Moja žena obožava da ide kod lekara, i ide za najmanju sitnicu, kad lekaru objašnjava šta joj je sva je ushićena i srećna. Posle kući stalno spominje svima kako treba da pije lekove. Stalno neko prenemaganje. A realno nije joj ništa.
Ne umem da raskinem. Prosto ne umem, prevelika sam kukavica. Radije bih da prođu meseci i godine pa da se momak ohladi ili da me prevari nego da ja tek tako raskinem kad osetim da mi veza ne prija. I ovako se osećam svaki put. Uvek stavljam tuđa osećanja pre svojih, uvek se plašim da ne povredim drugu stranu.
Srce me boli zbog prijateljstva koje je, nakon toliko godina, naprasno nestalo. Iz dana u dan smo se čuli i dopisivali, dijelili izlaske i nezaboravne trenutke. Nije bilo svađa, niti nesuglasica. A onda, odjednom, tišina. Da sam ti želio zlo, da sam te ogovarao ili klevetao iza leđa, razumio bih. Ali ja sam te štitio kao rođenog brata. Pokušao sam te kontaktirati, misleći da si možda pod stresom ili u nekoj nevolji. Poslao sam ti poruku, 'u šali' sam se sam nazvao šupkom i idiotom. Odgovorio si 'da', a ja sam tada mislio da je i s tvoje strane šala. Godina kasnije, uvjeren sam da nije. Jedino što mogu pretpostaviti jest da su ti drugi lagali o meni, i to debelo. Ipak, čini mi se da ja ispaštam zbog tvoje tvrdoglavosti. Umjesto da pitaš, da saznaš istinu.
Depresiju sam pretvorio u glad za uspehom. Osećam se nesposobnim za ljubav i veze, ali na svim drugim poljima cvetam. Fudbal je divan!
Koliko mi je drago kada na netu nađem nekog ko snima videe, a komentari svi pozitivni.
Nekad sam sama sebi neverovatna koliko nisam komunikativna.