Spavala sam s nepoznatim likom na moru, jer sam samo ja tada od svih mojih drugarica bila nevina.
Otišao sam u kinesku radnju sa sobom poneo makaze, našao lepu majicu otišao u kabinu i makazama isekao onaj deo gde je magnet za alarm zajedno sa delom majice jer nisam mogao da skinem drugačije znate ono malo crno što pišti kada ukradete. Taj magnet sakrijem u svlačionici majicu obučem ispod moje i lagano izađem. Nemojte pogrešno da me shvatite roditelji imaju firme a ja imam platu od 400e meni dosta. Hteo sam da znam kakav je osećaj kada se nešto ukrade.
Raskinula sam sa verenikom jer mi je non stop nabijao na nos kako više zarađuje i stalno je govorio da žena nikako ne sme više da zarađuje u braku.
Nervira me stariji buraz. Skoro počeo raditi u policiji i dobio uniformu, ja kad hoću da se slikam samo par slika u uniformi da imam za insta, ne da mi. Đubree pokvareno.
Devojka je išla na okupljanje sa firmom. Neko objavi video snimak svih njih kako se vesele, i ja u uglu uočim nju i kolegu kako joj drži ruku na struku/stomaku, a ona njegovu ručicu svojom, i tako kao đuskaju. Ubeđuje me sad kako nema ništa sa njim, kako je to bilo samo glupo bezazleno igranje, da u tom trenutku nije ni shvatala da je to neprimereno, ali sad shvata, i da sam u pravu. Ali ja imam osećaj kao da sam je gledao kako me vara.
Ja sam ona što je rekla da muškarci moraju da budu sposobni da izdržavaju porodicu a žene ne moraju. Da pojasnim: novi svijet je zamišljen kao ravnopravan. Ona će da radi, a on će da dijeli sve kućne obaveze. Međutim, sve žene rade, to je sada skroz normalno, a 2% muškaraca pomažu 50% u kući. Smiješno. Dragi muškarci MORATE biti sposobni da finansijski zbrinete porodicu, u protivnom je nemojte praviti. Jer kućne obaveze a pogotovo obaveze oko djece NIKAD nećete dijeliti ravnopravno. Ko je u braku, i plus ima djecu razumjeti će. Obe strane. Hajmo bit’ malo realni ovdje pliz 😎
Jul 2020.godine, 38.nedelja trudnoće, a pandemija. Pošto živimo u Americi, niko nije mogao da dođe od porodice da mi pomogne, a imala sam u tom trenutku dvogodišnjeg sina. Računala sam na muža, koji je inače vozač kamiona i ima fleksibilno radno vreme, tj.može da ne radi kad god, da bude tu uz mene - poslednje 2 nedelje trudnoće i kada se beba rodi. Bili smo finansijski potkovani narednih 6 meseci minimum. Međutim, on me je ostavio sa dvogodišnjim detetom u 38.nedelji sa blagim kontrakcijama, u sred pandemije, u zemlji u kojoj nemam prijatelje ni porodicu i otišao da radi jer je dobio "dobru turu" i ne može da propusti takav novac. Vratio se posle 5 dana, u ponoć, a u 00:10 smo krenuli u bolnicu. Nije mu čak ni bilo krivo, bilo mu je smešno kako je stigao "baš na vreme". Tih 5 dana sam bila toliko uplašena i za sebe i za bebu i za sina. Nije ostao sa mnom u bolnici niti doneo cvet, nije mu dan danas jasno što sam toliko ljuta kad je "sve prošlo kako treba". Slomio mi je srce.
Roditelji su me uništili. Ubijali u pojam otkad znam za sebe, nikad im nisam bila dovoljno dobra, sve što uradim nije valjalo i dan danas je tako.. Majka me pravi degenerikom pred rodbinom, svi me ogovaraju i ismevaju a zapravo je sve drugačije.. Niti sam degen, niti glupa, samo sam ubijena u pojam i uvek tražim potvrdu da li sam nešto napravila kako treba. Nikad ne valjam. Zlo mi je od života! Ne umem da se borim 😭