Nema mi lepšeg osećaja kada sam u krevetu s tim jednim zauzetim likom i svaki put u toku akcije šalje poruku devojci “volim te jedina”.
Kada sam bio dete, patio sam. Jedva čekao da odrastem i uzmem život u svoje ruke. Smatrao sam da, dok si mali, možeš samo da radiš ono što rade mali, a kad si veliki - oba i da je Nebo granica. Govorili su mi da grešim i da ću videti kad porastem da je detinjstvo najlepše, a pogotovo školsko doba. I znate šta? Bio sam u pravu. Sada sa 34 godine to potvrđujem i nikada se u životu ne bih vratio u detinjstvo, a pogotovo ne u doba osnovne škole. Jedino što bih vratio su ljudi iz porodice i komšiluka koji su pomrli, ali sve drugo ni malo. Život sam uzeo u svoje ruke i podesio da ja budem glavni glumac u mom filmu, a ne sporedni u tuđem. Mislim da ste zato nesrećni vi koji kukumavčite za nekim prošlim dobom jer niste ispoljili ono vaše prirodno ja. Kukumakanje za prošlim vremenima ima smisla samo kod onih koji su se teško razboleli, a sve drugo je indikacija nesnađenosti.
Oženio sam se uglavnom zbog pritiska roditelja, inače ne bih nikad. Sa tom ženom sam dobio dete, planiramo i krštenje i sve to. Prema njoj ne osećam jake emocije ljubavi. Osećam da želim da bude zbrinuta i da joj ništa ne fali ali ne znam da li osećam ljubav. Da bude još gore od početka mi je u glavi jedna druga devojka koju nisam imao hrabrosti da smuvam. I ne izlazi iz glave nikako, svakog dana mislim o njoj. A ne želim da ostavim ženu sa kojom imam dete jer sam čovek od reči i jer ona ne zaslužuje da joj se loše stvari događaju u životu.
Odbio sam da platim letovanje. Žena i ćerka sad ne pričaju sa mnom. Stvarno je van pameti potrošiti dva meseca plate na 10 dana negde. Ovako živimo odlično, mogao bih čak reći luksuzno za naše okruženje, ali da bacim toliki novac nema šanse.
Najbolja drugarica se godinama borila da zatrudni. Bila sam uz nju, tešila je. Vremenom je postala toliko džangrizava oko dece i majčinstva da sam je jedva nekad trpela, ali sam imala razumevanja za nju. Kada sam ja ostala trudna napala me je da sam to namerno uradila, kako nisam mogla da sačekam da prvo ona ostane i svašta nešto. Presla sam preko toga. Tokom cele trudnoće me kulirala, par dana nakon porođaja videla sam da me je blokirala, nije mi ni čestitala. Skoro sam detetu proslavila prvi rodjendan a od nje mi stiže poruka kako sam bezobrazna jer je nisam zvala na rođendan. Samo sam joj odgovorila sa "ko si ti?" Nisam kriva što se još nije ostvarila kao majka, ali neću ni da trpim ponižavanje i bezobrazluk.
Neki dan sam se posvađala sa mužem. Kako to obično ide, svađa je potrajala dobrih 2 sata i svašta smo pretumbali. Jedna od stvari su bila djeca. Zamjera mi što su puno doma i gledaju u tv, umjesto da su vani sa prijateljima (što nije istina). Istina je da se druže sa prijateljima kada oni žele (nekoliko puta tjedno). Sin sjedne na bicikl i ide po naselju sa prijateljem, a kćer ja odvezem do igrališta i tamo se druži i šeće sa prijateljicama. On ima 14 a ona 11 godina. Doma moraju biti do 20:30, jer tada pada mrak. Po njemu ja ih ne bi trebala ograničavati. Ja mu kažem da se po parkićima skupljaju klošari i problematična djeca i da ne želim da se sprijatelje sa takvima jer se curice od 13-14 godina masovno upuštaju u sek.odnose, drogiraju se, puše i piju. Na što meni ovaj moj kaže "Pa što?! Pusti ih! Raditi će to ovako i onako!" Šokirala sam se. Naša uloga kao roditelja je poduzeti apsolutno sve što možemo da naša djeca ne krenu tim putem, a ne "pustiti ih" pa neka bude kako bude!
Otkad sam se preselila na Zapad, ne moram više da se pretvaram da slavim religijske praznike, da postim, vjerujem u Boga, jednostavno slobodnija sam i rasterećenija a mogu i da budem sa muškarcima različitih konfesija, ateistima, što u svojoj maloj sredini i zbog uticaja konzervativnih roditelja i okoline nisam imala prilike. Ako budem imala djecu, imat će slobodu koju su meni drugi uskratili.
Muž se ljuti kad kažem da ne želim drugo dijete, pošto smo ranije rekli da želimo dvoje. Iskreno ne mogu ponovo da prolazim kroz sve ono, beba se i sa godinu dana budi svakih sat vremena noću, hronično sam nenaspavana i iscrpljena, a on svaki slobodan trenutak ide da pomaže svojim roditeljima oko nečega. Inače su oboje zdravi, imaju po 50ak godina i generalno su sposobni. Kad mu to kažem, sve je u fazonu naljutiće se ako im ne pomognem. A ja se neću ljutiti što neće da bude sa bebom makar sat vremena, da malo odspavam???
Brat zahtijeva od mene da se odreknem nasljedstva u njegovu korist. Kaže, on ima četvero djece a ja nisam čak ni udata. Neću se odreći ni centimetra, uzet ću sve što mi pripada a što se mene tiče, takav mi brat i ne treba.
Tri dana pre svadbe, šminerka mi je otkazala šminku, razlog je bio i više nego opravdan, tako da se ne mogu ljutiti. Ipak, naravno da sam bila očajna u tom trenutku i požalila sam se rođenoj sestri. Da je situacija bila obrnuta, ja bih sama rekla da ona uzme moj termin, ako je već takva stvar. Ona mi je samo rekla, ma ajde staviš malo pudera, maskare i labelo i to je to. Iako sam znala unapred odgovor, nekako sam je pitala da mi ustupi njen termin, na šta je ona samo rekla pa zar da ti dođem na svadbu kao košarka. Na kraju mi je kuma ustupila njen termin, i sve je bilo kako treba. A kumu nisam ni pitala, sama je rekla uzimas moj termin kod te i te šminkerke. Igrom slučaja, kuma i sestra su imale termin u istom salonu, pa smo se nas dve srele tamo. Ne znam, ali činilo mi se da joj u očima vidim bes jer ću ipak imati profi šminku. I da, šminka je sitnica i naravno nebitna za moj brak, ali tada sam shvatila da je sestra obično samoživo i ljubomorno đubre.