Ponekad me plaši to koliko me ništa ne interesuje o životu mojih roditelja. Da se preselim, ne verujem da bih imala ikakvu želju da ih zovem i pitam šta rade i šta ima novo. Mislim da ne bih imala ni želju da sa njima delim događaje iz svog života, gde sam bila, šta sam radila itd. Znam da nije lepo, znam da bismo se čuli, ali ne zato što ja to želim nego zato što tako treba. Trudim se da budem srećna što ih imam, što su živi i zdravi i što me vole, ali samo želim da me svi ostave na miru i da me niko ništa ne zapitkuje...
Nečije pravo lice vidimo tek kad nam ide dobro u životu. Ne kada nam je loše.
Dok sam radila kod privatnika, već sam počela da gubim razum. Postajala sam histerična, svadljiva, nervozna, neispavana, ma sve najgore. Od kako sam prešla u državni sektor, osećam se toliko slobodno i rasterećeno. Odgovorno radim svoj posao, ali ta dva ne mogu da se porede. Treba privatnicima stati na put koliko se iživljavaju. Pila sam čak i lekove za smirenje.
Ja se još sjećam našeg prvog susreta i poljupca. On već ima novu djevojku s kojom putuje i uživa i stavlja slike po društvenim mrežama.
Muž i ja često posećujemo prijatelje, koji su takođe u brakovima. Prosto čim uđeš u kuću osjetiš energiju koja vlada tu i vidi se ko se slaže, a ko ne. Kada dođemo kod prijatelja gdje topla i mirna energija, vidi se ta ljubav među njima, zajedno spremaju hranu, piće, dočekuju skupa. A kod nekih se osjeti tenzija, svađa ko će nasuti piće, ko će nas ispratiti. Takođe sam primijetila da ti što se ne slažu jedva čekaju da daju savete kako brak treba da se održava, kako se voli i slično.
Ja sam stidljiva osoba, sećam se da sam takav bio i u detinjstvu i nisam mnogo voleo da se družim, čak sam mrzeo da se uvlačim tuđim ljudima u kuću i nisam razumeo kad neko prespava pod nekog, tj drug kod druga ili drugarica kod drugarice, oduvek sam bio takav, i dan danas nisam društven i teško se snalazim u takvim odnosima, nemam curu isto zbog toga ali šta da se radi, stidljivi ljudi su takvi, neupadljivi i neprimetni, jer takvi ljudi kao ja su na neki način inferiorni i predmet su sprdnje onih koji su baš ekstroverti, njima je sve lakše u životu, jer su takvi, ali niko ne može da bira kakav će biti.
Devojčica moga muža me mrzi jer se oženio sa mnom. Nisam ja bila razlog razvoda njenih roditelja. Stvari koje radi su strašne i potpuno sam razočarana na ovakav odnos koji traje. Na ivici sam da mužu pomognem u toj nameri da je otkači iz testamenta i života. Do sada sam ja bila ta koja je održavala njihov odnos kako/ tako. Mislila sam da ovakve situacije ne postoje i da se to samo u filmovima dešava, a mene baš to snašlo.
Majka sam dvoje male djece. Svoju djecu volim, a tuđa mi djeca idu na živce, nekad se čak i grozim tuđih malih beba i djece. Ne znam šta nije ok sa mnom.
Krivo mi je što se moja drugarica skoro svima odmah svidi. Ima harizmu, pričljiva je, drugima bude smešno i kad lupi neku glupost. Ja se raspričam u manjim grupama ili kad mi neko baš prija, inače sam po prirodi zatvorenija od nje. Međutim ona isto tako voli da tračari, gleda samo svoju korist i nije joj problem da slaže da bi postigla nešto. Udaljile smo se kad sam to shvatila, a udalje se i drugi vremenom, pa više krenu sa mnom da se druže. Posle se čak iznenade kako sam zanimljiva, pametna i tako te stvari. To me iskreno vređa, kao da sam mutava i dosadna ako se ne raspričam odmah.
Ja ne verujem da sam se 19 godina školovao (8 osnovna + 4 srednja + 7 faks) za ovako glup i bedno plaćen posao. Ovo sam mogao raditi odmah posle osnovne...