Prije jedno 6 godina sam anonimno preko Facebooka (imala sam 20 godina) uputila pitanje u jednoj grupi namijenjenoj takvi temama - trebam li otići u inostranstvo ili ostati i završiti fakultet. Mnogi su mi pisali da ostanem i završim pa onda da idem, hvala im puno jer sam ih poslušala i zaista sam profitirala!!!
Kad sam njega upoznala dugo nisam mogla da se naspavam. Iz nepoznatog razloga sam se budila ranije, bila umorna, ali opet raspoložena i puna energije. Kasnije sam shvatila da je taj razlog zaljubljenost. Da, prvi put mi se to desilo tek sa 25. To mi je bio prvi dečko i volela bih da je ostao u tako lepom sećanju.
Devojka me je ostavila nakon što je saznala da sam lečeni narkoman. Zabavljali smo se oko pola godine, te nisam ni planirao odmah da joj kažem. Ispao sam po njoj gnusni lažljivac, prevarant i ostavljen sam uz najgnusnije uvrede. Ja jesam grešio, ali smatram da zaslužujem šansu. I ne želim da je kvarim tako što ću odmah reći da sam grešio tu i tu. Čist sam odavno, završio školu, radim, ne vidim sa starim društvom. Ništa me ne vezuje za taj život.
Pratim redovno na ig i svim ostalim društvenim mrežama šta moj dečko lajkuje, od stranica i njihovih objava, do drugih ljudi, u postojećim pratiocima i da li ima nekog novog. Smatram kad je već javno dostupno da treba da budem upućena u taj deo digitalnog ponašanja partnera. Jedino me smara što to radim svaki dan, iscrpljujuće je.
Ne znam kako ovo da sročim. Volim dečka ali on mene previše voli. Zasipa porukama, ljubomoriše i ako se nekad ne vidimo onda je drama. Kada smo više dana zajedno posesivan je u toj meri da mu smeta kada gledam film a ne dajem mu pažnju. Čim vidi da mi je nešto drugo interesantno prekida tu radnju. Ima toliko stvari koje mi se sviđaju ali ovo mi smeta.
Poreklom sam iz Srbije ali živim u Nemačkoj. Surpuga je Nemica i rešili smo da se preselimo u Švajcarsku. Njoj je lako - posao, stan i to je to. Meni je neophodna boravišna/radna dozvola i stotinu drugih čuda. Nije sve ispalo kako smo zamislili i ona je već otišla a ja u Nemačkoj čekam. Ona tamo sama a ja ovamo sam a koliko će trajati niko ne zna. Tri meseca je već prošlo.
Ne sećam se da mi je iakada bilo ovako teško. Taj jedan papir koji pravi toliku razliku!
Ništa mi nema gore od velikih noktiju na nogama kod žena, pa makar bili urađeni. Sve što prelazi jagodicu je fuj, sa takvom ne bi bio za sto života zato što mi je to jedna od najgadnijih stvari koja postoji. Zamisli, legnemo, ona me izgrebe tim kandžama po nogama. Fuj. Zamislite samo koliko to smrdi i koliko se tu nakuplja bakterija i prljavštine od znoja.
Ljudi su me stalno pitali zašto tako brzo prekidam ugovore, zašto mjenjam poslodavce itd. Inače sam završio faks i ne mogu pronaći posao u struci i uglavnom radim u ugostieljstvu po kuhinjama. Sad kad sam odlučio ostat u jednoj firmi jer mi je više dosta traženja posla u struci i lažne nade, ispituju kad mi je kraj ovog ugovora, šta ću poslije, oću nastavit tu radit, pa kad kažem da hoću, čude se, prave tužne grimase, a kad bih i tu prekinuo ugovor gledali bi sta sam roditeljima na grbači itd. Teško li je s ljudima.
Ostala sam bez oca u ranim 20im, tada su ostali neki dugovi koji su sa kamatama postali nemogući za plaćanje i ja sam rešila da dođem preko. Uspela, rešila i napravila normalan život. Za svo to vreme moja majka je na Bensedinima i negativna, nikakav pozitivan stav od nje iako smo rešiili taj problem. Najgori deo je što kad dođe kod mene to se grabi po prodavnicama, kao da će nenormalno kupovinom sebe usrećiti a nije, istovremeno ne shvata da ne uživa u vremenu koje imamo zajedno već ga uništava.
Neko bi dao sve na svetu da vidi dete samo, a ja sam osuđena da moram biti samo bankomat.
Stanje u zdravstvu nam je užasno zbog manjka zdravstvenih radnika, resursa, neorganizovanosti... Medicinska sam sestra pa sve to znam iz prve ruke jer radim u bolnici. Žao mi je pacijenata jer ne možemo da im se skroz posvetimo jer nas radi samo 2 u smeni na preko 20 pacijenata. Obično teži pacijenti imaju dekubituse (rane od lezanja), jer ne možemo nas 2 žene da prevrnemo nekog od preko 120kg, nemamo ni čime da ga podbočimo nemamo jastuka jorgana dovoljno i kad ga okrenemo na stranu samo sklizne nazad. Nemamo dovoljno zavoja i gaza pa uvek nekako štedimo. Nemamo nekad ni rukavica pa kupujemo i nosimo. Samo po 2 u smeni radi nema dovoljno radnika. Doktori mladi nikad gori, gledaju nas kao robove, a ne kolege, izivljavaju se i imaju nerealne prohteve kao da živimo u Nemačkoj, a ne u Srbiji. Trudim se da sam uvek nasmejana pred pacijentima, a uvek sam ljubazna to je obavezno. Samo budem toliko iscrpljena kad dođem kući da nemam snage ni za šta ni za sopstveno dete. Volela bih kad bih mogla naći lakši posao.