Majka je mog deteta, odvela ju je i napakovala mi najstrasnije stvari, slomljen sam i ubila me je iznutra. Kao majci svog deteta joj želim sve najbolje, kao osobu je mrzim iz dna duše!
Načula sam od par ljudi da me baš i ne voli sestra od mog muža. Nema baš lijepo mišljenje o meni, čak je i pričala da sam joj rekla neke stvari koje nisam. Meni je to baš čudno jer nas dvije imamo od početka super odnos, pijemo kafe, izlazimo, družimo se, povjeravamo se jedna drugoj… Nikada nismo imale situaciju gdje smo se nešto pokačile, čak sam i stala u njenu odbranu kada se posvađala sa mojim mužem ili svekrvom. Ne znam da li da vjerujem tim ljudima.
Sanjam svašta, čak i neke stvari na koje samo na kratko pomislim u toku dana, nebitne. Ali nju nikako nisam sanjao za ovih 3 meseca kako nismo zajedno a svaki dan razmišljam o njoj i nikako ne dolazi u san.
Roditelji me forsiraju da upišem fakultet, a ni sam ne znam šta me zanima. Imam ogroman strah da ću završiti ono što ne volim, povraća mi se i dosta sam smršao.
Ne mogu naći ljubav. Radio sam dva naporna posla dok sam studirao na master studijama kako bih imao para da izdržavam porodicu u budućnosti. Kupio sam veliki stan (u kasnim 20ima sam) i radim posao koji me plaća preko 1500e mesečno ali sam neatraktivan i gojazan i to mi utiče na samopouzdanje. Imam hobije i smisao za humor, visok sam, veran i pošten. Nikada nisam imao devojku i sve sa kojima sam izašao na dejt nisu želele ništa ozbiljnije. Na sajtovima za upoznavanje sam već nedeljama ali nisam imao ni jedan match. Opcije su mi skoro pa ponestale i osećam da polako postajem sve više depresivan. Očekujem da starost dočekam sám ovim tempom i da sam mladje dane proveo previše učeći kako bih postigao sigurnu budućnost dok većina mojih drugova su išli na žurke i gradili samopouzdanje zbog čega sada imaju devojke/žene i/ili decu a najviše sreću i ljubav dok ja nemam.
Toliko mi se smučio život da najviše volim navečer leći spavati. Svi u obitelji imaju probleme koji meni stvaraju probleme. Jer mi bude neprijatno kad me poznanik pita kako su mi npr mama, tata, sestra. Ona je bivša ovisnica, roditelji su bili previše blagi prema njoj cijeli život, i sad moraju svi njoj ugađati kad joj nešto smeta. Ona svima pravi probleme i uništila je svoje psihičko zdravlje. Bolesna je i bezobrazna.
Imam sestričnu koja me od djetinjstva nekako potajno kao da ne podnosi. Družimo se, igrale se kao djeca, ali je uvijek prisutna neka doza podbadanja. Kad se nisam navikla na faks govorila je kakva sam to i kako to da stalno moram ići kući, sad kad mi je lijepo i idem svakih mjesec dana tvrdi da sam ja skroz zaboravila svoju kuću. Kad kupim nešto mora prokomentirat da je preskupo ili prejeftino. Pošaljem sliku s ljetovanja a ona me usporedi s curama kojim se uvijek ruga. Kad nešto kažem proturiječi. Jednostavno da danas uradim jednu stvar rekla bi da je obrnuto bolje, a da sutra uradim obrnuto opet bi rekla da je ovo prvo bolje. To sve traje i uvijek je tako suptilno da ne mogu ni reć zašto to radiš jer bi ona rekla da izmišljam. Smanjila sam kontakt s njom koliko se može, ali je nemoguće skroz maknuti se kad smo toliko ispovezivane preko obitelji.
Nisam željna pogleda dok šetam ulicom, neko pogleda neko ne, nebitno. Normalno obučena, sređena onoliko koliko je ok za dan. Pišem jer mi nije jasno zašto u poslednje vreme dok idem ulicom uhvatim ljude (muškarci, žene, momci, devojke) da bukvalno bulje u mene (toliko intenzivno da mi privuče pažnju) i onda se onako podrugljivo (tako mi izgleda) nasmeju. Gledam sebe, odeća mi je čista, neizgužvana, obuća ok, kosa ok, blaga šminka. Ne mogu da ukapiram u čemu je stvar a jako me nervira. Samopouzdana sam ali ovo mi pomalo ruši sve...
Kad sam sam, pijem juhu iz čaše ili zdjelice. Brže je, meni praktičnije.