Mislila sam da imam 10 godina skladnog braka iza sebe, ali ispostavilo se da nemam. Muž je uvek bio pun ljubavi i pažnje, uvek mi je kupovao poklone, ljubio, grlio, vodio na večere stvarno sam uvek bila srećna i mislila da me najviše na svetu voli. Onda sam videla poruke u njegovom telefonu od njegove bivše. Nije bila u pitanju prevara, ona mu se javila i rekla da je došla u Srbiju i da želi da se vide, on je odbio i rekao da ima ženu i decu, ali da će mu ona biti uvek najveća ljubav u životu i da nikada neće prestati da misli na nju, da ne može nikada da je vidi više i bude sa njom, ali da će mu biti u srcu. Rekao joj je i da voli mene, ali da to nije to što je imao sa njom i da iz poštovanja prema našoj porodici neće joj se nikad vratiti. To je bila zadnja poruka, a onda je blokirana. Ne mogu da verujem da nisam ja ta koja je u muževljevom srcu, nego sam eto tek tako neka uteha. Znam da je srećan sa mnom, ali nije to to što je mogao da ima sa njom. On je meni sve, a ja sam mu eto okej, ali nisam ona prava.
Poklanjam cvijeće i poklone svojim prijateljicama već godinama. Željela sam da znaju da su to samo sitnice i da pronađu nekoga ko će to za njih da radi. Obe su našle savršene partnere koje ih tretiraju savršeno kao i one njih.
Čim muškarac postavlja svaki dan svoje fotografije na društvene mreže, tu nešto smrdii…
Moja naj drugarica se zaljubila u neko debelo prase koje živi 300 kilometara od nje, znači debil teški i ne znam kako da je sklonim od tog bureta!
Treba mi savjet. Imam dvije najbolje drugarice. Družimo se još iz osnovne škole. Ove godine smo zajedno išle na sezonu da radimo. Sve je bilo top, družile smo se, zajedno na posao išle, izlazile. Bile smo tu jedna za drugu uvijek. Krajem sezone sam se vratila kući a one su ostale u tom gradu da rade. Komunikacija među nama je prestala, ne znam zašto. Boli me to što tako lako prelaze preko našeg prijateljstva. Mislim da im je svejedno. Ne javljaju se, ne pišu mi, ne zovu me. Uvijek sam ja ta koja se prva javi. Daleko su od mene, u drugom gradu. Ništa mi ne pričaju, ne znam šta se dešava u njihovom životu. Objavljuju story-e, izlaze, zabavljaju se, što znači da imaju vremena. Ne mogu mi reći da su prezauzete poslom i obavezama, vidim da nisu. Ne znam zašto ovo rade. Muči me jedno pitanje a to je, da li smo se kroz osnovnu i srednju školu družile samo zato što smo bile "primorane" da budemo jedna s drugom, u smislu sa smo išle u školu i bile sve vrijeme zajedno, jer smo morale tu da budemo.
Nemam nameru da forsiram svoje dete od 5 godina da voli, da se javlja na video poziv i igra sa rodbinom moga muža (njegovim roditeljima i sestrom) koji nisu u stanju da ga pozovu, da dođu u posetu i provedu par dana sa njim kako bi izgradili odnos. Za 5 godina mi smo ti koji su išli kod njih, i svaki godišnji podredili građenju odnosa... Zaova za 5 godina nijednom nije pozvala pozvala da pita kako nam je dete, a kamoli došla u posetu. Svekar i svekrva nam se mešaju u brak, iako žive 300km od nas. Naprasno su rešili da prekinu odnos sa nama na 5 meseci i sad kad su se predosmislili očekuju da nastavimo odnos kao da nista nije bilo. Ćutala sam i trpela i neću više. To što ste blizak rod ne podrazumeva detetovu privrženost. Odnos i ljubav se grade, a ne zaslužuju se na osnovu rodbinskih odnosa.....
Moram negde ovo da priznam, a ne smem nikome da kažem. Imala sam telefonski s*x sa oženjenim kolegom i sada ne znam kako da se ponašam. Osuđujem samu sebe, ne znam ni kako se desilo. Na bolovanju sam od tada, ali ne mogu još dugo. On se ponaša kao da je to normalno ili kao da se ništa nije desilo. Osudite me, osuđujem i ja samu sebe, ali dajte i neki savet ili utehu.
Pre braka bili smo 2 godine u srećnoj vezi, godinu dana posle venčanja otkrivaju mi rak, kreće i kovid ludilo u to vreme. Izdržim sve, radim puno radno vreme, završi se kovid, i umesto da se život nastavi, rak mi se vratio. Umesto punog radnog vremena, na poslu su mi odobrili da dolazim 4 dana nedeljno, posle tri meseca uzimam i godišnji jer se osećam preslabo da vozim do posla. Kako mi se stanje pogoršava, tražim im još jednu nedelju bolovanja. Imaju razumevanja, reči podrške. Muž ? Muž je postao crni đavo, dok ovo pišem zaključala sam se u kupatilo i pustila vodu da misli da se tuširam. Čujem ga kako viče i psuje što ne radim a on upravo kreće na posao. Nijedna ljudska reč utehe i podrške, samo mržnja i uvrede. Razlog iskaljivanja besa je taj što mu se mama od 80 godina odlučila za njegovu sestru da joj prepiše stan, a da je ona neguje do smrti jer je žena videla da joj ja ne mogu pomoći i prešla je kod ćerke. Zato krivi mene zbog gubitka nasledstva, ni gram ljudskosti.
Dopisivala sam se sa jednim momkom i jednom smo se vidjeli slučajno. Prilikom dopisivanja sasvim normalna konverzacija, djelovao je okej. Onda je počeo da mi daje komplimente, kako sam prelijepa, prirodno lijepa, zgodna a pored svega toga oduševljen je ponašanjem uživo. Kako sam nenapadna, ne ističem se ni uživo a ni preko instagrama, kako nisam kao i ostale željna pažnje niti mi je stalo do toga niti glumim nešto kao ostale. Onda je počeo da govori kako mu ne trebaju takve u životu, izvještačene, željne pažnje, bučne, kojima se svijet vrti oko instagrama. Kako mu ne treba neka što sve pokazuje na izvolite, i kako mu je to odbojno i ne želi takvu za sebe, a ja sam tip djevojke koji on voli i privlači. Iste sekunde mi je to postalo jako sumnjivo i odem odmah da vidim šta prati i pogodite šta. Sve te što proziva i što se grozi on prati, 98% žena ima na profilu upravo takve, i starije i mlađe. Nisam mogla trpiti licemerje i odmah sam ga suočila sa time. Rekao je da to radi da ubije dosadu.
Kolegica s posla me pitala jel se brijem dolje. Muško sam pa je stvar još neugodnija. Kako ljudi mogu bit tako nepristojni i direktni. Pitala me je i kolika mi je plaća, al to mogu prožvakat.