Kažu mi da sam sretna jer imam najbolji karcinom od karcinoma!!!
Kad sam pitala doktora jel i to zloćudna tvorevina on mi je onako ležerno rekao, pa da!
KARCINOM JE KARCINOM, bio najbolji ili najgori, ne želim ga nikome! …
Najviše me nerviraju ljudi koji se prave pametni na poslu, nešto zapitkuju, nešto kofol istražuju, ostaju duže da bi to nešto kao istražili, samo da pokažu da rade. A čim ih pitaš nešto vezano za to što su poslali, 100 chatgptijeva ne može razjasnit šta pišu kao odgovor. Nije problem, treba napredovat, ali ne može prije zore svanut. Obično nakon par mjeseci ti ljudi dožive burn out, postanu nezadovoljni, ne mogu da vjeruju da nisu napredovali i to što sad imaju 100 stvari za uradit, a išta plata ili neki bijedni bonus. Ne treba se ni previše trudit na početku, polako, doći će…
Ne podnosim prstenje na ruci. Nikad nisam spavala sa prstenom ili bilo čime oko prstiju. To mi toliko smeta. Ne znam kako ću izdržati sutra u braku.
Pretužno mi je što ljudi ljude procenjuju na osnovu bankovnog računa.
Dečko s kojim sam skoro godinu dana me nije poveo na obiteljsko vjenčanje već ide solo, razlog je taj da je prerano da upoznam njegovu familiju. Ne znam što da mislim.
On je sve što sam ikada željela. S V E. Osim što kilažom premašuje ograničenje kućne vage. Razumijem emotivno stanje koje je dovelo do toga, ali u njegovom slučaju je otišlo zbilja predaleko. Istovremeno sam potpuno zaljubljena u tog čovjeka i strah me fizičkog kontakta jer ne znam možemo li funkcionirati na tom polju. Ja sam sportski tip i uvijek sam bila s fizički privlačnim dečkima. Povlačim se konstantno iz tog odnosa jer mu ne želim davati povoda niti ga na kraju povrijediti...a zapravo želim svo vrijeme koje imam provoditi s njim. Ne možemo biti prijatelji jer mi je jasno da on želi više.
Želim da postanem profesionalni bokser ali moji su protiv toga, razumijem ih ali mi je krivo što mi nevjeruju da bi uspio, nisam završio školu jer su me obarali i nemam više pravo da ponavljam (i nebi) jbg. Austrijski sistem, idem na zanat ali ne planiram da radim 40 godina za pišljivih 5 sedmica odmora u godini, svi ti govore postani ono što želiš ali ti posle nedaju ili je “nemoguće”.
S vremenom sam shvatila da je najbitnije da je dečko pouzdan, siguran, stabilan i ljubazan, dobrog srca, sve drugo je sporedno. Šteta što je prekasno i svi takvi su davno zauzeti.
Uvek sam bila mršava i zgodna, ali sam se od psihičkih boli jako ugojila. Imam 10 kila viška trenutno i plače mi se.. Ne mogu da verujem da sam sebi dozvolila da mi hrana bude uteha i da sebe ovako uništim… Čini mi se što god da radim da mi nema pomoći i samopouzdanje mi je nestalo. Znam da nije sve u izgledu, ali kad navikneš ti i svi oko tebe da uvek izgledaš top - sve posle toga je jadno i bedno..
Imam 24 godine. Ne daj boze da se onako bezveze nasmijem doma pred svojima kad izleti nešto smiješno na tv-u ili mobu, moji odmah kreću s komentarima kako sam neozbiljna ili da me hvata "drugi pubertet". Moji su oduvijek bili zatvoreni po pitanju izražavanja osjećaja, i sada shvaćam da imam isti problem. Nikada nisam ostvarila duboku i značajnu vezu s nekime, ne zbog toga što nisam osjećala emocije poput zaljubljenosti, nego ih ne mogu priznati drugoj osobi, u najmanju ruku kao da me sram tih osjećaja i ne želim ih izreći naglas, osjećam se zarobljeno u vlastitoj koži. Nedavno mi je psiholog dijagnosticirao anksiozno-depresivni poremećaj. Na sve to, užasan sam perfeksionist prema samoj sebi, a isto očekujem i od drugih. Sve me to ždere iznutra, a ne znam kako si pomoći, kako izaći iz tog začaranog kruga jer se više ni ne sjećam vremena kada se nisam ovako osjećala. Samo znam da sam vječno nesretna i da želim van!