Radim u inostranstvu. Želja mi je kad se skrasim za par godina da poklonim moju novu kuću u Srbiji porodici sa mnogo dece. Roditelji su mi preminuli, rođene braće i sestara nemam. Kad dolazim u Srbiju jeftinije mi je da platim hotel na par nedelja nego da ponovo pustim vodu i struju u kuću i da se mučim da raščistim korov i prašinu. Mislila sam da ostavim familiji ali su se ponašali kao stoka, iako im je bilo plaćeno održavanje, sve su zapustili a voće isekli za ogrev pod izgovorom da se posušilo. Duša me boli kad gledam kuću kako propada, ne želim da je prodam jer mi taj novac predstavlja moju godišnju platu ovde i lako ga zaradim. Želim da mi da Bog da usrećim nekoga kome je to potrebno.
Jednu od najglupljih i ujedno i najneprijatnih situacija sam doživela kod drugarice na svadbi. Momci koji su bili zaduženi za čuvanje novca (koverti), su prilikom preuzimanja istih svaku otvorili i brojali novac. E sad, zamslite situaciju, ulazite u restoran, dajte kovertu, oni otvaraju i broje, svi gledaju u vas i nakon toga vam kažu gde da sednete. Ne razumem čemu to. Ajde da novac nije bio spakovan u koverti, pa da uzmu i zapišu ko je koliko doneo, ali ovo mi zaista nije jasno. Kao da su hteli pojedine goste namerno da osramote. Osuđujte me koliko hoćete, ali po meni je to veoma jadan potez.
Ko se osjeća neugodno zbog riječi menstruacija, treba da se vrati u prvi osnovne i krene sve na novo. Biti odrastao čovjek, u odraslom svijetu a stidjeti se normalnog ljudskog procesa je apsurd. Ulošci se u mojoj školi skrivali ko da se droga svercuje. Menstruacija je isto sto i mokraća, tjelesna izlucevina, dakle normalna stvar.
Voljela bih da podjelim sa vama moju skromnu životnu priču. Živjela sam u Srbiji, vremenom smo se preselili u inostranstvo zbog školovanja i sličnih razloga. Otac je već prije radio, ja i mama smo došle 5 godina kasnije. Nakon mjesec dana očeva firma propadne i završimo na socijalnoj pomoći. Uskoro je bio potreban upis u srednju, ja od malena maštala da budem medicinska sestra. Otac nije mogao da mi priušti mjesečnu kartu za drugi grad. Ostanem tu gdje jesam, završim ekonomsku. Došlo vrijeme, da upišem fakultet. Moji mi govorili da nemaju novac za moj fakultet i da se zaposlim kao prodavačica. Danas sam treća godina zdravstvene škole, smjer diplomirana medicinska sestra, na vandrednom fakultetu, svih 16.000 eura odplatila sama, radila po dva ili tri posla, učila po noći, na pauzama... Išla na praksu ujutru, popodne na posao. Sada sjedim i spremam diplomski rad. Ljudi moji, srce mi je kao kuća. Ne dajte da vam niko kaže, da nešto ne možete!
10 god. čekam da dobijem ugovor za stalno. Ne daju mi ga. Promenim firmu i nakon 4 meseca, potpišem ugovor na neodređeno!
Jeeee! Konačno imam uslov za podizanje stambenog kredita! Ali đavo ne spava! Cene kvadrata su skočile nebu pod oblake i jedino mi preostaje da prodam bubreg i onda da podnesem papire za kredit!
Mamu ti j...m Srbijo maćeho!
Jednom sam osvojila frizuru na giveawayu (eto moguće je😅) tako da sam dobila totalni makeover kose. Dotad nisam imala ni novca za takvo nešto, a ovdje sam pak to osvojila pukom srećom u nekom elitnom salonu. Kad sam vidjela sve to, pomislila sam koja sam ja seljanka za to, taj salon definitivno nije za nekog poput mene koja živim prosječnim životom. Frizura je bila odlična i bila sam oduševljena, osjećala sam se puno samopouzdanije i lijepše, ali definitivno nešto što ću zauvijek pamtiti- ljudi su se zamnom okretali na ulici. Iskreno nešto neopisivo, taj osjećaj "ajde da se i zamnom netko okrene" je bio zanimljiv, ali za jedan dan dosta. Eto tko god da je izmislio nagradne igre i giveawaye za takve kao ja, pa hvala vam.
Pre dvadesetak godina mama učila da vozi kola, i ode ona jedan dan u nekim štiklama da vozi. Nije prošlo ni 10 minuta kako je otišla, vraća se nazad kući, i kaže mi da joj je rekao instruktor da se preobuje, inače nema vožnje, ne može da vozi u štiklama, i tačka. Moja devojka prošle nedelje, vraća se sa polaganja plačući, kaže mi pala vožnju. Ja je pitam, iako stvarno nisam znao, da li si možda vozila u štiklama, ona čuđeno kaže da, kako si znao. Ja rekao, javili mi motorolom, da se našalim, ona u još veći plač. Ne idu štikle i vožnja, nikako. Možda štikle i ples, štikle i kolo, ali štikle i kola nikako.
Nije mi jasno kako moze biti normalno da ljudi koji hoće da menjaju pol ne finansiraju tu operaciju iz svog džepa, nego to ide o trošku države. A toliko ima dece kojima ljudi moraju da skupljaju novac za operacije i toliko samohranih roditelja i sirotinje kojima treba neka novčana podrška, ali država ipak odlučuje da finansira ljude koji hoće da menjaju pol. Mislim ja nemam ništa protiv njih i tranzicije ali neka lepo plate sami, smatram da je to jedan od većih probleme u državi koje nekako treba rešiti.
Danas sedim sa drugaricama na bazenu i vidim malu devojčicu kako trči prema tušu. Posle par sekundi videla sam i njenog tatu kako trči za njom. Devojčica se igra na tušu, malo smanji, pa pojača mlaz vode, a tata se pravi iznenađen. Njih dvoje se jure, prskaju, igraju nekih 10 minuta i tata joj kaže da sad treba da uđu u bazen, jer ga tamo čekaju 2 druga. Ona mu kaže kako želi još da se igra na tušu i on ostaje tu sa njom. Donosi joj neke igračke i vezuje joj kosu, prema njoj se ponaša kao prema princezi. Prosto prelepo...
Znate onu ljubav koju vam svi opisuju i žele da nađete. Ja sam je našla pre 3 godine. Zaljubila se kad sam mislila da to nije moguće ni u snu. Voleli smo se ludo, planirali venčanje, pričali o deci i imenima. On poželi motor kupiti. Godinu dana nakon toga se završava moj san a i veselje sa pozivom da je imao nezgodu sa motorom. Prosle su dve godine a ja i dalje gledam u jastuk zamišljajuči njega nasmejanog. Samo želim da ga zagrlim, da je živ i zdrav ali život uči da sve može u trenu nestati. Kad pričam sa ljudima koji to ne znaju i pitaju me zašto sam u ovim godinama još uvek sama srce mi se još više slama jer znam da se on nikad više neće vratiti, a kako da nastavim dalje ne znam.