Gdje mi je bila pamet kad sam sa 13 godina željela da "umrem" i to zbog toga što se nisam sviđala dečku koji se meni sviđa i jer sam morala na popravni iz matematike.. a sad bih u ovom svijetu odraslih dala sve da mi te gluposti budu najveći problemi...
Stvarno sam tih godina bila luda.. uvijek sam gledala neke horore, a najdraži mi je bio onaj o krvavoj Meri koja se pojavljuje u ogledalu, i tada su po internetu stalno kružile urbane legende o njoj da ako je prizoveš na taj i taj način, ubiti će te itd.. I da, meni je tada bila želja da me ona ubije. Retardirano, znam. Mislila sam je dozvati ali sam se bojala, jer te stvari nisu za igru. Samo se treba uzdati u Boga! Svi smo mi bili kao djeca ludi na neki način, al ja ga pretjera.
Ja sam emotivac i lično mrzim čovjeka koji je izmislio pjesmu "Zeko i potočić". Ne vidim joj svrhu osim da dijete plače zbog gluposti. Eventualno da uspava bebu koja ne zna pričati. Kad imadnem dijete reci ću mu da, realno, ako se potok zaledio, zeko ce lizat snijeg. NE RAZUMIJEM MAMIKE, OČEVE I UČITELJICE KOJI NE ŽELE OVO OBJASNIT DJECI!!!
Jako bliska drugarica ima dete sad će 3 godine. Naravno da znam sve oko deteta, da pričamo sve, da se posećujemo i sve to. Drugarica ne stavlja ni svoje ni slike deteta na mreže, čak ni na viberu nema sliku ni svoju ni sa detetom, tako da ni meni svo ovo vreme možda nije poslala 3 slike, možda na rođenju, za prvi dan vrtića i neku haljinicu što sam joj ja kupila kad je obukla. Ja sam 10 dana u bolnici, najgori trenutak i period u mom životu, čekam prekid u poodmakloj trudnoći i ne bi da opisujem detalje, ali to niko ne može ni da zamisli kroz šta jedna žena može da prođe. Za to vreme drugarica me zove, piše i hvala joj na tome, ali odjednom u tom pisanju baš u ovom trenutku krenula je da šalje slike svog deteta, snimke, slike iz vrtića, parkića... 3 godine to nije radila i baš sada je odlučila da je vreme za to, u trenutku kada mi reč "beba, dete" razara srce i dušu!??? Jesam li luda što uopšte mislim o tome??
Jel može neko da mi objasni šta to ima u ženskom du*etu, šta vama muškarcima prolazi kroz glavu kad gledate... Ja imam genetski lepo oblikovanu zadnjicu i više ne znam šta da radim, sramota me od same sebe.
Naletih na pjesmu James Arthur IMPOSSIBLE i sjetih se perioda u kojem sam je slušala prije, pa da vam kažem SVE JE IPAK MOGUĆE 🤣🤣
Bila sam naivna budala što nisam razmišljala i razgovarala o novcu u braku. Kad smo se venčali, napustila sam posao i otišla kod njega u inostranstvo. Ostajem trudna, gubim trudnoću i tačno godinu ipo po dolasku i inostranstvo nalazim svoj prvi posao i duplo manju platu od njegove. Tada kreće pritisak da plaćamo pola pola jer me godinu ipo izdržavao. Život se pretvorio u 2 cimera, o drugoj trudnoći nema govora jer ću ostati bez plate. Upadam u depresiju već nekoliko godina. Danas se budim iz depresije i lečim, ukrao mi je svu radost života u mom dokazivanju da nisam sponzoruša. On sad ima zdravstveni problem, multiplu sklerozu i ostaće za par godina bez posla i na socijali. Dok je moja plata mnogo bolja i predamnom je još bar 30 godina rada pre penzije. Umesto da budemo brak i porodica, da imamo decu, danas jedno više finansijski daje a sutra drugo jer sam i mlađa 10 godina od njega. Pitam se gde mi je pamet bila.
Porodica mog momka mnogo više voli devojku njegovog brata i to je prilično očigledno. Ona im je kao rođena ćerka – stalno je pominju, čak i kad nije tu, tepaju joj i zovu je raznim lepim nadimcima. Meni niko ne tepa, spominju me često kao „ona“ ili me oslovljavaju samo imenom. Devojka jeste pametna, završila je dobar fakultet, snalažljiva je, stvarno nemam šta loše da kažem – ali ni ja nisam ni glupa ni nesposobna. Uvek sam se trudila da se pokažem, da budem od pomoći, da skuvam nešto, da pričam i budem otvorena – ali kad sam videla da me ne doživljavaju, počelo je da mi pada samopouzdanje i sve manje pričam kad im dođem u goste. Više puta sam rekla svom momku da mi to smeta, ali on uporno tvrdi da umišljam i da preterujem. Razumem ja da nekom jednostavno ne prijam, da mu se ne sviđam, i to je u redu – ali ne mora to da bude baš toliko očigledno. Samo bih volela da me gledaju bar upola kao nju, da me tretiraju ravnopravno.
Koristila sam neke serume, hijaluron raznih proizvođača itd. I nisam baš neku razliku primjetila na licu. A onda sam slučajno gledala doktorku na Tv koja je objasnila da svi serumi na pipetu vremenom gube dejstvo pa nemaju nikakav efekat na licu, baš zbog tog otvaranja seruma svaki dan. Kao bolji su oni na pumpicu. Tad mi je bilo jasno zašto ispočetka serum bude ok, a onda bukvalno ništa.
Živim u Americi od malena, srećan sam ovde i normalno da se nikada ne bih vratio u Srbiju. Međutim, znajte da beli, rođeni Amerikanci belcima smatraju samo ljude plavih očiju, izrazito svetle puti i svetlijeg tona kose. Ja, na primer, imam belu kožu kao sir, ali crne oči i crnu kosu pa svi misle da sam Latino. Ne smeta mi, već vam kažem da se ne tripujete vi na Balkanu da Zapadnjaci i vas smatraju Evropljanima. Za bele Amere belac je onaj ko je poreklom iz Irske, Britanije, Skandinavije, NL i DE. Čak imaju problem da Italijane, južne Francuze ili svetle Poljake da tako zovu.
Možda će mnogi osuditi ali ne mogu željeti sreću/dobro bivšem. Ne želim mu ni zlo/loše. Ali da želim da mu se vrati ono što mi je radio iza leđa dok je govorio da me voli - želim.