Druga sam godina fakulteta koji ne želim da studiram da se razumemo nisam od juče izgubio želju nego od druge godine, shvatio sam da ovaj fakultet nije za mene pogrešio sam što sam ga upisao, niti se nakon njega može naći dobar posao niti bih želeo da radim to za šta studiram, od druge godine sam se od vesele i pričljive osobe koja je sa svima bila u dobrim odnosima pretvorio u lika koji ne želi ljudima da se javi na faksu koji samo ćuti i jedva čeka da dođe vikend samo da ne moram da idem na fakultet, mnogo sam pogrešio pre dve godine kad sam ga upisao i sad ne znam šta da radim, septembarski rok je tu ja nisam upao na budžet iako još ima vremena za to, razmišljam da pauziram godinu dana i da u međuvemenu radim i spremam prijemni i da sledeće godine upišem nešto što bih želeo da završim i nešto čime bih želeo da se bavim ali se plašim reackije okoline i kako to da kažem roditeljima, mnogo mi je teško jer znam da sam ja taj koji je kriv što sam pogrešio fakultet...
Uvijek sam govorila - blago ostalim religijama jer nemaju slavu! Moram psihički da se pripremam za to, jer me ljudi koje vidim samo taj jedan dan ispituju o svemu i svačemu, o fakultetu. Blago onima koji nemaju slavu! Još moram da služim svakoga a stidljiva sam jako pa mi to jako teško pada, molim majku da služi umjesto mene, sramota me je da me gledaju svi...
Veliki sam tremaroš i kada sam u novom društvu glas i ruke mi drhte. Teško mi je medju nepoznatima i jesti i piti.
Ja zaista ne držim previše do svog rođendana, čak ne volim preteranu pažnju na taj dan - npr. namestila sam da se ne vidi na mrežama da ne bih morala ceo dan da pišem "hvala" nekim levim ljudima s kojim nisam tako bliska, a čestitaju iz kulture. Ali boli me malo što neki bliski rođaci ili ljudi s kojima se družim 10 godina (ili čak i više) ne mogu da zapamte datum, svake godine ili čestitaju na pogrešan dan ili totalno zaborave...
Tek sad kad mi se devojka razbolela shvatio sam koliko je volim i koliko sam je povređivao. Sve vreme koliko smo u vezi imao sam otvorene aplikacije za upoznavanje, dopisivao se svaki dan sa bivšom koja me jurila a nju sam zapostavljao i nisam pridavao značaj tome što pati. Odrastao sam, imam 35 godina ali ne znam zašto sam to radio. Nisam to nikad radio namerno. Sada želim da joj pružim sve što sam propustio ali mi ona ne veruje. Voleo bih da mogu da vratim vreme unazad.
I na kraju, shvatiš da osoba koja učini da se osetiš živim, da jedva čekaš novi dan... Osoba koja učini da zavoliš život još više, na kraju, ona ubije sve u tebi...
Imam 23 godine i nikad nisam imala dečka i potpuno sam neiskusna. Razlog tome je što nemam prijatelje koji vole izlaziti igdje osim u lokalni birc. Gdje da upoznam ikog? Doslovno ću cijeli život ostati sama.
Od lažnog obećanja gore je samo ponavljanje uveravanje da će se rečeno učiniti.
Kako ste u stanju da iskopate te slike i odmah objavite kad vam neko umre. Onda mu se zahvaljujete što je bio u vašem životu. Debiliii.
Imam drugaricu s kojom sam studirala i danas smo ostale dobre. Ona već 4-5godina ima vezu, ali kad izlazimo uvek sama izađe bez njega. Kao neće on, umoran je, ma, znaš ti njega, drvlje i kamenje na njega, a dečka sam upoznala na rođendanu i skroz je je o.k. Oni normalno žive zajedno, izlaze, ali kad izlazi ne samo sa mnom, nego i sa drugim drugaricama, izlazi bez njega. Ne znam šta je, možda je ljubomora, možda jedno priča nama drugo njemu, ali da je glupo, glupo je.