Po svojim iskustvima komunikacije uživo koju preferiram a i online sam ubeđena da su ljudi u potpunosti zaboravili kako da razgovaraju jedni sa drugima. Navodno zreli a svakako odrasli ljudi koji ne umeju da povezuju rečenice, kada da ti ne upadaju u reč, zvuče kao da su na nečemu usred dana. Ako su poruke ne znaju kad da se zaustave u pisanju. To ide jedna za drugom za trećom, nema veze što ne odgovaraš istog momenta, zasipa te. Toliko beslovesnog ponašanja, a možete misliti na šta liči pokušaj ulaska u nešto što je ozbiljnije od jedne kafe ili dopisivanja. Piši propalo, u 99% slučajeva.
Danas smo razgovarali o starosti njegove majke. Ona ceo život živi u iznajmljenom stanu, plaća kiriju, ima penziju muza koji je poginuo u ratu ali ta penzija pokrije samo kiriju u gradskom stanu. Pored penzije povremeno nešto radi, zaradi za ostatak računa i hranu. Ceo život platu troši na sebe, na šminku, garderobu, razne torbe, tretmane lica itd, naravno nije joj palo na pamet da uštedi za nekretninu. Jednog dana kada više ne bude mogla da radi spašće na leđa sina koji treba da joj plaća hranu, račune, sve troškove i njemu je to okej jer "majka mi je, dok je bude bilo ja ću joj pomagati". I onda razmišljam da li nekim roditeljima stvarno deluje fer da toliko sednu deci na kičmu da to dete ceo svoj život radi i lomi kičmu za njih koji nisu želeli da se obezbede u mladosti jer im je lepota bila važnija...
Danas sam saznala da me je momak prevario sa osobom za koju je rekao da mu je “samo drugarica”. Spremila sam mu doručak, dok je jeo pitala sam ga “da li mogu tvoj telefon?” A pre toga mu je stigla notifikacija na snap-u (znala sam da nema leba od njega čim snap ima), imao je masu djevojaka al najviše mi je zapalo za oko pinovana djevojka. Kada sam ušla imala sam šta da vidim. Uzeo mi je telefon iz ruke i počeo dramiti, plakati glumiti žrtvu, udarati okolo, sebe po glavi, samo sam ga gledala suzdružavajući da se ne nasmijem. Pitala sam ga zašto plače i rekao mi je “zato jer ćeš me ostaviti”, naravno, pa je počeo da priča priče za malu decu kako on mene voli, da ne može bez mene, kako mu značim bla bla. Pravio je toliko drame i buke dok sam ja cjelo vreme bila smirena i nasmijana. Što je njemu možda smetalo? Na kraju me je samo gledao u oči i pitao “kako se možeš smijati i imati suze u očima a govoriti da je sve u redu?” Moj odgovorj je bio “navikla sam” :).
Primetio sam da sam se svideo sestri mog najboljeg druga. Slatka je. Mogu da kažem da sam se zaljubio. Pisali smo sve je bilo savršeno. Izašli smo nekoliko puta,
jednostavno kliknuli. Ali nisam mogao da nastavim, grizla me je savest, jer je drugova sestra. Izašli smo noć je bila kao iz sna, sve sam joj rekao, dok ne bude kasno. Video sam da joj je krivo i meni je bilo ali morao sam da joj kažem. Tu celu noć sam plakao, ona to ne zna. Ne znam da li će čitati ovo ali samo da joj kažem. KRIVO MI JE
VOLIM TE!
Volim sve radit sam. Volim jest sam. Ta sloboda na poslu koja se pojavi nakon prve godine di kolege nešto pokušavaju s zajedničkim ručkovima ali onda prihvate. Osude što ne uplatiš novac za rođendan kolege, prođu kad skuže da ni svoj nisi slavio na poslu. I onda ideš na posao, ne zove te nitko na ručak, s nikim ne pričaš o privatnim stvarima, nikad nema poniženja jer nitko ništa ne zna o tebi. Svi razgovori su o poslu i argumentima za i protiv. Divnooo je!
Rodila sam sa 18, roditelji su mi pomagali finansijski sve vreme. Sve sam sama oko deteta, momak nikad za 6 godina nije pričuvao svoje dete i moji roditelji su sve vreme kukali. Sad imam 24 godine, završavam fakultet i počela sam da radim, da budem nezavisna i da preuzimam sve finansijske odgovornosti za sebe i dete. Sada kad napokon imam pravo glasa i želim da ga ostavim, moji roditelji misle da nije dobra odluka i zbunjuju me.
Nedavno sam bio na školskoj ekskurziji u Italiji. Sve je bilo fenomenalno. Od druženja, atmosfere, gradova do agencije koja nas je vodila. Posebnu pažnju mi je privukla devojka koja nam je bila vodič u autobusu. Mlada, nestvarno lepa, toliko prijatna i puna pozitivne energije .Kad sam se vratio kući isplakao sam se ko "ona stvar" uveče u sobi sam. Od nostalgije za Italijom, druženjem, provodom, a posebno za tom devojkom. Nadam se da ću ako Bog da imati ponovo priliku da posetim Italiju kao i da će me proći ta luda zaljubljenost. Do tada okrećem se novim životnim izazovima, a imam ih pred sobom dosta.
Bivši mi je rođendan čestitao u ponoć sa porukom kao da smo u vezi i najzaljubljeniji par a ne da smo raskinuli pre godinu ipo. Stvarno ne razumem čemu to, dok smo bili u vezi jedva da se setio kad mi je rođendan, hvalio se kako on ne pamti datume i da ne očekujem da on piše romantične poruke. I sad kad nismo zajedno on piše misleći da će nadoknaditi onaj period kad se nije trudio i kad sam sve više bila tužna nego srećna pored njega i zbog toga raskinula.
Moje dete 5. razred veoma loše čita. Vežbamo stalno, ali meša slova. Moraćemo da posetimo logopeda, da vidimo ima li pomoći. Ako neko ima sličan problem, neka piše.
Kad sam upisivao matematiku svi su mi govorili da ću pišati krv i da je to pretežak faks za mene. Evo završila se i druga godina i to sve od prve. Ne dajte da vam drugi govore što se može, a što ne. Radite što volite jednom se živi. :)