Za sebe ste karijeristi. Boli me uvo za vaš uspeh, lažne instagram egotripne osmehe i slične prevare.
Moj život je tako neopisivo dosadan. Nemam doslovno nikog ni za kavu popiti. Ne radim više jer moram privesti fakultet kraju tako da trunem kući od jutra do mraka. Čak i kad mi dođe ideja da odem negdje i pokrenem se, brzo odustanem jer se osjećam glupo ići negdje sama. Nemam samopouzdanja, nemam para, nemam hrabrosti. Kako živim, bolje da ne živim.
Kad će ovi 'vozači' ukapirati da moraju da gledaju gde voze i da paze? Udare pešaka na pešačkom, a onda krive njega ili se vade na onu priču 'kako neko izleće' kako ne gleda, kako ovo, kako ono. Ma da. Vaše je da gledate i vodite računa i o znakovima i o svemu. To su retki, skoro nepostojeći momenti da neko tek tako 'iskoči', a da ga ti ne vidiš nikako. Sve je pregledno, itekako se vidi kad neko krene ka pešačkom, nebitno brzo ili sporo. Vaš problem je taj što uopšte ne želite da usporite, a kamoli stanete pešacima i ne poštujete saobraćaj, pa se onda šatro vadite na neke priče koje vam ne piju vodu. Loši ste vozači u suštini. Da išta znate i valjate radili bi to kako treba. Čast izuzecima.
Zabrinuta sam i razočarana jer mi sin na privatnom fakultetu upisao psihologiju i jedva nešto uči a prolazi srednjom ocenom. Upisao je privatni jer na državnom ni sa puno boljim bodovima iz srednje škole, nisu uspeli upasti na budžet. On treba jednog dana da bude psiholog, dosta uči mimo fakulteta, čita i istražuje ali kako će od njega biti terapeut...
Shvatila sam da mi muškarci postaju samo teret u životu. Htela sam ljubav, ali večito nailazim na neodlučne ili one što bi samo seks. Imala sam samo dve veze za ovih 27 godina. Nemam problem u komunikaciji, nisam ni napadna, ali u poslednje vreme se samo razočaravam. Želim da mi muškarac izmami osmeh i da mi bude podrška, a posle svih interakcija samo razmišljam da li sam dovoljno dobra. Umorila sam se i možda treba da ostanem sama.
Raspadam se jer mu se ne sviđam. Ne samo da mu se ne sviđam nego me malo-malo sprda i zadirkuje. Ne znam kako da me ovo više prođe, kako da prestane ovo mučenje.
Pitam se da li su normalne ove osobe koje kupe povrće zapakovano u kesi i samo trpaju u činiju i prave salate bez pranja.
Ne razumijem ljude koji misle da su iskreni samo zato što kažu sve što misle, kao oni su direktni i to je super. Jel oni stvarno ne vide da je bezobrazno nekome prosipati svoje negativne komentare, ili vide ali to namjerno rade. Već sam nekoliko bliskih ljudi zbog ovog stavila na distancu, vrhunac je bio kada mi je prijateljica na dan mog vjenčanja rekla da moja vjenčanica ne vrijedi toliko koliko sam ju platila, ona u tome ne vidi problem a ja otad ne viđam nju.
Ali taj osećaj pobede kad konačno utrefiš kako se otvara prozor u novom busu.. neprocenjivo 😎
Imam jedan problem, koji je za mene vrlo ozbiljan. Stvar je u tome što mi je skoro sve što ne valja smešno. Kad god su neke ozbiljne situacije, imam osećaj kao da u momentu poludim i ne mogu da kontrolišem smeh. Nije to neko urlanje od smeha, da neko ne pomisli, već se stiskam, sakrivam se, a jedva to kontrolišem. Npr kad mi je deda umro, mene je uhvatio neki nenormalan smeh, smejala sam se i tad, a i na sahrani i ubila me je sramota. Kad god se namesti neka situacija koja nije smešna, ja ne mogu da se suzdržim. Ne radim ovo namerno i svesna sam da te stvari nisu smešne, već kao da me neka nervoza i trema uhvati, a smeh me oslobađa toga na neki način. Takva mi je i baba, odmalena. Ne znam šta je ovo. Nisu mi baš sve ozbiljne situacije smešne, ali većina jeste. Bože me sačuvaj, sama sebi se čudim, nema potrebe da mi sad pišete nebuloze.