Kao glupa tinejdžerka sam se previše ulagala u "ljubav". Ta tzv ljubav u tim godinama, čak i sa momcima sa kojima nisam bila u vezi već su mi se ili samo sviđali, ili je bilo obostrano, i sa prijateljima isto, ali se osjećam kao da me iscijedila. Davala sam i šakom i kapom, pažnje, brige, emocija, vremenom sam izgubila osjećaj za to koliko je dosta, vjerovatno sam mislila da ću isto dobiti za uzvrat. I nikad nisam dobila isto za uzvrat. Sad se iznerviram na pomisao da opet moram da "ulažem" u nekoga.
Preselila sam se kod dečka na selo, tamo ima kuću u kojoj je živeo pre studiranja, a njegovi su u međuvremenu otišli u inostranstvo, tako da je kuća prazna. Očekivala sam da će nas dočekati mir ali dočekalo nas je sve samo ne to. Traktori od 5 ujutro koji prolaze pored kuće, komšije koje samo uđu u dvorište i ostanu na kafi ili te zovu da se ispričaju. Njegova rodbina koja bi se družila po cele dane i naravno, uz to sleduju priče o poljoprivredi. Mira nemamo nigde, ako sednem u dvorište znam da će bar tri komšinice stati i pričati sa mnom pola sata i možda jedna od njih predloži da mi se pridruži. Vidimo da je ovo bila loša ideja i od jeseni se vraćamo u grad.
Imam jednu staru majicu koju zovem "majica spermašica" jer je koristim da svršavam u nju svaki put kad masturbiram umesto da svršavam sebi po stomaku ili po maramicama.
Ja ne shvatam zašto neki ljudi ne odgovore na poruku odmah, nego čekaju par minuta jer po njima "nE žELim dA iZgLEdaM OpSeSivNo." Jeb*te ako ti stigne poruka i ti to vidiš odgovori odmah, to bi trebalo da bude normalno.
U braku sam sa mužem oko godinu dana, oboje imamo 28 godina. Sve je bilo divno i bajno do danas kada sam ušla na Instagram i gledala malo koga on tamo prati. Imala sam i šta da vidim. Pored poznanika, kolega, rodbine i sve to što je ok on prati i poveći broj nekih napucanih devojaka sa provokativnim slikama..I što je još gore većinu od tih slika lajkuje. Pritom to su sve nepoznate devojke, nisu mu ni sestre ni koleginice...Neke su slike i pristojne ali on obavezno lajkuje. Baš sam se smorila kad sam to videla, ne znam šta da radim. Razmišljam za koga sam se ja udala, da li treba da razmislim o razvodu. Muškarci zašto to radite, totalno je razočaravajuće i mnogo nam padate u očima.
Mojoj devojci nije jasno da neću da se družim sa njenim prijateljima. Jednostavno nismo na istim talasnim dužinama i nemam o čemu pametnom da pričam sa njima. Nisam sa njima u vezi pa da moramo da se viđamo...
Moj suprug, tada dečko, je pre dve godine našao malo štene na ulici i uzeo ga. Ja u početku nisam bila oduševljena tom idejom jer sam bila svesna kolika je to obaveza, a vremenom sam ga zavolela kao da mi je član porodice. On je iz slatkog malog šteneta izrastao u nepoverljivog, prgavog i zaštitnički nastrojenog psa. Nešto je do njegovog karaktera, ali smatram da je veći problem u ponašanju nastao kao posledica našeg neiskustva. Suprug je više puta želeo da ga se reši, i dalje to ponekad izjavi. Ja ga ne dam jer ne bih mogla da zamislim sada da provedem dan bez njega i bio je tu kada mi je bilo najpotrebnije. Kad god se povede ta tema, ja dobacim da je o tome trebalo da razmišlja kada ga je uzeo i da sada nema šanse da ode iz kuće. Za udomljavanje nije jer ne veruje ljudima, nama jeste naporno sa njim, ali ja nemam srca niti ću ikad imati da ga ostavim negde.
Muž i ja živimo u inostranstvu. Imali smo petlju, preselili smo se, on je našao posao, ja sam upisala fakultet. Ne treba ni da kažem da živimo kao podstanari, to se podrazumeva. Od našeg preseljenja neki poznanici, rođaci, a i najbliži sa muževljeve strane staaalno očekuju da im nešto damo, pošaljemo, pomognemo ili poklonimo. Od nas se očekuje da ih finansijski "podržavamo". Kako nekom ko je neuk i bezobrazan objasniti da mi ovde novac ne sakupljamo ispred zgrade i ne beremo na drvetu, već se trudimo da radimo i zaradimo?! Sa jednom platom nije lako živeti nigde, a kamoli daleko od kuće!!!