Znam da nekoga volim onda kada osjetim potrebu da zagrlim tu osobu iz sve snage.
Najgore što se ženi može desiti jeste da zavoli kukavicu.
Kolibica pored reke, bez komšija, u kući gori kamin, sediš pored kamina sa osobom koju voliš, ćutite i slušate pucketanje vatre i pijete čaj. To je za mene sreća.
Imala sam “drugaricu” od koje ni pod razno nisam smjela biti bolja u svakom pogledu. Koja me je gledala kao konkurenciju, koja se takmičila sa mnom kada su u pitanju momci. Nažalost, to sam znala svo vrijeme, i primijetila sam da nešto nije u redu pri prvoj situaciji koju sam doživjela, ali sam nastavila sebe zavaravati i ostati u takvom odnosu, sve do jednom.
Djevojke, čim primjetite ovako nešto, distancirajte se, izađite iz toksičnog odnosa na vrijeme, radi vašeg zdravlja i mira.
Jedna od stvari koje mi nikada neće biti jasne je logika ljudi koji te iza leđa napljuju i izogovaraju a da te pritom uopšte ni ne poznaju, dakle ljudi koji sa tobom nisu sastavili ni 3 rečenice, već su te samo videli iz daleka. Oblačim se pristojno, normalno. Ćutim. Niko me ne zna. Kulturno se samo pozdravim. Ali isto tako i svi ostali. Ni po čemu ne odudaram od ostalih ljudi na tom mestu. I osoba se zakači baš za mene da me izogovara meni nepoznatim ljudima, koje kasnije upoznam i prenesu mi to. Na osnovu čega me ogovara kad nismo ni pričale nikad i ne zna ništa o meni?
Dosta često vidim u crtanima, serijama i filmovima da u Americi deca u predstavama igraju predmete. Smatram velikim ponižavanjem dati deci da igraju kamen ili drvo. Koliko nastavnici moraju da budu iskompleksirani da urade tako nešto?
Kajem se što sam rodila. Svoje dete volim više od svega, umrla bih da mu se nešto desi, željen je, da ne shvatite pogrešno. Nesrećna sam što se nisam ostvarila na poslovnom planu, što sam samo mama, što muž i prijateljice idu na posao a ja nemam zanimanje već sedim kući s detetom. Nesrećna sam što se više ne prepoznajem kad se pogledam u ogledalo, koliko god to nekome površno zvučalo. Oduvek sam trenirala pa nisam očekivala neku drastičnu promenu, ali tamne strije, višak kože, opušten stomak, grudi koje vise do pupka, propali zubi i koža, opala kosa, stopala za 2 broja veća, ožiljak od divljačke epiziotomije. Bukvalno sam uništena i fizički i psihički, pomoć nemam (samo od muža što se podrazumeva). Zavidim prijateljicama koje nemaju decu, ali zato imaju karijere, slobodno vreme, izgled. Ovo nikome ne smem da kažem jer znam da će biti osuda i da ću biti đavo lično jer kako to ne uživam u majčinstvu, ali meni je ovo sve samo ne uživanje. Mrzim sebe zbog toga i grize me savest.
Ne mislim da je sebično ne imati djecu ako to financijski ne mogu. Sebično je imati više djece, živjeti u siromaštvu i onda očekivati od djece da daju svoju plaću roditeljima. Propustio sam puno toga jer radim od drugog razreda srednje i ne mogu više. Od rada na sezoni planiram uštediti i otići van.