Jel još neko osim mene ne može zamislit svoje lice? Druge ljude da, ali sebe ne. Tipa sliku na kojoj sam mogu do neke mjere - ne dovoljno jasno. Ali sebe onako kako se vidim u ogledalu ne mogu zamisliti uopšte. Da li je to narcizam, neki drugi oblik psihopatije ili šta?
U vezi sam malo više od 3 godine. Ne živimo zajedno, ali moj dečko priča kako želi nešto više sa mnom, preispitujem tu odluku da on bude ceo život pored mene iako smo jednom drugom prvom sve, iz razloga što nekad se divno ponaša prema meni a nekad je samo bezobrazan prema meni i priča mi kako ga samo nerviram za bilo šta. Šta god da mu kažem da mi smeta, da više nema razumevanja, podrške, da me tu i tamo iznenadi, da me zagrli ili poljubi kao na početku veze on odmah da se ja samo svađam sa njim i da ga nerviram. Isto tako razmišljam o životu sa njim zbog njegovih, koji moraju u sve da se mešaju a on samo na to čuti i svaku platu im daje a kaže da planira nešto sa mnom. Nemam više ni neko poverenje u njega jer me je lagao sve 3 godine a ja saznala sama, bez reči jedne da mi kaže iako on tvrdi da više nije tako i da me voli, ja ne mogu da mu verujem posle svega. Uvek sam gledala da mu sve udovoljim, brinem previše za njega. Jedina mi je osoba u životu i ne želim da ga izgubim ali ne mogu ovako sa njim...
Ne znam da li vam se nekad ovako nešto desilo? Na fakultetu sam imala okršaj sa jednom koleginicom. Uvek me je ponižavala, provocirala, pokazivala na sve moguće načine neprijateljski stav prema meni i govorila da je "smaram". Odjednom želi da postanemo bliske i neprestano mi šalje poruke na svim društvenim mrežama.
U sretnoj vezi sam, moja drugarica je toliko ljubomorna što meni momci još uvijek prilaze da me pitaju za broj, ubijeđena je da se ja zbog toga i sređujem.
Ne znam šta da radim.
Današnje generacije tu računam godišta od 90 do današnjih su totalno lenje, da mogu iz sobe u sobu bi autom išli. Ja sam mlad 2000 godište ali gde god da idem gledam da to obavljam pešaka ako je moguće, zdravo je i prija mi.
Nemam neki osjećaj za druge, u smislu da ako hoću da spremam jelo, briga me da li se sviđa osobi ili ne. Ili kad perem veš i peglam, svoj dobro operem i opeglam, a tuđi bilo kako, ne posvetim mu se toliko. Takva sam, ne znam zašto. Nekako mi je sve tuđe odvratno, a moje sveto. Moraću to pod hitno promijeniti kad se budem udala, i nekako postaviti misli da mi momkove majice budu svete kao moje.
Mislim da je ležanje u krilu aktivnost koja bi trebalo češće da se primenjuje u vezama, zbog svojih delotvornih moći po fizičko i psihičko zdravlje. Žao mi je što ljudi malo pričaju o ovome i ne pridaju dovoljno značaja.
Treba mi savet. Zadnjih godinu dana sam primetio da imam poteškoće sa postizanjem erekcije i održavanjem iste. Da li ima neko savet šta mogu prirodno da koristim ili kako mogu ovaj problem da rešim? Uradio sam sve analize krvi kod urologa i rečeno mi je da sam zdrav... Imam 33 godine, a pre mesec dana sam dobio drugo dete, oženjen. Hvala svima unapred na pomoći.
Toliko sam usamljen da poželim da se vratim starom životu (lake žene, cigarete i alkohol) tada sam imao puno drugara. Nekad pomislim da se borim uzalud i to šta sam bio na psihoterapiji da nije za muškarce. Da nas omekša. Izvinite šta ventiliram al teško mi je..
Kada sam bio klinac, nikada nisam masturbirao na devojke koje su mi se sviđale, ili u koje sam bio zaljubljen. Smatrao sam da bi ih tim činom "uprljao".