Moj muž nije želio da zaposlimo bebisiterku. Ja sam insistirala pošto nam treba pomoć jer oboje radimo zahtevne poslove. Na kraju se pomirio sa tom činjenicom iako mu nije bilo milo čak se i super slagao sa tom devojkom i bio ljubazan i sve to. Ta cura za nas radi već godinu dana. Ja sam pre mesec dana ostala bez posla i razgovarala sam sam njim o tome da sada možemo dati otkaz bebisiterki jer ću ja brinuti o deci. Muž je rekao kako to ne dolazi u obzir i nije htio da mi kaže razlog. Ništa mi nije bilo jasno dok nisam uhvatila njega i nju u njegovim kolima dok ga je ona oralno zadovoljavala.
Na večito aktuelnu temu "moj muž se u braku odjednom promenio na gore" imam da kažem sledeće: upoznala sam mog muža kada smo oboje imali 25 godina. Sada imamo 32, četiri godine smo u braku. Pratila sam ga kroz proces završavanja faxa, traženja posla, nošenja sa prvim izazovima na radnom mestu i životnim problemima koji su nam se oboma dešavali u međuvremenu. Kroz svu zaljubljenost i euforiju prvih godina sam uvek nalazila vreme da zastanem i posmatram kako rešava probleme, da li krivicu prebacuje na druge, kako i da li prihvata rastuće odgovornosti. Kada sam se uverila u to da ne samo što se volimo, nego je to i čovek koji zna da "raste" sa životom, udala sam se za njega. I evo ga - raste i sada, sa izazovima koje donosi težak zadatak braka i odgajanja dece u zemlji Srbiji. Naš odnos cveta, deca ga obožavaju, zajedno idemo kroz nove uloge roditelja i rastemo kroz njih. Moj muž se jeste promenio, ali na bolje. Bio je čovek, sada je i muž i otac. Ponosna sam na njega. Volim ga sve više.
Uvijek na rođendan shvatim koliko sam zapravo sama i koliko su svi ljudi koje imam u životu samo prividno tu…
Drugarici je umro otac pre godinu dana i ona svaki mesec okači njihovu sliku i napiše sastav o tome koliko je prošlo otkad je umro i kako se oseća, kako mu ljubi mermernu ploču i ostale srceparajuće stvari. Ja razumem da joj je teško, ali ima nešto bolesno u tome. Kao da, Bože me oprosti, na neki način uživa u tome. Stavi sliku oca, pa 10 slike nje u "crnini", a crnina je kratka crna suknjica i crna majica sa dubokim dekolteom, full našminkana sa tugaljivim pogledom i tužnim citatom kako je ona čista duša predobra za ovaj svet. Privlači pažnju i naravno ljudi se pale. U početku sam razumela, ljudi kad pate svašta rade i znam da zaista jeste mnogo bila vezana za oca i on je stvarno bio predobar čovek, ali posle nekog vremena jednostavno sve to postane degutantno. Pati u svoja 4 zida... čemu sve to? Znam ljude koji su izgubili decu, brata, sestru, pa i čitavu porodicu, nose tu tugu s nekim dostojanstvom. Ozbiljno razmišljam da joj kažem da prestane.
Djevojka i ja imamo taj neki običaj da si šaljemo razne ponude putovanja, dizajn interijera, kućanske aparate na popustu, stanove i ostale nekretnine, automobile..., a pri tome smo oboje studenti i skupa u džepu nemamo para ni za štapni mikser.
Vikend... Treba da usisam, obrišem prašinu, oribam kupatilo, promenim dve posteljine, operem, osušim i opeglam 3-4 mašine veša, kupim namirnice i osnovno za kuću, spremim detetu dva doručka, dva ručka, dve večere, četiri užine i nahranim ga, dvaput ga okupam i 4 puta uspavam. Perem sudove i sređujem kuhinju. Treba i da operem auto i pojavim se na poslu u ponedeljak naspavan i raspoložena, čista, isfenirana, našminkana, nalakiranih noktiju, u besprekornoj odeći i čistim cipelama. Mislim da nedostajem svom detetu, i plašim se da će porasti i otići a ja ga neću ni videti.
Baku neću nikad zaboravit. U 8. osnovne sam slušao rap, majka i otac me nisu htjeli vodit na 50 Centa u Zagreb kad je bio. Povela me baka...
Jedan od najljepših dana u životu mi se pretvorio u najtužniji kojeg i sad kad se sjetim suze same krenu. Ukratko, moji roditelji nisu vidjeli potrebu da dođu na moje diplomiranje (na bratovom samo par mjeseci prije su bili), nisam željela da ih nagovaram više jer ako nisu smatrali da je to nešto bitno šta da radim. Ali svakako momenat kad sam diplomirala i izašla i shvatila da jedino moji roditelji nisu tu mi srce cijepa. Sreća što imam brata i što se on pojavio i makar na trenutak me podsjetio da ipak nisam sama...
On i ja smo bili zajedno 5 godina prije nego što smo prekinuli. Još kao klinci smo se počeli "muvati" da tako kažem. I stvarno ta veza je bila predivna. Nikad se nismo posvađali ozbiljno, uvijek bi bilo "pa dobro, idemo sjesti i popričati". Svaki provedeni trenutak s tim čovjekom bio mi je kao poklon s neba. Voljela sam ga, više od ičega na ovome svijetu. A kad smo prekinuli, nismo se posvađali da je došlo do prekida, već smo samo shvatili da do toga mora doći. On je već bio u vojsci, a ja sam išla na fakultet u drugu državu jer sam dobila stipendiju i jednostavno mi je to bio san. Taj dan smo oboje plakali cijelo vrijeme kao mala djeca, grlili se, ljubili, opraštali milijun puta... Od tada se nismo čuli jer bi bilo previše bolno za oboje. Naravno, imala sam drugih partnera, ali uvijek je za mene jedini bio on. I kad sam se vratila, nakon 5 godina, sreli smo se, zagrlili, popričali i sve se samo vratilo. Prošlo je 7 mjeseci od kad smo zajedno i prije par dana smo se zaručili. Volim ga!
Zaista sam dobro. Posle 3 teške operacije, razvoda, minimalnog mesečnog primanja, sama brinem o deci jer njihovog oca nije briga za njih. I ne treba mi ništa, samo da smo zdravi.