7 meseci se redovno viđamo. Poljubio me posle petog dejta. Uvek kulturan, nikad nije prešao neke granice. I danas posle 7 meseci - još uvek me nije pozvao u svoj stan. Kad se vidimo, to bude u gradu ili od nedavno po nekim hotelima. Počinjem sebi postavljati pitanje čemu to ponašanje ? I kako ja njega sad da pitam zašto je to tako i gde smo mi uopšte a da ga ne odbijem? Imamo po 33 godine. Jasno mi je da je muškarcima to dobrodošlo ali mene već počinje gušiti nedefinisan odnos. U kontaktu smo svaki dan kad nismo zajedno. Ipak me strah njegove reakcije 😩
Ljubavnici smo već dugo. Volim ga ali ja njega nikad ne bih izabrala za brak.
Kad sam sama kod kuće odlično se naspavam. Kad mi je mama tu stalno me budi. Zvuči kao da bombe baca koliko je glasna po kući.
Bila je to ljubav kakvu ovaj svijet ne viđa često. Ona je voljela mene, ja nju — onom snagom koja ruši granice i briše daljine. Sjela bi u avion i prešla 1500 kilometara samo da me vidi, isto kao što sam i ja išao njoj. Govorila je da sam joj mir, sigurnost, podrška, ljubav, romantika. Govorila je da sam čovjek njenog života, a ja sam vjerovao, jer je za mene bila žena mog života. Davao sam joj sve što čovjek može dati — pažnju, vrijeme, razumijevanje, nežnost. A ona je u tim trenucima bila najsretnija žena na svijetu, barem tako je govorila. Jedini strah koji je imala, kako je tvrdila, bio je strah da me ne izgubi. Dvije godine smo se poznavali, osam mjeseci bili u vezi, i svima je pričala o nama kao o nečemu savršenom.
Nakon poljupca na aerodromu, zagrljaja i riječi "volim te", dobio sam poruku koja sve ruši: da zaslužujem nešto drugo, da njen život ide drugim putem, da je upoznala svoj "blizanački plamen". U prevodu — drugog. I tu ostaneš sam, sa pitanjem šta je istina, šta je laž.
Kad se udaš pitaju planiraš li rađati, kada rodiš pitaju kada će drugo. Ako se slučajno odlučiš da želiš treće onda kažu jaoo pa jel to neplanirano došlo..
Tako mi nedostaje i tako mi se dopada, a nema kvaliteta, nije materijal za vezu. Nije ni ženskaroš već..odraslo dete.
Sram me fotografija koje moja majka objavljuje na društvenim mrežama.
Kada meni neko poznat premine i prođe neko vreme od smrti, ne mogu a da se ne zapitam kako oni sada izgledaju, u kom su obliku... jeste čudno i morbidno - znam - ali je jače od mene... fascinira me patologija i smrt uopšte i sve što dolazi posle nje sa našim telom... smatram da ovo nije čudno, mada držim to za sebe.
Živo me zanima koliko me ljudi upoznalo pijanu u izlascima i pomislilo da sam nespašena.