Negde mi je po mrežama proleteo video koji kaže ovako: "Ne treba mi psihoterapija. Treba mi dobar i stabilan posao. Treba mi pozitivna porodicna atmosfera i lepa veza. Treba mi nekoliko bliskih prijatelja. Treba mi dovoljno novca da ne budem u dugovima. Treba mi ostvarenje na poljima koja su mi važna...."
Davno nisam videla bolje iskorišćenih 30 sekundi snimka. Mislim da ovo važi za većinu mladih ljudi, gde god živeli.
Kupila sam stan u zgradi koja ima kafić u prizemlju. U invalidskoj penziji sam. Kako mi je teško da hodam dalje, svako jutro 2 sata pijem kafu, čitam novine, rešavam ukrštenice. Kafić je poluprazan, jedino za vikend i leti je pun. Primetila sam da je kafa sve lošija, i da nešto nije u redu kao da nisam dobro došla. A onda su krenuli da me teraju iako je lokal poluprazan uz izgovor da nema mesta i da su svi stolovi zauzeti, što nije tačno. Ne razumem zašto. Da li misle da im moj invaliditet rasteruje goste.
Uskoro slavim 30. rođendan i 10 godina kako nisam imala vezu. Ne znam šta nije u redu sa mnom, a prije nego što kažete da biram - zaista nije tako jer nisam ni imala opciju da biram, jednostavno nikoga nisam zanimala sve ove godine. Ako je pak mene neko zanimao, nisam imala samopouzdanja da nešto pokušam ili je postojao neki drugi razlog. Osjećam da sve prolazi a ja stojim.
Zašto ljudi misle da nekoga zanimaju njihova deca? Imam drugaricu koja me udavi sa svojim detetom, pritom imam i ja dete, naravno ja nju ne smaram. Nego samo ako me pita kako je (što je retko). Imam problema i muka svojih, koje rešavam sama, ne jadam se nikome, imam svoje dete, i uživam u njemu. Tuđa deca mi nisu interesantna. Ali zato imam preko hiljadu slika u telefonu od njene male, i više mi je dozlogrdilo, pa napišem jednom da je slatka i lepa, šta hoćeš više? Jel treba potvrda od drugih ljudi da ti je dete "posebno". To su po meni nenormalni ljudi, de uzmi svoje dete, igraj se, a ne ga stalno slikati i snimati. Ja ne mogu više, kako se postaviti u toj situaciji?
Ne znam kad će mama shvatiti da me užasno nervira kad mi postavi pitanje "kad ćeš naći devojku" kao da ja to ne želim.
On je bio prvi momak koji mi se svidio kad sam došla na faks. Poslije 5 godina i sad je tako.
Jedva je čekala da živimo zajedno, da se osamostalimo, da se odvojimo od roditelja a sad ne može ništa da prođe bez njene porodice, niti imam privatnost niti imam mir, stalno i u sve se mešaju, ne može dan da mi prođe bez njih. Nisam tako zamišljao ovo sve al ne sviđa mi se nikako.
Da li je moguće da postanem opsjednuta bivšom djevojkom mog sadašnjeg muža?
Uvek dragim ljudima pišem ranije, u toku nedelje, da, ako su slobodni, provedemo kvaliteno vreme zajedno. Želim da ih vidim, da ih stvarno čujem, da odemo na kafu, ručak, u šetnju. Svi moji prijatelji su isti (i često se viđam sa prijateljima sa faxa, srednje, posla). Osim te jedne osobe koja se javi u subotu u 13h i pita gde sam i da se vidimo baš tada. Mislim da nisam kontrol frik što planiram, volim da najbolji deo svoje nedelje provedem na kvalitetan način i volim da bitnim ljudima dam to svoje najbolje vreme. Svakako da neću da čekam na druge, da sam bitna - planirali bi i oni mene i želeli da me vide. Ćao, zdravo.
Upoznali se slučajno u gradu, pa se i sreli nekoliko puta. Svaki put se obraduje kad me vidi i zastane da popričamo. Nađem je na instagramu, ona me prihvati, pošaljem poruku i ne odgovara. Ne razumem gde sam pogrešio.