Osećam se kao izrod što sam jedina singl osoba u familiji. Sva ostala braća i sestre se venčali, imaju stabilne poslove, skućeni i planiraju decu. Mene kao da je neko zabo u pesak i ne mogu da se pomaknem. Već se pribojavam da nikada neće doći moj red.
Od završetka srednje škole 2020. pa do danas život mi se sveo samo na posao, sobu i teretanu. Nemam nikakvo društvo ni uspomena. Upropastio sam najbolje godine svoga života.
Imam muža, sve je divno.
Ali me slomilo na dijelove saznanje da jedan muškarac iz moje prošlosti više nije među živima.
Godinama nisam znala ništa o njemu, niti je postojala ikakva emocija.
Zato sebi ne mogu da objasnim zašto me to toliko potreslo.
Glumim hladnu, blokirala sam ga svuda.
A u stvari umirem za njim, pratim ga sa sestrinih profila.
Sedim kraj telefona, čekajući da se negde nekako javi.
Život počinje onda kada ti nečija istraumirana ćerka prestane kidati živce.
Najviše me boli što imam gomilu ideja za biznise ali nemam investitore, trudim se svim snagama da razvijem svoj auto servis i da mogu od njega da finansiram sve ideje i da odem iz ove džungle od Beograda.
Ljubav je dovoljna za bilo koji poduhvat koji čovek želi da preduzme. Ne zamarajte se ako nema ljubavi u onome što radite, nije za vas...