Radim kao socijalni radnik i obožavam svoj posao, volim ljude i volim pomagati. Ali, ono što me izluđuje jeste kad ljudi od nas očekuju nemoguće. Dođu po pomoć, a kad im se ista ponudi, oni je odbiju, kada im se postavi mjera ili ih uputimo na savjetovanje, odjednom to 'nije za njih'. Najgore je što odgovornost prebacuju na nas – očekuju da odlučujemo umjesto njih, da pišemo prijedloge sudu kome će deca da pripadnu, iako mi nikada ne možemo imati uvid u celu obiteljsku dinamiku.
U socijalnom ljudi rade više nego što sam ikad videla na bilo kojem drugom poslu, a radila sam stvarno svugde. A ipak, nikada nisam vidjela da se nekoga toliko okrivljuje za tuđe probleme, kao što se okrivljuje nas. Mi nismo neprijatelji, mi smo tu da pomognemo, ali pomoć može uspeti samo ako je i druga strana spremna na promenu.
Osjećam se loše što sam ja uvijek ta koja kupuje slatkiše i grickalice jer muž ih ne jede. Kupi on meni čokoladu ili bombonijeru kad nam je važan datum ali ovako da uzme samo da se jede ne. Kući nikad ne uzme nešto da gricka ili slatko osim ako mu ja ne ponudim i to samo proba prosto može stajati čokolada mjesecima on ju tako ne bi. Nije nikakav bilder niti pazi na prehranu nego kaže jednostavno ih nema naviku jest. Kad smo u trgovini ja kupim sve i svašta i onda mi bude neugodno iako on ništa ne reagira na to. Ne znam kako da se izborim sa time.
Plašim se da li ću moći da nađem novog partnera jer imam bebu iz prvog braka, a u meni ima toliko ljubavi koju tek treba podijeliti sa nekim. :( Željna sam pažnje, da sa nekim pričam o tome kako smo proveli dan, da mi neko poželi dobro jutro... Svesna sam da kod nas malo ko želi "privezak" iz prošlih brakova i to mi preteško pada. :'(
Mrzela sam kao dete što moji nikad nisu hteli da mi kupe krofne, mekike, kukuruz i ostalo na plaži i rekla sam da ću ja drugačije sa svojim detetom jer znam kako je to. I onda dobijem ćerku koja ne voli ništa prženo, ni slatko. Već treću godinu (ima 5) kupim krofnu za nju, uzme zalogaj i neće više. Kad prolaze prodavci ne reaguje nikako. Eeee, živote, pa ne mogu da dobijem ni closure za tu tugu iz detinjstva.
Momak i ja se obožavamo, živimo zajedno. Ali kad nismo jedno pored drugoga i pišemo preko Messenger-a uopće se ne možemo razumeti, same prepirke. Ljubav je tu. To nije upitno uopće. Ima li neko sličaan slučaj?
Otišla sam s najboljom prijateljicom i njenom malom na more. Ne znam kako da joj kažem da je dijete neodgojeno, nesocijalizirano i da "nježno roditeljstvo" mora imati granice.
Al kad ljudi kažu da je neko prestao da se druži s njima bez razloga... Nikad nije bez razloga, nakupilo se sitnica i shvatili smo da nam neko ne treba u životu! Na primer drugarica s kojom se tri godine intenzivno družim, stalno se čujemo, izlazile smo svuda, čekale smo Nove godine zajedno čak smo i radile neke projekte. Mislilla sam da smo dobre dugarice a ona me nikad me nije pozvala kod sebe kući, nikad me nije upoznala sa drugim prijateljima (kolegama s posla ili komšijama), putuje svakih mesec dana a nikad mi nije magnet sa putovanja donela! Shvatila sam da ona mene ne voli dovoljno kao osobu i da sam joj očigledno ja samo poznanica a nakon toliko godina druženja očekujem da razvijem s nekim malo dublji odnos, mogu uvek naći nekog za random kafenisanje.
Izbacujem sve iz života koji se nešto nećkaju, stalno imaju neke izgovore. Pa nek se ljuti ko hoće.
Kad god bi mi se svidio neki dečko, bio je zauzet ili bi me odbio. Nikada do sad nisam naišla na obostrana osjećanja, svaki put bi to bili emotivno nedostupni momci. Znam da je problem u meni što uvijek biram takve momke i da definitivno nešto nije u redu sa mnom. Nisam ni lijepa a ni zgodna i eto. Nevidljiva. Pomirila sam se s tim da ću zauvijek ostati sama bez partnerske ljubavi i bez djece. Ne znam zašto sam se rodila uopšte kad nikad ne pogodim ništa u životu.
Radila sam za minimalac neki glupi posao, ali meni je bilo prelepo. Nema stresa, šest sati, mogu da radim šta hoću, gledam serije i filmove, čitam knjige, pričam telefonom... Sad radim posao u struci triput bolje plaćen, ali nikako mi ne prija. Osam sati buljim u dva ekrana, ne smem da sklonim pogled, sve vreme ima posla, plus dobijam i pozive. Postoji milion nekih procedura i programa koje treba zapamtiti, a mene jednostavno mrzi. Jako mi je naporno, svaki dan plačem, plašim se da nešto ne pogrešim i nedostaje mi stari posao i taj mir koji sam imala. Niko me ne razume, ali jednostavno pare ne mogu zameniti sreću, boli me uvo za pare ako ću se svaki dan ovako osećati.