Iako sam bio protiv toga da se moja žena odrekne dedovine (dvojica braće su dobila veliku kuću, njivu i nakit svoga oca, a ona je ćerka, moram reći, glupog oca jer nije ga bilo briga da zaštiti svoje žensko dete), sad mi je drago zbog toga što jeste jer je pokazala izuzetnu čvrstinu i odlučnost. Kad se odrekla toga na šta je godinama podmuklo bila prisiljivana, rekla je: ,,Evo vam sve, najedite se" i presekla sve odnose s njima. Iako su dobili sve, materijalno su propali kroz nekoliko godina i zvali je da im oprosti i pomogne. Blokirani su i nebitno nam je šta im se dešava, a ona i ja konačno imamo stan koji smo sami stekli. Oteto je prokleto.
Ono što volim kod sebe jeste što sam sposobna da prestanem da volim onog ko to ne zaslužuje. Imala sam situaciju da me dečko zavlačio mesecima, bila sam zaljubljena kao nikad do tada, na kraju je otišao vani i ja sam danima plakala. Nakon tih mesec dana plakanja sam ga potpuno isključila jer kad me neko povredi nemam ja šta više tu da nastavljam da patim, i volim osobu. Sad kad ga sretnem apsolutno ne osećam ništa, čak ni mržnju. Kada nekog precrtam tu je kraj. Zato mi je žao devojaka koje pate godinama i ne mogu da nađu sreću sa nekim drugim. Volela bih da svako može da precrta onog ko ne zaslužuje mesto u njegovom životu.
Čula sam kako je muž koleginicu s posla nazvao Jelo, umesto Jelena, kako se stvarno zove i smrtno sam se uvredila. Inače, starija žena je u pitanju, ali bez obzira. Nadimci su mi samo za bliske osobe. Nema on nju šta da zove Jelo. On kaže da nisam normalna i da je svi tako zovu.
Uhvatila sam dečka da me vara, skinula tinder, napravila lažni nalog i ušla u konverzaciju sa njim. Nije poricao da ima devojku ali to nije dovoljno da ne napravim haos. Kupila karticu na dopunu, dogovorila se sa njim da se nadjemo na šta je pristao. Sela u kafić preko puta mesta gde smo se dogovorili i gledala kako budala čeka tu devojku tj mene da se pojavim. Ako ništa nahranila sam svoj ego ovim, dok je on ispao glup i još uvek ne zna da sam to bila ja.
Posle veridbe zaljubila sam se u jednog dečka u fazonu na prvi pogled, leptirići... Bio je u okruženju pa sam ga viđala. Ništa se fizički nije dogodilo, ali leptirići su ostali.. Bližio se dan venčanja, sve je i dalje tinjalo, ali gledali smo da to potisnemo.. Na dan venčanja on je vozio mladenački auto, što ja nisam znala... Sve vreme je prisustvovao svadbi, ceo dan sam mislila kako je njemu, za svoja osećanja nisam marila.. Ostavili smo sve da će vreme uraditi svoje. I još nije prošlo, ja imam porodicu, a on je sam, nažalost. To nam sada dođe kao platonska ljubav, imamo se, a nemamo. Oboje smo svesni da nikada nećemo biti zajedno. Boli kao mač u grudima..
Kad mi je dosadno i ne znam šta da radim zovem operatere interneta, kablovske i slično i raspravljam se sa njima. Ne vređam ih i ne vičem nego glumim nervozu što ima kvar na mreži a u stvari je sve u redu.
Ne znam zašto se za devojke koje traže situirane muškarce za brak, kaže da su sponzoruše. Ako hoću da se udam i da mu rodim decu, moram da pauziram sa razvojem svoje karijere i to u najboljim godinama za to. Osim toga rizikujem zdravlje, život i na kraju kao najmanje bitno, izgled. Kada rodim to dete, ne želim da ga odmah kao bebu smestim u vrtić već da mu se posvetim neke 2 godine, a ako uslovi dozvole i više. Ne želim da me muž vodi po Bahamima svojim novcem, ako hoću luksuz, radiću za njega. Ali ako ja rađam, želim sigurnost, bar toliko na ograničen period. Da ne napominjem da je žena koja se posveti malom detetu uvek ranjiva u smislu da rizikuje da bude ostavljena i svesno se tome izlaže da bi gradila porodicu. Moramo razmišljati racionalno i osigurati tu decu.
Svi komentarišu javno dojenje, a niko ne komentariše vršenje nužde kraj kola, pored puta, po ćoškovima itd. Ako ja moram ceo život gledati muškarce koji mokre kud stignu. Onda nemam razloga da ne dojim bebu javno. BEBA MORA DA JEDE KAD JE GLADNA!