Poslednjih nekoliko meseci sa devojkom živim kao da smo cimeri a ne bračni par, i koliko god da pokušavam da pričam sa njom o svim problemima i šta mi smeta, ne vredi, ja ispadam lud. Znam da me ne vara ali ne znam u čemu je problem onda, a ima ga iako ona tvrdi da ne postoji. Ne znam dokle ću ovako moći.
Ne podnosim što bivši ima novi život i što moju decu odgaja druga žena.
Trenutno (a tako će i ostati) ne verujem više nikome ništa. Toliko glumaca u mom životu, previše, nisam ja akademija. Najiskrenije biće je moj pas.
Tako mi je tužno u šta se pretvorio odnos komšija danas nekad su komšije bile kao porodica svi su se slagali, bili spremni da pomognu, pozajme, pričuvaju... A danas svako samo gleda sebe ne znaš više ni ko ti živi u okolini... Lepša vremena...
Još nisam upoznao glupog Bosanca i vrednog Crnogorca, ali zato većina Crnogoraca koje sam upoznao su glupi, a većina Bosanaca lenji. Ne znam koji genije u SFRJ je smišljao te regionalno-etničke stereotipe kada su sušta suprotnost.
Ne znam jesu li mi naporniji ljudi koji stalno kukaju, ili ovi koji se samo hvale. Nađite balans!