Koleginica s kojom sam studirala i koja je fakultetski obrazovana me je mrtva 'ladna pitala zašto moje dete ima zelene oči, iako i muž i ja imamo smeđe, i ne liči na mene, pri tom aludirajući na to kako sigurno nije muževo dete zbog očiju. Prvo sam mislila da se šali, a kad sam je pitala da li zna da postoji dominantan i recesivan gen gledala me je belo kao da sam prolupala. Uporno je tvrdila da tako nešto ne postoji. Kad sam ja nju pitala na koga ona ima kovrdžavu kosu kad joj ni majka ni otac nemaju ona se uvredila. Ona mi je samo dokaz da lepi ljudi nemaju nužno visok nivo inteligencije.
Ne znam ni šta bih napisala.
Osim da punim 30, imam dete, muža. MRZIM što sad ne mogu da radim, što se nisam ostvarila na nekim poljima. Što nemam svoje JA, lako prelazim preko mnogih stvari, uvreda, poniženja...
Moja supruga želi pažnju, maženje, poklone, putovanja.... Moj sin želi mene, želi igru sa mnom, želi da mu čitam knjige i da ga nosam iako zna i sam da je težak, moj otac želi uspješnog sina, želi ponosan da predstavi nasljednika a moja mati želi da ima još ono dijete koje nikada nije pustila od sebe.... Mene niko ne pita šta ja želim. Shvatio sam da je moj život neka stalna borba ostati emotivno stabilan pod napadima i nadati se da će neka viša sila, tj Bog primijetiti i mene. Iskreno se nadam da ću i ja dobiti ono što ja želim, da će doći i moj red.
Kada sam se udavala svi su mislili da će mi najbolja drugarica sa kojom sam se tada družila preko 10g biti kuma, ali niko nije znao koliko puta me je slagala i izdala kao prijatelj i zbog toga nisam htela da mi ona bude svedok, pogotovo ne u crkvi, imala sam starog svata. Godinama kasnije, potpuno smo prekinule kontakt, ponovo zbog njene izdaje i sada shvatam da tada uopšte nisam pogrešila.
Na poslu od celog mog kolektiva koji čini 50 ljudi, ja ne pričam samo sa jednom koleginicom. Jako mi je iritantna kao pojava i čudna. Sa svima se liže. Odjednom je početkom ove godine i prestala da mi se javlja u prolazu. Danas baš prolazimo pored nje jedna naša koleginica i ja, a ova se javlja samo njoj i još je oslovljava imenom - kao da time indirektno naglašava da mene ne konstatuje. Iskreno me to ni ne dotiče uopšte, ona je vazduh za mene, ali verovatno da je po nečemu ljubomorna na mene. Nemoguće da preko noći neko sa nekim prestane da se prati na mrežama i samo zaćuti od te osobe... A stvarno joj nisam ništa nažao učinila...
Njen muž radi u inostranstvu i odsutan je mesecima. Još uvek nemaju dece. Imaju dogovor da mogu imati odnose sa drugim ljudima dok nisu zajedno, ali vidim da se jako vole. Ona ga obožava. Ja sam se zaljubio u nju i jasno mi je stavila do znanja da osim seksa nema ništa. Eto, sad patim... Upoznali smo se u klubu pre 6 meseci. Savetujem svima da ne ulaze u takve veze i šeme. Jednostavno se jedna strana uvek zaljubi.
Kolega na meni primjenjuje mentalnu dominaciju. Jako me to loži ali i njega očigledno. Inače smo jako dobri. Ostali se čude zašto mu uopšte to dozvoljavam, zašto razgovaram sa njim uopšte, zašto se ne žalim nadređenima. Međutim od tolikog fokusa na tu dinamiku, ja sam u potpunosti izgubila želju za regularnim se*om sa suprugom.