1-4 razred osnovne škole družili se i sve bilo super. 5-6 hteli smo kraj škole. 7-8 bilo nam je krivo što završavamo i onda dođe poslednji dan škole i shvatimo kako je brzo prošlo ovih 8 godina i koliko god bilo loših i dobrih trenutaka što smo delili, zajedno smo bili u klupi 8 godina.
Zbog lekova za alergiju danas mi je doktorica saopštila da neću moći biti majka. To mi je jedini cilj u životu i bio da budem majka. Kada mi je to rekla kao da je jedan dio mene umro.
Mojoj obitelji je došao jako težak period, borimo se s problemima iz dana u dan od cijele prošle godine. Postala sam jako pasivna, ne družim se s ljudima, skoro nigdje ne idem. Ne primjeti to nitko jer skrivam ali nemam volje uopće, a kad imam volje peče me savjest što ja odem rasteretit misli, a oni budu kući s problemima. Doslovno kao da imam kamen na leđima koji svaki dan postaje sve teži i teži, a ne mogu ga skinuti dok se problemi ne riješe.
Ne znam šta više da radim sa ovom ljubavlju u sebi..prošlo je osam godina, nisam se ni metar pomerila. Kada prolazi i da li ikad, život mi je stao i nikad se nije nastavio. Da mogu da mu poklonim život dala bih, jer ionako ga nemam, ne postojim, samo udisanje vazduha gde je svaki udisaj ispunjen njime.
Nervira me kad devojke okrivljuju momke da su cepidlake i škrti jer im neće nešto kupiti iako “je to malo para”. Pa ako je malo para, zašto ne platiš sama?
Moj dečko je užasno toksična osoba. Svaki put kada želim razgovarati o nečemu što mi smeta uvijek to pretoči u svađu, manipulaciju ili apsolutno ignoriranje. Govori mi stvari koje me užasno smetaju a kada ukažem na to onda sam ja jednostavno luda, pretjerujem, ja ga ne volim, on mene ne zanima. Došla sam do točke u kojoj više ne mogu pogledati sebe u oči. Dosta mi je.
Kako se pomiriti s činjenicom da me moja srodna duša ostavila. Boli užasno. Možda se i vrati, ali ne mogu vječno čekati i nadati se nečem što možda neće doći.💔
Nisu mi jasne osobe koje ostaju u vezi/braku sa nekim ko im ne odgovara. Naježim se i smuči mi se kad pročitam ono 'volimo se, ali..' bla bla. Džabe ljubav ako to nije to- kompletno. Još su mi najgori oni što se vuku godinama, a smeta im sve i svašta. E pa gospodo, sami ste birali partnera i itekako ste ga upoznali vremenom. Ako vam je ljubav izgovor za sve, lepo trpite i gotovo. Ne smarajte druge vašim lošim izborima. Jedino su mi jasni oni što su prihvatili to stanje i ne piskaraju ovde, ne ogovaraju partnera sa strane.
Ne mogu da nađem prijatelje. Prosto niko ne želi da se druži sa mnom. Šta god uradio, gde god se učlanio, koji god pristup pokušao jednostavno ne ide. Ja sam onaj tip sa kojim je svako ok, sa kojim proćaskaš par minuta ali se niko ne druži s njim. Od kad se raspala grupa iz detinjstva nemam nikoga. Gledam kako mi život prolazi pred očima, kad god prolazim gradom vidim svoje vršnjake u grupama kako se druže a ja naravno sam. Devojku nikad nisam imao, to valjda ni ne trebam da napominjem. Iz dobre sam i zdrave porodice i sredine, nemam nikakvih mentalnih ili fizičkih nedostataka, nisam ružan tako da stvarno ne znam u čemu je problem.