Imam partnera kojeg puno volim i poštujem. Obostrano je. Bar sam mislila. Oboje imamo brak iza sebe. Ja sam puno propatila i sve je to pratilo jedno drugo. Moje narušeno zdravlje, nesigurnost, strahove. Ma sve. Prvi put nakon toliko godina sam sretna. Ja želim zajednički život jer mi je dosta samoće i borbe koje vodim sama. Želim u paru. On je dobar čovjek, vrijedan, radan. Ja takođe imam ok posao, borim se. Njegova djeca imaju svoje živote i porodicu. Niko nema ništa ni sa kim u financijskom smislu. Svi imaju odvojene kuće. Da bi mi rekao pre dva mjeseca da me ne može ni pozvati u kuću nikako dok ne odlučim da ostanem inače šta će mu djeca reći. Reće mu da dovodi ko zna koga i da sigurno planiram mu uzeti kuću. Prešutila sam. Riječ nisam rekla. Stalno mi je to u glavi. Ne treba mi tuđe ništa. Imam svoje šta imam. Ponizio me do koske. A kaže voli me. Da li da ga ostavim ? Otkud da izvučem snagu da to uradim?
Muči me retroaktivna ljubomora i pored toga što mi je veza koja traje skoro pola godine fenomenalna, ali ne mogu te misli nikako izbačit iz glave…
Moja majka želi otići na selo da kupi kuću, da čuva životinje da sadi baštu, meni se ta ideja ne sviđa. Ja sam gradsko dete, ceo život živim u stambenoj zgradi, ne volim ja taj seoski život i te obaveze, otac dok bio živ govorio joj isto da nije ni on za selo i poljoprivredu. Nerviram se malo zbog te njene ideje a ne mogu je ubediti da to ne radi.
Možete vi lagati sebe koliko hoćete, ali sve se vidi na početku ili nakon nekoliko meseci veze (osim ako niste bili 15 dana u vezi i venčali se). Manite se onoga da neko dobro manipuliše i da nije bio takav pre – jeste, samo ste vi to ignorisali. Mene je jedan prozivao, ponižavao... Posle hteo da bude sa mnom, čak i trud njegov je bio veštački i čudan. Videlo se da nešto nije u redu s njim. Jedino ako ne umete da prepoznate kad vas neko pecne nečim ili ponizi.
Shvatila sam ovih dana da od silnih miliona eura potrošenih za blagdane, nitko, na cijeloj planeti Zemlji, nije potrošio ni centa na mene. Bilo bi dobro da znate da je i neka bezvrijedna sitnica bolja od NIČEGA. Hvala svima. Poruka je primljena.
Donesem papire za zaposlenje, a oni u kancelarijama smrknuti kao da ću im uzeti posao. Komentarišu s kolegama; te nije trebalo ovako, kako sad to, već 4 primljene itd. Onda me zezaju za papire, traže još papira itd. Ljudi te vređaju i mrze kad ne radiš, a onda im padne mrak na oči kad treba da se zaposliš.
Žena ode kod svojih u posetu i kad se vrati krene da se svađa. Svaki put.
Nisam bio u izlasku a da me pred kraj večer nisu pokušali zaje*ati za novac kada naručim nešto. Razmišljam da krenem plaćati falsifikatima.
Izgledam kao dete a imam 36. Niko me ne doživljava ozbiljno, a radim kao advokatski pripravnik. Bojim se da neću uspeti jer me ljudi vide kao dete. Dzaba šminka, odeća.. moj baby face ne mogu da promenim. 😢
Imam 38 godina i ne znam kako da dođem do svoje nekretnine. Ne pada mi na pamet da podignem kredit...