Imam 32 godine. Najlepše godine su mi prošle. Mladost. Već su počele malo sede i da opada kosa. Ništa nisam postigao u životu. Nikada nisam bio u vezi jer zaljubljenost nikad nije bila obostrana. Veliki sam emotivac i ne mogu tek tako da imam seks, tako da sam seks imao svega nekoliko puta u životu, i to nije bilo emocija između nas. Posao jadan, plata bedna, nemam ni prijatelja. Govorim sebi da sam uglavnom zdrav i da imam još uvek roditelje i sestre, ali sam duboko u sebi nesrećan jer nisam uspeo da ostvarim ništa. Odavno sam izgubio volju. Letargičan sam. Depresivan. Anksiozan. Neurasteničan. Nikada mi neće biti bolje nego što je sad. Nekako sam duboko nesrećan, uvek mi fali ljubav kao neki pokretač. Ali to se neće desiti nikad.
Криво ми је што се више не чујемо, волела бих да поправим то али не знам како.
💘
Imao sam par drugarica koje poznajem već godinama i stvarno smo se družili stalno. Prestali smo se družiti jer svaki put kad izađemo na piće, i to godinama, ja moram da platim jer se podrazumeva da muško plaća. Nije mi problem da plaćam stvarno, ali mislim da je u redu da ako smo drugari, da ili podelimo ili bar nekad druga osoba plati. Isto ovo nažalost je važilo i za svaki izlazak, koji je uvek bio na moj teret. Kad predložim klupu ili samo da prošetamo, neće ni da čuju. Evo ne znam, nisam pametan...
Mislila sam da umišljam ali dešavalo mi se x puta da danas obučem farmerke bez problema a za 3 dana ih jedva i zakopčam. A jedem isto količinski. I onda skontam da je to od vrste hrane koja mi "naduva" masne naslage oko struka kojih imam, ne puno ali su tu. Najviše se to desi ako jedem slatko.
Imam jednu nesigurnost i ne mogu da se okanem tog osećaja. Sa dečkom sam godinu dana i volim ga mnogo i znam da on mene voli. Skoro sam saznala da je jednu bivšu pre bio zaprosio, bili su neko vreme zajedno posle toga i raskinuli. Ovo saznanje baš budi u meni neku tugu. Imala sam veze pre njega, ali nikad nešto baš toliko ozbiljno. Znam da ne treba da budem tužna zbog toga jer to je prošlost, ali me muče pitanja da li je nju više voleo od mene, da li ju je skroz preboleo... Stvarno nemam razloga da mi se to vrti u glavi jer je posvećen kompletno meni, nikad nije spominjao bivše i nije prosto tip muškarca koji bi dugo patio posle raskida. Nego eto obuzme me neka tuga jer sam svesna da ako mene jednog dana zaprosi da mu to neće biti prvi put i tako posebno kao što bi bilo meni.
Zašto ljudi imaju potrebu, da nekoga ko je ionako imao težak život i prošao teška životna iskustva - dodatno guraju na dno, ili da mu stavljaju sol na ranu? Meni to nikad neće biti jasno.. Nema ih više u mom vidokrugu, i ne fale mi. Ali vidim da me traže pojedini, sa porukama izvinjenja i izljevima ljubavi. Meni to više ništa ne znači.
Šta muškarcima znači praćenje, možda i dopisivanje na insta sa polugolim devojkama, a znate i sami da je nećete voditi kod mame na nedeljni ručak?!
Sutra takav jedan odlazi u prošlost...
Volim ljude koje, čim im se svidi recept, odmah ustaju i prave. <3
Živim u Sarajevu i rođena sam tu, ali su mi roditelji iz Prijepolja i samim tim pričam drugačije i imam drugačiji naglasak od većine. Svako čim ga upoznam me pita odakle sam i konstatuje da pričam drugačije, mada ne govorim ekavicom. Ranije mi je to bilo baš simpatično, ali me u zadnje vrijeme me sve više to nervira, pogotovo kad me jedna komšinica ispravlja. Nikada nisam komentarisala nikoga ako je npr. iz Bihaća pa priča drugačije. Počela sam i da šutim na fakultetu da neko ne bi komentarisao moj naglasak, jer se osjećam drugačija od ostalih.
Imam 46 i saznala sam da sam skoro u menopauzi. Tako iznenada, i baš se loše osjećam zbog toga. Prerano mi je to, osjećam da sam preko noći ostvarila.