Ljudi, uspela sam. Od buđave, hladne, vlažne sobe i krčanja creva na školskim odmorima stigla sam do lepe plate koja mi omogućava da jedem šta želim, oblačim se kako želim i živim u lepo sređenom toplom trosobnom stanu sa sve mašinama za sudove, pranje i sušenje veša, doduše iznajmljenom, ali polako, biće. Uspela sam. USPELA SAM!!!!
Suprug mi je preminuo mlad zbog posledica korone, ostala sam sama sa dva mala deteta, ne znam kako da nastavim da živim. Stariji sin ima 2 godine i svakodnevno pita za njega, mlađi uskoro puni godinu, on ga se neće ni sjećati. Ako ima neko od vas da je odrastao bez oca, možete li mi reći iz iskustva kako se to odrazi na decu? Znam da tu prazninu ništa ne može ispuniti, ali kako da im obezbedim koliko je to moguće bezbrižnije detinjstvo?
Ljudi, ja sam zavisna od telefona. Ni po kući ga ne puštam iz ruke! Buljim u telefon do kasno u noć,a da me neko pita šta to tamo gledam ne bih znala. Ovo je užas i znam da nisam jedina! Kako nam se ovo uopšte desilo?? Plašimo se nekakvog "čipovanja" a mi smo već čipovanja telefonima...
Da se ne lažemo, nije istina da se sve zaboravi kad uzmemo dijete u ruke. Bol, iscrpljenost tjednima nakon poroda, zbunjenost, nerazumijevanje okoline... Zašto potiskujemo? Zašto je sramota pričati o tome da se osjećamo loše? I zašto žene koje su prošle to (i gore) umanjuju i njihovo i moje iskustvo negiranjem, nepričanjem i izbjegavanjem te teme u razgovoru. Želim pričati o tome svim ženama i muškarcima koje žele djecu. Voljela bih da je i meni netko pričao o tome bez filtera.
Dečko me ostavi zbog druge. Tek tako, bez reči. Ja posle nekog vremena upoznam super lika (još smo zajedno i divno nam je), bivši me vidi sa njim i isto veče pošalje poruku da mu nedostajem i da želi da opet budemo zajedno. Ali ja sam tačno znala zašto to radi, nije mogao da podnese da me vidi srećnu. Odgovorim mu da ću sutra da raskinem i da mu se vratim. Sutradan mu se javim da mu navodno saopštim da sam slobodna i da pitam gde ćemo se naći. Naravno da mi je rekao da je u nekoj gužvi i da će me uskoro zvati... Kada me je opet video sa istim dečkom posle 2 meseca nije mu bilo dobro. Šta misle oni, posle njih potop?!
Toliko smo se potrudili da mu kupimo personalizovani poklon, a on ga čak nije ni poneo kući. Branislave jedi go*na! Od sad ćemo drugačije!
Moja sad bivša djevojka koja je inače niža od mene je htjela da se slikamo tako što će ona da klekne koljenima da bi ispala niža od mene dok je bila na štiklama. Ja sam to odbio, jer me nije sramota da ispadnem niži od nje na slici. E onda je drama nastala kako sam iskompleksiran. To je eskaliralo i sad ne pričamo. Kako sam ja iskompleksiran kad mi nije bitno što ću ispasti niži od nje na slici? Šta, hoće da pokaže drugaricama kako je visokog momka našla da joj zavide ? Ma marš, bre, ne trebaš mi, kad se stidiš moje visine toliko da moraš da klečiš kad se slikaš. Inače uopšte nisam nizak, visok sam 180 cm, a ona 175 cm. Nabila neke štikle od 10 cm pa joj ne odgovara što sam niži od nje dok ih nosi. Pih! Ćurka zatucana. Ne mogu da vjerujem da sam izlazio sa njom.
Jedan dan dođem kod dečka njegova majka bez razloga, čim me vidi, počne da viče na mene. Sutradan uveče dečko mi kaže u telefonskom razgovoru da ako hoću da me ženi, moram prvo da zatrudnim. Prođe dva dana on me zove i raskida telefonom, shvatio je da ću ja njega ostaviti, on ne može više ovako. Onda me zove izvinjava se i plače što je kukavica, i non stop ponavlja da nema povratka na staro. Na kraju me zove i kaže da bi ja ionako rodila bolesnu decu, a ionako sam retard kog porodica žuri da uda, a plus ne znam ni da kuvam.
Iskrena da budem, sad kad se slegne sva tuga, pitam se kako ja nisam primetila da sa njima porodično nešto nije u redu? I gde je nestao onaj dečko sa kojim sam ušla u vezu, ko je ovaj čovek?
Ja i moja djevojka imamo naše novogodišnje piće, zajedno svršimo u čašu dodamo malo vode i nazdravimo po gutljaj.