Uzeo long service leave i otišao 3 meseca u Srbiju da provedem sa roditeljima dok su još živi. Žena nije mogla zbog posla da ide sa mnom, kad sam se vratio smršala 15kg. Prolepšala se, bolje držanje, odmorna, naspavana, nova frizura. Nema ljubavnika hoće razvod, kaže propada i trune sa mnom u braku. Ne razumem šta joj je.
Već neko vrijeme pokazujem znakove burn outa i nedavno sam odlučila potražiti pomoć. U znak podrške, suprug se prijavio na psihoterapiju kako bi bio spreman nositi se sa mojim, nažalost, sve češćim anksioznim napadima. Jutros sam pripremala doručak i nešto nije išlo kako treba i ja sam tu počela plakati. On je ustao, uzeo viljuške od mene, zagrlio me i počeo govoriti kako je to sve u redu i da je sasvim normalno da nešto nekad ne uspije i da se samo sjetim koliko puta je sve bilo kako treba i ukusno. Zagrlila sam ga najjače, sretna što ga imam takvog, punog strpljenja, ljubavi, razumijevanja iako znam koliko mu je teško gledati me takvu. Oporavit ću se ja sigurno. Prvenstveno zbog sebe, a onda i zbog njega jer on zaslužuje najbolju verziju mene.
Sestra od ujaka završila diplomski, ja je pozvao na večeru, ona je 14 godina mlađa od mene al bliski smo i pored toga. U restoranu se potrefi i jedna koleginica. Sutradan u firmi čujem razne komentare tipa 'šta je to, kriza srednjih godina', 'izlasci sa piletinom,a?'... Pošaljem na mejling listu svih zaposlenih 'Sinoć sam bio na večeri sa sestrom koja je diplomirala. Jeo sam rebarca na kajmaku i popio dve čaše vina. Rebarca su bila ljuta, u wc-u teško. Možete se vratiti svakodnevnim obavezama.'
Počeli ljudi da mi se sklanjaju na hodniku...
Ja na blagajni. Ja i djevojka s kojom sam par mjeseci. Uzimamo sladoled, piće i neke grickalice. Inače jako zaljubljen u nju. Krenem plaćati a kartica odbijena (nisam znao da sam dosegao limit), a nemam gotovine. Iza mene red ljudi 5 metara. Gledam što ću sada, sramota pred djevojkom, hoću u zemlju propasti. Tišina 2 minute niko ništa ne govori ali čujem kako komentiraju....Prilazi mi jedna djevojka koja je bila u tom redu i govori "Dečko ispalo ti je ovo i daje mi 20 eura i očima mi daje znak da uzmem novac". Nije mi ispalo 20 eura, jer ih nisam ni imao. Tko god da si, hvala.
U vezi 6 godina. Momak (25) mi svako malo bez posla. Kažem mu da meni treba ta stabilnost, i nađe on posao ali dvije smjene tjedno. Zaradi taman za svoj dio režija, i to je njemu ok. Nit gdje idemo, nit šta zajedničkog možemo planirat. A ja (25) po tom pitanju velika suprotnost, dva posla, faks, trening. Dogovorimo se štedit ćemo za stan, evo ja na pola puta on ni centi. Štedit ćemo za auto, ja svoj dio ispunila on opet ništa. Nedavno mi kaže kako ga je strah da ću naći boljeg, i kako mu je generalno dobro i ne da mu se ništa promijeniti. Najteže mi je palo kada mi je rekao da razmišlja o djeci jer mi tada više ništa nije bilo jasno. Milion puta iste razgovore vodimo, uvijek neka opravdanja, uvijek neka tuga. A ja se pitam pa što ne bi bio bolja verzija sebe za mene, i za našu budućnost? Moji su u braku već 30 godina, i uz njih sam naučila da ljubav nije samo osjećaj već i sve ono što radiš za nekoga - da olakšaš, da promijeniš, da se dogovoriš. Ja mislim da ja to s njim već dugo nemam.
Sinoć sam se čula sa bivšim mužem, kaže...jao oprao sam 2 mašine😳...a ja njemu, pa dobro, pritisneš samo dugme, šta ti teško😫😫😫uvedio se jer je zaboravio da je on to meni stalno govorio😆
Bila sam na večeri sa mojih 6 drugarica, dve se družimo zajedno i najbolje smo drugarice. Jednoj drugarici je bio rođendan i rekla je kako želi da krene u teretanu i na dijetu. Inače ta drugarica je vidno krupna, ima 115 kg. Onda su sve one počele - Nee, ne treba, ni slučajno, lepa si takva kakva si, kome se ne sviđa nek ne gleda, itd. Samo sam ja rekla da mislim da je to dobra ideja, zbog zdravlja, ali videla sam da joj nije prijao moj komentar. Kad smo se razišle posle posla me je zvala i pitala me šta znači onaj moj komentar. Sve drugarice su imale lepa mišljenja, samo sam ja rekla da treba na dijetu. Rekla mi je kako sam zla i zavidna i kako joj nisam prava drugarica. Stvarno ne razumem čemu to, znači da sam je lagala bila bih prava drugarica.
Mojima je problem što cenim i volim njegove roditelje. Pa gospodo ti ljudi me drže za kraljicu. Kada smo dobili dete odmah su nam ustupili porodičnu kuću i prešli u stančić (uz obrazloženje lakše im je za održavat). Njegova majka me vraški podržava i tu je za sve. Od pomoći po kući, da skuva i nama, pripazi decu kad idemo negde, do da me potpuno zameni kad sam bolesna. Pritom je žena lekar i zaista o deci brine maksimalno i namiriše boljke pre nego li i nastanu. Dok moji samo nešto kukaju i ropću 24/7. Volim ja njih ali stvarno ne mogu biti nema na pomoć i ljubav muževljeve porodice.
Tražila sam mužu razvod braka posle 15 godina. Nema nekog velikog razloga, u pitanju su male stvari koje sam ga svakodnevno molila da uradi i svaki dan ponavljala. To se kupilo i kupilo u meni godinama i jednostavno je u jednom trenutku sve prekipelo i ne mogu više. Ima mnogo stvari ali na primer - nekad operi sudove, čarape ubacuj u korpu za veš a ne pored kreveta, obriši kupatilo kad završiš tuširanje, prljave stvari u korpu za veš a ne na nju, blatnjave cipele idu na otirač a ne na tepih, itd. Milion još tako malih stvari koje sam svakodnevno pričala i ne ide više prosto, preko glave je. On sad ne razume zašto ja hoću razvod zbog takvih gluposti i siguran je da je nešto drugo u pitanju, jer mu je ovo smešno. Meni se plače od muke.
Krećem sa posla, ne radim vikend i ponedeljak. Kupujem ferero, par magazina i knjigu, imaću bolan ciklus pa planiram da se ušuškam. Dok razmotavam kuglicu, odvajam korpicu, foliju i u trenutku mi kao munja bljesnulo sećanje na moju baku. Kao dete sam joj čuvala tu korpicu i pažljivo razmotanu foliju da mi napravi ferero od napolitanki, šumskih lešnika koje je sama sakupila i rastopljene šećerne table, najjeftinije sa pijace. Bake nema već 19 godina, sećanje na slatkiš bolji od originala i tuga što danas kad imam dobar posao i platu nje više nema da joj kupujem bombonjere u lepim kutijama.