Sin mi je odrastao, završio školu, zaposlio se i jedva čekam da se odseli. Jedinac je, volim ga, ali hoću svoj život nazad.
Kada je bivša djevojka htjela da se pomiri sa mnom, rekao sam joj da se konačno pomiri s tim da je kraj, nađe sebi momka i da me zaboravi. Izgleda da je to shvatila bukvalno. Momka još nije našla jer znam da me još uvijek voli, ali je mene zaboravila. Nekoliko puta smo se sreli, i svaki put se ponašala kao da me nikad u životu nije vidjela.
Dobila sam otkaz na poslu jer sam se našalila sa šefom oko povišice.
Od kako smo muž i ja dobili dete i kupili stan non stop se svađamo. Njegova majka nam se meša u sve. O svemu ona odlučuje jer je njena majka dala veći deo novca za stan. Čak ima i ključ od "našeg'' stana. Ne znam kad smo prestali da se volimo. Bili smo mnogo srećniji dok smo živeli kao podstanari.
Najviše mi žao deteta koje nije ni svesno da se raspada ono što smo gradili godinama. Moj muž je slabić.
Ne razumem ljude koji nisu informisani, tj. o nečemu se bukvalno piše na svakom mogućem mestu, ne možeš da uđeš na google a da ne vidiš te stvari, a onda neki ljudi kažu, ma ne znam to, nisam video... Pri tome, ne mislim na neki kič i gluposti, nego na informacije koje su bitne za život. To doživljavam kao da su ti ljudi izgubljeni u vremenu i prostoru.
Treba da odem na dejt ali me je blam jer imam krive zube.
Dok sam bila s njim u vezi, pitala sam ga sa koliko je spavao pre mene, a on mi je rekao da sam mu ja treća. Ja sam ga poljubila i rekla mu "treća sreća". 14 godina u braku i dalje mi se obraća tako - "gde je moja treća sreća?" i sl. A samo neki ljudi znaju poreklo nadimka.
Bojim se sam ići u provod i ući u neki klub. Volio bih da imam svoj stan i drugare i da se zabavljamo u kućnoj varijanti ili na nekoj vikendici.
Imam drugara koji mi svaki put traži da mu pustim internet sa telefona (mobile hotspot). Čovek je zubar, ima 700-800 evra platu i nikad nema internet. Kaže ne treba mu. Pa ako ti ne treba što mi tražiš svake nedelje?
Imam 42 god, živim sama sa dvoje dece koji su tinejdžeri kao podstanar, imam privatni posao koji polako tone zbog ove situacije, nemam familiju niti bilo koga ko bi mi pomogao i hvata me strah, iako to ne pokazujem svi mi govore kako sam jaka osoba i dive mi se, misle da imam dosta para a ja ćutim i gledam kako da preživim. Svaku veče se pomolim Bogu jer znam da sam sama na ovom svetu sa dvoje dece. Ljudi, ništa nije onako kako izgleda, mnogo sam slaba, često se pokrijem po glavi i plačem ali kad ujutru ustanem, stavim šminku i podignem glavu, uh, kuku meni...