U jednom periodu života izgubio sam mnogo prijatelja. Iskreno, ne žalim ni za jednim od tih odnosa. Neke stvari jednostavno dođu do kraja i to je u redu. Nekada mi je prijalo da budem okružen različitim ljudima i raznim energijama, ali sada su mi ostali samo oni najstariji prijatelji iz osnovne škole. I dalje su mi veoma dragi i bliski, ali realno, više nas ne zanimaju iste stvari. Oni su se povukli, uživaju u kućnim okupljanjima u manjem društvu, dok ja volim s vremena na vreme da izađem na piće, svirku ili neki događaj.
Počinjem da se pitam, da li sam ja problem? Ili je jednostavno normalno da se ljudi razilaze tokom godina? I drugo, gde uopšte sada da upoznam nove prijatelje? Na poslu su kolege uglavnom dosta starije ili nisu za takve stvari, i tu se često ne uklapam. Ako neko ima sličnu situaciju ili savet, bio bih zahvalan da podeli.
Moj bivši muž ima kuću na moru. Kad sam se udala to mi je bilo san snova, život iz bajke i maštanje da šetam našu buduću decu i igram se sa njima u pesku. Ispostavilo se da je nasilnik i da mi je doživotno zgadio more. Njemu je smetao svaki tračak radosti, ako sam vesela da mi uništi dan.
Trebalo mi je 22 godine da shvatim da uopšte nisam toliko ružna koliko sam mislila.
Ja sam srbin, ona je srpkinja, ali sa mamine strane ima hrvatsko poreklo.
Sve bi to bilo ok, da ona nema drugarice hrvatice koje mene iz nekog razloga ne mogu da podnesu, nakon dužeg vremena funkcionisanja u toj vezi, mi prekinuli vezu pod jako čudnim okolnostima, ja i dan danas ne znam pravi razlog raskida.
Mislim da su drugarice odradile taj deo posla.
Kako je grad mali kada ne želiš nekoga da sretneš, a veliki kada to želiš😔
Zašto me svaki put prođu žmarci po telu kad naiđe hitna pored mene? Taj osećaj je jako čudan, svaki put se naježim kad ih sretnem!
Mislio sam da govorim B2 jedan strani jezik, ali žena iz škole jezika me spustila na zemlju i rekla da sam B1, frustriran sam ali mi je drago sam dobio motiv da napredujem.
Prije 5 godina mi se život raspao, rastao sam se posao mi je propao i stvarno ovih par godina je bilo gadno i doslovno samo sam radio i radio i uspio sam dosegnut svoje neke ciljeve, uspješan sam u poslu ponovno, stambeno pitanje sam riješio i jedini problem su mi veze jer sam se pretvorio u ženskaroša nakon razvoda a doslovno sam samo htio jednu kojoj mogu vjerovat da izgradimo život i obitelj, u zadnjih par mjeseci sam se odrekao svih poroka posvetio poslu i treningu i mogu reć da se osjećam bolje, sretniji sam i mislim da vidim izlaz i poručio bi svakome tko prolazi ružan životni period da ne odustaje i ne tješi se sa porocima, mora bit ružno da bi bilo ljepo i mora bit teško da bi bilo ispravno!
Kako ste ste stekli sigurnost u sebe? Ja baš imam problema sa tim jer su me roditelji držali pod staklenim zvonom od malena, naravno iz najbolje namere. To mi je baš stvorilo problem u životu, dosta sam nesigurna i anksiozna i nikako ne mogu da se povežem sa ljudima u potpunosti. Imam drugare, ali ne mogu da kažem da imam najboljeg prijatelja. Jedino rešenje koje mi pada na pamet je da se fokusiram na sebe i prihvatim sebe, pa će ostalo doći na svoje. Barem se nadam da je tako...
Radim kao med sestra preko 20g.
Hobby - fotografiram. Voljela bih pomalo napustiti njegu i početi se baviti više fotografiranjem. Sve teže mi je raditi smjenski i stresni rad. Nemam hrabrosti za promjenu.