Nemam s kim da putujem. Svaki godišnji odmor koji do neba iščekujem na kraju bude bedan. Fizički se još malo i odmorin, ali psihički nikako. Onda se nakon godišnjeg sastanem u kancelariji sa koleginicama koje su sa mora išle na drugo more, odatle na planinu pa u banju. Ne preterujem, ceo godišnji su van našeg grada. Ne zavidim im, već mi krivo zbog sebe. Poslodavac očekuje iste radne rezultate, one preporođene, a ja svake godine sve psihički utučenija jer nisam smogla hrabrosti da otputujem negde sama. Sanjam more, a puna sam strahova da putujem sama.
Ljudi, bežite od narcisa bilo to muško ili žensko. Bežite. Čim primetite da vas iskorištavaju, nemaju empatiju, zahvalnost, smatraju da ste dužni da igrate oko njih, da ih služite a oni ništa ne uzvraćaju, nikad, bežite. Osmehom i manipulacijama vas navlače da radite njihove obaveze, stalno zahtevaju nešto a ako kažete ne, postaju agresivni. Kad uvidite i postavite granice, osetićete šta znači agresija, izvrtanje istine, kontrola, zlo. Samo da ne bude kasno, da ne uništite psihu. Ta njihova grandioznost prevazilazi sve granice zdravog razuma. Ovo vam govori osoba koja je sve ovo preživela, nimalo naivna stvar. Zlo su, zlo.
Putem fejsbuka niko mi se ne javi od prijatelja da idemo na kavu, otkako sam im se ja prestala prva javljat niko me se ni ne sjeti.
Recite mi da li još neko ima problem sa poziranjem i fotkanjem kod muškaraca? Hvata me ogroman krindž kad vidim muškarca sa uređenim profilom, iako mu je to, možda, u opisu posla. Osećam se jako loše zbog toga, ali ostavila bih i dečka zbog toga.
Postoji jedan momak u kog sam bila zaljubljena prije 10 godina, sa kojim nisam imala ništa više od poljupca na “blic”. Sjećam ga se svaki dan, i pitam se da li i on pomisli na mene. Nismo više u kontaktu, on ima djevojku i ja dečka. I on je bio zaljubljen u mene, ali pošto nismo iz istog grada (udaljeni smo) ja sam odlučila da to ne preraste u ozbiljniju vezu. Nikad se više nismo od tada vidjeli, ali ja poželim da ga vidim bar na kratko i da popijemo piće, kao drugari. :)
Želim da se prebacim na drugi fakultet jer me ovaj psihički uništava, ali me strah od mojih.
Odgovaram na poruke firmi na Facebook-u jer imamo online prodaju putem te platforme. Ljudi dragi, nemate pojma koliko je teško nekad se suzdržati i ostati profesionalan, ponekad mi se čini da se neki ljudi namjerno javljaju da nekom smetaju, ne mora svako ni kupiti nešto, ali toliko ljudi se javi i ispituje pitanja za koja je potrebno jako mnogo vremena da se odgovori, pritom u isto vrijeme radim u prodaji pa imam jako malo vremena, pitanja su npr: nabrojite mi sve proizvode koje imate na stanju. Također, ima ljudi koji misle da nam je sav posao da sjedimo i dopisujemo se isključivo s njima, nakon minute šalju "???????" i "haloooo, možel odgovor!?!?!?". Zbog ovakvih slučajeva sam iznimno zahvalna na ljudima koji su koncizni i odnose se s poštovanjem prema prodavaču, kao i mi prema njima.
Muško sam i pojede me blam kada u prevozu bude guzva i žensko bude pribijeno uz mene. Pogotovo kada je zadnjicom pribijena na moju zadnjicu ili prednji deo. Osećam se užasno neprijatno tad. Želim da se pomerim ali ponekad ne mogu od gužve.
Da li da upišem i studiram psihologiju ili psihijatriju? Psihijatrija je zanimljivija, plaćenija i teža a psihologija je lagana i isto zanimljiva, s tim da psihologiju mogu sledeće godine upisati a za psihijatriju moram prekvalifikaciju na medicinsku školu pa tek onda faks, upomoć.
Drugarica iz djetinjstva mi se udaje i pozvala me je na svadbu, ali iako sam pristala, što bliže dolazi vrijeme sve manje mi se ide. Momka nemam i nikada nisam imala iako mi je 25, i u zadnje vrijeme sve gore se osjećam i razmišljam da li je problem u meni. Moja generacija se već ženi i udaje a ja nikad nisam imala sreće u ljubavi, iako nisam ružna ni naporna, i mislim da me niko ne bi prihvatio jer imam i mane.