Moji roditelji, koji žive na selu, letos su uzeli psa. Otišla ja da ih posetim i da vidim psa, i slučajno snimim nesvakidašnji "razgovor" mog oca sa psom. Snimak ide, doslovce, ovako: "Ajde poručkaj to pa da te vodim da upoznaš parohiju. Vidi dole, gde ti pokazujem, e tu imamo naše ovce, 2 jagnjeta, kokoške i ćurke. Sa ovcama ćeš lako, dan-dva će budu u čudu, a posle nema problema. E jagnje, ovo veće, ono samo na prvi pogled izgleda umiljato. Gadno je, rogovi mu ko biku. Oće da bije. Al' ne brini, neće ono tebe, ono se bije samo sa oni drugim jagnjetom. Kokoške da ne juriš i da ne diraš jaja. Mada, one nisu snele jaje od Božića. Petao oće da juri, ti bre pokaži da si muško pa mu se osvrni. E sa ćurkama ne ulazi u diskusiju. 25kg svaka pa kad rašire ono perje... da vi'š kako Sneža (majka) beži od njih. Sa njima samo prijateljski. Eee, imamo i zeca. Nije naš, nego Mikijev (komšija), al' stalno dolazi kod nas, valjda mu trava lepša. Njega ti se i ne isplati da juriš. Si razumeo, aj idemo sad."
Raskinuo sam veridbu mesec dana pred svadbu. I pre je bilo nekih naznaka, ali su bile zanemarljive, npr pita me šta želiš za rođendan, ja kažem zelenu majicu, ona kupi crvenu, i slično, ali je htela da upravlja svime. Svađa je nastala kad smo prikazali spisak gostiju za svadbu. Ona do trećeg kolena bez ijednog izostavljenog ima 37 gostiju, a ja imam samo prvog kolena duplo više. Tražila je da skratim spisak i da izbacim iz gostiju ljude koji su mi isti stepen srodstva. Kažem ok, zvaćemo do drugog, onda i ti izbaci svoje treće, ona ni da čuje. Kome god sam rekao ne mogu se načuditi da ona sebi daje za pravo da bira goste s moje strane i da ja trebam birati između ljudi koji su mi isti. Shvatio sam da ona želi svime da upravlja i da sa njom nema dogovora. Brak bi mi bio pakao. Raskinuo sam. Onda joj nije ništa smetalo, ali sam shvatio da je to zatišje pred buru i da sa njom nema budućnosti. P.S. Ona je htela svadbu. Ja sam bio spreman i na samo venčanje bez gostiju.
Bilo je to prije dvije godine, nisam dva mjeseca jela užinu kako bi od tih novaca kupila svojima poklone za Božić. Kupim poklone, trčim na bus ali ne stignem na njega... Sjednem na klupu cijela tužna i živčana odjednom krene kiša. Sjedim i dalje nemam snage dignut se da se zaštitim od kiše kad odjednom prilazi mi jedna cura sa čokoladom sa riječima "promatram te već neko vrijeme izgledaš mi tužno pa evo ti čokolada" i ode.. Već dvije godine se prisjećam tog događaja i nevjerovatno je kako ti neke sitnice mogu uljepšati dan..
Malo pre u autobusu gradskog prevoza žena je kolabirala. Samo se nishodno srušila pokušavajući da pridrži šipke. Bez razmišljanja sam prišao, prepoznao sam sinkopu - akutni gubitak svesti. Položili smo je na ravnom i podigao noge žena je došla sebi i dali joj vide. Posle 20ak minuta smo je odveli u najblizi ZC. Zbrinuta je.
Ne mogu da vam opišem koliko mi je drago što se posle 4 godine učenja medicine uspeo nekome da pomognem. I to bez ikakve dileme sam prišao i ispoštovao proceduru. Hvala svim mojim profesorima!!! Sada znam da ovo stvarno želim i mogu!!!
Ne odem na posao 2dana jer me stomačni virus satrao. Zove me poslodavac da mi pripreti otkazom. Ja jedva usta otvorim da se javim jer me nagon za povraćanjem kidao. 3 dana ništa pojeo nisam sem malo vode koje bih odmah izbacio. Ma rastavljao sam se od života. Ako za takvo svoje stanje moram da se pravdam i izvinjavam onda ću sam dati jbn otkaz u toj propaloj firmi.
Sutra idem da se vidim sa dečkom moje drugarice koja je trudna. Poželite mi sreću, već dugo maštam da se mazimo i ljubimo...
Posadila sam na balkonu mentu, koprive, stolisnik, vrkutu, kamilicu, đumbir... Sve raste i mirišiii 😍
I više ne kupujem uopće čajeve nego si naberem, sušim, kombiniram... Toliko me to veseli, kao da sam otkrila novi svemir!
Odrastala sam u domu za nezbrinutu decu, ceo život se borila, za još jedno parče hleba, za igračku, olovku. Zavarsila škole, zaposlila se, našla dečka, sad već muža. I opet borba, s njegovima, s njegovom sestrom.. Oko njegove pažnje, oko toga ko je šta, ko šta zaslužuje. Ja ti ne mogu više. Kad sam bila dete to sam radila sad želim da živim i da budem spokojna u svom životu. Dala sam mu uslov ili oni ili mi, pa neka sam izabere. Ja znam šta ne želim.
Suprugova mama - zaposlena, živimo udaljeno 140 km i žena nikada nije umorna, priskoči nam u pomoć oko dece kad god ima slobodne dane, tada kada dođe i igra se sa starijim detetom, uvek blaga i puna razumevanja sa njim, opegla stvari ako ima, skuva nam ručak. I sve to sa lakoćom, osmehom i zadovoljstvom. Moja mama - nezaposlena, nema nikakve obaveze, živi 20 km od nas, kada dođe starijem detetu da telefon da gleda crtaće, ne igra se sa njim, pokušava da ga vaspitava, grdi, dok za dvomesečnu bebu kuka kada će da prođu grčevi i osuđuje skoro svaki naš korak u postupanju sa bebom (jer ne dajemo bebi vodu, čajeve...) ali ne uzima je u ruke, nikada se nije ponudila neki ručak da nam napravi ili po kući da pomogne... Niko nije dužan da nam pomaže naravno (ali itekako znači svaka pomoć u ovom periodu), ali se posle pita zašto starije dete ne voli da provodi vreme sa njom, zašto češće odemo kod njegovih nego kod njih.
Hoću da kažem - neizmerno hvala svekrvi za sve!
Ja tek kad sam se razvela, i kad sam rekla prvi put roditeljima da me njihova mišljenja ne interesuju počela sam da živim! Ne mogu da opišem taj osećaj slobode, kad ustanem ujutru slobodna, a ne pod pritiskom da ustanem pre muža pa da mu spremam doručak, kuvam kafu, pa šta obući, pa zovi moje, pa idi u prodavnicu.. Bože hvala ti na ovoj slobodi i snazi da svakome ko mi je uskraćivao sam konačno stavila tačku!