Po prvi put sam upoznao finu, normalnu, dobru, staloženu devojku u svojih 30+ godina, totalno suprotnu od svake sa kojom sam bio, zapravo ono što sam i tražio. Ja sam inače zatvoreniji, ne pokazujem previše emocije, delujem ozbiljno (ljudima koji me ne znaju i nisu mi previše bliski) i navikao sam da bivše devojke uvek gotovo budu otvorenije, emotivnije, pričljivije, itd. Stvar je što su iste bile i opičene i toksične, shvatio sam da to više ne želim.. međutim ova sad je pasivnija čak i od mene, jako rezervisana, uvek moram biti inicijator svega, deluje previše stidljivo, mi se posle nekoliko meseci poznanstva i dalje poljubimo na blic kao da smo deca, o nečemu više da ne govorimo. Komunikacija se više zasniva na porukama jer nismo u mogućnosti da se viđamo svakodnevno, pričamo samo o svakodnevnim stvarima, nema otvorenosti, komunikacije o svemu i svačemu što mi je bitno i na šta sam navikao. Sviđa mi se njena dobrota, kao i izgled, ali sve ostalo ide jako traljavo. Dati šansu?
Voljela bih čuti od vas kako se nositi i pomiriti s alopecijom. Nakon doživljenog velikog stresa prilikom poroda i odvojenosti od beba blizanki dva mjeseca, stres je odradio svoje i za sada 60% glave je ostalo bez kose i širi se dalje bez obzira na lječenje. Kosa će narasti. No šteta je trenutno napravljenja. Pogledi znatiželjnih ljudi i svakodnevna pitanja.. Trenutno smo u fazi kada sam uz veliku podršku i utjehu svog muža odlučila da je vrijeme da obrijem glavu, zbog toga što kose nalazimo posvuda, po bebicama, zaveze im se oko prstića te stalno moramo provjeravati sve prstiće, u hrani, u svemu.. molim vas savjet kako da se ja nosim s time. Cijeli život njegujem dugu bujnu kosu i sada se trebam suočiti s ovim problemom. Voljela bih dobiti koju riječ utjehe ili možda iskustvo nekoga tko je prošao nešto takvo.. i možda kako izgleda svakodnevno nošenje perike.. 😔
Toliko mi je muka od ovog blek frajdeja, kojim nas sve prodavnice bombarduju, da mi dođe da se odjavim sa SVIH mejling listi na kojima sam već godinama. Taj izmišljeni američki praznik konzumerizma nema nikakvo uporište u našoj kulturi, niti prodavci zaista daju neke popuste, ali to ih nimalo ne sprečava da nas bukvalno bombarduju reklamama. Što su reklame agresivnije, to kod mene manji efekat.
Znaš, ja nemam problem da pokažem emociju, ali imam petlju i ponos. Nisam jedan od onih koji jure za nekim bez dostojanstva. Kad volim, volim iskreno, kad se trudim, dajem sve od sebe ali isto to očekujem zauzvrat.
Neću da se poredim ni sa kim, pogotovo ne s nekim ko ti je nekad bio blizak. Nisam on, i nikad neću biti.
Ako sam na sve ili ništa s tobom, to je zato što verujem u nas, ali neću da igram igre ni da dokazujem svoju vrednost onome ko je ne vidi.
Znam ko sam i šta nudim. Ako ti to ne znači u redu. Ali nemoj nikad pomisliti da nisam imao petlju da stanem iza onoga što osećam.
Naše druženje je započelo tako što su se naša djeca počela družiti u vrtiću. Malo pomalo i mi smo se porodično zbližili, dosta vremena provodili zajedno itd. Vidno je bilo da oni žive na visokoj nozi, oboje zaposleni, dok smo muž i ja radili online preko work up i nije da nismo imali para, ali standard, ništa pretjerano, dok su oni ispunjavali sve želje djetetu, mi samo nešto osnovno i sitno. Dijete im je bilo umaženo, s 9 godina njanjavo, na šta smo skretali pažnju, ali njima je to super. Situacija je eskalirala kad su oni bili navalentni da moje dijete ispunjava njihovom sve prohtjeve, da dolazi stalno kod njih kući, da ostaje do kasno itd. Na početku smo bili popustljivi, ali smo poslije uvidjeli da to ne vodi ničemu pa smo govorili da ne treba tako, da ima drugih obaveza kao što je trening, da naš hoće na karate, oni su rekli da mi ne damo da se djeca druže, da smo prestrogi i da se neće više družiti s nama. Boli spoznaja da su sve vrijeme ti ljudi samo gledali sebe i bili sebični.
Drug kaže što se ne javim, otkud to da ga se setim... Pa druže, javi se ako hoćeš, ja ne znam što još uvek ljudi gledaju ko se kome javio. Ionako se ja javljam uvek, pišem dok on jedva odg. (dve rečenice, nekad jednu), sav nezainteresovan, pasivno agresivan... Evo nismo se čuli godinu dana. Neću ni ja da se trudim.
Otkrio sam nedavno da ima neki novi fetiš i da se zove findom. Kao djevojka uzima novac od muškarca i on se loži na to da daje njoj zaradu. Mislim onda, pa i ja sam findom fetišar. Sve što zaradim podijelim i supruzi i djeci i roditeljima i dok platim ratu za stan i za auto, ostane mi taman da eto, imam šta da jedem i da sebi kupim nove gaće. :D
Nisam uopšte znala da je zaljubljen u nju i da radi sve da bude u vezi s njom. Mi smo se nekako evo da kažem, simpatisali nekih pola godine. Bilo je čak nekih izliva nježnosti i pažnje s njegove strane, dodira, poklončića. Hladno me je navukao, mislila sam da će upravo da klikne između nas. Ali, kliknuo je između njih. Ona mu je neka prijateljica od prije sa kojom djeli neka interesovanja. Mislim svima nam je blizu 40-ta, ali ja sam ga ipak zavoljela. Zašto mi je to uradio, igrao se s mamom iako zna da sam sada u krizi, u problemima, sranje na poslu.
Tek sad ne mogu da se sastavim. Samo ne trebaju mi sad komentari nezrela, glupa, dovoljno sam utučena.
Mislila sam da imam ljude na koje mogu da se oslonim. Da će, kad sam tužna i kad mi zatrebaju uvek biti tu. Ali kad je postalo teško, shvatila sam koliko ljudi zažmuri pred tuđom boli. Prestala sam da očekujem razumevanje i naučila da ćutim, da polako gradim sebe iz ruševina jer kada se sve sruši, najvažnije je da sam sebi ostaneš oslonac!
Šefica je dala otkaz, još par dana je tu, jedva čekam da ode, u celom kolektivu kad se nešto ne uradi, to jest ne stigne, ona meni prebacuje, kao da ostale kolege ne postoje, ja primam robu, odgovaram na meilove, radim sa kupcima, radim povrate, a ona se vadi na to da ima probleme sa leđima. I još će da me preskoče da munpinude da budem šef, ja to ni ne želim, već će devojka koja radi kraće od mene, da bude šef, a koja i baš ne zna posao, ali nema veze, ja ću ionako da dam uskoro otkaz.