Posle niza taktičkih grešaka shvatila sam da oprezno, vrlo oprezno treba ulagati svoju energiju i trud u bilo šta. Ostajala sam prekovremeno, radila brzo i više nego što se očekuje, bila motivisana i željna da moj trud bude prepoznat i cenjen. Ishod je bio to da su mi se obaveze nagomilale do neizvodivosti i pucanja živaca, da se na moj komentar da ne mogu nešto da postignem odgovaralo sa 'znam da ti to možeš, tebi je to 5 minuta', a moja pobuna na bilo šta tumačila kao neposlušnost i drskost. Svako moje pristajanje da se sa prijateljima ili dečkom nađem na mestu koje je meni na 1h puta a tom nekom 15min jer šta mi teško a i sviđa mi se to mesto, završila se time da je tom nekom teško sve, pa i par minuta utrošenog vremena na mene. Svaki postupak koji je za mene bio trivijalan bio je u konačnom zbiru krucijalan u određivanju odnosa prema meni. Shvatila sam da treba biti iskalkulisan, i da svoje zalaganje i ustupke treba meriti na kašičicu, ma koliko malo to energije/troška zahtevalo.
Jako me vređa to što kada se na primer nađemo u nekom društvu i dođe nova osoba koja se svima javi, osim meni ili dođe neko sa kim se ne podnosim, moj momak se uvek pozdravi sa tom osobom. On ne smatra ništa loše u tome, kaže mi kako ja sve mrzim, kako sam ovakva i onakva. Naravno da mi nisu svi ljudi dobri, kao što su njemu. Postoje i dobri i loši, dok se on nikada ni sa kim nije prestao družiti, niti se svađao i sa kim, osim sa mnom. Smatram da mi nije podrška.
On 26, ja 33. Razlika se ne vidi ni u jednom smislu, toliko smo se zbližili i toliko imamo lepu komunikaciju, ali imam utisak da on nikad ništa ne bi smeo da pokuša jer pretpostavlja da ne bih bila s toliko mlađim dečkom. :/ A ja luda za njim <3 i još luđa što ne smem ništa prva da pokušam.
Komšinica želi sex sa mnom, oboje smo u braku, ne znam šta da radim, mlada je i top izgleda.
Nedavno sam krenula raditi u vrtiću. Ušla sam u drugu grupu nešto da uzmem i vidim dječaka koji me vratio 10 godina unazad. Njegove oči, njegov nos, njegov pogled jednostavno dijete je preslikano on. Najveća ljubav u mom životu. Ne osjećam naravno poslije toliko vremena ništa prema tom čovjeku, ali me na trenutak vratilo u taj period kad smo bili zaljubljeni i srećni.
Bili smo u vezi 3.5 godine i bukvalno se nikada nismo svađali, osim naravno nekih malih prepirki. Svakim danom mi je bila sve ljepša i ljepša i bukvalno smo gradili sebe jedno uz drugo. Međutim došlo je vrijeme kada ona nije imala slobodnog vremena ni za sebe a kamoli za nas, gdje sam ja u strahu da će nas zapostaviti napravio problem i našu prvu veliku svađu. Vidjeli smo se par dana nakon toga gdje smo riješili stvari i činilo se da je sve uredu. Nakon toga se nismo vidjeli više od 7 dana i poruke sa njene strane su bile sve rijeđe. Zatim se ona meni javila i rekla da osjeća ogroman pritisak, da joj treba vremena za sebe, da nije više ista i da treba da prekinemo. Ja sam ispoštovao tu odluku i htio sam za 2-3 dana opet probati da je vidim i uspio sam ali sam napravio još veći problem jer me bukvalno otjerala. Rekla mi je da ne zovem, da ne pišem, da ne dolazim kod nje, apsolutno ništa da ne radim. Volim je više od sebe i jako mi je teško bez nje i strah me je da se neće vratit nikad.
Volela bih da razumem zašto su javni wc-i toliko odvratni i šta s ljudima nije u redu pa da ih ostavljaju u takvom stanju. Urin i/ili fekalije po dasci, urin po podu, korišćen wc papir na podu, itd. Nekad kad sam na putu radije odem iza nekog zbuna jer hoću da se ispovraćam koliko je odvratno. Ne samo kod nas, bilo gde. U tržnim centrima takođe. Zar je toliko teško da s malo više pažnje obavimo nuždu i tako svima bude iskustvo ugodnije?
Smeta mi što kolege očekuju da se družimo i privatno. To nije ono lepo druženje, nego vođenje abrova. Koliko puta ih zateknem kako komentarišu druge u toku radnog vremena, osećam da isto rade i meni. Tad sam se distancirala i vidim da me sad izbegavaju, gledaju popreko. Ne znam zašto je u većini domaćih firmi tako teško biti profesionalan.
Treba promeniti zakon u saobraćaju i pojas ko ne želi da vezuje ne mora u tom slučaju ne plaća osiguranje. Što nekog boli uvo da li ću staviti pojas to je samo za moju nazovi bezbednost mada pojas te više povredi. To treba biti dobrovoljno. Ako ja neću da stavim pojas to je moja odluka i niko nema pravo da me zaustavi kazni jer ja odlučujem o svom životu. Drugo prateća oprema sijalice prva pomoć dizalica lanci nigde nisu obavezni kod nas jesu ako ja neću imati to u kolima moja je stvar neispravan auto ne možeš voziti ako se desi kvar gurneš u stranu i to je to. Sve rade kako bi otežali ljudima, naplaćivali kazne. EU zemlje nikad ne zaustavljaju vozača osim ako se čudno ponaša u saobraćaju. Niko te ne pita za sijalice prvu pomoć i ostala sranja. Koja prva pomoć ko će kome pomoći na putu ako je povređen pa samo ćeš više štete napraviti nego pomoći. Prvi ne želim da diram povređenog, da mu nanesem još veću povredu kičme ili nečeg. Kod nas su zakoni bolesni po mom mišljenju.
Zašto muškarci isforsiraju odnos, učine da se zaljubimo u njih i na kraju odu? Iz profesionalnih razloga moram ostati u kontaktu sa njim. Najradije bih mu rekla da me pusti na miru. Teško mi je jer još uvijek imam osjećaje za njega, a njemu je sve sprdnja. Držim nas na distanci i ne bih nikad dala da vidi koliko me povrijedio. Stvarno je teško nekad nositi se dostojanstveno. Ako niste sigurni u nekoga, onda barem ne forsiraje odnos. Manje je štete na kraju.