Jedan od razloga zašto sam prekinula vezu jeste to što bi bivši momak svaki put kada bi izašao zapratio neku devojku na instagramu (ima jako malo ljudi koje prati).
Jasno sam mu stavila do znanja da mi to smeta, ali njegov odgovor je bio da su to uglavnom drugarice iz društva itd. Neke čak nisu ni imale naše zajedničke prijatelje.
Smatram to nepoštovanjem. Prosto nisam mogla da se izborim sa tim.
Upoznam i ja dosta ljudi, ali nikad im ne tražim instagram ili kontakt.
Samo zamišljam da moj momak pita neku devojku:”Hej, mogu li dobiti tvoj instagram.”
Naježim se.
Baš imam loš ukus za muškarce. Bivši mi je patološki lažov. Bili smo manje od godinu dana zajedno. Nismo za to vreme imali većih problema, nismo se svađali skoro uopšte, lepo se slagao sa mojom porodicom, a i ja sa njegovima. Saznala sam na kraju da me je slagao sve osim imena, prezimena i gde živi. Apsolutno sve.
Sedim, gledam, razmišljam, kako mi je život ovoliko otišao u k... Imam 26 godina, majka mi je bolesna, nije ugrožena ali nije ni sjajno, nemam posao već skoro 7 meseci, ušteđevina je pri kraju, posla ni na vidiku, momka nemam, raskinula sam vezu sa osobom koju sam tada mnogo volela, od tada mi se malo ko i svideo, i kad jeste ispostavilo se da je kreten, svakako sve sam sredila u životu pa mi i momak fali. U kući neretko svađe, brat takođe ostao bez posla, počela sam da izbegavam druženja, zatvorim se u sobu i tako blenem u jednu tačku. Sve za šta sam se trudila propalo je. I nikako da prođe ovo, traje i traje. A meni se čini da sam na ivici snage. Znam da ima mnogo težih života i priča, ali meni ovo moje preteško pada.
Živim s dečkom u manjem mjestu udaljenom 2 i pol sata vožnje od moje obitelji.
Prihvatila sam činjenicu da ne želi spavati kod mojih i uvijek nešto iznajmimo. Ali me boli činjenica da ne može sjediti s mojim roditeljima duže od 2 sata. A nakon posjete njima uvijek neka nervoza. Kada kažem da je vrijeme da upozna ostatak obitelji prvo su mini drame, puhanje i onda se ja trebam sva sretna praviti kod upoznavanja.
Godinu dana smo skupa, ali mislim da preko ovoga ne mogu preći.
Čak me i njegova boja glasa privlači, njegove usne, NOS, plave oči.. Ima nešto u njegovom pogledu dok me gleda. Šteta što ima djevojku.
Ovo je stvarno apsurd. Razgovor za posao sam imao sa nekom menadžerkom koja niti je iz moje struke niti ima osnovnu kukturu. Čemu onda cela ova farsa?!
U vezi smo godinu dana, volimo se, poštujemo i uživamo u zajedničkom vremenu. On ne želi djecu, a i dosta je još nezreo za rane tridesete. Ja sam ih oduvijek željela, zbilja bih bila odlična mama i volim se brinuti o ljudima koje volim. Godinama imam psa, znam kako je biti odgovoran za drugo biće i ništa mi nije teško oko njega. S druge strane volim slobodu, radim freelance, ne volim polagati račune drugima... Sve češće mislim o djeci, ne na način da moj život ne vrijedi ako ih nemam, već bih voljela gledati jedno malo biće kako otkriva svijet. Mislim da nemam iluzija kako izgleda život s djecom izgleda i voljela bih to proći sa dečkom. Voljela bih čuti vaša iskustva, je li vam žao što imate ili nemate djecu, bi li sve ponovno da vam je ova pamet?
Kako da odraslim ćerkama objasnim da su njihovi problemi njihovi i da mama ne može više da rašava njihove banalne svađe. Ne živimo zajedno, a skoro svakodnevno bivam uvučena u spiralu loše komunikacije, svađa i glupih benignih rasprava. Stvarno sam umorna i nemoćna.
On ima djevojku od nedavno. Tužan je kad priča o njoj, dok gleda u mene. Između nas se stvorilo nešto čim smo se pogledali, a ja nikome to ne smijem reći. Ljubav ostavljam u svom srcu, želim mu sreću s njom.