Kako da se udamo ili oženimo, kad nemamo kuda da se nalazimo osim po hotelima i sobama!
Gen Z sam, fakultet nisam mogla da upišem, nije mi dozvoljeno. Nekako te natjerali na rad a kirija skupa za jednu osobu. Veze zahtijevaju intimu i vrijeme, kako to kad su konstantno roditelji kući? Uz to ne želim da se udam za prvog kojeg naiđem.
Kada sam bila mlađa bilo mi je žao što nisam jedinica i što sam sve morala da delim sa sestrom. Kako sma odrasla zahvalna sam Bogu i roditeljima na njoj jer mi je ona sve. Hvala ti sekana.
Osećam se kao izrod što sam jedina singl osoba u familiji. Sva ostala braća i sestre se venčali, imaju stabilne poslove, skućeni i planiraju decu. Mene kao da je neko zabo u pesak i ne mogu da se pomaknem. Već se pribojavam da nikada neće doći moj red.
Od završetka srednje škole 2020. pa do danas život mi se sveo samo na posao, sobu i teretanu. Nemam nikakvo društvo ni uspomena. Upropastio sam najbolje godine svoga života.
Imam muža, sve je divno.
Ali me slomilo na dijelove saznanje da jedan muškarac iz moje prošlosti više nije među živima.
Godinama nisam znala ništa o njemu, niti je postojala ikakva emocija.
Zato sebi ne mogu da objasnim zašto me to toliko potreslo.
Glumim hladnu, blokirala sam ga svuda.
A u stvari umirem za njim, pratim ga sa sestrinih profila.
Sedim kraj telefona, čekajući da se negde nekako javi.
Život počinje onda kada ti nečija istraumirana ćerka prestane kidati živce.