Komšija me stalno moli da mu nađem posao u Nemačkoj, građevinac je, radio je u Rusiji i Hrvatskoj. Ja mu nađem kod nekog mog poslovnog partnera, on odradi par meseci, uzme novac i ode kući na odmor i ne vrati se više. Još me dole opanjkava kako sam mu smestio da radi za satnicu ispod nemačkog minimalca i kod gazde koji te non-stop juri i nikad nije zadovoljan učinkom. Sa druge strane, moj poslovni partner me je pitao da li imam još ljudi kao što je on. Nije mi ništa jasno.
Ne podnosim pijane ljude koji ne znaju šta rade i prave gluposti.
Psihoterapeut mi je rekao da pišem o osećanjima, nešto ću napisati i ovde... Dvadeset je dana kako mi je suprug preminuo, meni je sve teže, guši me kad se setim svih lepih trenutaka, zar je moguće da je ovo istina, da je tako brzo otišao, da ga više neću zagrliti, boli ova praznina, najradije bih da sam i ja umrla, ali moram da nastavim zbog dece, ne znam kako.
Odlučila sam da drugarice ne zovem nigde, da vidim kad će one pozvati mene. Prošlo je 3 meseca, poziva nije bilo. Osećam se jako loše jer sad shvatam da nemam drugarice.
U saobraćaju se osećam najmirnije kada napada sneg. Ovi što inače voze sa pola mozga, ili su prosto bahati, se tada konačno maksimalno uključe u vožnju, a ovi što loše voze uglavnom odluče da uopšte ni ne sedaju za volan.
Poslao sam zahtjev za praćenje staroj vrlo dobroj prijateljici u ono vrijeme (nešto smo se sitno posvađali, bili klinci i ti fazoni) bila mi je k'o rođena sestra i zbog nekih gluposti i ne slaganja svako je otišao na svoju stranu. I ona prihvati moj zahtjev i uzvratu meni, ja joj napisao poruku, ona pogledala poruku posle par sati i ništa... Evo već koji dsan je prošao i nema odgovora. Ne razumijem, zbog čega me je onda i prihvatila na ig i još uzvratila follow?🤔🤔🤔 Ako neće da vratimo komunikaciju. Da napomenem: zaista smo bili k'o brat i sestra i redovno se družili oko 2,3 godine (možda i više, ne pamtim više dobro) i za tih par godina, nikada nismo se pogledali na neki drugi način pa da pomislite da smo zbog toga prekinuli kontakt. Krivo mi je malo... Sada kada sam stariji pa gledam na neke stvari malo drugačije... Baš mi fali... 😒😒😒 A da se izvinjavam - nema šanse. Nisu to bile nikakve uvrijede ni ništa. Smatram da smo oboje podjednako krivi. Niko ne treba tu da se izvini.
Svedok sam koliko ljudi iz mog okruženja mole za ljubav i opsesivno jure osobe koje im se sviđaju. Radije bih bila celi život sama nego da se toliko ponižavam. Isto tako sam i protivnik stalnog raskidanja i vraćanja u iste veze, i tako vrtenja u krug. Da valja, trajalo bi glatko i lepo. Ovako, ljudi iz navike pokušavaju na silu da produže nešto što ne valja, a sami postaju lošiji ljudi, to okolina primećuje.
Da nisam živela u studentskom domu, ne bih znala koliko su devojke aljkave i prljave, aljkavije od skoro svakog muškarca.
Da li je moguće da uvek jedno dete nema sreće, dok drugom sve ide od ruke? Ili je to samo u mojoj porodici slučaj?