove, ali ipak ću kroz ovo morati samostalno prolaziti.