Ne znam šta bih rekla, osim da godinu i jače sanjam momka sa kojim se samo pratim na instagramu, nemamo nikakvu komunikaciju i uglavnom okrećemo glavu jedno od drugog. Stvarno ne razumijem.
Uopšte ne znam šta se sa mnom dešava. Knjigu odugovlačim po mesec dana a film i po 3,4 dana. Nekad sam sve mogla u jedan dan da završim. Ne znam šta je sa mnom.
Dečko se buni što u seksu skoro nikada ja nisam gore, a mene sramota da mu kažem da imam išijas i da me bole kukovi, misliće da sam neka baba, starija sam 5 godina od njega.
Kad bi samo znao koliko ga volim!
Koliko mi je stalo do njega!
Koliko se brinem za njega!
Kako bih ga snažno zagrlila!
Kad bi samo znao i kad bi hteo, ceo svet bi bio njegov, izlečila bih ga od svega što je ikad bolelo....
Palim se na svakog drugog lika. Skoro svi mi lepi i zgodni, i sa skoro svakim bih imala seks.
Mrzim život u stanu, a najviše mi smeta što stalno netko u zgradi buši. Ne može proći mjesec dana u tišini i bez radova. Imam osjećaj da su im zidovi kao švicarski sir. Uz to se svi ponašaju kao da je hodnik njihov. Ne mogu normalno do stana jer su njihove stvari posvuda.
Ostavila sam dečka jer živi povučen život, dosadan je lik, zadovoljava se igranjem igrica i nikada nema para da me izvede. Trenutno muvam jednog situiranog frajera, ali je zaista jaka konkurencija. Hoću da živim kao sve lepe žene, ali zašto je danas toliko teško doći do pravog muškarca?!
Prošlo je godinu dana kako je raskinula, a ja i dalje mislim o njoj.
Duže vrijeme se "muvam" sa jednim momkom koji je visok 194cm, a ja 160cm. Stalno mi nabija na nos kako može da nađe višu, manekenku. Mene to jako pogađa, stvara mi komplekse, jer vidim da su sve mnogo bolje od mene. I to me sve više odbija od njega. I još kad vidim neku njegovu manekenku poslim "Ova je prava za njega", ja sam nula za njega.