Nemam ja nikakvu zonu komfora.
Imam ambicije i ciljeve, koje ću ostvariti kad ja budem želeo, a ne kad drugi to očekuju od mene i traže.
Zaljubljena sam u njega, a on kaže da sam detinjasta i ne vidi me ni u vremenu ni u prostoru.
Razmišljam da se razvedem, žena ima sina iz prvog braka, imamo zajedničku ćerku, i ja imam sina takođe iz prvog braka, sve mi je teže i teže.
Mene treba snimati kad dajem, generalno, jako dobre savjete drugarima kad su djevojke i veze u pitanju i pustiti mi snimak mojih vlastitih savjeta svaki put kad se sje*em u ljubavi i izboru djevojaka, a to je jako često.
Imam 23 godine, odustala sam od pomisli da se jednog dana udam ili imam momka. Biću bogata tetka i uživaću sama sa sobom!
Već duži period sam pisao sa devojkom bilo je tu sviđanja emocije, svađa svega. Posle nekog dužeg perioda distancirala se pod izgovorom tako joj je "lakše". Da bih saznao da je u vezi. Boli to što nismo pokušali što je izabrala drugog.. Šta da radim?
Ne razumem kako su ljudi u vezi s nekim, a nisu zaljubljeni.
Gade mi se žene sa velikom zadnjicom, sa takvom ne bi bio, nema šanse. Jbg, to nije moj tip i šta da radim.
Gade mi se osobe koje su imale mnogo partnera iza sebe i za koje se to itekako zna. Nekome je to top, 'poželjno' itd, ja ne mislim tako. Kod mene je to veliki minus. Šta ima da se družim (ili budem) sa nekim ko menja muškarce ili žene kao čarape i da posle npr jedem kod te osobe, pijem, budem joj u blizini. Odmah me hvataju tripovi da ima ko zna kakve polne boleštine i padaju mi svakakve stvari na pamet. Možete vi sad slobodno da pišete kako sam površna, kako sam zla i ostalo, ali ja protiv sebe ne mogu. Može osoba biti top za druženje, dobar čovek, ali ja ne mogu jednostavno sa takvima. Šta da radim, nismo svi isti.