Udala sam se za čovjeka koji svakih nekoliko dana ima dijabetičke krize. Sve ovo je tako naporno toliko da sam se počela pitati jesam li pogriješila s brakom.
Kako naći devojku, ako ne za vezu barem za seks? Imam 30, slabo izlazim jer nisam pušač, izgledam odlično, u kondiciji, atraktivan ali ne upoznajem nikog novog...
Ne volim uopste da slušam pesme. Mogu muziku, ali tekst ne volim da slušam kakav god da je. U zadnje vreme sam krenuo da treniram pa koristim slušalice i puštam samo melodije koje me voze.
Imam 40 godina, u braku sam 15 godina. Muž i ja smo zaista svasta prošli, život nas nije mazio, ali smo uvek bili podrška jedno drugom. On je dobar muž, voli me jako, venčali smo se iz velike ljubavi. Ali u poslednje vreme ja se osećam kao da ga više ne volim, sve me guši. Budem ja dobra prema njemu, ali sve to radim na silu. Istinski sam srećna samo zbog svoje dece i kada sam sa njima. Ne bih da rasturim porodicu, jer smo dobra i srećna porodica. Ne znam šta da radim. Mislim da ću ovako - ako se narednih 10 godina budem osećala ovako, onda ću se razvesti.
Uradila sam ono što godinama pričam mlađim koleginicama da ne smeju sebi da dozovole. Ono za šta sam se zarekla NIKADA! I što za 20 godina staža nisam sebi dozvolila ni dok sam bila devojka. Upustila sam se u vezu sa čovekom koji je razveden, sa te strane da kažem ispravno, oboje smo slobodni. Ne valja samo što je on direktor firme koja je naš ključni klijent. Kad saznaju, ako saznaju dobiću otkaz. Meni se ne daje otkaz jer su mi uslovi i plata savršeni. Njega volim! Mnogo! Jedino što me umara i plaši je to skrivanje, ne izlaženje u javnost, stalna pažnja, lažno ime u telefonu, bez slike, nema zimovanja, letovanja a da možemo da prošetamo zajedno, uvek je to neka zatvorena varjanta gde smo sigurni da niko neće videti. A taman i da dam otkaz, takve stvari se u struci ne rade, bar me u ovoj mojoj gde se svi znaju…
Kako ne volim ljude koji svima sve moraju ispričati. Takva je i moja sestra. Ja njoj apsolutno ništa ne želim reći o mom životu a ona se kasnije raspituje kod svih šta ima kod mene i onda sve priča prijateljicama. Glavna sam tema u tim druženjima a mrzim to. Kada neko nema život i ne zna o čemu da priča, onda je najlakše blatiti nekoga ko ima život, ko zarađuje i putuje. Fuj!
Osećam se lepo kad mi neko duguje pare. Iz kog razloga, ne znam.
Sanjala sam ime firme (u Beogradu) i sanjala da ću u njoj da se zaljubim. Tu sam se zaposlila, našla dečka i buduću kumu.
U vezi sam sa devojkom godinu dana, otvoreno mi je rekla ako u braku ne budemo živeli odvojeno, nemamo šta da tražimo zajedno.
Ona studira, ja radim privatno.
Imam osećaj da je bukvalno sve što uradim nedovoljno i svaka svađa može da eskalira u raskid.
Mnogo je volim i znam da voli i ona mene. Ako je joj nešto kažem ona šta me muči, izvrti reči napravi situaciju kao da sam ja kriv. Ima tu i moje krivice normalno, ne kažem.
Trudim se maksimalno oko nje ali ne znam koliko još moći da izdržim ali se toliko plašim da je ne izgubim jer smo se mnogo vezali u poslednje vreme.
Nemam više živaca za informatičare. Oni bi trebali biti inteligetni ljudi, zar ne? A ja se danima natežem sa informatičarima od kojih sam kupila program za izradu ponuda i računa, jer su u najnovijoj verziji promjenili unos podataka u ponudu za građane. Zakon kaže da u ponudi za građane cijena mora biti iskazana sa pdv-om, pa su tako i oni napravili u programu da cijene mogu upisivati samo sa pdv-om. Odnosno sve moram ručno računati. Nikako da im objasnim da u Zakonu nigdje ne piše da unos cijene prilikom izrade ponude može biti i bez pdv-a, pa da program sam izračuna neto cijenu i tako ispiše ponudu. Izrada ponude od 50 stavki mi traje po 15-20 minuta!