Idu mi na yaya ovi ekstroverti što bez društva, druženja, društvenog statusa i tuđeg mišljenja ne mogu ni u wc da odu. Ne kažem da treba biti pustinjak, ali dajte se malo saberite. Znam osobe koje bez društva ne mogu da odu u teretanu ili pozorište.
Logika moje supruge: kakav lep dan, ajde da se posvađamo!
Poruka za mlade ljude, uvek pokušajte da radite ono što volite ili ako imate neki san pokušajte da ga ispunite.
Meni su govorili da ja nisam za inostranstvo, necu se snaći. Naučio sam strani jezik otišao u inostranstvo zarađujem dobro, vozim skup auto, radio sam na sebi.
Čuli ste skoro svi za Bitcoin vi koji čitate ovo ili barem većina vas! Sada kada bih vam rekao da kupite jednu kripto valutu i čuvate je do 2035 da li bi to uradili? Verovatno ne, većina vas bi rekla (ma hajde da čekam toliko godina, možda neću biti živ/živa do 2035). Ima istine ali ako budete živi, a velika većina vas hoće preko 90% da kažem grubo! Tada jedan taj coin samo 1 kao količina, može vam život ulepšati mnogo (u materijalnom smislu). Neću vam reći koji je coin, morate sami istražiti ali ostaviću zagonetku! (Ko me prati kroz blokove i učenje taj postaje jači, dok vrednost nije u zlatu nego u pameti)
Drugar se okolo hvali kako naporno radi na detetu. Radim i ja pa se ne hvalim.
Osećam se prazno, kao da stalno nešto čekam, a ne znam ni šta. Nekad mislim da mi nedostaje druženje ili pažnja, ali i kad to dobijem, opet nešto fali. Kad pomislim da je sve u redu, odjednom izbije problem koji ne mogu da rešim mesecima. Ne znam šta da mislim, često sam tužna i nezadovoljna u sebi, kao da nešto uvek izmiče, a ja ne umem da objasnim šta.
Što više da izbrišem da mi google ne javlja da mi je slobodno manje od 1%? Imam ga 20 godina i sad zeza. Hoće da kupim premium, kao ona dosadna obavijest na mobitelima kad bez obzira što nemaš puno slika opet javlja da ti je prostor skoro pa pun. Da, sreća što mi je to jedan veći problem, hvala Bogu.
Ponekad me plaši to koliko me ništa ne interesuje o životu mojih roditelja. Da se preselim, ne verujem da bih imala ikakvu želju da ih zovem i pitam šta rade i šta ima novo. Mislim da ne bih imala ni želju da sa njima delim događaje iz svog života, gde sam bila, šta sam radila itd. Znam da nije lepo, znam da bismo se čuli, ali ne zato što ja to želim nego zato što tako treba. Trudim se da budem srećna što ih imam, što su živi i zdravi i što me vole, ali samo želim da me svi ostave na miru i da me niko ništa ne zapitkuje...
Ja se još sjećam našeg prvog susreta i poljupca. On već ima novu djevojku s kojom putuje i uživa i stavlja slike po društvenim mrežama.
Muž i ja često posećujemo prijatelje, koji su takođe u brakovima. Prosto čim uđeš u kuću osjetiš energiju koja vlada tu i vidi se ko se slaže, a ko ne. Kada dođemo kod prijatelja gdje topla i mirna energija, vidi se ta ljubav među njima, zajedno spremaju hranu, piće, dočekuju skupa. A kod nekih se osjeti tenzija, svađa ko će nasuti piće, ko će nas ispratiti. Takođe sam primijetila da ti što se ne slažu jedva čekaju da daju savete kako brak treba da se održava, kako se voli i slično.