Zaljubio sam se ludački u maminu drugaricu, ne znam da li da joj kažem ili da ćutim, krijem to već duže vreme.
Konačno imam dovoljno samopouzdanja da ne moram biti više ono što nisam.
On i ja sjedimo na balkonu i pričamo satima, o temama o kojim pričam samo s njim. Toliko volim naše razgovore i druženje... Mislim da želim nešto više, ali nije obostrano. Svi me moji osuđuju, razumijem ih, boje se da ću patiti. Možda. Ali ti razgovori... Meni su jedinstveni.
Ranije sam znao da volim burno, a sad znam da volim mirno ali isto toliko iskreno.
Teško mi pada svaki početak, od bezazlenih stvari, do ozbiljnijih - uvek odlažem, odugovlačim i onda jedva stižem, i kajem se što nisam počela ranije.. Ne mogu više sama sa sobom 🙄
Mnogima je imati danas dušu luksuz. Mnogi su je izgiubili, a još malo njih je ima.
Ništa gore nego kad osvojiš djevojku koju je željelo pola grada, a ti zaboraviš da je i dalje želi pola grada.
Sa dečkom sam u dugoj vezi. Mnogo me voli, ceni i poštuje, kao i ja njega i znam da bi me uvek držao kao kap vode na dlanu. Međutim, manjak njegove ambicije nam uništava vezu, jako je neinformisan i neupućen u dešavanja. Završavam master studije, dok on radi na građevini. Ranije mi to nije smetalo, ali u zadnje vreme sve više i više se oseti razlika u našim interesovanjina. Svi mi govore da neću više nikada naći nekog ko me tako voli, ali svaki danom se pitam da li sam napravila grešku što ostajem i dalje sa njim.
Srce mi je slomljeno više puta i priznajem da sam sama kriva jer sam verovala, ali ne mogu vreme da vratim! Kada se prelomi srce jednom, onako baš jako, ne sastavlja se i ne veruje nikom. Imam 35 i kada mi kažu da je preda mnom život, znam da jeste, ali ne onakav kao pre, već život u kome neću voleti i nadati se kao pre sreći. Čekam idealan trenutak da bar odem iz svog rodnog mesta i ove države. Znam da će me neka sunčana zemlja malo oporaviti, ali za život usamljene vučice, jer ja sebe ni u braku ni u vezi ne vidim.
Gde upoznati prijatelja s kojim mogu da se vode i dubokoumniji razgovori?