5 godina poslije razvoda mislim da nije bio toliko loš...
Čim mozgu dozvolim da previše mašta, odmah se zaljubim... Sad mi je potrebno dan-dva da se vratim u realnost.
Stupila sam u vezu sa svojim najboljim drugom. Nakon par meseci me je prevario sa najboljom drugaricom koja me je i podržavala da budem sa njim…
Završio sam težak fakultet u roku. Međutim, već 2 godine nemam posao. Problem je u tome što me nenormalno strah otići na intervju. Imam toliku prepreku u svojoj glavi, mislim da nikada nisam dovoljno dobar. Išao sam na 2-3 razgovora koji su prošli neuspješno. Izgubio sam svu motivaciju, ali je neopisiv strah ostao. Osim toga, strah me i novih ljudi na poslu, okruženja, da se neću snaći u poslu, da ću se izblamirati, da će me kolege ismijavati. Ne znam kako da sebi pomognem.
Od svog iskustva sa devojkama shavtio sam da je model svuda isti, ne osuđujem ni jednu devojku, samo najrealni odnos je bff sa redovnim seksom, da je svako slobodan da nema ljubomore i da taj seks bude najlepši, pervezije i sve što ide uz diskreciju... U vezama je svaka svetica do momenta na gomili sa drugim i to je realnost ovako je bolje niko ne može da bude povređen.
Imam eating dissorder i najdraže mi je kad mame nema doma tjedan-dva pa me nema prilike tjerati da jedem. Kad je tu, prakticiram izlazak iz kuće i cijeli dan hodanje po gradu kako bih izbjegla obroke. Znam da je bolesno, ali osjećaj kada se navečer vratim kući nakon što sam popila samo 3-4 kave i pojela jedan mali sladoled tijekom cijelog dana je fantastičan. Osjećam se tako superiorno i moćno 😍
Drugarica je stava da se sutra "neće pravdati mužu" o svojoj plati i da je to njena lična stvar i da on nema prava to da je pita. Ponavljam "muž". Dakle čovek sa kim deliš život, sa kim si rekla "i u dobru i u zlu", neko sa kim provodiš vreme i sa kim valjda treba da deliš sve. Dakle prvi put čujem da je plata "intima" između 2 supružnika, polni organi nisu intima ali cifra od koje treba oboje da žive - jeste. Pri tom, devojka ima 33 godine, ni dana radnog staža, ni jednu dužu vezu i kaže da je muška dužnost da ženi da pare kad joj zatreba, ali da pri tom nema prava da je pita za šta i koliko koštaju njene krpice. Jer su jelte krpice jako bitne za život... Devojka živi u ko zna kom svetu i sve je to OK, eto njeni su tako, ali uporno izostavlja činjenicu da su njeni mogli tako jer otac ima 2 neudate sestre iz inostranstva, jedna je davala njima deci sve moguće, a druga je davala ocu koji je sve plaćao. Dakle majčina plata nije ni trebala. Kad je stvarnost udari ne piše joj se dobro...
Sećam se... 4 sata ujutru, mi na plaži, zvuk mora dok me ljubiš u vrat i maziš, a ja polako zaspivam. Osećaj mirnoće i spokoja u kom bih mogla večno da budem. Zauvek bih živela te dane da mogu. More nas je spojilo, hvala mu, volim ga još više. Nažalost sada nemamo kontakt, u jednom momentu sve savršeno, a u drugom nema ničeg. Ako ikada nekim čudom budeš pročitao ovo, želim da znaš da mi nedostaješ i stvarno sam se nadala tvom dolasku, ali uzalud izgleda.
Zahvaljujući terapijama postala sam osoba koja više voli sebe ali sada mojim prijateljima smeta što sam tako direktna i kažem kad mi nešto smeta umjesto da šutim kao i do sad….
Kad god se razbolim ja, muž ili dete, moja majka i svekrva nestanu sa radara. Obe su pune pameti po pitanju toga šta treba da radim, ali da pomognu, ne daj Bože. Sad muž pokupio neki virus, gori čovek, beba traži svoje. Svekrva se opet prehladila istovremeno, moja majka otišla da snabdeva svoju majku, koju je snabdela prekjuče. Veliki problem jeste u meni što sam ih navikla da sve mogu sama i da retko tražim pomoć, ali aman, ljudski je kad vidiš da neko ne zna gde mu je du*e, gde mu je glava, da mu se nađeš. Što se svekrve tiče, ne čudi me, ni svojoj deci nikad nije pomogla. Ali u svoju majku sam baš razočarana.