Kad sam bio srednja škola, devojka me je ostavila jer sam bio siromašan i gojazan, do neba joj hvala, sad kad imam svoj posao, ugled, dosta novca, i pri tome super izgledam, sve to zahvaljujući devojkama koje su me odbijale, nekako mi je uživanje kad mi se sad jave, a ja ih spustim i ne želim da ina dam drugu priliku, poruka mlađim momcima, svaki neuspeh pretvorite u svoju motivaciju, bićete najbolja verzija sebe.
Našao sam našu ženu vani da bi se venčao za papire. Živimo skupa godinama, ništa ne radi po tom pitanju, samo se u međuvremenu i zvanično razvela od bivšeg muža da bi taj dan napravila proslavu. Živi kao puštena sa lanca, kaže da živi novu mladost, a ima decu stariju od mene. Ja ništa ne govorim jer čekam te papire. Najgore mi je što sa njom letujem na moru, a na zimu smo u Beogradu u njenom stanu, pa me i rodbina i drugari viđaju sa njom, ogromna, dlavaka kao vuk, lična higijena nula. Govori prostakluke pred mojima, stid me njene sramote. Na sve to svaki dan je n*paljena, a odnos koji imamo niti je zadovoljavajuć niti je s*x u pravom smislu reči. Žena je potpuno izgubila kompas i stid.
Tata mi je policajac. Od malena mi je uvijek bio uzor i uvijek sam htjela biti poput nega. Eto danas imam 18 godina, zadnja godina srednje. Ljudi me stalno pitaju kuda i kako ću dalje? Kada im kažem da želim u policiju i da imam želju studirati kriminalistiku. Na redovnoj bazi dobijam komentare kako žensko nije za policiju i kako ja u tome neću uspijeti. Pa me zanima jedno. Je li onda bolje raditi nešto što ne želiš "ali jesi za to" ili raditi ono što želiš i konstantno slušati prigovore za to?
Zašto ljudi imaju potrebu pametovati za tuđe živote???
Samo sam htela u životu partnera koji će mi pomoći bez da prebaci, da se dogovaramo oko svega podela kućnih poslova budžet odmor deca briga o njima itd.
Imam muža kojeg nije briga ni za šta.
Mrzim samu sebe i svoj izbor.
Nerviraju me ljudi koji učestvuju u saobraćaju a pri tom ne znaju saobraćajne znake. Ljudi koji su stariji a ubeđeni da su u pravu iako nisu, i to naročito žene. Pre neki dan mi žena maše kako ona ima prvenstvo, a raskrsnica je takva da prvenstvo ona nema ni u snovima. Žensko sam ali mahom žene ne znaju pravila, to je živa istina... I pri tom ih nije stid i pune su samopouzdanja bez osnova...
Pre izvesnog vremena u naš kolektiv je došla jedna devojka. Moram priznati da sam u početku bila malo ljubomorna na nju jer se vrlo brzo uklopila, dosta je komunikativna dok sam ja povučenija i kada sam došla trebalo mi je dosta da se uklopim. Nisam osoba koia je dosta pričljiva dok se ne opustim. Ali sada, ta devojka je toliki manipulator. Sve mora kako ona hoće, par koleginica trči za njom. Nas dve smo okej i kod mene stalno ogovara druge iako ja ćutim i ne reagujem kada to priča. I većina nju obožavaja, jedna koleginica kao da je opčinjena sa njom iako je 20 god.starija. Ova sedi i radi svoj posao a ova trčkara u njenu kancelariju i sedi i gleda kao da je Bog. Ja sve manje dolazim u tu kancelariju kada piju kafu jer ne mogu shvatiti kako se većina druži sa njom iako i sama ona kaže kako voli da ogovara.
Teško mi pada što vikend traje tako kratko. Nije humano da nam život prolazi na poslu, a ne sa svojom porodicom.
Kad sam ostala bez oca, iako odrasla i dalje sam se osećala kao dete...kad sam ostala i bez majke isto, ali kad ostadoh bez starije i jedine rođene sestre odjednom odrastoh i ostarih...
Povremeno se osjećam neuspješnim. Upisao sam perspektivni fakultet i zapeo na višim godinama. Dok moji vršnjaci i kolege s fakulteta daju sve u roku i putuju meni je svaki dan borba s financijama, stresom oko ispita.
Bila sam nenormalno zaljubljena u svog dečka, dok mu nisam našla svakakve gadosti u telefonu. Od tada se sve menja. Izgubila sam ineresovanje prema njemu, a on u mene nikad zaljubljeniji. Stalno me obasipa pažnjom, ali mi je dosadio. Imam lika sa kojim se stalno viđam radi seksa i sa petoricom se dopisujem. On se stalno pita gde greši, a ja neću da ga ostavim jer mi je sigurna luka.