Jako sam ponosan na svoju devojku. Teško joj je na poslu, traži drugi, strah je ali uvek zajedno uspemo da uradimo sve i bude nam lepo na kraju meseca iako živimo od plate do plate. Ona se oseća da je neuspeh jer nema posao koji voli i koji joj je plaćen da ne mora štedeti na osnovnim stvarima za život. Ja joj pokušavam na svaki način dati do znanja da joj sve super ide i da ce biti sve bolje samo da smo zajedno u tome. Srce me boli kad je vidim tužnu i bezvoljnu zbog posla, šefa i neplaniranih troškova.
Moja sestra se ponaša prema meni kao da sam besplatna dadilja. Nekad se ne najavi, nego dođe da kćerkom pred moja vrata i traži da ju čuvam. Ovo ljeto je htjela sa mužem na more, ali bez djeteta. Kad sam joj rekla da imam planove i da putujem ona se uvrijedila. Naši roditelji žive 400 km dalje pa nije uvijek zgodno za čuvanje. Zbog njih je mama uzela godišnji da bi došla kod nas u grad i ostala sa unukom doma, dok su njih dvoje na moru. Nije moj problem što je htjela djecu, pa nekad se sama brine o njima.
Žensko sam. Za sebe smatram da sam lijepa..tu i tamo imam neke nedostatke, ali sam generalno zadovoljna svojim izgledom. I smatram da nema ružnih žena, već da postoje one koje se dotjeruju i one koje se ne dotjeruju. Kad se žena obuče u skladu sa svojom građom, kad se našminka, stavi lijep parfem, ima sređenu kosu, zube i nokte, ne može ne biti lijepa. Znam mnogo djevojaka koje su bile lijepe, ali počele biti aljkave i napustile se. I onda džaba što je prirodna "ljepotica".
Imam 20 godina. Prošle godine sam krenula na fakultet, i za razliku od prošlog leta, ovo leto mi je nikad gore. Živim u studentskom domu i verujem da nisam jedina koja se oseća kao ja. Sve više i više mislim da sam postala labilna osoba. Plačem za svaku sitnicu, postala sam priodno nervozna osoba. Još uvek se ne slažem sa rečenicom da su studentski dani najlepši dani, doduše nisam ni merodovna da tako govorim, ipak sam samo godinu dana gore. Ne družim se sa ljudima, ni u Beogradu niti iz svog grada, a bila sam tako društvena. Imam dve drugarice i kada dođem kući ni one ni ja nemamo o čemu da pričamo, samo ćutimo, čak ni ne blenemo u telefon, nego jednostavno se tako gledamo, duboko zamišljene. Nemam kome ni da ispričam kako se osećam i koliko sam samo suza ostavila u tom domu.
Dečko mi je postavio ultimatum da će me čekati mesec dana da odlučim želim li se udati za njega i da počnemo zajednički život. U vezi smo 3 godine, meni je 24. Volim ga ali nisam spremna trenutno na tako bitan korak. Pri tome studiram medicinu i ne mogu uskladiti fakultet i brak.
Drugarica ima normalnu dugogodišnju vezu, taj dečko nikada ništa pogrešno nije uradio, čak i ako uradi nešto gleda da to ispravi. Ona se ponašao kao da je najgori na svetu. U početku su bili normalni, međutim kako vreme prolazi počela je da drami oko svega. Određuje mu sa kim će da se druži, gde da izlazi, šta radi na društvenim mrežama, pa kakve filmove gleda, kako se oblači, kakvu muziku sluša. Ona njega mnogo voli i to sve radi iz straha da je ne ostavi, ali ne znam kako ne razume da niko ne voli biti kontrolisan. Ne mogu ni da zamislim kako je živeti stalno u "strahu" da si nešto pogrešno uradio.
Najveći strah u životu mi je da ne izgubim fakultetsku diplomu. Ili da mi je neko drugi ne izgubi, da se ne pocijepa. Najradije bih sad napravila dvije kopije za svaki slučaj. Hoću da idem kod momka u stranu zemlju, i moram je dobro paziti da mi se ne pocijepa ili mi je neko ne ukrade. Mrzim ozbiljne stvari koje dođu u jednom dijelu, bolje da počnu da prave duplikate.
Bio sam na nekoj fudbalskoj utakmici i slučajno seo pored jedne devojke.
Drugo poluvreme smo pričali, pogodio sam na koji faks ide i koja je godina, rekla mi je da joj dečko igra, smeškali smo se,...
Bez obzira na sve, bio sam srećan!
Imam 18 godina i plašim se vađenja krvi više od neke male dece.
Nisam imala vagu. Kupila sam je pre dva meseca i videla da imam 73 kg (na visinu od 173 cm). Zabezeknula sam se. Krenula sam na dijetu i smršala 10 kg za 2 meseca. U suštini, smanjila sam porcije, prestala da jedem grickalice, sendviče.. Sad ne znam kako da "prestanem" jer mi se ništa skoro ne jede, a ne bih još više da mršavim.