Napravila sam loše životne poteze još u tinejdžerskom dobu i to me danas mnogo košta. Svi me krive i osuđuju. Jesam grešila i nisam slušala savete, ali ne mogu danas ništa da promenim, iscurelo vreme. Kako se bore ljudi sa sličnim iskustvom? Mene svi ti komentari bole.
Žao mi je sto tokom svog života nisam uspjela da nađem pravu prijateljicu. Prijateljica koju imam od srednje škole, smatrala sam je najboljom zadnjih 10 godina, međutim vremenom neke stvari su mi jasnije. Razumijem dok je sa momkom, neće zvati mene sa njima, ali isto tako ne razumijem da kad nije sa njim, slavi Novu godinu sa osobama koje meni ogovara, mene ni ne pozove, a zna da nemam ništa planirano. Ovo je samo sitnica, more je ovakvih stvari u našem odnosu gde me stalno izostavlja, dok ja nju uključim u svaki dio svog života. Ne želim ja nju vezati za sebe, ograničiti, nisam ni ljuta na nju, samo sam povredjena jer shvatam da nije ono sto sam mislila. Već godinu dana razmišljam da prekinem prijateljstvo za stalno, a sa druge strane mislim da je bolje napraviti distancu. Nemoj da mi govorite da pričam sa njom, ima 25 godina, odlično zna šta radi i nema smisla da joj skrećem pažnju na to, svjesna je svega, ja sam tu kad nema nikog.
Udaljila sam se od porodice. Žao mi je, ali tako su sami hteli. Ako njih nije zanimalo nikada kako sam ja i kako je meni, što bi mene?! Milion puta uhvatim kad im pričam nešto da me ne čuju i skreću priču na drugu stranu, ne zanima ih. Zato sam se udaljila i malo pričam i sa porodicom i sa ljudima oko sebe na poslu i inače. Odem u crkvu i tu mi je najlepše.
Jednom prilikom, svekrva je došla kod nas i pohvalila se kako je išla kod astrologa koji joj sve pogađa. U jednom trenutku rekla je mom mužu ,,jao videla je u karti da će Milan (naš sin) dobiti brata za 10 godina". Moj muž me pogledao i rekao eto Neno, dobićemo još jednu bebicu. A moja svekrva na to me samo onako podsmešljivo pogleda i tiho sa smeškom kaže svom mužu, ,,ali neće dobiti dete sa njom". Hvala Bogu što me muž podržava u svemu i što vidi kako se njegova majka ponaša prema meni.
Drugarica dala pare za kaparu jer kupuje stan. Pita me da joj pozajmim izvesnu svotu novca što sam i učinio. Pri tom sam joj rekao da je to zadnji put i da nije uredu da od mene stalno zajmi a pritom ima momka. Našla se uvređena...
Bila sam u vezi 5 godina sa momkom druge vere. Prošli smo kroz mnogo toga – strah od osude, mešanje drugih, neprestane svađe zbog okoline, a ne nas samih. Nažalost, i dugogodišnja “prijateljica” je svojim ponašanjem doprinela raskidu. Žao mi je što sam to dozvolila i što sam zaboravila koliko vredim.
Donela sam odluku da se pomirim s njim, da presečem sve toksične odnose i tada je sve krenulo na bolje. Pronašla sam prave prijatelje koji su mi dali podršku kakvu ranije nisam imala.
Kad sam zatrudnela i udala se, naišla sam na osudu rodbine – govorili su strašne stvari mojim roditeljima, tetka i ujak su me se odrekli. Ali moji roditelji su bili uz mene i to mi je bila najveća snaga.
Zato, svima koje sam “izgubila” – nisam izgubila vas, vi ste izgubili mene. Udala sam se iz ljubavi, imam divnog sina i život kakav sam želela. Ja sam uspela. A vi – slobodno nastavite da mrzite. 😘
Zaljubila sam se u asistenta na svom fakultetu…nemamo nikakav specijalan kontakt niti ga mogu pronaći na društvenim mrežama, sramota me je jer ne znam šta on oseća prema meni, ali istina je da mi se niko ovako nije sviđao i smatram da je on najlepši momak kog sam ikad videla :)
Nije mi jasna poenta obeležavanja smrti pokojnika tako što se familija okupi i najede se "za dušu". Taj običaj jedenja "za dušu" je zapravo potekao od onog verskog običaja da nahraniš nekoga ko je siromašan u ime pokojnika, da učiniš neko dobro delo za njegovu dušu, da mu bude bolje na onom svetu. A ne da se familija skupi, ždere i ni ne pomene pokojnika. A da ne pričam koliko je nerazumno dati toliki novac na jedan ručak za familiju koja inače ima šta da jede.
Saznala sam da moj bivši muž ima devojku. Videla sam fotografiju, crna, prelepa. Nisam ljubomorna, meni je žao te devojke koja je ušla u odnos sa psihopatom i narcisoidnom ličnošću. Dođe mi da joj pošaljem poruku da trči koliko je noge nose.
Nisu sve ljubavne priče lake, ali ako nema truda prosto ništa ne funkcioniše. Muža sam upoznala dok je bio na godišnjem u Srbiji. Živeo je u Nemačkoj i imao je skoro 2 meseca godišnjeg pa je proveo 2 meseca ovde. Upoznali smo se tako što je on naručio tortu od moje mame (bavi se prozvodnjom torti), ja sam mu predala tortu ušli u neki razgovor pričao kako je sestri rođendan... Bili smo sve to vreme u vezi i baš smo kliknuli i bilo je lepo. Došlo je onda vreme da se vrati nazad, oboje nam je bilo jako teško. Otišao je i posle 2 dana od kako je otišao rekao je da ne može bez mene i pitao me da dođem, platiće kartu i da dođem da živim sa njim. Pristala sam jer sam ga zavolela, a i nisam u ovoj državi svakako videla budućnost. Otisla sam i eto posle 2 meseca veze živeli smo zajedno, posle godinu dana se venčali. Sada smo 10 godina u braku, imamo dvoje dece i srećni smo i zaljubljeni kao prvog dana. Dosta njih mi je govorilo da sam luda jer ću otići u nepoznato sa osobom koju znam vrlo kratko, eto sreća.