Da, čudo jedno koliko godinama srećem iste ljude na putu do posla, ali ni sa kim se nisam upoznala.. Neki su mi simpatični, neki ne, kad promenim tajming, stiže druga ekipa.. Koliko je gsp zapravo precizna ustanova, koliko se poštuje raspored, i koliko dugo traje kad se uspostavi.. svi smo mi povezani.
Imala sam prvu veliku ljubav pre 10 godina, bili smo zajedno 4 godine i nakon toga smo se viđali i čuli. Nikada više nismo bili zvanično zajedno iz nekih (sada vidim) glupih razloga, ali nastavili smo uvek da se volimo i svašta smo prošli zajedno. Rekao mi je da posle mene nikada nije imao devojku i da će je imati kada bude spreman za to. Ja sam kasnije dobila dete i neko vreme se nismo čuli. Pre nekih mesec dana sam konačno skupila hrabrosti jedne večeri i javila mu se, s namerom da ga pitam da li bi želeo da konačno budemo zajedno i batalimo sve gluposti, kao i to da li bi prihvatio moje dete u svom životu. Igrom slučaja saznam baš to veče da ima devojku, prvi put nakon moje. Odgovorio mi je, ali nikada mu nisam ništa rekla jer nisam želela da mu remetim sreću i mir. Svakog dana razmišljam šta bi mi rekao da je situacija bila drugačija.
Jedna od najboljih prijateljica mi se odselila u Ameriku u februaru. Svaki dan mi sve više nedostaje i svaki dan mi je sve teže. Čujemo se mi i dalje, ali nije to to kad se ne viđamo. Ovdje gdje živim imam par drugarica, ali sve je to površno, više se dopisujemo a vidimo se jednom u par sedmica. Pokušala sam se zbližiti i sa kolegicama sa posla, ali nijedna nije zainteresovana za druženje privatno. Osjećam se grozno i nemam s kime ništa da podijelim.
Bili smo dve godine zajedno, nešto smo se bezazleno posvađali i zašutili. Nije nam prvi put. Nakon mesec dana i možda malo više nazvao sam je da joj čestitam rođendan, da bi mi rekla da se udala. Izgleda da sam samo ja voleo. Ovo me izbacilo iz koloseka skroz. Teško je baš. Kad joj bude najlepše nek pomisli na mene!
Cimerka mi je toliko aljkava, da je to za ne povjerovati. Jedva čekam da mi istekne ugovor i da se odselim.
Imam 29 godina i nemam više okej drugara za noćni provod i normalna druženja. Gotovo svi su se poženili/poudavale.
Ovi što se nisu oženili vole kafančuge i najveće rupe u koje je bar meni muka da privirim.
Da li sam izlaziti, ići na more ili??
Voleo bih da se skrasim, nadjem normalnu devojku/zenu, ali jednostavno do sada se to nije desilo. Ne vidim to kao veliki problem, ali tako je kako je..
Gledam ove robotaksije na fejsu. Ma klečeć bih išao od mjesta do mjesta, ne bih sjeo u to zlo. Bljak. Toliko mi je uznemirujuća sva ta AI tehnologija. Možda je smiješno, al ne volim ni usisavač, al lako za njega, on ne može uzrokovat prometnu.
Dečko koji mi se sviđa je totalno nezainteresovan, a ja ludim za njim. Iako je nezainteresovan, priča po gradu kako sam njegova. Kako ja uvek nađem ovakve. Pobogu, kojeg god da sam našla uvek sam ja bila zaljubljenija.
Ne mogu da budem ono što jesam i opuštena, kada familija nastoji da me prati na instagramu, najveća greška mi je što sam povezala instagram sa svojim brojem telefona, a ne mailom, pa su se usudili da me dodaju, iako ja njih nisam htela, htela sam da ih blokiram. 🙄
Ne znam ko ovo treba da čuje ali uvažavanje tuđih mišljenja, ispunjavanje tuđih očekivanja, izbjegavanje konflikta i rizika, ostajanje u zoni komfora će vas dovesti do dna, i sve će opet da ode dođavola, samo što se na kraju nećete imati kome ni požaliti jer sve što ste radili radili ste svojom voljom.