Preko dvije godine sam bila u vezi s osobom koja nije za mene. Od samog početka sam znala da to nije dobro, ali sam svejedno forsirala ostanak u tom odnosu jer sam mislila da će se nešto promijeniti. Ignorirala sam sve moguće red flegove, a bilo je ih puno (prevara, manjak empatije, promjene raspoloženja, manipulacije, vrijeđanje na osnovu izgleda, uspoređivanje s drugim ženskima u vidu kakve ova si*e ima, a kakve ti imaš itd.)
Jednom mi je samo prekipjelo, shvatila sam da zaslužujem bolje i otišla sam, a svima savjetujem da naprave isto čim osjete da nisu sretni. Jer što duže ostajete u lošem odnosu, to je teže iz istog izaći, a da ne govorim o gubitku samopouzdanja i vjere u ljubav.
Obožavam da zezam klince. Kao da se u tom začikavanju na trenutak vratim u bezbrižnost sopstvenog detinjstva.
Znam da ga smaram porukama ali šta ću kad mi se mnogo sviđa.
Još ne mogu da verujem da joj ništa nisam značio u životu. Jel moguće da postoje takvi ljudi koji su sa nekom osobom, a ne znači im ništa? Na takav način je prekinula sve da to ne mogu ni da opišem.
U kom trenutku ste shvatili da je vreme da date otkaz na poslu?
Dsnas jako malo ljudi poseduje kognitivnu empatiju, to je istovremeno, dar i prokletsko svih nas u manjini, zato nas većina ljudi ne razume.
Kad smo bili drugi razred osnovne (deca 9 godina) odluči tata jednog dečaka i učiteljica da nas sve potrpaju u prikolicu zakačenu za traktor (nas 25) i voze na Iriski venac da u proleće beremo ljubičice i pravimo roštilj. Moj tata radi u policiji, haos je napravio i sprečio to. Kao dete nisam razumela zašto i kolika je to opasnost i niko od dece više nije hteo da se druži sa mnom celu osnovnu školu su me vređali i izbegavali. Kao munja vratilo mi se sećanje na taj dan dok čitam o pogibiji dečaka i nesreći dok su se vozili kombijem sa takmičenja. Sad razumem šta je moglo da se desi da neko ispadne iz prikolice ili dođe do prevrtanja i tragedije.
Nedelja veče je bila kad sam dobila vest da je imao saobraćajnu nesreću kolega u koga sam godinama zaljubljena. Javila sam mu se nakon 7 dana, kada sam videla da je na dm i ponudila mu pomoć, ako mu bilo šta zatreba. Nakon toga se otvorio, ispričao mi dosta toga što sam propustila za ove godine. Sve vreme mi je govorio da je još u krevetu, da ne zna kad će stati na noge. Ja sam ga podržavala, tešila i pružala podršku. Međutim, pošto sam i sama lekar dosta toga mi se nije poklapalo u priči, ali nisam htela da čačkam. Pre neki dan sam bila u tržnom centru, u jednoj prodavnici. Videla sam njegovu dobru prijateljicu, finu ženu, baš poštenu. Priča ona sa još jednom nesvesna mog prisustva. Pa ti ne znaš: "Moj drug pa ime(zbog čega sam i obratila pažnju) je pao i bio se povredio, ali je stao na noge i sad je dobro." Taj dan mi je rekao da se oseća nesposobno i da nije ustao iz kreveta, a on je zapravo mnogo bolje. Kakav si ti čovek da manipulišeš sa bukvalno svakom situacijom?