Američki sam državljanin i nakon 19 godina života na Balkanu došao sam ovamo s ciljem da napravim nešto. Ali nije kako sam zamišljao da bude, posao je teško naći, pored posla idem u školu i to mi otežava naći stalan posao zbog mog vremena. Školu sam plaćam, živim kod babe, eto barem smještaj ne moram da plaćam. Svaki mjesec radim neke poslove na stranu samo da bih platio školu i imao nešto za sebe, dok mojim drugovima sve to plaćaju njihovi roditelji, voze nova auta i svaki vikend izlaze. Nije me doticalo do skoro ali u međuvremenu sam pao u veliku depresiju, ugasio sam sve društvene mreže, svi žive bolji život od mene. Jedva sklapam kraj s krajem a novi semestar sam upisao i čak je duplo skuplji od ovog sad. Jednostavno sam izgubio volju za životom, zapustio sam se jer nemam motivacije za ništa, svaki dan sam gori i gori psihički. U fazi sam da se vratim u Crnu Goru i potpuno se izolujem od svijeta ili da nastavim ovako da se mučim u nadi da će bolji dani doći.
Živim u stanu sa 2 cimera. Stan je poprilično veliki. Svaki ima svoju sobu. Pored naših, ima i dodatna soba za goste. Gazda i njegova supruga dođu jednom u mjesec dana na vikend. Meni je to malo glupo, ali gazdin je stan pa šutim. Međutim, ono na šta ne mogu da šutim je to da isti taj gazda ulazi u naše sobe bez kucanja. Doslovno otvori vrata i uđe da vidi šta se radi. Mislim, imam ključ i zaključam se uvijek kad je on tu, ali nije u redu da mi se ulazi u sobu bez kucanja jer me par puta probudio dok sam spava npr. Ako već plaćam kiriju i režije za sobu, očekujem privatnost, a ne da mi neko upada u sobu kao policija.
Ja ne znam šta je tačno moj problem i da li ga imam pa sam Vas htela zamoliti za vaše iskreno mišljenje i savet.
Uglavnom, imam često promenu
raspoloženja, ljutnja koju skupljam u sebi dok ne puknem i kažem neke stvari koje ni ne mislim u tom trenutku. Da napomenem da sam već dve godine student i da živim daleko od kuće, mislim da je i to jedan od razloga za sve ovo. Te da nastavim sa još nekim stvarima koje me plaše kod sebe.
Dešavalo mi se da se nekad probudim i stigne me neka tuga, niti mi se ustaje iz kreveta, niti mi se jede bilo šta, samo plačem i ležim kao biljka. Prođe mi tako pola dana sve dok mi ne krene mučnina i crno pred očima. Onda se osvestim i nateram sebe da se pokrenem.
Nekad hoću da se odaljim od svih ljudi ali, pošto studiram daleko od kuće, sama sam i teško je distancirati se od svih, jednostavno, trebaju ti ljudi.
Želin da pitam je li neko imao isto ovu fazu u životu i kako je prevazišao to, kako se osećati bolje?
Hvala unapred na pomoći!
Najbolja osoba u mom životu je moja supruga. Razumije me bolje nego roditelji i prijatelji, ne pravi drame, pruža ljubav, ona je moje utočište, moj izvor sreće, volim je do neba. A toliko su svi imali nešto protiv naše veze. Ly L.
Obolela sam od raka, dece nemamo, muž mi je poklonio preslatko malo mače da mi olakša ovaj period terapija. Nikome ne govorimo šta se dešava. Postavila sam par slika i videa na fejs kako se mače igra i krenuli komentari da bolje decu da imamo, samo vam još mačka treba u stanu, kad će beba, kakva vam je to sugava životinja i slično. Blokiram toksične.
Kad pomislim da će konačno nešto biti kako treba u mom životu, nikada ne bude tako. Svaki put neko razočarenje. Većeg baksuza videla nisam.
Na Instagramu dodajem ljude koje ne znam ali ako si međusobno ne lajkamo slike ukloinim ih iz pratitelja i prestanem ih pratiti.
Kažu zdravo je trčati, okej... A da li je zdravo trčati 40km? Meni maratonci liče na žive leševe i bukvalno niko ne izgleda lepo, tj zgodno, ni devojke ni muškarci.
Svideo mi se hirurg koji me operisao… Mislim da sam pukla.
Žena se porodila pre dve godine. Kako je trudnoća odmicala, tako je ona dobijala na kilaži što je sasvim normalno. Međutim, posle porođaja ona je nastavila da se goji i odbijala je da smrša. Nije mi to smetalo u početku jer sam znao kroz šta je prošla i želeo sam da joj dam malo vremena. Međutim, ona se do sada ugojila preko 30 kila. Ja razumem da je ona rodila, ali dve godine su prošle od tada.
Pokušao sam da pričam sa njom, predlagao joj da trenira sa mnom, mnoge druge stvari: jednostavno odbija.
Nema šta da uzme kao izgovor za to: sve kućne poslove u i nakon trudnoće sam radio ja, o detetu brinemo zajedno, ništa nam ne fali- prosto je mrzi da se pokrene.
Nije mi više privlačna, niti mogu da imam sex sa njom. Pričam joj već nekoliko meseci i ako uskoro ne reši problem- ostaviću je.