Jedan dečko je totalno odlepio za mnom. Ponaša se kao dete. Vidi se da je zaljubljen. Problem je što smo u dve države i što je on živeo u državi u kojoj ja sada živim. Ja sam se snašla i zadovoljna sam, a on kaže da bi samo zbog mene došao i da mu se tu inače ne svidja. I pored toga stalno požuruje da što pre živimo zajedno. Vidim da ne glumi emocije stvarno je zaljubljen i sve će uraditi za mene, ali opet razmišljam ako dođe samo zbog mene ovde imam osećaj da će mi to kad tad nabijati na nos, a ja opet ne želim nazad makar ne u narednih par godina dok ne ostvarim šta hoću. Kad sam mu predložila da se vidjamo godinu dana ovako na daljinu vidim da nije bio oduševljen. Baš dosta brza i to mi se ne sviđa, a njegov odgovor je taj što smo oboje stariji i u našim godinama već jasno trebamo znati sve. Oboje imamo 30+. Ne podnosim pritisak tako da ne znam kako će ispasti. Savet?
Boli me što je odustao od nas. Ja sam bila spremna na kompromis, iako sam bila povređena. On je znao gde je pogrešio, i sam rekao da je ispao kreten, ali nije želeo da se potrudi da to ispravi. Valjda mu je bilo najlakše da ode i kaže da nismo kompatibilni, a ja sam se nedeljama sastavljala. Juče sam ga slučajno srela i opet je zabolelo. Samo želim da to prestane...
Idem u teretanu već duže vreme i stvarno mi se smučilo kad vidim devojke koje dođu gole i samo gledaju da se naguze svakom došao sam da treniram a ne da gledam ljude po teretani čak šta više niko ih ni ne gleda nego budu u fazonu vidi koja ku**a.
Bio sam jako dugo sa devojkom koja mi je bila sve, za kratko vreme se razbolela i umrla od one vražje najgore bolesti, na samrti jedino zadnje šta je izgovorila bilo je moje ime. Odao sam se svim mogućim porocima, devastiran sam bio svaku noć od alkohola, nisam više onaj čovek, iz dana u dan deo po deo mene umire, kako bi rekao to živim ali sam umro.
Do skoro sam bila u vezi sa momkom koji me je tretirao kao princezu. Naravno, postojalo je uzajamno poštovanje i nakon veze sa njim, koja se nažalost završila sam naučila koliko moram da cenim sebe i ne dozvoljam više da mi u život uđe muškarac koji neće ulagati svoj maksimum u vezi. Pre ovog momka uopšte nisam cenila sebe, dozvoljavala sam da me muškarac bez ikakvog poštovanja prema meni vrti oko malog prsta. Sada sam naučila šta znači imati dostojanstva.
Viđam bivšeg povremeno na poslu. Ponaša se kao da ne postojim. A raskinuli smo najnormalnije, bez ikakve drame, bez grubih reči. Žao mi je što nismo mogli ostati prijatelji. Fali mi ponekad njegov humor i kad me nasmeje.
Dobro mi je jednom susjeda rekla da bih ja trebala kod psihologa da ustanovi zbog čega imam toliko nisko samopoštovanje da sam radi tog spremna na svašta i nikad se ne znam obraniti. Kao npr kad sam si skoro sj***la život tako što sam htjela dat otkaz radi jednog čovjeka kojeg uopće nisam ni zanimala a i da jesam, šutnuo bi me vrlo skoro jer je on takav. Ne može nit par dana bit s jednom, evo ti već druga...
Upoznao sam djevojku, više od 2 godine sam je čekao, i sad sam je napokon vidio, upoznao, i sad smo skupa i presretan sam, ali.. nemogu se riješit tog nekog straha koji vučem iz prošlosti, da ću opet biti izdan, prevaren i ostavljen, jer to mi se desilo jednom u bilo je užasno, dugo sam se oporavljao od toga. Razum mi govori, i imam sve dokaze moguće da me ona voli, i da joj je stalo, ali taj strah i anksioznost me ubijaju, i neznam što da radim ne želim je povrijediti jer zaslužila je sve najbolje, najdivnija je osoba koju sam upoznao i mogu da zamislim budućnost sa njom.. samo da se otarasim tog glupog straha nekako..
Htela sam da pitam jel još neko prošao isto kao i ja, da bukvalno ima oca kao da ga nema (i iskreno drago mi je kada vidim devojčice ili devojke kako kače sliku oca, a pogotovo sad onaj tik tok trend "na 100 fakulteta slao me je tata" ali mi isto tako i krivo jer ja to ne mogu niti ću ikad moći)... Krivo mi je što je takav čovek, namrgođen ceo život, nezadovoljan samim sobom kompleksaš, krivo mu što drugi uspevaju u životu i što imaju više od njega i sad želi sve svoje nedostatke da ispolji na nama deci (imam i brata), želi da je sve po njegovom i tu se često posvađamo jer sam prestala više da radim po njegovom i furam neki svoj fazon (ima mnogo primera, dobila sam 8 na ispitu sva srećna sam došla kući na šta je on meni rekao 8?? Obrukala si se.., onda kad sam bila srednja škola podrazumevalo se da dobijam 4 i 5 a kad dobijem manje odma kreće smaranje, dok za brata ništa...) Sve se to nešto podrazumevalo najbolje da umem i ne znam šta da radim više dođe mi da se obesim, ali bukvalno.
Imam jednu licemjernu prijateljicu, čak mi je i smiješno njeno ponašanje nekad. Jedan primjer toga je kako je ona uvijek govorila da voli starije dečke i čudila se meni što volim mlade, a sad kad je ona našla mlađeg, a ja starijeg, govori mi da taj sigurno nije normalan ako je single s 31 godinom.