Završila sam vezu od dvije ipo godine, iz koje sam htjela mnogo prije izaći ali mi on nije dozvoljavao. Manipulisao je sa mnom i varao me, a ja sam opraštala i nadala se da će se jednom smiriti. Samo jedan dan mi je dosadilo i blokirala sam ga svuda i ne izlazim nigdje da ga ne bih srela. Nakon 10 dana od toga upoznajem nekoga sa kim se razumijem i ko mene razumije. Ne znam da li je prerano da razmišljam o nekome novome, ali znam da sam njega u vezi davno prebolela.
Uvek mi je glupo da kažem nekome da mu smrdi iz usta, ali se onda zapitam kako njima nije glupo da ne peru zube...
U vezi smo 3 godine. Već skoro 2 godine imam raspravu oko toga kad ćemo da se preselimo i živimo sami (on želi da kupi kuću), podržavam i poštujem to ali za to je potrebno mnogo novca i sigurno bar još 2-3 god da se to realizuje. Moje strpljenje je pri kraju ne mogu više vezu na daljinu odlazak kod njega i dolazak kod mene. Viđamo se par puta u nedelju dana ali mi više nije zabavno. Osećam se izgubljeno u svom životu i ne znam šta više da radim. Njegov glas razuma je bitno da se volimo bitno da smo zajedno kad spomenem stan u gradu koji je blizu i njemu i meni on kaže kako nema finansija i to sam razumela neki period ali sada kad shvatam da on finansira svoju porodicu i da zarađuje poprilično dovoljno novca (drago mi je zbog njega). !!! meni novac nije bitan !!! ali mi je bitan mir!! On je u fazonu kako to finansijski ne može da izgura.. ne znam šta da radim više, gušim se, gubim se, ne znam šta više osećam i ne mogu ovako više a teško mi je da raskinem.. pucam!
Pošaljem muža u prodavnicu da ne gubim vreme. Imam puno toga obaviti kući. Umesto da radim što sam naumila, ja provodim vreme na telefonu jer me svaki čas zivka da pita nešto, npr gde se nešto nalazi, šta je ono još trebalo da kupi i tako razna pitanja 🥴
Kako bi se osvetila bivšem dečku koji me ostavio i ponizio, ušla sam u vezu s njegovim radnim kolegom, kako vrjeme prolazi sve više se zaljubljujem.
Imam osećaj da sam u emotivnoj vezi sa kolegom. Svaki dan se čujemo bar 3h. Izlazimo, pijemo, sve sem se*a. Ja imam 29, on 33.
Mrzim radnice u prodavnicama… imam utisak da su uvek nadrk*ne i da ne podnose nikog živog...
Osećam anksioznost kada treba da pričam telefonom sa nepoznatim ili manje bliskim osobama.
Plašim se da li će dečko da me ostavi. Nekoliko puta smo raskinuli i pomirimo se posle par meseci. Vidim da ne želi da me povredi i da će sve da uradi samo da se ne osećam nepoželjno kraj njega. Sada smo daleko jedno od drugog, ima stan blizu mene ali ne moze ovde da bude već je kod sestre daleko odavde. Sada se nismo videli već tri nedelje i imam loš osećaj. Rekla sam mu da se promenio u poslednje vreme i on je rekao da ne zna sta mu je i da mu nedostajem. Kako da promenim taj moj loš osećaj, jer ženski osećaji obično nikad ne varaju.