Ne znam zašto svi pišu da su zle svekrve samo one koje nikad nisu radile i samo su bile majke. Evo moja se i obrazovala i radila, pa je zla i pokvarena. Nema to veze s poslom ili obrazovanjem. Eto, iako je radila godinama, nema nijednog prijatelja i nigde ne izlazi zato što su joj svi budale, niko joj ne valja itd. Samo je u kući, mrači, mrzi..., a ima diplomu i penziju.
Dečko i ja živimo već duže vrijeme skupa. Jedan dan sam ribala rernu kada je on prišao, kleknuo, izvadio prsten i rekao mi “želim da ti budeš žena koja će da riba moju rernu do kraja života”. Rekla sam mu “da” za brak sa njim, ali “ne” takvoj prosidbi. Sve bi bilo bolje od ovoga. I natjerala ga da me ponovo zaprosi drugi neki dan na neki ljepši način!
Na poslu mi nude da idem na doktorske studije. Bila bi veća plaća, oni sve plaćaju što se tiče školarine. Ja bih rado više novca, ali mislim da nemam snage za povratak na faks da opet učim i idem na ispite, plus pisanje rada.
I zvanično 00:01 , prošao mi je rođendan. Niko me nije nazvao danas. Dosta ljudi mi je čestitalo i preko fb/mesendžera i Vibera i Skajpa, a ja evo sedim i dalje budna i osećam se skroz bzvz zbog toga što ni tata ni rođena sestra nisu našli za shodno danas da me nazovu i čestitaju mi rođendan. Ajde manje više za sve ostale, al bar njih dvoje. Sestra je čestitala preko fb na engleskom koji ni ne govori (fb daje ono upozorenje da je nekom rođendan pa ti samo stisneš dugme da bi čestitao) nije mogla čak ni da odtipka na maternjem jeziku, tata čak ni to. E je*em te živote!
Već nekoliko puta sam od ljudi koje sam tek upoznala dobila "kompliment" da sam "pozitivno luda". Prvo, nismo klinci u prvom srednje, ko uopšte to priča? Drugo, ne znam od kada je toliko neobično biti spontan, iskren (u domenu pristojnog, bez preterivanja ili vređanja) i komunikativan. Razgovaramo valjda da bi nam bilo prijatno, da bismo razmenili iskustva, proveli prijatno vreme, a ne zarad štelovanja i glume. Ako izađem u grad ili sednem sa raznim društvom, sigurno se neću ponašati kao na radnom sastanku. Drugo kad si na poslu, moraš biti vrlo formalan, maksimalno odmeren. Ali ako treba za svaki društveni kontekst u životu da nosim različitu masku, takve susrete stvarno ne želim. Nisu mi potrebni. Neka vama takva, potpuno lažna "normalnost".
Vidim da na zapadu 90% žena nosi široke farmerke ili trenerku (isto široku) ni ž od ženstvenosti.. Vidim da je to trend ovde, ali ne možeš ni lepo da pogledaš ženu ...fali mi da vidim dobro dupe!
Iz nekog razloga mi bude nelagodno kada neko za kafu kaže u deminutivu - "kafica". Za svojih 30 godina mislim da nijednom nisam izgovorio reč "kafica", a pijem je skoro polovinu tog vremena.
Iskreno, želim da se svim bahatim i bezobraznim ljudima vrati za takvo ponašanje što pre i da dobiju po nosu za to. Neki su u fazonu šta imaš od toga, ali ako im ja ne mogu ništa, bar želim da vidim kako neko drugi obriše patos s njima ili dožive neku neprijatnost, tipa padnu i udare se, padnu u blato, šta god.
Nisu mi jasni ljudi koji u teatru na ozbiljnu i tragičnu predstavu na neke šale glumaca u tekstu se počnu smijat i tako pokvare čitav koncept predstave, težinu iste, a zapravo je tragično ili žalosno a te neke šale treba ignorisat da ne bi cijeli koncept predstave izgubio čar i duh. Ljudi uozbiljite se niste u jaslicama.
Muž i ja smo pomogli deveru, kada je došao u inostranstvo kod nas. Našli mu posao, živeo neko vreme besplatno kod nas. Porodica smo, i normalno je da mu pomognemo. Posle se odselio, ali smo naravno u sjajnim odnosima. Ima sada dobar posao. Ali, dever nas previše hvali kod ljudi. Kaže da smo mi zaslužni za njegov uspeh, i da nam sve duguje. On se izborio svojim trudom i radom za sve, mi smo mu samo malo pomogli, i smatramo da preteruje.