Razočarana sam i u privatno i u državno zdravstvo.
Imam problem sa tikovima u situacijama kada sam među grupom ljudi, kada idem kod zubara, frizera i slično. Stvaraju mi anksioznost i onda ne idem nigde i ne upoznajem nove ljude. Idem na posao, ali tu se ok osećam. Nisam u depresiji, nemam većih problema, osim što mi tikovi štete za neke svakodnevne aktivnosti. Doktorka mi je prepisala veliku dozu lekova koji te bukvalno ošamute da budeš kao zabunjeno pile, da ne znaš ni koji je dan, a pregled je koštao papreno. Neću piti te lekove, jer ne vidim poentu. Čak i stvaraju zavisnost.
Mom drugu je u cilju samo da se takmiči i dokazuje, a onda kad mu neko postavi pitanje o ženidbi, onda besni i govori "je l' ja ne treba da se ženim, ne treba da imam ženu". Ono, druže, nisam ti ja kriv što je tebi preče da se pokažeš selu nego ženu da tražiš.
Primećujem da je dosta ljudi isključivo po mnogim pitanjima. Na osnovu jedne situacije grade mišljenje o nečemu a to uopšte ne mora da bude tako i u mnogim slučajevima se i pokazalo da nije tako. Pritom ne sagledaju celu sliku, u smislu da li su oni doprineli nečemu već samo gledaju šta je druga osoba uradila ili rekla. U pitanju su mladi ljudi, razumeo bih da su stariji pa im je dosta svega. Ne znam da li je stvar zrelosti, koliko ti je stalo do nekoga ili jednostavno ljudi više nemaju živaca ni za običan razgovor. Nekako se ranije više razgovaralo i sve se rešavalo..
Posao me je toliko psihički uništio da ne mogu više normalno da pričam sa ljudima i ne mogu da pričam ni o čemu osim o poslu. Izbegavaju me svi i što je najgore, kapiram zašto. Muka mi je više od ove zemlje, od svega. Mogla sam se lepo roditi u New York-u, a ne u ovde!
Prošla sam kroz život teže, sa težim djetinjstvo i dosta problema od roditelja...razriješila sam sama sa sobom relaciju sa njima.
Ali zbog toga nisam uspela da izgradim trajne prijateljske relacije iz djetinjstva.
I sada se mučim, jer imam želju za bliskosti, ali pomalo se prebrzo vežem. Sklona sam pretjeranom otvaranju, naivnosti. Mimo svoje želje često se družim više no što mi prija.
Dosta sam nestala u ponašanju.
Najljepše mi je kada sam sama sebi posvećena (knjige, filmovi, itd.).
Da li još neko ima probleme nestabilnosti i nezrelosti?
Kako ide sazrijevanje?
Imao sam vezu 7 godina, u to vrijeme nisam uopće doživljavao druge žene, nisam varao, flertovao, nisam čak ni lajkao slike po Instagramu kao što većina radi iako su u vezama i brakovima, znači ništa totalan fokus na nju… Sada kada više nismo zajedno ja sam nesposoban za žene, za komunikaciju, slobodan sam 2 godine u te 2 godine nisam ni sa kim bio, a kojoj god se javim bude seen, a još sam pristojan i normalan, nedavno sam odustao i polako se mirim da ću ipak biti sam.
Stalno upoređujem bivšeg i sadašnjeg dečka. Bivši je sve lepše radio i nekako je baš bio umeren u svemu i osećala sam se kao prava žena ali se nije završilo slavno iz mnogih razloga. Bukvalno analiziram svaku našu večeru, izlazak.. da li mi je dao kompliment ako nije zašto nije, da li me je poljubio u ruku to je radio bivši itd.. Drugarica kaže da i ona to radi. Pomozite poludeću baš me opterećuje!
Želim da je volim najviše na svetu, ali ne smem da joj kažem...
Ceo život se vodim time da se sklanjam od ljudi koji mi dižu pritisak, mnogo cenim svoj mir, organski ne podnosim tenzije i ne umem da se svađam. Trenutno sam trudna, pa tek gledam da se distanciram od ljudi koji su problematični. E izgleda da ću sad morati od rođenog brata da se distanciram zbog nevaspitane snajke koja me ubi u pojam... Volim ga previše, ali izbor mu je pogrešan, i mislim da je najbolje da se samo povučem i gledam svoju novu porodicu.
Prva sam godina na mašinskom fakultetu, u prvim rokovima sam položio samo jedan ispit od mogućih 5 i to onaj najlakši ispit. Zaista se trudim, učim, vježbam, ali ne ide nikako, razmišljam o ispisu, ali se bojim, jer ne znam šta želim u životu...