Zaista mi ide na živce kad se nečija sposobnost ili samostalnost mjeri na osnovu jedne stvari. Na primjer, nisi sposoban i samostalan ako ne znaš zamijeniti gumu na autu. Po meni je sposoban i samostalan svako ko se snađe u toj situaciji. Ako sam ja dovoljno sposobna u nečemu drugom da zaradim dovoljno novca da platim nekog da mi tu gumu zamijeni, kako to ja nisam sposobna i samostalna? Istom logikom i ja mogu reći "Ne znaš matematički odrediti koji je optimalan pritisak na toj istoj gumi - znači nesposoban si za život". Glupo je, ljudi.
Da mi je znati da li i on ima isti retardiran osmjeh koji imam ja dok čitam njegovu poruku ili dok odgovaram njemu.
Na porodiljskom sam i kada god odem kod lekara, uvedu me unutra i zatvore vrata da bi me pitali da li sam porodilja. Zbog čega ne pitaju pred svima? Jel danas sramota da žena ima bebu? Evo, ne razumem.
Odbila sam posao na kom sam se dobro snašla ali su uslovi nemogući za rad. Osudila me cela porodica jer je plata dobra a ja imam 30 godina i šta ja mislim sa svojim životom. Pare imam, samim tim nisam u poziciji da moram svašta da prihvatam, a imam iskustva u ovom poslu i znam kakav je to cirkus, ali ne može se njima objasniti jer to nisu videli. Toliko su me ubili u pojam da i moji razlozi koji su validni i meni zvuče neopravdano.
Ostavila me je posle dve godine veze. Na raskidu mi je rekla da me voli, ali nas jednostavno ne vidi zajedno u budućnosti. Manje od mesec dana kasnije, smuvala se sa mojim najboljim drugom i od tad nemam nikakav kontakt sa njima. Toliko bih voleo da je samo jednom sretnem, da je vidim... Nedostaje mi...
Za 3 mjeseca punim 30. Prije 2 mjeseca me ostavio dečko kojeg sam voljela više od sebe i s kojim sam planirala sve. Prije mjesec dana sam izgubila posao. Živim sama, u praznom stanu koji mi sve češće djeluje kao zatvor. Svi oko mene se žene, rađaju, slave, planiraju živote… a ja – ni kučeta ni mačeta. Samo tišina, samo ja i ova praznina. Ponekad se pitam… jesam li ja ta koja kasni, ili jednostavno nisam nikad bila pozvana?
Baba se smrtno uvredi kad neću da jedem, pa moram na silu da jedem, pa mi se prispava od količine hrane koju pojedem.
Moja mama obožava decu kako ona kaže. Čak je par puta u životu i bejbisitovala. Međutim kako je dobila unuče ne zanima je, samo ako mi svratimo i to traje skoro godinu dana evo. Inače moje iskustvo sa njom je da je bila strog roditelj i emotivno hladan, ali ima priču kako nas je mazila kao male i ljubila.
Nikad mi nije bilo jasno kako neko može da bude ekstremno debeo samo u predelu stomaka, a ostalo sve mršavo, noge kao čačkalice.
Volim da pomažem ljudima. Nisam ni najbogatija, a ni najbolja osoba na svetu, već mi je sasvim logično da nekome pružim ruku ukoliko to mogu i meni ne škodi. Znam da ovo odavno nije popularno mišljenje i da sam za masu ljudi budala zbog svog načina razmišljanja, međutim za mene je pomoći drugom čoveku nešto najosnovnije ljudsko što postoji u nama. Nažalost u mnogima se izgubilo.