Otkad sam se preselila i udala na drugi kontinent izgubila sam sve prijatelje. Iako sam se trudila i donosila poklone pri svakoj posjeti, zvala i organizovala druženja, plaćala svaki izlazak, oni su me pokušavali poniziti. Toliko zavisti, ljubomore, negative nisam nikad ranije osjetila. Nažalost, shvatila sam da moram dalje bez ljudi koje znam od srednje škole.
Idem na razgovor za posao idući tjedan. Nadam se da će me uzet. Jedva čekam da dam otkaz u sadašnjoj tvrtki i da im vidim face kad im kažem da odem. Eeee dosta je bilo izrabljivanja i izderavanja na mene i olajavanja. Dosta je bilo.
Gledam "Prijatelje" svaki dan. Znam napamet svaku scenu i reći ću da mi je omiljeni lik Ros.
Inteligentan je, osjećajan, ponekad previše ljubomoran, ali to je zbog njegove emotivnosti.
Zatim je tu Fibi. Uvijek iskrena i požrtvovana, zabavna, naročito volim njenu lucidnost.
Na trećem mjestu mi je Džoi. Drag, divan, apsolutno dušica u svakom smislu, prosto da se diviš njegovoj bezazlenosti.
Čendler mi je na četvrtom mjestu. Znam da mnogi ne dijele moje mišljenje i to je u redu, ali uprkos tome što je izuzetno duhovit i šarmantan, Čendler nema ono nešto što imaju Ros i Džoi. On je kralj sarkazma i neka to i ostane.
Na petom mjestu je Monika, njihova "majka", neko ko vodi računa da jedu kvalitetnu hranu i da im je čistoća na nivou. Volim njenu opsesije, iako mi ponekad idu na živce.
I za kraj sam ostavila Rejčel, mnogima omiljeni lik u ovom sitkomu. Za sve vas koji tvrdite da je Ros toksičan, molim vas pogledajte seriju više od pet puta da bi ste shvatili da su oni jaako slični.
Posle veoma napornog razvoda odlučim da se sa detetom vratim kod babe. Pre svega da zna da nije sama i da ima ko da joj pomogne a i da uštedim jer ne moram da plaćam kiriju. Posvetila sam se maximalno detetu, sebi i poslu. Ljubav sam otpisala jer zaista nisam imala ni volju ni želju. Posle godinu dana sretnem svoju prvu ljubav iz srednje. Nismo se ni videli ni čuli uopšte. Prosto nisam mogla da verujem. Nastavili smo da se viđamo i ponovo da se upoznajemo. Ne žurim u vezu, jednostavno mi za sad odgovara. I dalje ne mogu da verujem da se ovo dešava i koliko smo slične živote ustvari imali.
Ako se probudim ujutru pa polupospan nastavim da spavam još malo, u tom "malo" imam košmare. Uvek je tako. Možda se ne sećam šta sam sanjao preko noći ali ujutru kad produžim da odspavam još malo uvek bude neki ružan san. I svestan sam da je san, polu budan sam, ali me mrzi da se probudim.
Sestra od tetke se danas venčala, tako da sam ostala jedina u familiji i sa mamine i sa tatine strane koja nema dečka... Ne marim to što znam da me rodbina žali, ali pogađa me to što me majka žali.. Danas je tetka poslala slike sa venčanja, a majka dok je gledala slike okrenula se prema meni i onako da se baš vidi da me žali rekla 'eto i ova sestra ti se udala i to baš mlada, a ti si baš popustila'.. Nikada ne bih obraćala pažnju kad bih primetila da me neko žali ili kad mi govori kako mi je vreme za udaju, ali danas me je majka baš pogodila.. Zar sam manje vredna jer eto nemam (bogatog) dečka?
Djevojka u koju sam dugo bio zaljubljen, a bili smo samo prijatelji, je prekinula svaki kontakt sa mnom nakon što sam našao curu... Ne znam kako da to protumačim...
Osecam se neverovatno samom čak i kada sam okružena ljudima. Imam divnog muža, prijateljice, dobar posao, nemam na čemu da budem nezahvalna. Ali opet, kada ostanem sama sa svojim mislima, osećam se napušteno kao kada sam bila dete i svima bila poslednja rupa na svirali. Ne znam zašto, niti kako da prestanem da se u mislima vraćam u detinjstvo u kome sam bila toliko nesrećna.