Bila je tu kad je bilo najteže. Dala mi snagu da živim i ako sam bio na rubu. Slepo sam je zavoleo kao ni jednu pre nje i bio spreman na sve. Išla je glavom gde sam ja srcem i moralo je to da se desi. Ali što kažu, to je samo život!
Svakodnevno mi neko govori kako je vreme da se udam i navode primere ko se udao, oženio, ko je sa kim, ko ima decu, ko je u drugom stanju... Razumem da sam došla u te godine, inače imam 23 godina i normalno je da i ja želim da zasnujem svoju porodicu, ali trenutno sam sama i mislim da ne treba požurivati sa tim. Ovo svakodnevno pričanje je krenulo da me jako opterećuje. Nekada imam osećaj da se gušim od tolike priče da imam želju da budem što dalje od kuće.
Ponekad mislim da jednostavno ne mogu izdržati sav pritisak u životu, da je posla, odgovornosti i obaveza previše za jednu osobu. Dođem do ruba pucanja i onda stanem. Odjednom me preplavi val zahvalnosti na svemu što imam: život, ovaj dan, moju djecu, zdravlje i planove. Stvarno sam zahvalna na svemu pa čak i na prilici da budem zabrinuta.
Ima li neko iskustva da mu je roditelj postao jako manipulativan, da mnogo laže, da je ljubomoran na svoje dete, da prosto vidite da to više nije ona osoba od ranije, kao da je neka zloba i pohlepa ušla u njega? Da mu nije stalo da se to dete odvoji i napusti ga već samo gleda svoje du*e i da on ne ostane sam? Da je spreman okolo da laže sve u vezi svog deteta samo da bi on ispao neka žrtva? Ovo je stvarno i tužno i strašno, šta vidim kod svoje majke, najradije bih da pobegnem u drugu državu, nesnosno je više živeti u tolikom toksicitetu sa njom. A jedva čekam i da nekako uspem da odem iz njenog stana, dobila sam 100 nekih simptoma zbog stresa od nje.
Kćerka je oduzela prednost i razbila auto, udarivši u Audi eTron vrijedan oko 100.000 €, a šteta je 25.000 €. Cijeli tjedan u kući je kaos, a situacija sve teža. Kredit ne možemo podići jer već imamo stambeni, supruga otplaćuje razbijeni Hyundai, a moj auto ne možemo prodati jer bismo ostali bez prijevoza. Supruga me tjera da prodam motor BMW R 51/3 vrijedan 15.000–20.000 €, ali to je uspomena na djeda koji ga je baš meni ostavio iako je imao još 4 unuka. Kad sam odbio, naljutila se i sebi i kćerki uplatila put na Maltu “da se odmore od stresa”. Imam osjećaj da sam svakim danom sve bliže rastavi, dok ona i dalje odbija prodati svojih 1 od 3 zemljišta koje ima.
Ne znam šta tačno nije u redu sa mnom, ali ja se svaki put kad se sredim (ne mislim na svakodnevno sređivanje, već kad se doteram za neku priliku), osećam toliko čudno. Imam utisak kao da postanem skroz druga osoba i nekako mi bude neprijatno. Ne znam kako to da objasnim, ali valjda razumete šta hoću da kažem. Valjda bi trebalo obrnuto, da se lepše osećam kad sam sređena. Ne znam u čemu je problem, a ljudi mi govore da sam lepa i zgodna i bez šminke i tih stvari, mada ja sebe nikad nisam doživljavala tako...
Ja mrzim svoje tetke sa očeve strane. Ponašale su se grozno prema mom bratu i meni tokom našeg odrastanja i sad njihova deca žele neki kontakt s nama. Isti su kao i njih dve. Tj. jedna od njih nema deca ali joj je muž đubre. Ne želim do kraja svog života ni da ih vidim ni da čujem za bilo koga od njih. Nikad!!!
Većina studenata medicine u Srbiji studira medicinu iz prestiža, budućeg high class statusa, a ne zato što ih interesuje ta nauka - šta prouzrokuje bolesti, kako rade određeni organi i kako se bolesti leče. Zato je srpska medicina u q i zato je moj respekt prema srpskim lekarima 0 i uopšte im nisam impresioniran. Ti kreteni su me 9 godina lečili od pogrešne dijagnoze. Sve važne njuške i gradska "elita". Pokakim im se na znanje, status i diplomu. Ovde u Americi su lekari pravi. Jeste da je insurance skup, ali znaš da dolaziš kod stručnjaka kojeg zanima medicina i totalno je neopterećen statusom. Sećam se dok sam studirao u Srbiji (ETF). Družio sam se i sa studentima medicine. Ne znam kako bih nazvao to. Od morala, inteligencije i uobraženosti, do toga što uče u autobusu. To što je neko završio medicinski fakultet u BG ili NS za mene je samo minus. Slobodno me osudite, ali tako je.
Deset godina smo zajedno, cijelu smo mladost proveli jedno uz drugo. Kad smo pričali o zajedničkom životu, uvijek je bilo „kad završi faks“, pa „kad završi master“. Kad je sve to prošlo, počeo sam osjećati pritisak — dugo čekam taj trenutak.
Jedne večeri mi je rekla što bih trebao promijeniti da bismo konačno započeli zajednički život. Dao sam sve od sebe, promijenio se, pronašao stan… A sad kaže da ipak nije sigurna. Kaže da joj smeta što sam ponekad nervozan, jer ona želi biti stalno sretna.
Istina je, jesam ponekad nervozan – radim dva posla, pomažem njoj i roditeljima, nemam vremena za sebe. Ali nikad se ne istresem na njoj, samo se povučem kad mi je teško.
I sad se pitam – ako nakon svega što sam dao ona i dalje nije sigurna, ima li smisla truditi se dalje? Ima li smisla boriti se za nekoga tko stalno traži nešto novo, dok ja već odavno dajem sve što imam?
Prvi put sam doživela da je koleginica do te mere ljubomorna na mene da mi je to i rekla mrtva ozbiljna. Još je više iznervira kad ja to iskuliram kad mi kaže jer sam zaista takav tip opušten i ne dotiče me šta god da mi kaže. Samo da napomenem da izgledam prosečno, zarađujem prosečno, ali nemam dete i muža i imam svu slobodu ovog sveta tako ona navodi. Bukvalno mi 'nabraja' kad vidi da sam nešto novo kupila od garderobe. Još mi se nabacuje kolega sa posla koji je sa njom jako dobar i stalno je pita za mene i ona zna da me čovek uopšte ne zanima ali je i zbog toga poludela. Jako je tužno kad si isfrustrirana osoba, džabe pare i sve.