Dečko se godinama stideo da ikome od svojih bližnjih kaže za mene. Tokom tih godina sam stvorila sebi sliku u glavi da sam ružna i bezvredna osoba.
Kažu ljudi blago tebi imaš 29 godina, stan u Belgiji i kuću u Istri. Zapravo imam 2 hipoteke koje ću otplaćivati još 30 godina. Ali nebitno to jer mi nitko od njih nije rekao blago tebi kada sam od 19 do 23-e konobario po 4 mjeseca na moru da bi uštedio za stan i studij, volontirao po raznim organizacijama da bi stekao neko iskustvo pored formalnog obrazovanja, spavao po 4 sata da bi imao odličan prosjek i dobio stipendiju. Lako je sad reći blago tebi, gdje ste bili prije?
Danas kada imamo kamere za fotografisanje s jakom rezolucijom sve više primjećujem da je "in" fotkati se u nekom retro fazonu kao da su fotografije iz 1970. Ili čak one mrljave, "fotke u prolazu", gdje je nešto sve zamagljeno, brljavo i mrljavo, s tim da takve fotke više objavljuju samoprozvani umjetnici. Eto 😁
To što na kolima imaš nalepnicu "Beba u autu" ne znači da treba da imam toleranciju prema tome što ti treba 3 sekunde da shvatiš da se upalilo zeleno na semaforu, što ne shvataš po 5 sekundi da te neko pušta da se uključiš, ili što ne prolaziš kroz prostor širine 3 metra i čekaš da se sve očisti.
U porodicama gde ima više dece, od kad sam dobila dete, prestala sam da za rođendan kupujem poklon za svako dete već samo za ono čiji je rođendan. Ranije sam kupovala svima, a mom detetu oni svi dođu a poklon kupe jedan. Vidim da su im mame sad u čudu ali me ne zanima. Kupite i vi mom detetu 2 ili 3 poklona kad toliko deteta dođe.
Znači, treniram rukomet već 4 godine ali u zadnje vrijeme stvarno nemam motivacije i ne mogu raditi kako trebam. Mene su tu roditelji upisali samo da se bavim sportom.. Stvar je u tome što ja ne želim više da treniram ali oni mene ne žele ispisati, ja mogu otić u teretanu i trčati i sve ali ne želim više trenirati rukomet. Ja sam im ovo rekla no oni mene idalje ne žele ispisati (molim ih već godinu dana). Ima li iko neki prijedlog kako da ih nagovorim ili nešto?
Moja žena i dalje gleda profil bivšem dečku, iako smo 10 godina u braku.
Suočavam se s činjenicom da mi je muž alkoholičar, da mu nema pomoći, da je to dio njega, da su nam svi problemi do sada na ovaj ili onaj način povezani s alkoholom. Ne znam šta će bit, dvoje male djece, otuđenost od sviju, ugled koji narušavamo razvodom. Al ja više ne mogu, gadi mi se. Djevojke drage, birajte dobre momke, čim voli popijuknut-red flag. Kanite se paćenika i mučenika, nije vaša dužnost da ih spašavate od njih samih. Dok ste cure, možete birati, birajte za sebe najbolje. Poslije je teško nazad. Kad se brak raspada, krivnja je na ženi. Jer, u suštini, društvo ne prašta ženi jednu stvar- što je glupa. I plaćate skupo svoju glupost. Ne budite glupe, kontrolirajte strasti i osjećaje. Stručnjacima ostavite psihoterapiju i potporu.
Spremite se na apokalipsu, da! Dobro ste pročitali. Juče mi je majka, prvi put u životu posle 26 godina rekla da me voli.
Strah me od jutros da izađem iz kuće.
Svaki dan dođem doma sa posla u 6 navečer i budem umorna, ja nemam kad razmišljati da imam još i djecu, a tek i on koji dolazi u 8 navečer doma. Preumorni budemo. Jeb*š ovakav život.