Izgubila sam majku prošle godine i od tad sam ja ‘preuzela’ vođenje kućanstva. Imam oca i sestru koja ide u osnovnu školu i dva brata. Ja obavljam sve kućanske poslove sama, idem u trgovinu i kupujem sve potrebno i pritom dajem još u kućanstvo. Sve što treba seki kupiti, ja kupujem. I onda dođe do tog da netko od njih nešto plati i meni se odmah nabija na nos i sastavlja računica. Pun mi je kufer toga i želim se iseliti, ali žao mi je seku ostaviti samu s njima jer imam osjećaj da se neće brinuti za nju stoposto.
Ne mislim za sebe da sam ružna, ali isto tako ne mislim da sam naročito lepa. Problem je u tome što su svi oko mene u fazonu da sam prelepa i tako je oduvek bilo, uvek kad bi se pričalo o tome ja sam spadala u tih par najlepših devojaka. Takođe kad odem do pošte, prodavnice, grada, bilo gde, često se nađe neko, bilo to devojke, starije žene, bake, koje me gledaju i iz čista mira kažu da sam baš lepa i bude mi drago jer vidim da je iskreno, ali meni je samo žao što imam osećaj da ne doživljavam sebe lepom i nemam dovoljno samopouzdanja. Ja ne vidim to što oni vide, nađem sebi milion mana i bude mi čudno kad me tako “hvale”.
Ulazim u bus u poslepodnevnim satima (linija 8, Novi Sad) i regularno čekam da platim kartu. Dolazim na red, kažem dobar dan i dajem pare, a vozač odgovara: "Vi ste prvi koji mi je danas rekao dobar dan, prođite bez karte." Neverovatno mi je da takva jedna obična, svakodnevna rečenica može nekome ulepšati dan. Ljudi su navikli da kupuju karte kao od robota tako da i ne čudi da vozačima svako zrno pažnje znači.
Nemojte uvijek misliti da je neko od vas otišao zbog nečeg lošeg.
Možda vas je vidio/la kako ste nasmijani i opušteni sa drugim ljudima. Možda vas je vidio/la kako blistate sa drugim ljudima i kako ste opet svoji. Možda je shvatio/la koliko vas guši, koliko vas sputava i mijenja, a ne želi to.
Ne pričam sa jednim delom ukućana, evo već druga godina. Velika porodica, život u zajednici, a tu si gde si, i jedino što sam mogla da učinim za sebe i svoju psihu je da prekinem komunikaciju sa onima koji su u meni češće izazivali nemir nego mir. Trudila sam se i da samo postavim granicu, tolerisala mnogo, ali i shvatila da nema postavljanja granice sa nekim ko nije svestan da svakodnevno prelazi tu istu granicu ili je svestan, ali ne vidi problem u tome. Učinila sam pravu stvar, ne kajem se i opet bih.
Moj otac je jako harizmatičan i uspešan čovek, a ja sam ispala zla i nezahvalna jer sam se odselila i proredila kontakt sa njim. Ljudi pričaju kako nam je sve pružio, a ne znaju kako je varao majku, na mene je i fizički nasrtao u svađi. Sad pravi žrtvu od sebe i polazi mu za rukom, svi koji nas znaju veruju njemu. Pogađa me što ljudi sude iako ne znaju celu priču.
Svoju djevojku bih prevario već više puta, ali nisam jer se bojim da ne sazna. Volio bih da me drugi razlog spriječava, a ne ovaj.
Spetljala sam se sa dečkom koji ima dugo devojku. Rekao je da mu je dosadila, ali da je neće ostaviti, jer su dugo zajedno.
Odrastao sam u malom gradiću, maštao sam tokom srednje da konačno upoznam neki veći grad, a onda se desio Beograd. Posle dve godine ne mogu da iskažem koliko mi je ovaj grad odvratan i koliko liči na prljavo selo.
Sa drugaricom sam prekinula svaki kontakt jer je otišla s momkom i ostavila me samu na rođendanu zajedničke drugarice. Ostala sam sama među 20 ljudi koji se međusobno poznaju. Osjećala sam se tako jadno. Prošlo je od toga dosta godina, a mene i dan danas obuzme taj ružan osjećaj kad pomislim na to.