Moja šira porodica, stariji članovi a posebno rodice bi pocrkale od muke kada bih ja našla divnog muškarca. Te stalno ispituju, ko je, šta je (sama sam trenutno) ali ja ih ignorišem, znam kakve su zmije. Nikad mi neće biti jasna tolika ljubomora kad imaju sve više od mene. Razmišljam da pustim priču kako sam našla milionera. 🤣🤣🤣
Najgori osećaj kada si toliko sebe dao za pogrešne osobe, nemam snage više samo za sebe jedva imam. Ne mislim samo na devojke nego generalno na sve osobe u mom životu. Finansijski stojim jako dobro, izgledam i dobro ali kao da se raspadam iznutra. Baš bedak.
Nisam fan tetovaža ali opasno mi je seksi kada neka devojka ima jednu malenu jednostavnu tetovažu sakrivenu da samo ti možeš da je vidiš kad si sam sa njom.
Biohemičar sam i radim u bolnici već 7 godina. Kada sam tek počeo da radim, vodila me je na poslu isključivo ljubav prema struci. Ignorisao sam ili osuđivao sve te arogancije, dignute noseve, ljubomore i švaleracije. Svako malo neko sa nekim priča "samo službeno" zbog svađa. Kompletno osoblje. Muško/žensko/ tehničari/lekari... I evo, posle 7 godina, hvatam sebe da sam postao takav - isti kao i svi. Flertujemo zauzete koleginice i ja (isto zauzet), porastao mi je ego, svađamo se i mirimo, pravimo klanove... Užas jedna. Kako sam se ovoliko pokvario da mi je znati?
Ja u proleće i leti se više ugojim, dok sam zimi top. Proleće kako dođe idem u baštu radim pa ne vežbam i izađem iz rutine. A leti sladoled žderem, kupe ukućani a ja ne mogu odoleti! Dok zimi čak i za praznike odvežbam, ranije spavam pa više sna, laške mi je pratiti ishranu i imati fokus na sebe.
Ja stvarno ne znam šta sam bogu skrivila da sam dobila najgoreg mogućeg mentora i na završnom i na diplomskom radu. U životu nisam bila više nastresirana nego zbog toga, i dalje mi je muka kad se sjetim tog perioda.
Trenutno prolazim kroz jako izazovan period kad mi retko šta ide i to traje mesecima. Primetila sam da kad god mi ne ide ja na neki način ,,kažnjavam‘‘ sebe u smislu da se zatrpam poslovima a ima dana kada ništa ne bih radila i kao da ne dozvoljavam sebi nikakvu radost u životu, čak ni neke najmanje sitnice. Primetila sam i da su moji roditelji i brat zapravo isti i očekuju samim tim da kad ti ne ide nema nekog preteranog odmora i još si okarakterisan kao čudan ako te vide veselog. Više kao da su začuđeni jer kako možeš biti radostan ako ti ne ide. Ne razumem zašto je čudno i kako uopšte pomaže celoj situaciji da ja padnem u još veću depresiju jer mi trenutno ne ide u životu. Studiram i zavisim od njih finansijski pa zato moram da istrpim sve te komentare ali mi je baš nekako žao da ljudi ne vide da će time samo pogoršati stvari. Čak sam i samu sebe uhvatila kako ,,krijem‘‘ kad mi se nešto lepše desi jer kao da nemam prava da podelim to s njima jer se i oni brinu zbog mene trenutno.
Javio mi se dečko kojem sam se prije sviđala da mi kaže da se ženi ove godine. Kao super drago mi je, ali zašto mi se javljaš nakon toliko mjeseci da mi to kažeš.
Imam problem u braku, ali ne znam da li je sitan problem. U poslednje dve godine broj seksualnih aktivnosti se smanjio drastično i mislim da je sve krenulo od onog momenta kad sam spomenuo da bi želeo da krenemo da radimo na deci. U početku je bilo po 3 puta mesečno, dok smo sad došli na jednom u 4 meseca. U braku smo inače 2 i po godine, volim je puno i ona je moja srodna duša, ali strašno mi smeta koliko retko idemo u krevet (ili bilo koja lokacija u stanu). Nemojte me shvatiti pogrešno više puta smo pričali i pokušavali da pričamo o tome i stalno se svodi na to kako joj je stresno na poslu, kako je umorna, kako je boli glava, kako nije raspoložena, kako ja samo o tome razmišljam. Počeo sam u poslednje vreme da razmišljam o prevari jer i kad sam rekao da ću to uraditi ne menja se ništa. A ja sam čovek koji nijednu devojku u životu nije prevario, i dalje ne želim, ali iskreno pucam po šavovima. Ne želim više da masturbiram kao klinac u srednjoj školi.
Imam osećaj da mi se nikada ništa lepo neće desiti u životu, jer mi se iznova dešavaju loše stvari. Od rođenja oči mi rade na oko 50%, ako dođe do pogoršanja mogu ostati slep. Roditelji su siromašni i strogi. Uvijek misle da mogu bolje i ono što uradim nikad nije dovoljno dobro. Ljubav mi takođe ne ide, prvi put u životu sam se zaljubio, rekao joj, ne želi me. Prelazi na drugu stranu ulice kad me vidi. Razumem da joj se ne sviđam, ali ipak me boli, jer sam se mnogo zaljubio. Pitam se da li će mi ikada krenuti.