Odlučila sam da poslije faksa idem u inostranstvo da radim, pa šta god. Vremenom će doći i posao u struci, a roditeljima nakon završetka faksa ne želim ni dana biti teret. Ostala mi je još jedna godina fakulteta. Tad ću predati za vizu i u međuvremenu tražiti posao. Ne mogu opisati kakav strah osjećam od odlaska negdje tako sama, ali znam šta moram i šta je ispravno. Držite mi fige.
Nije fer da postoje legalne stvari koje nas smiruju, uspavljuju a ne postoje one koje nam daju energiju. Lekovi za smirenje, razne biljne kapi, čajevi, razne tablete i sve to legalno u svakoj apoteci. A za ovo drugo, ne postoji ništa. Znam da postoje vitamini i suplementi za energiju ali to ništa ne deluje odmah, kao što deluje npr. lek za smirenje.
Ljudi, ajde da budemo realni. Da je kazna vlasniku, u slučaju da njegov pas ujede nekog nekih 5 godina zatvora, većina bi se vas koji ste u fazonu "neće on, ne ujeda" odrekla svojih pasa, jer ni sami ne vjerujete da on neće, samo vas boli briga jer nećete odgovarati ili ćete nešto malo odgovarati. A lično smatram da su tolike kazne čak i blage, za vlasnike velikih pasa. Ako hoćeš velikog psa da držiš koji može da nanese veliku štetu u slučaju ujeda, po meni trebaš masno da odgovaraš u slučaju da tvoj pas ujede nekog. Kraj priče. 5 godina zatvora minimum. Za teške tjelesne povrede do 20 bez mogućnosti pomilovanja.
Nismo imali seks više od mesec dana. Želim, želi on, ali je razlog što on to planira kao neku obavezu i samo dođe tako, spusti ruku dole i očekuje da sve magično krene. Na primer pravimo večeru, on otvoreno kaže "plan" - "evo sad ćemo da jedemo, pogledamo emisiju pa one stvari". Meni to užasno smeta. Čak i da planiraš planiraj u svojoj glavi, legnemo, gledamo TV pa polako kreni od uha npr pa pusti sve da ide svojim tokom, a ne ovako kao da si došao do drugara nešto da mu pomogneš, pa ajde to što pre. Seks je spontani čin, maženje, ljubljenje, dodiri, a ne samo stavljanje nečega u nešto, a muškarci nikako to da razumeju. Ne možeš samo doći "dole" i početi da trljaš, nije to Aladinova čarobna lampa pa da se uključi tek tako za sekundu...
Bivši je oca odveo na umru (islamsko hodočašće u Kabi), za šta je potrebna veća količina novca, a kada sam (studentica) mu rekla da nemam novca i da sam gladna, rekao je da kupim makarone i da ih spremim na mnogo načina, za toliko imam.
Bivši dečko me je pitao da li želim da mi kupi ružu kada nam je prišao prodavac cveća??? Moj odgovor je naravno bio ne i spomenula sam kako se za to ne postavlja pitanje. Njegov odgovor je bio kako smo krenuli u šetnju pa da ne nosim sve vreme. Samo sam ga iskulirala, da bi predveče opet videli prodavca i on je kao hteo da mi uzme, gde sam rekla da nema potrebe. Iako zna da volim cveće skoro se nikada nije setio da mi donese, čak je jednom komentarisao neki buket kako je skup i kako bolje otići za te pare dobro jesti. Čak smo jednom sedeli u kafiću i svi momci su kupili ruže svojim devojkama od prodavaca koji su bili tu. Samo moj bivši dečko je bacao neke fore kako će on to platiti karticom ali pošto ne primaju ipak kada bude postojala ta opcija tad će uzeti. Bilo me je sramota njegove izjave.
Imam 25 godina. Nisam mogla da nađem dečka, ali sam uvek imala prave prijatelje (bar sam tako mislila). Sada imam dečka, sve je super, ali drugarice su se udaljile od mene. Ne znam gde grešim...
Boli me to kada čujem da mi se prijatelj žali na finansije i primanja. Jako me to boli. Pokušao sam mu objasniti da to nije uredu, ali ne dopire do njega. Čovjek ima svoje ciljeve i želi dosta novca. Govorio sam mu da mnogi ljudi, uključujući i mene, da zarađuju manje novca od njega, da imaju porodice, plaćaju kredite, imaju djecu i plaćaju njihove obaveze..... Do njega to ne dolazi. On govori da mu treba više novca, iako nema porodicu. Zaista mi je drag kao prijatelj i znam da na njega mogu računati. Neću prekidati prijateljstvo. Ali me boli to, da nisi zadovoljan sa onim šta imaš. A imaš mnogo više nego mnogi drugi. I malo ti, i želis još. Nisam nikome o ovome pričao, niti želim da mu pričam iza leđa. Zato sam došao ovdje. Možda je ovo vama ništa, ali mene dotiče jako.
Ni na internetu se ne mogu uklopiti. Zvuči glupo ali nadala sam se naći prijatelje tamo. Ispada da je isto kao i u pravom životu, namećem se i ne znam biti simpatična a ljudi me ignoriraju ili podjebavaju. Pokušam se povezati s nekim i čini mi se da dobro ide, on me u jednom momentu pita 'šta oćeš ti'. Osjećala sam se kao debil. Htjela sam da podijelimo slaganje i mišljenje, da se podržimo i stvorimo neku bliskost. Izgleda da je problem jednostavno u meni, nešto radim krivo i ljudi me ne vole radi toga ili biram uvijek ljude po sebi - koji su još manje dragi, ne znam. Uglavnom sam strašno usamljena i razočarana u sebe.
Stalno govorim da mi novac nije bitan, a evo smeta mi što je tata dao stan sestri i zetu dok se ne snađu. Oni tu žive već 4 god, druga beba je na putu nekretnine su poskupile, i zaista nisu u mogućnosti da sebi nešto kupe. Mislim da bi bilo najbolje da ja zaboravim na taj stan.