Molim radnike koje rade po ovim skupljim buticima da ne izigravaju da su vlasnici.
Prije par dana, umrla mi je drugarica u 26-oj godini greškom ljekara. Bila je bolesna mjesec dana, pogrešne terapije primala i preminula iznenada. Toliko je teško oprostiti se od ove 2021 godine bez nje 😔 ...
Jedino što bih mogla da poželim svima jeste zdravlje, da se pazite i potrudite se da svakom prilikom date do znanja dragim osobama koliko ih volite i koliko vam znače.
Smatram da mnoga zanimanja i fakulteti nemaju pravo da nose titulu fakulteta, pre da budu neki tečaj ili viša škola. Na kraju sve neki magistri izmišljenih i beskorisnih zanimanja, previše se tu dalo maha. Cenjeno i prihvaceno od davnina jesu inženjeri, pravnici, doktori medicine, matematika, fizika itd. Mnogo toga je bukvalno izmišljeno i sad ti magistri nemaju gde raditi.
Ne kapiram djevojke koje govore da jedva čekaju da se udaju i da se “spase”. Čega jadne da se spasite? Uživajte dok još možete.
Nemam decu.
Nije mi dobro kad mi dođu u posetu ljudi čija mi deca divljaju po kući dok oni ćaskaju i ne obraćaju pažnju na divljake koje su rodili. Ako deca ne umeju da se ponašaju u gostima već skaču prljaju i razbijaju molim vas nemojte ih dovoditi a ako nema ko da ih čuva nemojte ni vi dolaziti.
Imam 19 godina i vjerovatno najbolji dani mi prolaze u kući na glupom računaru igrajući igrice. Jedina aktivnost mi je trening, nemam devojku i nemam prijatelje. Kao da ne postojim...
Al kad mi ljudi kažu “Najlakše je spakovati stvari i otići. To samo kukavice rade”.
Jeste, ništa lakše nije nego sa 25 godina ostaviti roditelje, rođake, prijatelje, državu, grad i otići na kraj svijeta sam sa jednim koferom ne znajući ni jednu jedinu osobu u potrazi za boljim životom.
Al je zato preteško kukati kako se nema posla i žicati od roditelja kintu za kafu i kladionicu...
Sinoć su me ogovarale dvije kolegice za stolom kako imam stomak i nosim užu haljinu. Sva sreća što imam to malo stomaka pa mogu pričati o njemu, jer da ga nemam vjerojatno bi se našao neki novi dio mog tijela koji ne valja. 😂
Ja razumem da se autobusima uglavnom vraćaju ljudi i deca iz škole i sa posla, verovatno gladni, ali molim vas strpite se bar pola sata-sat pa kod kuće jedine do mile volje. Juče je pored mene sela jedna devojka, izvadila lepo neku svoju salatu i dresing i krenula tu da je pravi i jede u punom busu, kao da je u restoranu. A ti prelivi koje je stavila su imali vrlo jak miris majoneza i sigurna sam da ga je pola autobusa osetilo. I da stvar bude još gora, žena par sedišta ispred otvorila ništa manje no kutiju špageta bolonjeza i gutala ih kao da nije jela 2 meseca, a miris sosa se proširio po celom autobusu. A oko nas gomila njih, ljudi kašlju, kijaju, znoje se…Meni se smučilo. Ako ste baš toliko gladni i morate nešto jesti uzmite neko jednostavno pecivo ili gricnite nešto pre ulaska. Nisu busevi pokretni restorani.
Ponekad zatvorim oči. Mogu zamisliti svoj život. Bolji, ljepši nego što je sada. I znam da ću to jednog dana ostvariti. Do tada je potrebno proći sve ovo. Koliko samo boli stane u jedan život... Valjda je najteže ostati jak. Ili je možda najteže ostati čovjek unatoč svemu. I kad je dobro i kad je zlo.