Muškarac kome se vide članci, dakle u kratkim uskim pantalonicama i onaj koji nosi rolke, za mene nikad neće moći da bude muškarac!
Mnogo me zanima, ali ozbiljno, vi što kačite na insta da jedete hobotnice, sušije, neke ljigave ili bljutave stvari (bez 'leba) što ne znam ni šta su, je l' vi to stvarno volite da je ili? Ja ne mogu da se najedem dok ne uzmem ćevape, pasulj, karađorđevu... Nisam posebna pahuljica majke mi, žensko sam, uvek sam sređena, lepo obučena... uz taj stajling "ide" kao neko fensi jelo, ali ja jednostavno ne bih mogla od toga da se najedem, a i kad bih mogla, ne bih jela, jer mi na oko izgleda kao da ne bih mogla ni da pomirišem.
Volim što imam druga kog pozovem u ponoć, on se javi, ja mu kažem da mi pravi društvo dok ne odem do pumpe, kroz smeh mu kažem ako nešto mi se desi da bude na vezi i dođe po mene, zajedno se smejemo. A pored njega njegova devojka koja me pozdravlja i pita ga da organizuje sa mnom neko viđanje ovih dana, nas troje da idemo na piće ili večeru, kao što već i jesmo radili. Itekako postoje muško - ženska prijateljstva, mi se družimo preko 15 godina. I itekako moj partner ili njegov može da oseti da je naš odnos iskren, to su stvari koje se osete. Znam da ćemo i ja udata i on oženjen ispijati kafe i naša deca će se družiti, normalno i naši partneri.
Jel' samo meni previše hladno izgledaju ovi moderni stanovi?
Nikad nisam bio karijerista i neko ko je očekivao da će daleko sa školom da dogura. Uvek sam bio i ostao prosek i meni je to sasvim ok. Problem je što moji roditelji i prijatelji ne mogu mene takvog da prihvate. Godinama me pljuju, leče komplekse i ponižavaju samo zato što sam po njima niko i ništa, propalitet kakko kažu i da su me džabe hranili. Valjda im te komplekse nabijaju rođaci i prihatelji čija su deca školovana i uspešna ne znam. Ja sam avanturista, ne drži me mesto, volim neke stvari koje mene čine srećnim i to mi je dovoljno. Radim običan posao, nije neka para ali preživi se, ne stresiram se, svako imam za svoje potrebe sasvim dovoljno. Vozim puntića koji mi završava posao, i sve te neke stvari koje imam sam sam stekao i ponosan sam na to. Voleo bih da moji roditelji imaju malo šire vidike.
Roditelji su mi kupili auto kad sam se zaposlio. Posao mi je blizu pa idem biciklom ili busom. Auto mi doslovno stoji i trune na parkingu. Iako sam im ranije govorio da mi ne treba oni su inzistirali na kupovini. Registracija mu je istekla prije 3 godine, ne isplati se jer ga uopće ne koristim i ne želim taj dodatni trošak. A glupo mi je prodati poklon.
Svuda vidim samo hranu. Stalno sam na nekim dijetama i ceo život imam prekomernu kilažu, umreću debela i gladna.
"Izgubila" sam prijatelje jer ne shvaćaju da sam u depresiji godinama, ne mogu preko noći promijeniti životne navike. Ljudi to je preteško stanje.
Zezali su me zbog krivog nosa, a sad im smeta što sam ga operisala. Kao, lako je biti lep posle operacije. Mene više zabole, prezadovoljna sam.