Jedva sam čekala da prođu praznici, ne pamtim kad sam se usamljenije i praznije osećala iako sam išla na porodična okupljanja i druženja sa prijateljima.
Živim u zemlji u kojoj se otkaz deli ženama non stop. A na svakom sledećem poslu pitaju zašto si tako kratko na prethodnom poslu. Žena ne valja nikad. Ako ima dece: zašto ima. Nije za karijeru. Ako nema: zašto nema, sigurno ima neki problem. Pritom mora biti ulizica i ići svima uz dlaku i dodvoriti se ljudima ako želi da napreduje. Ako to ne prihvati naćiće se drugi rob..
Subota ujutru, ne radimo za vikend, prvo kafa onda svađa, tako već 5 god!
Moja drugarica je 15 godina prijateljstva bacila u vjetar.
Shvatila sam da ljudi zapravo ne žele da me vide i da im ne falim (ako ti neko fali valjda ne čekaš pola godine ili godinu da mu pošalješ poruku ili ga pozoveš da se vidite) već se pojedoše što ne znaju ništa o mom životu. E što ste znali, znali ste.
Meni fale samo oni koji su 2 metra pod zemljom, za vas me zaboli ona stvar.
Ako ništa drugo, život me naučio da se sklanjam od ljudi koji ne stoje iza onoga što kažu.
Kaže meni skoro sestra "bio jutros ovaj iz d expressa, doneo mi paket i kaže što me niste zvale na slavu, onako kroz šalu". Nešto se mislim pa koliko nam često dolazi, bi mi krivo što ga nismo pozvale. 😆🫠
Jeste da je ljubav divno osećanje i drago mi je da još uvek mogu nekoga da volim, ali tako znam da se iscrpim. Istrošim se na teške po meni budalaštine.
Poslije 16 godina, kopajući po nekim stvarima našao sam njeno pismo koje je započela sa “Ni u najluđim snovima nisam sanjala da mi neko ovo može uraditi ali ti, ti si me omekšao toliko da mi se cjeli svijet naopačke okrenuo..”, a završila ga je sa, “..molim te ne proklinji me, znaš da je moralo tako biti, tvoje mjesto u mom srcu i one naše bliznakinje što smo maštali niko neće zamjeniti. Jednom kada budeš ovo čitao nadam se da ćeš biti ponosan na mene.”. I jesam ponosan na nju i njene dvije curice koje su trebale biti moje..
Jako je teško nositi se sa Anksioznošću, bukvalno je postalo nepodnošljivo došlo je do toga da se stresiram kad i na 5 minuta izađem iz kuće. Gde god da sam imam osećaj kao da me svi gledaju i komentarišu, a kada vidim mušku osobu koja je mlađa od 30 godina počinjem da se preznojvam, ruke i noge mi se tresu, izbegavam pogled s tom osobom, postajem automatski nervozna i imam osećaj kao da ću umreti. Ja želim da se ponašam normalno ali ne mogu da se kontrolišem jer mislim da će me ta osoba muškog roda ogovarati, komentarisati šta sam obukla, kako izgledam ili da će mi nešto ružno reći.