Kako mi je jadno kad u našim pjesmama čujem riječi "bejbe" i "madr fakr", sa onim tvrdim r.
Užas!
Žao mi je ljudi koji daju nekoliko desetina hiljada evra pa neki čak i sto hiljada evra za auto a ne rade im svetla, pokazivači pravca. Moj golf iz 1988. godine ima sve to, hoću da idem levo radi levi pokazivač pravca, hoću desno radi desni, kratka svetla rade, duga isto čak i radi kad hoću da vratim na kratka prilikom nailaska na vozilo iz suprotnog smera. Svi su lepo obavešteni sa moje strane šta ću uraditi dok kod ovih skupocenih automobila to nije ugrađeno.
U novim tramvajima vrata se otvaraju uz zvuk hitne pomoći, a zatvaraju uz pištanje ukradene robe iz prodavnice. Horor.
Kako je čudno kad osetiš da je neko deo tebe. Kao da je drugi deo tebe.
Volim povremeno da uđem na online chat i da se dopisujem sa nepoznatim ljudima. Svjesna sam da je to odraz otuđenja, jer nemam pravim prijatelja, pa ponekad uđem tu, lakše mi je o svojim problemima i mislima porazgovaram sa nekim koga ne znam, i ne samo o tome nego i o drugim temama. Ne otkrivam detalje o sebi, niti imam namjeru da se s nekim upoznajem. Sramim se toga, ali tako je.
Kad će žene doći sebi i prestati da se unakazuju estetskim korekcijama i operacijama. Ja sam ubeđena da svaka ženska osoba koja se izveštači do te mere da joj se skoro svako smeje, nije sva svoja i da treba stručnu pomoć (ali stvarno to mislim). Ne može nekome da bude 'lepo' nešto što 90% ljudi ismeva i podrugljivo komentariše. Ako se neko unakazi, nema šanse da neko može reći da je to dobro i da ta žena lepo izgleda. Svaka ženska osoba treba da uradi nešto na sebi ako joj već toliko smeta, ali da to izgleda lepo i ok, a ne nakaradno.
Zaljubljena sam u njega iako znam da nemam nikakve šanse. I to tako nosim u sebi već skoro god dana, ali svaki put kad čujem neki njegov komentar o ženama koje mu se sviđaju kao da me nož probode. Ja sam mlada, obična, prosečno lepa devojka, dok on voli starije žene. Samo želim da me ovo što pre prođe.
Svi majstori mi idu na živce. Ponašaju se kao da će za džabe odraditi. Čekaj 300 godina, kad dođeš na red naprave preko one stvari. Kad kažeš da pogleda nešto, logično, ni ne pogleda.
2 godine bili u vezi... Već dva tjedna da se ne čujemo. Prokleto boli...
Svaka čast ljudima koji odu u inostranstvo da žive i rade. Ja nikad ne bih mogla da se odselim, ne zbog patriotizma niti zbog toga što mi je ovde mnogo dobro, nego što nemam hrabrosti da odem daleko od kuće i počnem sve ispočetka. Plus, mnogo bi mi nedostajali prijatelji i porodica jer sam navikla da se posle posla družim, idem na kafe itd. Ne mogu da zamislim da se odselim negde gde nemam nikog svog i živim u režimu kuća-posao.