Ostala sam bez oca u ranim 20im, tada su ostali neki dugovi koji su sa kamatama postali nemogući za plaćanje i ja sam rešila da dođem preko. Uspela, rešila i napravila normalan život. Za svo to vreme moja majka je na Bensedinima i negativna, nikakav pozitivan stav od nje iako smo rešiili taj problem. Najgori deo je što kad dođe kod mene to se grabi po prodavnicama, kao da će nenormalno kupovinom sebe usrećiti a nije, istovremeno ne shvata da ne uživa u vremenu koje imamo zajedno već ga uništava.
Neko bi dao sve na svetu da vidi dete samo, a ja sam osuđena da moram biti samo bankomat.
Stanje u zdravstvu nam je užasno zbog manjka zdravstvenih radnika, resursa, neorganizovanosti... Medicinska sam sestra pa sve to znam iz prve ruke jer radim u bolnici. Žao mi je pacijenata jer ne možemo da im se skroz posvetimo jer nas radi samo 2 u smeni na preko 20 pacijenata. Obično teži pacijenti imaju dekubituse (rane od lezanja), jer ne možemo nas 2 žene da prevrnemo nekog od preko 120kg, nemamo ni čime da ga podbočimo nemamo jastuka jorgana dovoljno i kad ga okrenemo na stranu samo sklizne nazad. Nemamo dovoljno zavoja i gaza pa uvek nekako štedimo. Nemamo nekad ni rukavica pa kupujemo i nosimo. Samo po 2 u smeni radi nema dovoljno radnika. Doktori mladi nikad gori, gledaju nas kao robove, a ne kolege, izivljavaju se i imaju nerealne prohteve kao da živimo u Nemačkoj, a ne u Srbiji. Trudim se da sam uvek nasmejana pred pacijentima, a uvek sam ljubazna to je obavezno. Samo budem toliko iscrpljena kad dođem kući da nemam snage ni za šta ni za sopstveno dete. Volela bih kad bih mogla naći lakši posao.
Sa svojih osamnaest godina pobjegao sam od destruktivne obitelji i otišao kod tete u Australiju. Ondje sam radio duple smjene, a vikendom prao aute. Nakon godina mukotrpnog rada i uz tetinu pomoć uspio sam uštedjeti 180 000 eura. Još tri mjeseca dijele me od sedam godina radnog staža ovdje. Moj cilj oduvijek je bio vratiti se i kupiti malo imanje blizu rodnog grada, ali sada me ta pomisao sve više opterećuje jer me strah susreta s roditeljima i ostatkom disfunkcionalne obitelji. Zbog toga se dvoumim između ostanka i povratka.
Imala sam 15 godina kad sam izlazila sa jednim momkom i jedno veče smo se zezali ako padne kiša biće se*a ako ne ništa onda, i iste sekunde je počela kisa😅 ali naravno ništa nije bilo samo smo se dobro smijali, i par dana poslije smo se prestali viđati i tek nakon par godina mi je rekao da on u tom momentu nije bio za vezu a mene nije htio iskoristiti...ja danas 12 godina kasnije i u propalom braku najviše žalim za to veče što nismo ništa imali taj momak i ja, osjećam da je to moglo ipak promijeniti sve...volim te i zauvijek ću pamtiti naše šetnje pored Vrbasa💔
Rodila sam dvoje dece nakon godina i godina pokušavanja. Imam najdivniju porodica na svetu, divnog supruga i dvoje zdrave dece. Sami smo, bez igde ikoga, a u stvari imamo najbliže koji ne žele nista oko nas. Duša me boli jer moja deca gledaju najbliže samo kada ih mi vodimo. Niko nema vremena, odjednom. Najteže mi pada saznanje da sam dušu i telo dala za decu svojih najbližih, davala se celom svojom dušom, sada moju decu nema ko da pomazi, svi nešto "rade, žure". Ti isti kojima sam se davala, danima decu čuvala, volela ih najviše i pružala im neopisivu ljubav kažu kako oni nikada nikome nisu ostavljali decu. Svi oni su imali svakoga uz sebe, ne samo mene, da se razumemo, ali znajući koliko sam im pružala sada me uhvati takva tuga. Duša mi se kida na komade i kao da ulazim u depresiju jer mi je žao moje dece koja pored jako puno najbližih i suprugovih i mojih rastu sami. Patim i srce me boli zbog nepravde.
Nemam baš sreće kada je u pitanju ljubav... zatvorenost, tuga, otuđenost, teški događaji kroz život su me pretvorili u to što sam danas.. hladna djevojka opasnog izgleda kojoj je samo posao na pameti. Samo mi se jedanput dogodilo da mi je neko dodirnuo dušu i da sam osjećala da smo se povezali, ali nije zainteresovan dovoljno jer sam mlađa od njega. Sve u svemu samoća me ubi, trudim se, razgovaram sa onima koji mi se obrate, ali prosto ne nailazim na razumjevanje niti na nešto normalno. Evo zadnji pokušaj povezivanja sa naizgled obrazovanim i produhovljenim momkom koji me na kraju pitao da li gledam pornografiju, i to na jako ružan način, sugerišući da mi je neugodno da priznam pa ga napadam zbog toga. Završilo je mojim stjeravanjem njega u lijepu materinu, ali me i potreslo.. hoću li ikada pronaći razumnog i normalnog momka nije mi jasno...
Moja bivša nakon 3 godine prekida ima dozvolu za moj račun u banci :D (mada dobro je dok ne podiže ništa) :D
Idem na fakultet, a 21. rođendan je tu iza ugla. Uvijek sam zamišljala da će ovaj period donijeti neku promjenu, ali osjećam se kao da se to nikada neće dogoditi. Nikad nisam imala dečka i sve više mi se čini da sam nevidljiva. Ponekad imam osjećaj da kasnim za svojim vršnjacima, dok svi oko mene grade veze i planiraju zajedničke budućnosti, ja sjedim sa strane. Kao jedinica, navikla sam na samoću. Dugo mi je to bilo utočište, prostor u kojem sam mogla biti svoja, bez ikakvih očekivanja. No, u zadnje vrijeme to utočište postalo je kavez. Iako sam svjesna da imam ljude oko sebe, osjećam se usamljeno. Taj osjećaj ne nestaje i sve više me plaši pomisao da ću zauvijek biti sama.
Ne mogu dugo da budem ljut na devojku. Možda će neko reći da sam papučar, ali koliko god da me iznervira, kada okrenem glavu, ona krene kao mala devojčica da se penje po meni, da se glupira i da me spopada. Prosto ne mogu dugo da izdržim da je ne izljubim i izgnjavim.