Moji imaju kuću na moru i svako ljeto provodim na obali. Muža sam upoznala u pandemiji kada je krenuo raditi od doma i tako je i on sa mnom bio tamo (ja sam profesorica). Moji su dolazili početkom i krajem ljeta kada su manje gužve. Od ove godine oni su u mirovini i odlučili su biti cjelo ljeto na moru. Iako ima kat i bili bi odvojeni muž je rekao da ne želi provesti ljeto s mojima jer nemamo privatnost. Predložio je da iznajmimo nešto kad je on na godišnjem, ali s obzirom na cijene ne možemo si priuštiti više od 2 tjedna, a da ostatak ako želim idem bez njega. Ne znam šta da radim, nije u redu da ga ostavim samog a ne ostaje mi se u gradu cijelo ljeto.
Ne volim kada ljudi komentarišu kako možeš po ovolikoj vrućini da budeš u pantalonama. Bespotrebno je i suvišno. Znam da mnogi to prokomentarišu tek da prokomentarišu, odgovor koji im daš na jedno im uvo uđe na drugo izađe, ali svejedno nema potrebe za tim. Jer evo meni je ugodnije da na skoro +40° budem u pantalona jer se tako osećam prijatnije nego u bilo kojoj haljini i otkrivenih nogu.
Plaža je preko ceste, ona se sprema već sat vremena a samo treba da pređemo cestu, skinemo se u kupaći i uđemo u more.
Prošle godine u ovo vreme sam planirao da verim tadašnju devojku, sto sam i učinio.
Rekla je “da”
Ali kasnije se ispostavilo bolje da nije.
Zapravo jako nerzela osoba za svojih 32. godina.
Koja ne želi da se vezuje, brak, decu.
Jako sam razočaran mogu reći, jer je verenički status trajao kratko.
Ja sam to okončao, oteravši je.
Meni treba zrela žena, koja zna šta hoće, koja je dovoljno proživela za svoje 32 godine.
A ne neku klinku, kojoj jedini smisao života izlasci, krpice i ostale gluposti.
Bog me pogledao. 🙏
Živim u inostranstvu i sve moje drugarice su Francuskinje. Lepo se družimo ali sam primetila da kritikuju moje stavove jer sam konzervativnija od njih pa me zajedno kritikuju. Jedna mi stalno preporučuje da konsultujem psihologa. Takođe kada god mi se neko udvara one mu nalaze mane jer je bolje biti sam nego u lošem braku, a pošto su same ili udate u slabim brakovima meni ne preporučuju da se udam. Imam osećaj da treba da prestanem da se družim sa njima jer mi ne žele dobro, ali osim njih ne poznajem nikoga u tuđem gradu. Da li mi se možda priviđa da me ne vole ili je moj osećaj ispravan?
Mene samo zanima šta je ljudima u glavi kada u vožnji trube automobilima na kojima stoji P, kao da oni nikad nisu bili početnici. Ljudi, prvom prilikom nas samo obiđite, nemojte nam nabijati dodatni pritisak.
Jako sam zbunjena ovim narativom koji se u poslednje vreme sve češće forsira kroz medije i društvene mreže, a to je da su žene sa 30 uveliko matore i da mogu da se pozdrave sa životom ako se do tada nisu udale i rodile decu. Zbunjena sam jer je 80% majki mojih prijatelja i poznanika, uključujući i moju, rodilo posle tridesete. Neke su čak sa 40. Na prste jedne ruke mogu nabrojati ove koje su dobile decu u ranim dvadesetim, a to je bilo pre 20-30 godina. Odjednom sad kreće priča kako žene treba da se udaju što pre jer im “otkucava biološki sat” i da već sa 25 kreće da im opada cena (kao da smo neka roba, a ne ljudi).
Znam da je ružno reći, ali ja više ne mogu da se nosim sa tim da su mi svi rezultati u redu, šta god da uradim, a da sam u konstantnim bolovima, apsolutno uvek. Trudim se da budem zahvalna i srećna zbog toga, ali sve to mi utiče na psihu, čini da se zapitam da li sam luda, da li umišljam, a polako dovodi i do toga da postajem fanatik i da moram da odradim sve moguće analize kako bih se smirila. Ništa mi nema smisla. Kako dobijem koji rezultat, to se više smorim što je u redu, i ako ne bi trebalo da je tako, i znam da ne pokazujem dovoljno zahvalnosti. Kad pronađem uzrok i rešenje, tad ću se smiriti i biti zahvalna, a ovako više ne mogu...
Smeta mi što brat financijski iskorištava nemoćnog i dementnog tatu sad pred kraj života, a nikad o njemu ni o mami nije brinuo. Posjeti ga, niti ga posluži niti mu skuha i očisti. Dođe, uzme novce, pokupi sve što može i ode. Ja sam se cijeli život brinula o roditeljima, financirala ih, trgala se oko svega. I sad će na kraju obiteljska kuća biti podijeljena po pola, a čak me ne bi iznenadilo i da ju prepiše njemu jer sam ja bila sposobna i kupila svoju. Nije stvar novca nego su tu kuću roditelji gradili svojim rukama i imam pravo na to. Uložila bih u budućnost njihovih unuka (bratovu djecu i moje jedno) što je njihovo pravo naslijeđe, a ne zidovi kuće koja se treba obnavljati i održavati. Brat bi vjerojatno platio svoje dugove koje vuče već 20 godina i sve potrošio na gluposti. Nikad nije znao s novcem. Ljuti me ovo sve, a ne želim se svađati oko imovine jer mi je to baš tužno.
Život mi je malo žešće sranje i ne vidim izlaz iz situacije u kojoj se nalazim trenutno 😭