Od kad sam bila mala slušam isto jadanje o poslu od svojih roditelja. Plaće male, loši šefovi, budale od kolega, toksično okruženje, traćanje, moraju bolesni ići na posao. A oboje rade preko 30 godina za istu fimu i koliko su prilike imali za otići... Niti rade posao gdje bi mogli napredovati. Jesu li sve starije generacije ovakve? Čini mi se da danas moja generacije češće mijenja poslove dok ne nađu što im odgovara.
Ne znam sta da uradim. Žena dosta manipuliše i pravi me majmunom. Nije prevara u pitanju... posle dve godine trpljenja sranja juče sam izašao iz kuće i ne vraćam se....
Upravo sam raskinuo. Bio sam u vezi sa devojkom godinu i 8 meseci. Bila mi je prva ljubav, ali eto njeni roditelji me nisu prihvatili jer živim kao podstanar... Devojka je za svaku pohvalu ali eto ja nisam mogao da izdržim to ponižavanje i spuštanje samog sebe, zbog njenih. Dobar sam momak imam problema privatnih ali mislim da sam uradio pravu stvar, srce mi se cepa...
Prećuti roditeljima, greh je da se suprotstaviš. Prećuti koleginici, treba ti posao a od nje zavisi. Prećuti ovoj, sa njom svaki dan čekaš bus. Prećuti onom nepoznatom što na ulici krene da pametuje. Prećuti nisam zlobna da oko gluposti se svađam, kad se ohladim shvatiću da je bolje što sam ćutala. I tako sam navikla da ćutim, a kad bilo šta kažem "Nemoj tako, što si takva, ne deri se". Prosto sam se navikla na prostakluk i bezobrazluk, ali najkrivlje mi je što sam se navikla na ćutnju. Umesto da puknem i razvežem jezik, ja imam osećaj kao da gutam tu ćutnju i kao da se stvara beskonačna rupa ćutanja u meni. Prosto sam iscrpljena i razočarana u sebe.. Što ne mogu da se iznerviram u momentu, što sam ovakva nesposobna. To me toliko psihički ometa da noću sanjam kako ne mogu da pričam, kako pokušavam da vrisnem ili da kažem nešto ali glas ne izlazi. Uznemiravaju me ti snovi, a i java. Ja nemam svoje ja i znam da mi niko ne može pomoći oko toga, ali ja ne znam recept kako da pomognem sebi.
Završila sam master rad i od mene cela familija očekuje da napišem protokolarnu Izjavu zahvalnosti u kojoj bih se zahvalila i mentoru. Ono što ne biste znali na osnovu te zahvalnice je činjenica da je čovek dve godine potpuno svesno i namerno kočio moje istraživanje. Sabotirao me je na svakom koraku sve dok mu administrativno nije bilo rečeno da mora s tim da prestane. Čovek zbog koga je od stresa počela da mi opada kosa - njemu treba da budem zahvalna? Na čemu? Na tome što nije opala cela? Ne razumem. Pozivi traju ceo dan. Majka meša tetke, zivka se i moj stric „da me urazumi”. Naime, moja draga, akademska familija smatra da ću ignorisanjem dotične Izjave, tj. nenavođenjem bilo koga u tom odeljku sebi napraviti probleme pri budućem zaposlenju. Time „kršim akademsku etikeciju”. A nije je kršio on? Meni je obraz čist, kao i rad. Ne planiram da ih kaljam zbog lažne akademske pristojnosti i tu se stavlja tačka. Makar mi cela familija došla u stan da me primorava.
Muž i ja spadamo u tu neku kategoriju lijepih zgodnih ljudi i svjesni smo toga. Ja nisam bila svjesna da ljudi to toliko primećuju dok nisam krenula zbog nekih svadbi češće da idem kod frizera i šminkera. Muž me ispred čeka, oni ga vide, a mene unutra toliko krenu da čupaju četkama da mi je žao svoje glave. I to sam mislila ajde jednom ono možda mi je kosa zamršena..ali 6x isti proces i ljuta faca i gledanje u mog muža svih 6x..... Imam jednu normalnu frizerku i od sad pa na dalje je ne mijenjam! 😅
Otkako znam za sebe uvjek sam kasnila za drugima, u 3 osnovne škole djevojčice su počele nosit traku za kosu, ja u 7 osnovne, kad sam završila srednju školu sve su se udale a ja nisam imala za koga, iako sam se trudila da se družim, izlazim, imam posao sve se raspalo, nikad dečka nisam imala imam 30 godina.
Imao sam najbolju prijateljicu s kojom sam se družio 9 godina. Prije nekoliko dana smo u potpunosti prekinuli kontakt jer je to ultimativno tražio njen novi momak i počeo joj histerisati. Izgleda da neki ljudi ne shvataju da postoje muško ženska prijateljstva.
Saznala sam da sam bolesna. U isto vrijeme moja beba je počela imati neke probeleme i možda je teško bolesna. Ne mogu više.
Često ovde čitam kako se žene žale da ih sve drugarice napuste nakon što se porode. U mom slučaju, a i mnogih drugarica oko mene, dešava se potpuno suprotno. Od momenta kada mi drugarice ostanu trudne samo i samo se o tome priča, druga tema ne postoji. Ja znam sve njihove rezultate, kako je prošao pregled, dođu, ispričaju šta imaju, odu.
Nakon porođaja još gore. Ja zovem, pišem, pitam kako su one, kako je beba, nudim pomoć. Ukoliko se desi da me nema jedan dan da pitam kako su to diže nos u nebesa i duri se...... Pritom nijedna od njih ni u jednom momentu ne uzvrati na pitanje "kako ste?", makar iz kurtoazije. I evo....već par godina očekuju isto jer one imaju decu.
Naravno da su trudnoća i porođaj i imati malo dete velike stvari i naravno da treba da imate podršku....ali skapirajte malo da drugima život nije stao i da ne mogu ljudi po ceo dan da igraju oko vas, dok vi bukvalno ne znate više ništa i o njihovom životu.