Meni je iskreno čudno kad se neko odluči da nevin uđe u brak. Ne osuđujem ničiji izbor, ali se uvek začudim kad to čujem. Pre svega mislim da partneri treba da provedu neko vreme živeći zajendo u istom domu pre veridbe i braka, kako bi bili sigurni da mogu lepo da funkcionišu. Jer veza tj. viđanje par puta mesečno/nedeljno i zajednički život nisu isti. Isto tako, valjda je i bitno da se u krevetu razumete, imate sličan libido i volite slične stvari. A ne da tek nakon venčanja saznate da je on možda impotentan, da ima čudne fetiše koji vam ne odgovaraju, da želi 2 puta dnevno, a vi jednom nedeljno. Dve osobe i te kako mogu da budu nekompatibilne u krevetu, a loš seks može biti ogroman problem za vezu i brak.
Imam 17 prijatelja sa kojima sam blizak. Imam 28god, ženu i dete, i pored obaveza i svega, održavam kontakt sa svima podjednako. Ne viđam se sa svima svaki dan, imam sad mnogo više obaveza nego kad sam bio srednja škola, ali sa svima se viđam povremeno sa vremena na vreme, i tačno znam da mogu da se oslonim na njih za dosta stvari u životu. Kad god nisam mogao, oni su na smenu vozili moju ženu i dete kod lekara, kad sam renovirao kuću, svu su dolazili kad je ko bio slobodan, svako je radio šta je znao, ni jednog majstora nisam platio. Kad sam imao saobaćajku u 3h ujutru svi su se pojavili do jednog da mi pomognu. Bilo je hiljadu situacija još. Naravno i ja sam svakom od njih pomagao za šta god da je trebalo. Ali niko ne može da poveruje da se nas 17 toliko dugo drži na okupu. Svi su zavidni i kažu kad tad će se društvo raspasti, ali ništa od toga se nije desilo. I nadam se da neće.
U četvrtak sam kupio novi ekran za kompjuter od 299 EUR. Kada sam prošao kasu, shvatio sam da mi lik otkucao 2,99 EUR.
U subotu sam onda uzeo djecu i otišao platiti razliku.
Hoću da djeca nauče da se ponašaju prema drugim ljudima kao što bi htjeli da se drugi ljudi ponašaju prema njima.
Toliko sam ljubomorna na svoju cimerku da sam joj, dok je bila vani, svu njenu skupu kozmetiku pomešala s vodom kako bi izgubila efekat i koja joj je pomagala da bude onako savršena. Kada ja ne mogu imati čisto porculansko lice, dugu, zdravu i gustu kosu i ništa mi ne pomaže u tome - e, nećeš ni ti.
Sramota me je poruka koje sam pisala jednom momku kad sam imala 18 godina, u kojima ga preklinjem da mi da šansu, iako je on 10 puta pre toga rekao da nije zainteresovan. A kad je našao devojku posle par nedelja, ja morala opet da mu se javim i da ga pitam “a šta meni fali?”… Što je najgore, ja sam tad mislila da sam ispala “ravnodušna” i da se ne može videti koliko sam bila očajna 😂. Sad kad se setim, stomak mi se prevrne. Hvala bogu nikad ga više nisam videla uživo, mislim da bih u zemlju propala od sramote!
Suprug i ja smo 40 godina radili po 2 posla. Za to vreme smo pazili naše roditelje, znači njih četvoro smo vozali po lekarima, spremali hranu, kupali, presvlačili,... Pomoć nismo imali nego smo sami napravili sebi kuću i isplatili je konačno pre neku godinu. U međuvremenu dobili i dvoje dece, podizali sami, bez pomoći roditelja. Nismo se bunili. Sada su sin i ćerka odrasli ljudi i oboje imaju po dvoje dece. Kad smo konačno dobili penziju, rešili smo da oboje odmorimo od ovog stresnog života i da malo proputujemo i uživamo u ovo malo života što imamo. Ali tu nastaje problem što naša deca nam stalno dovode unučiće na čuvanje. Da ne dođe do zabune, obožavamo ih, volim kad mi dođu, ali nemamo živaca po par dana da ih pazimo. Posustajemo. 3 generacije već mi pazimo i negujemo. Sin i ćerka se ljute i kažu kako su oni mladi i treba da uživaju, a nama šta fali. Posvađali smo se, a sad za kaznu ne žele da nam više ni dovode unučiće. Bukvalno ne znam šta mi je činiti. Ceo život mi je robija.
Obeležava se 10 godina od moje male mature. Kada sam video da sam dodat u grupu rekao sam sebi neka Vasilije, ta osnovna škola je samo tvoja ružna prošlost.
Odlazak na obeležavanje bi samo načeo rane koje su mi nanesene tada.
Jučer sam dobio prvu platu, i kupio sam sebi hrpu čarapa i donjeg veša. Osjećam se sretno kao da sam kupio automobil.
Imam 41 godinu i šestoro dece. Otvorila sam firmu nedavno sama, bez ikakve pomoći, nasledstva ili prodaje. Napredujem polako i sigurno. Ponosna sam na sebe.
A neki su rekli da nikad neću ništa od života napraviti.
Mukotrpno sam čekala ovo godinama. Sedim trenutno sama i uživam. Ako ništa bar sam pokušala.
Sretnem muža svoje drugarice iz osnovne sa kojom inače nemam kontakt. Oni su se uzeli odmah posle srednje škole i izrađali decu. Ja sam studirala, našla posao, živim sa dečkom sa kojim sam dugo. Sretnem ga i on će prvo Kad ćete više da se venčate, kakav je to život bez venčanja, bez svadbe. Kad će deca, šta čekate? Ja u šoku, prvo što je on muž moje ne tako bliske drugarice, što me zapravo i ne poznaje. Što ne zna da se moj dečko već 4 god leći od kancera. Zatekao me je i šokirao, okrenula sam se rasplakala. Ljudi, da li vi mislite da ljudi tek tako žive, bez problema, da li mi imamo želje za decom ili čekamo vas da nam otvorite oči? Imajte bar mrvicu kulture.