Našao sam posao preko cure koju sam upoznao na sajtu za upoznavanje.
Interesuje me da li je normalno da par koji se iskreno jako voli, da ima toliko burne svađe da deluju kao da će kraj. Sve činimo jedno za drugo i onda se nekada desi momenat kada se toliko jako posvađamo, da prebacimo jedno drugom za sve stvari iz života koje smo se samo jedno drugom poverili. Ne znam šta je pametno uraditi, jer je ljubav jaka, ali nekada deluje kao da nas razara. Možda neke terapije za parove ili ne znam ni ja. Mladi smo i dve godine zajedno.
Mislim da muž voli svoju koleginicu. Ona nema dece, ali je udata, svaki rođendan naše dece je ispoštovala. Ne verujem da tu ima ičega konkretno, ali nekako prećutno su sumnjivi već godinama. Meni više nije ni stalo, potrebno mi je da smo finansijski stabilni, da deca imaju ono što treba, da podelimo obaveze, a ne bi mi smetalo ni da su oni zajedno. Mi ionako već dugo živimo kao cimeri. Ona budi nešto u njemu, sa njom je drugačiji. Moje poštovanje prema njemu se istanjilo, prezir je prisutan za neke njegove navike, ne vidim da može da me usreći, jer me ni ne vidi i ne razume. Ali ako je njima lepo, neka... Još kadi ne bi pravio problem oko viđanja dece i alimentacije, ma sutra bi se razvela... Naravno, čim pomenem bilo šta na tu temu, kreće negiranje, svađa, i tako to prođe. Osećam da mi život tako bzvz nepovratno prolazi, kao da ne radim nešto kako treba, kao da ne umem da se izborim za sebe, da ne znam više ni šta je to što je za mene.
Zadnjih 10-ak godina, otprilike u zimskom periodu to jest oko Božića uvijek gledam Harry Potter filmove. Evo tek je oktobar i već mi se gleda. 😂
Ne mogu da zaboravim momka kojem sam veza bez obaveza već tri godine, i tako par dana mi piše izlazimo sve super onda ga nema mjesec dva i tako. Pokušavam sve i razočarana sam ne ide mi a tako boli.
Moja devojka je psihijatar. Ja sam psihički nestabilan (depresija), pre par dana baš i nisam bio dobro, i kaže meni devojka: Danas je svetski dan mentalnog zdravlja, a ti nikad luđi 😂
Toliko želim da nestanem iz ove Srbije da bih bukvalno uradila bilo šta po cenu da odem da radim preko. Mnogo mi je teško već izvesno vreme jer grebem i pokušavam na sve moguće načine ali prosto ništa ne pali… Jako je komplikovano jer nemam bukvalno nijednog člana porodice/familije ko živi u inostranstvu pa bi mogao da me primi ili pomogne, a moji roditelji takođe nemaju neke značajne poslovne veze ili kontakte. Ja se borim sama za sebe ali šta god da sam do sad našla i pokušala nije upalilo jer, da se ne lažemo, kao i za većinu drugih stvari sve je u toj prokletoj vezi. Ne znam šta da radim, stvarno mi nije toliko bitna ni pozicija niti tražim neko spektakularno radno mesto, odlično stojim sa stranim jezicima, samo mi je da dobijem šansu da pređem negde i započnem novi život daleko odavde. Kad bi bilo ko mogao da pomogne platila bih mu koliko traži za to da mi sredi nešto, novac mi nije uopšte bitan u odnosu na to koliko bi me usrećilo da odem…
Toliko sam se trudio da potisnem emocije prema osobi koja mi je “zabranjena” da sam postao užasno anksiozan. Odrazilo mi se na zdravlje, doslovno.
Primećujem iz dana u dan da mog supruga nervira sve u vezi mene. Čak i najmanja sitnica.
Ide mi na živce cimerka koja kad kašlje ne pokriva usta! (Nema veze s koronom, išlo mi je na živce i pre 3 godine!)