NE RAZUMEM, ali ne razumem zašto profili koji nešto prodaju ne napišu glupu cenu ispod, nego inbox.
Prijatelju, da li mi se nešto sviđa ili ne zaključiću samo na osnovu toga da li za to imam para ili ne, a koliko god da mi se svidi nešto čim vidim da moram da zapitkujem po inboxu i šaljem 15slika i pitam koliko ovo, koliko ono...odustanem, bukvalno me više ne zanima, jer zavisi od toga koliko šta košta šta bih eventualno uzela!
NAPIŠITE GLUPE CENE, više ćete prodavati sigurno!
Muž hoće da, sinu od 12 godina, počne da prikazuje porno filmove, da bi naš sin mogao da krene sa "učenjem" na vreme?! Ko ovde nije normalan.
Čuo sam od zajedničkog društva da ona čeka i želi da je zaprosim, a ja i ne mislim o tome jer se lomim ovamo i patim za bivšom.
Ranije sam radila za mizeriju, osnovne stvari bile nedostupne, skupljala godinu dana za patike. Danas radim dobro plaćen posao, srećna sam što mogu da kupim sebi da jedem šta hoću, da kupim sok koji mi se pije, kozmetiku itd., ali ljudi, meni stane knedla u grlu kad otvorim frižider i svaki put se momentalno sjetim ljudi koji su ostali tamo dje sam ja bila. Ja ne znam kako da se oslobodim te tuge, tog kamena. . .
Vidio sam story djevojke s kojom sam bio od 18. do 21. godine. Sad imam 28. Dobila je dijete. Iako odavno na nju zaboravio, štrecnulo me to. Na tren mi naumpadoše te primisli prvih ljubavi, kako smo izmišljali imena naše djece, sve što smo prvi put napravili. Sjetih se detalja, a deset godina je prohujalo. Drago mi je da je sretna, mama i brat su joj preživjeli rak, a ja sam je nekad volio, zaslužila je.
Porodila sam se pre 6 meseci, carskim rezom. Mnogi će reći da je to mnogo lakši način da se dete donese na svet, ali zapravo nije tako. Još uvek nisam 'došla sebi', brzo se zamaram, ne mogu dugo da stojim, i dalje osećam bolove itd. Pritom sam sama sa bebom po ceo dan i radim sve kućne poslove. Ne smem nikom ni da se požalim, odmah ću ispasti loša majka. Moja majka, svekrva, zaova, faktički svi samo bace neki komentar tipa 'svi smo gajili', 'a šta ćeš, sve je to normalno', 'porašće i on, samo neka je živ i zdrav' itd, a u stvari pojma nemaju kroz šta prolazim. O slobodnom vremenu za sebe da ne pričam. Postporodjajnu depresiju sam sama prebrodila i mislim da me još uvek nije prošla. Volim svoje dete i hvala Bogu što ga imam, ali prosto nekad ne mogu da poverujem da niko nema razumevanja ili bar da mi ponudi razgovor da mi bude koliko toliko lakše.
Drugarica je zumirala dečkovu sliku iz izlaska i kod ramena videla pramen plave kose. To veče je navodno izlazio sa drugovima. Kad ga je pitala počeo je da okoliše i na kraju je priznao da se poljubio sa jednom pripitom devojkom. Drugarica ima odličnu intuiciju i uvek sazna šta je zanima, iskreno malo je se plašim.
Kao klinku me je nerviralo kada ljudi kažu - čekam pravu osobu. A niko od njih se ne zapita - da li sam ja prava osoba? Da li bi frajer/riba kakvog želim pogledao nekog poput mene? I onda sam ja krenula da stvaram “pravu osobu” od sebe. Rezutat prvi: 32 godine, doktorat, četiri strana jezika, odlično jašem, plivam i skijam, sjajan posao, lepa i negovana, izgledam bar 5 godina mlađe. Rezultat drugi: nemam prijatelje jer sam samoj sebi godinama bila prioritet, nemam dečka jer ovi što su poslovno ostvareni kao ja uglavnom me žele samo kao trofej - još jedan dokaz njihovog uspeha. A ovi što manje zarađuju ili su slabijeg obrazovanja (a to je 95% populacije) misle da nemaju šanse kod mene ili mi kažu da sam suviše nezavisna. Dive mi se, a ja želim da me vole i to zbog mene, a ne zbog mog CV-a. Ljuta sam i isfrustrirana, tek sada sagledavam sve svoje pogrešne izbore i odluke.
Već sa 5 godina sam znao glavne gradove i zastave mnogih država, igrače od većine fudbalskih klubova, sabiranje, oduzimanje, pisati, čitati perfektno i pisana slova, i mnoge druge stvari. U prvom su me odmah htjeli da prebace u drugi razred jer sam apsolutno sve znao. Učiteljica je rekla da bih mogao i u 4. odmah, jer sam znao i množenje i dijeljenje sa manjim brojevima. Uvijek bio extra sportista, košarkaš, i fudbaler. Važio uvijek za velikog optimistu. Sad sa 22 godine završavam faks, ali nemam više ni trun onog optimizma od prije, mnoge ružne stvari su mi se desile u životu. U periodu srednje škole izgubio drage osobe. Utjehu našao u društvu ljudi sa lošim navikama, pio od razočarenja u život, drogirao se. Svađe u porodici zbog toga. I sad sam samo ljuštura onog sretnog dječaka kakav sam bio. Iako završavam fakultet i sve sam loše bacio, i sve djeluje dobro, niko ne zna kako se osjećam. Život je ku*va, a psiha je teška nauka.
Moj dečko je ljubomoran čak i na notifikacije za posao… neverovatno! Noćas mi bili na video pozivu i dolaze mi mejlovi sa ponudama u sitne sate, ja ih sklonim sa ekrana da ne smetaju a on prasne.
“Ko ti piše u ova doba? Pozdravi ga od mene!!!”
(Ljutito spuštanje slušalice.)
Gledam u telefon i ne verujem.