Ako neka devojka planira da se ofarba u crno, a nije sigurna, neka dobro razmisli. Ja sam se debelo zeznula i iz prirodne sam otišla u crno i napravila haos na glavi. U trenutku mi je palo na pamet da se ofarbam tako, sviđalo mi se jedno vreme i onda sam se žestoko pokajala. Došlo mi je da plačem kod frizera jer sam satima morala da sedim, da skidam to (imala dugu kosu tad), pa onda balayage, pa trista čuda. Satima sam bila u salonu. Što je najgore, kosa se ošteti pakleno.
Muškarci koji mi kažu da mi ne treba perilica suđa i robotski usisavač nisu mi zanimljivi. Prati suđe i usisavati treba svaki dan. Zašto bih se patila kad ne moram. Što je najbolje oni sebi redovito kupe motorku (koja treba par dana godišnje) i slične pomoćne uređaje koji većinu godine skupljaju prašinu. Cure bježite od takvih - samo ćete se naplatiti s njima.
Iznenadila sam se koliko lepih i zgodnih muškaraca voli punije žene i devojke. Nema potrebe da sad pišete da se tešim, da pišem nešto što bi volela da čujem itd, ne radi se o meni, ja sam mršava, nego pišem ovo zato što dosta ljudi ne može ni da zamisli koliko je ovo tačno i sama sam se iznenadila. Uvek sam bila ubeđena kako te krupnije neće skoro niko, iako ima devojaka i žena sa jako lepim licem, ali eto, ispostavilo se kao netačno. Na svakom ćošku vidim baš lepe i zgodne likove (objektivno) kako su sa nekim krupnim devojakama. Kad kažem krupnim, ne mislim na neku abnormalnu težinu, ali spadaju u onu kategoriju 'debele' kako bi ih neki nazivali. Znam i neke parove uživo, nije nikakva korist u pitanju, već ljubav. Takođe, nema potrebe da mi sad neki muškarci iskaču u komentarima kako oni nikad ne bi bili sa takvom, njihovo pravo, svako ima svoj ukus i ne osuđujem to, pišem ono što vidim i čujem.
Živim na zapadu i ovde je normalno da se ljudi koji započinju ozbiljne veze testiraju na polne bolesti (oba partnera), apsolutno se podrazumeva. Normalizujmo to i na balkanu, zdravlje i život nema cenu.
Mrzim ljude koji drugima upadaju u reč. Sa takvima nemam šta da pričam. Da mi je najrođeniji, vožnja, dok se ne opameti.
Pre skoro 2 godine sam izgubila baku, posle toga mamu... A sad i tatu... Za nepune 2 godine su otišli svi moji oslonci i podrška...osećam se kao da sam ostala sama na svetu, iako imam brata koji ima svoju porodicu...
Nisam sigurna kako da se postavim. Živim između dvije vatre. Ne znam koju da napustim, ali mislim da ću da napustim svoje roditelje jer ovo što rade nema nikakvog smisla.
Radim kao HR u firmi sa nekoliko desetina zaposlenih. Kada sam došla, situacija je bila katastrofalna. Svi u svađi, ogovaranja, tračevi... Mnogo ljudi je i otišlo. Za ovih par godina sam uspela da steknem poverenje i blagonaklonost zaposlenih, značajno unapredim kulturu komunikacije, asertivnog ponašanja... ljudi su vidno zadovoljni. Problem je često vlasnik firme. Koji je ok čovek, ali često tako netaktičan, sujetan i gord da unazadi jednim potezom atmosferu među radnicima. Šta je moj problem? Prosto sagorevam zbog uzaludnosti posla koji obavljam, a sa druge strane rad sa ljudima ne može biti automatizovan. Razmišljam da odem. Slušam vas.