Za svojih 19 godina, najviše na svetu sam volela dečka s kojim nisam ni bila. Bili smo samo stranci čiji se pogledi sretnu dok ih niko ne gleda. U međuvremenu, dok je on imao devojke, ja sam patila i prolazila kroz užasnu depresiju i anksioznost. Nije verovao da sam ignorisala ostale momke zbog njega, dok nije postao jedan od njih. Idemo dalje <3
Danas sam saznala da se moje komšije, vrata preko puta, razvode. U šoku sam. Iskreno ponekad me bilo sramota od njih kad ih sretnem posle žučne rasprave sa mužem..ko reći će vidi ove ludake samo se deru. Opet mog muža takvog nesavršenog volim najviše na svetu, i on mene, tako kaže a i osećam. Kod nas su problem temperamenti, i totalne gluposti oko kojih se koškamo, nekad prođu i meseci da se ne posvađamo, al kad se posavađamo nadokandimo za sve. Već za pola sata se pomirimo, onako najslađe. A ove komšije, nikad se nije čula buka. Uvek mirni fini staloženi, uvek idu zajedno, sa decom ili bez dece. Čak im je i pas vaspitan. Da se ovakav par razvodi..ništa mi nije jasno sa ljudima.
Prijaju mi poruke i komplimenti koje dobijam na društvenim mrežama, pomažu da povratim samopouzdanje koje mi je bivši (u svemu gori od mene, izuzev u manipulacijama) urušio.
Najbolja drugarica mi zamjera što sam u vezi sa dečkom s kojim sam istinski sretna.
Volim svog dečka, on je jedna divna osoba, čista duša, osećajna, pažljiva. Dve godine nam je sve glatko išlo, pomislila sam "mi se volimo istim intenzitetom otpočetka, ne mogu zamisliti da može biti drugačije". Ali u zadnje vreme je postalo krajnje monotono. Osećamo oboje da smo dosadili jedno drugom samo niko to neće da kaže. Ja sam većinski kriva, jer nemam nikakvog društva i nisam društvena, pa jedino što se družimo jeste povremeno (1 u 2 meseca) sa njegovim društvom. Ovih dana sam sama u stanu, došao je kod mene da spava, nije hteo ni da prošeta sa mnom napolje, ceo dan je bio u stanu. Uveče smo izašli sa njegovim društvom, svi su igrali samo je on se smorio. Na početku bi mu bilo lepo gde god smo samo da sam ja tu. Stalno je isto, prelezimo dan ili prošetamo po malom gradu. I sam je rekao da je postalo monotono. Da putujemo ne možemo, jer je u škripcu sa novcem a ja sam tek počela da radim, a i živimo u sredini gde i nema u blizini gde da se ode. Ovo traje mesecima...
Prije 10 godina imao sam prometnu, jedva ostao živ, od tad ne vozim, imam strah da ću ubit il sebe il druge…. Upravo zbog ovog detalja ne mogu da nađem curu, sve pet dopisivanje kavice al kad kaže ajd me pokupi a ja nemam čime i kako da ja njoj objasnim da imam traumetinu...
Verovao sam da ima poštenih devojaka za poštene momke, sad okrećem ploču...
Nit sam pametna, nit lepa. Ne znam koji ću đavo na ovom svetu.
Ljudima koji zablokiraju put svojim parkiranjem i ostave tako automobil satima želim sve najgore u životu! Sebični ljudi, samo misli na sebe.
Nisu mi jasni ljudi koji čine sve da budu poznati, a onda se žale.