Šefica je dala otkaz, još par dana je tu, jedva čekam da ode, u celom kolektivu kad se nešto ne uradi, to jest ne stigne, ona meni prebacuje, kao da ostale kolege ne postoje, ja primam robu, odgovaram na meilove, radim sa kupcima, radim povrate, a ona se vadi na to da ima probleme sa leđima. I još će da me preskoče da munpinude da budem šef, ja to ni ne želim, već će devojka koja radi kraće od mene, da bude šef, a koja i baš ne zna posao, ali nema veze, ja ću ionako da dam uskoro otkaz.
Moja prabaka je nedavno preminula a pošto sam ja medicinska sestra mogla sam da uočim sam proces umiranja. Kada je baka legla i nije mogla ustajati svima nam je bilo jasno da je na samrti prvo je prestala da pije vodu potom je počelo da slabije diše a ruke su joj postojale mlitave i hladne na kraju sam stavila svoju ruku na njeno srce i kada je prestalo da kuca postala sam svesna da je umrla.
Sada posle skoro 8 godina od završetka srednje škole sećanje me vraća na jedan jako čudan događaj iz 2015, možete mi verovati ili ne ali ovo se zaista desilo. Nisam osoba koja je plašljiva ali kratak događaj koji mi se desio mi i dan danas podigne dlake na telu. Naime kao razred smo išli na jednu jednodnevnu posetu u jednu firmu u Novi Sad. Kada smo izlazili iz škole i išli ka busu neki glas mi je rekao da podignem glavi i kada sam je podigao ispred sebe na nekih 5 metara sam video ženu koja je gledala pravo u mene imala je jako žute oči i skupljene zenice kao neki reptil. Mene je u tom momentu prožela kroz celo telo takva jeza, imao sam osećaj kao da nije ljudsko biće. Nikada pre toga i posle toga nisam imao takvo iskustvo....
Neki ljudi su stvarno j**** bezobrazni. Kao fol, znamo se, ovo ono, a na kraju te ponize otvoreno, u lice i pred drugima govoreći ono što ne bi smjeli zbog svoje profesije koja to zabranjuje. Dno dna. Baš dno dna.
Voljela bih da sam tip žene koja kada se seksualno uzbudi tj. napali, da sa samopouzdanjem pokušam zavesti svog muškarca i dam mu do znanja da ga želim odmah. Međutim ja se samo povučem u sebe, glumim hladnoću i ravnodušnost kao sve ok. A zapravo umirem za njim. Voljela bih da sam malo napadnija po tom pitanju, da čak kada mužu nekad nije do toga da budem spremna da uradim sve dok ne dobijem ono što tražim. A meni kao da je iz poniženja pokazati mužu da ga želim i da sam napaljena.. mrzim to!
Preko dvije godine sam bila u vezi s osobom koja nije za mene. Od samog početka sam znala da to nije dobro, ali sam svejedno forsirala ostanak u tom odnosu jer sam mislila da će se nešto promijeniti. Ignorirala sam sve moguće red flegove, a bilo je ih puno (prevara, manjak empatije, promjene raspoloženja, manipulacije, vrijeđanje na osnovu izgleda, uspoređivanje s drugim ženskima u vidu kakve ova si*e ima, a kakve ti imaš itd.)
Jednom mi je samo prekipjelo, shvatila sam da zaslužujem bolje i otišla sam, a svima savjetujem da naprave isto čim osjete da nisu sretni. Jer što duže ostajete u lošem odnosu, to je teže iz istog izaći, a da ne govorim o gubitku samopouzdanja i vjere u ljubav.
Obožavam da zezam klince. Kao da se u tom začikavanju na trenutak vratim u bezbrižnost sopstvenog detinjstva.
Znam da ga smaram porukama ali šta ću kad mi se mnogo sviđa.