Lik je na prvom dejtu pričao o hitleru i nacističkoj partiji. Toliko.
Radim sa ljudima i odem ja sa ženom u jednu sportsku prodavnicu kad tamo radi jedna moja mušterija, uredno se pozdravimo, pazarimo i drugi dan ta ista žena dođe kod mene i kaže kako imam lepu ćerku. Zemljo otvori se, zar stvarno izgledam već toliko mator da ljudi misle da mi je žena ćerka?!
Bio mi je prvi momak. Jedan poljubac i ništa više. Par godina posle toga, opet smo se sreli, ali imala sam osećaj da bi mu bila samo šema. Odustanem od njega skroz. Rešim to u svojoj glavi, jer nisam htela da me neko zavlači i ponižava. Nikada se nismo posvađali, samo se jednostavno razdvojili. Sada mnogo mnogo godina posle svega, zauzeta, ubeđena da sam sredila svoj život, On meni i dalje ne izlazi iz glave. Počinjem da mislim da sam možda propustila tu famoznu sudbinsku pravu ljubav.
Godinama sam se trudila i lomila. Da dam više, bolje, pametnije… da pokažem da mogu i hoću. I to su videli, samo su mi dodavali posao bez da su mi povećali platu.
Više ne ulažem energiju da pokažem kako ja mogu i da dam više za njihove bonuse i plate. Ulažem energiju da prvo vidim jel to moj posao, pa onda krenem lagano… čemu srljati, proverim tri puta da me ne uhvate u grešci, i to je to. Za bolje nisu.
I tako svidi se meni neko nakon par ljubavnih kriza, zainteresuje me, kad ispade da je homoseksualac. Naravno, poštujem i želim mu sve najbolje u vezi, ali baš peh za mene, baš mi se dopao.
Jbt, koliko vozača nema pojma o pravilima u saobraćaju. Voze kao manijaci, ne gledaju, a onda je tobože pešak kriv kad ga neko udari na pešačkom prelazu. Kako je kriv pešak u toj situaciju? Nije pretrčavao i prelazio van prelaza. Kad vidite da je pešački prelaz u blizini, dužni ste da otvorite četvore oči, a ne da jurcate i da umišljate da ste nešto bitni. Koliko samo puta nećete da stanete da neko pređe, nego samo prođete. Sećam se nedavno loše vreme, kiša i niko neće da mi stane i da me pusti. Tako je prošlo najmanje 15 automobila, strašno i vi posle pričate kako je neko neodgovoran i da ne pazi.
Mladi sam roditelj i veliki mi je stres, stalno na internetu čitam za vakcine da su zlo, a ovamo doktori pričaju drugo.
Kaže mi obično 'zdravo', a ja od toga na sedmom nebu 🤦 znači nikad ni reč više ne kaže, samo zdravo..a meni kao da će srce da iskoči iz grudi, a kad prođe osmeh se pojavi kao da sam osvojila sedmicu na Lotou..
Niko od nas gastarbajtera ne želi da priča realno o životu u inostranstvu. Kolege na poslu misle da smo mi crni narod i posmatraju nas kao da dolazimo iz Afrike. Nije rijetko da ti na ulici dobace: Pričaj naš jezik ili se gubi iz naše zemlje! Našu djecu u školama također deskriminišu.
Mnogo, ali baš mnogo volim ove prodavnice koje nude preuzimanje porudžbine u radnji - dok platim i dostavu, dok ujurim kurira, tačno mi se i ne naručuje.