Pišem ovo za ljude koji misle kako će "AI ovladati svetom". Primer iz moje struke, ja sam Data Scientist i koristim mnoge algoritme ML za raziličite zadatke i sada baš pričam sa kolegama kako se "srozao kvalitet" Open AI rešenja (GPT 3.5 i 4.0 - ko plaća premium ima 4.0). Bukvalno prošle godine je bio u stanju da mi uradi neki malo kompleksniji zadatak tipa imam skriptu_1 i hoću neke funkcionalnosti iz skripte_2 da mi ubaciš u skriptu_1, bukvalno copy paste i malo editovanja i uz neki minimalni debug sa moje strane kod je radio kako treba. Međutim evo u ovom trenutku, ja se već 2-3 h natežem sa njime da mi to isto uradi, bukvalno ja sam to sam uzeo i kopirao i uradio za nekih 1h i neki minimalni debug i radi kako treba. Imam utisak pošto je to LLM koji se konstantno "dotrenirava" sa ulaznim podacima od ljudi, da smo mi ljudi uspeli da ga "zaglupimo" koliko ga koristimo već 2 godine. Teško da ja tu vidim neku ozbiljniju budućnost, ako ovako nastavi samo će da pravi probleme.
Na petoj godini fakulteta sam doživjela nevjerovatan strah od “novih stranica”. Riječ je o knjigama za ispite koje sam spremala. Jednostavno me toliko bilo strah okrenuti novu stranicu i učiti, da sam se bila sva preznojavala kada to moram uraditi i ruke su mi drhtale, užasna panika me hvatala i imala sam nagon za povraćanje. Da li se to nekome još dešavalo?
Jedno drugo smo znali samo po imenu i da živimo grad pored grada, spletom okolnosti smo se upoznali tj 6-7 meseci smo se zabavljali pre nego što je počela naša veza, godinu dana smo bili u vezi, počeli živeti zajedno tih 2 godine zajedničkog života bile su baš divne videlo se da smo se dobro uklopili. Jednog jutra pošto sam radio prvu smenu otišao sam na posao, primetio sam da me nije zvala nikako niti je odgovorila na moje poruke. Pomislio sam da je možda zaboravila telefon kod kuće pa je otišla na posao bez njega. Kad sam došao oko 3 sata kući video sam da nje nema, sve svoje stvari je pokupila i napustila me. Tražio sam je puna 3 meseca preko prijatelja, rodbine i policije ali niko od njih mi nije hteo reći gde trenutno živi tako je njena odluka bila da taj podatak sakrije od mene. Bio sam utučen time malo jače od godinu dana. Počeo sam živeti sam nisam više tražio devojku sad imam 34 godine i dalje imam osećaj da naša ljubav nije završena na pravi način.
Iskrslo mi je nešto pa nisam mogao odraditi neki posao članu porodice pre zime. Rekao sam mu da ne mogu i on mi je rekao da nije nikakv problem, uradiće mu neko drugi samo najosnovnije a to dalje ja da završim kad budem mogao. Taj neko mu je to uradio sve iz glave da nije ostavio nikakav nacrt šta mu je uradio. Rekao sam da raditi neću, nek završi taj neko. Kada se radi nešto (pogotovo ozičenje električno) ne može se sve povezati a ništa ne obeležiti.
Zavisnici od interneta me podsećaju na one nekadašnje frikove sa naočarima što samo uče, nekad izuzetak danas redovna pojava.
Prihvatila sam kumstvo zato što odbijanje nije bila opcija. Prijateljstvo verovatno više ne bi postojalo i zbog toga što se naše porodice poznaju nisam mogla da odbijem. Prvenstveno mislim da sam pogrešila jer ta osoba nije dobar prijatelj, koliko god puta me je povredila pokušam da nađem opravdanje za nju ali ga nema, odgovor je jasan ona je materijalista i sve u životu gleda kroz korist. Kao drugo zna se da se nažalost danas od kumova očekuje da baš l€€€p poklon daju, nije nam najbolji period ali ajde i to ćemo izgurati. Kao treće imamo 21 god. Da li su to godine za tako važne odluke koje bi trebalo da donose odrasli ljudi, a donose ih razmažena mamina i tatina derišta. Kuma sam samo na papiru ne i crkveno. Mislim da će me ta moja “kuma” vrlo brzo izdati i pokazati pravo lice a ja više neću moći da ćutim i trpim da se neko ne bi uvredio ili “da se ne bi pričalo” . Nadam se da se i to na papiru može preškrabati, kad već ljudi ne mogu da se promene…
Dugo sam volela čoveka koji mi je bio nadređeni na poslu. Poštujem ga neizmerno. Nisam rekla ni njemu ni nikome. Prividno sam ga prebolela kada smo prestali da radimo zajedno. Sreli smo se 5 godina nakon toga i dao mi je sjajnu poslovnu ponudu. Ponovo smo kolege. Ne viđamo se često, ali se još uvek razumemo kao nekada i teško krijem emocije. Karijera mi je najbitnija, a veza s njim bi je ugrozila. Nemoguće je da budemo zajedno i zato što su mi strani pojedini njegovi moralni stavovi, iako smo mentalno i emotivno povezani na nekom neobjašnjivom, instinktivnom nivou. Ne želim da ulazim u ozbiljnu vezu s nekim drugim dok se ne oslobodim osećanja prema njemu. Nikada mu neću priznati, ne želim da budemo zajedno iz više razloga (nemam mesta sve ovde da ih navedem). Molim za konstruktivne savete - kako se rešiti povezanosti s osobom za koju bukvalno osećate da vas jedina istinski razume? Povezani smo skoro telepatski, a dugo sam sebe ubeđivala da je platonski, zato što me je naučio poslu.
Ponekad razmišljam šta bi ljudi imali o meni da kažu da umrem na neki čudan način pa da snimaju dokumentarac o tome, u mojim očima nisam nešto uspješna u bilo čemu niti posebna.
Bok imam problem na poslu stalno sam pod stresom.
CNC operater je u pitanju naime prije 4 mjeseca sam se zaposlil u novi firmi di sam im naglasil da nemam neke vještine.
Danas mi je došo šef reći da nisam zadovoljil na tome stroju da mi jako dugo treba da nesto napravim i da će me prebaciti na stroj di je serijska proizvodnja.
Ali u ta 4 mjeseca mene nitko nije nista pital vezano za moj rad znači podrška 0 bodova s tim da niti neku pomoć od nikoga ne možeš dobiti jer je društvo u ku*cu... ja sam šefu to sve rekel ali on nije ništa reko na to. Ajde da me neko pital zašto ti toliko dugo treba da nešto napraviš što te najviše muči.
Znači sad sam ljut u tri pi*ke materine.
Planiram dati otkaz čim prije ne znam šta da kažem na to.
Očito ih boli ku*ac za nove zaposlene.
Na poslu mi drže slovo za svaku sitnicu koju napravim i snosim posledice koje niko iz kolektiva ne snosi za iste. Ne vilom da se svađam i prihvatam svaku odgovornost. Za 12 godina sam napravio 3 greške i platio sam kao da sam ubio čoveka. Nemam ideju kako da kod nadređenih sprečim takvo ophođenje prema meni.