Često čitam ovde kako su starije kolege odvratne prema mlađim kolegama i prosto mi je neverovatno. Radim u kolektivu gde skoro svi izlazimo u susret mlađim kolegama, prihvatimo ih lepo i učimo ih da rade ispravno. Ali...imali smo dosta mladih volontera, tako drskih i bezobraznih, gde svaku molbu shvataju kao naredbu, odbijaju posao "ja to neću da radim" ili "ma nema šanse"...samo ne znam a šta bi to oni da rade, a ne prihvataju autoritet, niti žele nešto da nauče. Podmsevaju se starijima što rade ...kako oni kažu - "za sitne pare". A kad završe određeni deo posla ne prelaze na novi zadatak nego su u fazonu "ja sam svoje odradio".
Šta će mi veza gde će neko da me ispituje gde sam, s kim sam, kad sam se vratila kući i slične budalaštine? Čim uđeš u vezu, odmah si njegovo vlasništvo i odmah hoće da upravlja tvojim životom. Neka hvala. Ovako ulovim nešto zgođušno i opušteno, pa se tandrčemo do mile volje.
Radimo u istoj firmi isto godište, previše mi se sviđa. Ali ona kao ima dečka iz drugog grada sa kojim se viđa na svaka 3 meseca, ali za njega niko od njegovih drugarica iz firme ne zna ni ime ni kako izgleda ni gde radi, niti ona ima slika sa njim na društvenim mrežama niti postavlja apsolutno ništa, i uopšte ne priča o njemu totalni anonimus. Ali poenta svega je da ona "kao" ništa ne želi sa mnom, a bukvalno svaki dan se zezamo, smeška mi se, zove me raznim imenima čak izlazimo zajedno u grad sa par kolega i non stop mi daje signale da nešto želi ne znam da objasnim preko poruka valjda ste razumeli šta sam hteo da kažem. Par puta sam je zvao na piće, a ona ništa ne kaže samo se skloni i kaže puna mi traka kočim liniju. Čak mi i koleginice što rade oko svaki dan pomažu da se smuvamo. Neki savet šta da radim ne spavam zbog nje...
Da li da izađem sa koleginicom u koju sam ludački zaljubljen, živimo u varošici gde svako svakog zna i svi smo povezani međusobno pa mi je zato problem jer šta ako se ja njoj ne sviđam na taj način ima da ispadnem budala.
Nemojte biti u vezi sa namćorastim i negativnim osobama. Teška narav je nešto što se ne menja. Prodisala sam.
Razvodim se od žene. Poslednjih par meseci, možda pola godine, faktički i nismo u braku, ona je non stop kod njenih, koji žive na drugom kraju države, dete odvodi, pa ga vrati na 3-4 dana, i opet ode. Naravno, kako ona kaže nema nikoga, ali iz male je sredine, pa se sve vrlo lako dozna. Pre 7 dana me pozvala i rekla da hoće da se razvede, čekam još da podnese tužbu. Za to vreme dok je odlazila i boravila kod njenih, ja sam uspeo da je prebolim, sada jurim neke svoje ciljeve. Drago mi je, jer ću više dete viđati po sudskoj odluci, nego kada smo bili u braku. Kupujem sebi novi auto, menjam frizuru, stajling, tetovažu radim, krećem se među prijateljima. Desi se da iz mene isplivaju povremeno emocije, ali brzo prođe. Da sam je voleo, jesam, ali onog momenta kada sam saznao istinu i shvatio da me zapravo nije ni volela, laknulo mi je. Dakle muškarci, kada vas supruga ostavlja, ako nije vaša krivica, nema potrebe za preteranom patnjom, sve one planove koje ste imali usmerite na sebe.
Trudna sam drugi mjesec. Imam bebu od godinu dana. Danas vidim da muž ima tajni telefon sa društvenim mrežama za koje ja ne znam. Osećam se zarobljeno, izgubljeno. Jedino što mi preostaje je da skupim snagu i krenem ispočetka. Treba hrabrosti, ali sve je lakše od ovakvog života.
Oženjen sam, imam dete. Upoznam nju na poslu, združimo se, ništa se ne desi. Igrom slučaja popijem otkaz na poslu, ne vidim je više nikad u životu, al mi ne izlazi iz glave evo skoro pola godine… Mrzim sebe i ovo što osećam.
U životu me najskuplje koštalo ono “probaj, šta te košta”.