Toliko ljudi znam koji su prestali da jedu hleb, pice i stvari od testa. Fenomenalno izgledaju. Ja sam probao da ne jedem hleb. Najviše što sam izdržao je 2 nedelje. Osećao sam se umorno i stalno gladno. Kako sam pojeo par parčadi (napravio sendvič i posle malo meda) opet sam dobio snagu. Ne znam šta da kažem.
Introvert sam kojeg svaka komunikacija poprilično mentalno umara. Sreća u nesreći je da sam iznimno ružan pa me ljudi jako rijetko uvlače u komunikacije.
Reći ćete da je ovo jadno, znam i ja da jeste. Ali toliko me šira familija smara jer nemam devojku da sam blizu da im održim bukvicu pa neka se slobodno ljute. Definitivno ne mogu naći devojku, a i vec se privikavam na samoću. Ali kad dođu porodična okupljanja baš odskačem sam a okolo sve parovi. I sad razmišljam da na ta venčanja u familiji vodim poslovnu pratnju. U slučaju da neko ovo odobri, može i da preporuči.
Kao psihologa i psihoterapeuta me sramota kad vidim na društvenim mrežama kako imaju Givaway sa besplatnom seansom i kako imaju popust od 40% na prvo troje koji se jave. Kao da je biznis a ne pomagački poziv koji se radi iz ljubavi. Od ljubavi se ne živi, ali se ne živi ni od giveawaya... brukate se ljudi.
Zdravlje nije i ne bi smelo da toliko postane biznis.
Čoveku neće biti bolje od jedne vaše seanse, ne znam koja je poenta. Ali me je stvarno kao stručnjaka sa više od 10 god iskustva, sramota.
Ne mogu da verujem šta sam doživela. Dva meseca dopisivanja, dejtovi, njegovo javljanje meni, udvaranje... Na drugom dejtu se smuvamo i on mi kaže kako mu se sviđam, želi da bude sa mnom bla bla... Par dana nakon toga, poruke postaju ređe, otvoreno ali bez napada mu kažem da mi smeta kada ga nema po ceo dan ili više dana, on čak ni u poruku nije ušao.... Čovek sa svojih 37 godina, doktoratom i profesor na fakultetu... Svemu sam se nadala ali ne i ovome. I boli.
Ne podnosim buduću svekrvu. Konkretno meni nije ništa uradila, ali je mog verenika napustila kada je on imao samo dva meseca. Od skoro su ponovo u kontaktu, ali posle svakog razgovora sa njom, on je nervozan, ali ipak ne može tek tako da prekine kontakt sa njom. Često i kad razgovaraju, govori mu kako nikada neće da je obiđe, od čega se meni povraća. Planiramo svadbu i ona konstantno ima neke želje i primedbe, i kad joj kažemo da mi to ne želimo tako ona se duri. Ja želim i decu sa njim, ali se bojim ako krene mnogo da se meša, kako da ne prsnem na nju, pogotovo ako im bude pružala sve ono što svom detetu nije...
Kad me pitaju što nemam nekog, sa mojih 27g., pa kako da vam na lijep način kažem "ružna sam i neće me nitko" ? Eto tako je kako je.
Mrzim socijalnu anksioznost. Teško mi je da gledam ljude u oči dok pričam, a onda misle da sam nezainteresovana, a to nije istina, onda pošto živim u zgradi svaki put kad vidim da neko čeka lift ja moram peške na 10. sprat, neprijatno mi je da pređem ulicu a auto da mi stane i onda se uvek pravim da čekam nekog, pa pređem kad nema automobila... Ne mogu više, ne znam kako da prevaziđem to.
Zašto ljudi imaju potrebu slikati ruku na volanu dok voze? Jel se hvalite autom, noktima ili šta je u pitanju?
Kako me izluđuju ljudi čim uđemo u novembar, i sa početkom praznika, i na poslu i u prodavnici svuda, toliko su prsli da nekad poželim da ne izlazim iz kuće, toliko me sve nervira u vezi ljudi u tom periodu, bukvalno se molim Bogu da mi podari ljubav prema svima samo da mogu da izdržim, osećam da nemam dovoljno ljubavi prema ljudima jer su me kroz ceo život samo kinjili i povređivali, uništili mi samopuzdanje samo zato što sam bez pola muke bio u svemu bolji od njih, eto šta ti je čovek, i zašto mi normalni postajemo gori od takvih zbog posledica trauma..