Imam posao koji je i više nego dobar. Imam verenika koga bi svaka poželela. Imam ljubavnika kada mi je dosadno. Imam prijatelje koji su iskreni prema meni. Porodicu koja je ok. Izgledam odlučno. Idem 3-4 puta godišnje na fine odmore. Dobro sam obučena. Dobijam puno komplimenata. Užasno sam nesrećna. Ne depresivna. Samo nesrećna. Nikoga zapravo ne volim. Sve mi brzo dosadi. Ne znam šta da radim. Imam samo 30 godina. Nisam ovako zamišljala svoj život.
Pre nego što osudite mlade koji trče da uhvate mesto u autobusu i ne ustaju starijima, setite se nas koji se vraćamo kući, a na poslu stojimo 8 i više sati i jednostavno ne možemo više.
Smatram da se sva uska odeća za žene treba ZABRANITI. Helanke, dekoltei uske pantalone i slična odeća. Šetati golom gu*icom na ulici i pritom nemati srama je stvarno kritično, a kada te neko slučajno pogleda onda je problem u njemu jer on "treba da skrene pogled" a tvoje nevaspitanje i nemanje stida ne treba da se menja??? Nije problem u polugoloj ženi na ulici koja se obukla kao najveće dno ljudsko već u čoveku koji instiktivno baci pogled na osobu koja prolazi pored njega... Baš zbog toga muškarci nemaju samopouzdanja da priđu devojci i razgovaraju sa njom jer je sve na izvolte i mozak im je otrovan kako od slika na društvenim mrežama tako i od gledanja devojaka koje se tako oblače.
Ukratko od Anonimusa :D
Roditelji konstantno vrše pritisak jer eto imam 30 i trenutno sam sama, nisam se udala i nemam djece. Po njihovom svi mojih godina su u braku već i imaju djecu. Danas kaže majka: "srela sam prijateljicu iz mladosti i nisam joj sto imala reci za tebe".
Nema veze što sam ja zadovoljna svojim životom, imam stalan posao, putujem, treniram i uživam i baš ništa mi ne fali. Nimalo se ne opterećujem, ako upoznam nekoga i poželim imati djecu jednog dana super, ako ne isto super... Ali taj njihov konstanti pritisak i komentari: "vidi i on se ženi, i ona će roditi, samo ti ćeš ostati sama" postaje toliko zamoran. Uopće ih više nemam volje ni vidjeti jer mi svaki put pokvare dan ti svojim zajedljivim komentarima. Ako ikada budem imala djecu barem znam kakav roditelj neću biti...
Pita me sestra da li mogu da kupim telefon sestričini za 18ti rođendan. Kažem važi, pošaljem poruku da li hoće ovaj ili onaj model, oko 200 evra su. Odgovara mi da hoće za 400 do 500 Evra sa dobrom kamerom. Nađem online jedan dobar model, snižen sa 400 na 220 Evra, neće ni taj. Sinoć mi šalje poruku da hoće Ajfon. Malu uče da bude grebatorka i sponzoruša. Naravno da neću kupiti ništa kad je nezahvalna. Samo bombonjera.
Vidim ove muškarce koji se prepiru ko je alfa ko je beta, pa svi za sebe tvrde da su neke alfe, svađaju se po mrežama, a mame im još du*e brišu. Znate li ko je alfa. Alfa je moj otac koji ni ne zna šta ta riječ znači niti ga interesuje. Ali je to čovjek koji od svoje 13. godine zarađuje za sebe, sposban da zaradi i više nego dovoljno za svoju porodicu, skuva ručak, ode na roditeljski, popravi auto...sigurna sam da nema stvari koje taj čovjek ne može i ne zna da uradi. Uz to bude voljen sin, muž i otac, u svakom trenutku spreman svima pomoći. Kad vidim da alfama nazivaju sebe ovi što bi umrli od gladi da im mama ili žena ne skuvaju, a od fizičkog rada znaju samo podići teg u teretani.
Za sve žene koje imaju strah da će biti prevarene ako se udaju, želim poručiti sljedeće. Oženjen sam skoro pa deset godina. Moja supruga se udala za mene sa 22. godine. Ja sam bio malo stariji. Zajedno smo rasli i samo nam je išlo bolje i bolje. Strpljenje i međusobono poštovanje. Nikada je nisam prevario niti dozvolio da sumnja u mene. Istina jeste da sam fizički privlačan. Istina i jeste da imam jako dobra primanja ali je istina isto da je moja supruga bila uvijek uz mene, u dobrom i u lošem dok nisam došao do ovog trenutnog statusa. Nemojte misliti da su svi muškarci loši, ima ovakvih kao ja jako puno, samo otvoriti oči kada budete tražili da vidite ko je zaista vrijedan. Eto, toliko.
Kad sam počela da živim sa bivšim dečkom, shvatila sam koliko on zapravo nema osećaj za druge. Kada se skuva ručak, on uzme koliko mu se jede, a ne svoj deo. Kada uđe u dnevnu sobu, on automatski uzima daljinski i prebacuje na ono što on hoće iako ja tu sedim i gledam nešto na tv-u. Neke osnovne stvari po kući sam morala da ga učim da uradi, a i ono što ume se nikad ne seti ako ga ja ne podsetim. To me toliko opteretilo da sam počela da ga gledam totalno drugim očima i na kraju sam raskinula. Svi me kritikuju kako sam izgubila tako dobrog dečka, a ja se samo osećam da sam se oslobodila velikog tereta. On ovako stvarno jeste dobra osoba i lep je i zgodan, ali ja ne mogu ceo život da idem za nekim kao za malim detetom.
Ne kapiram poentu posjete druge države, ukoliko to ne donosi novčani benefit. Čemu šetnje od nedelju dana po drugoj državi. Cilj treba da nam bude da zaradimo pare, a ne da ih trošimo.
Došla nam je devojka na sezonski rad, jako divna, nasmejana i vredna. Svi gosti su je zavoleli ubrzo. Fasciniralo me je to kod nje da je radila svaki dan punom parom, ostajala prekovremeno, radila 2 smene itd...
I mene kao gazdaricu i radnike je zanimalo zašto to radi i zašto svoje slobodno vreme koristi da radi još više. Imale smo lep odnos, pa sam je jedan dan pozvala u kancelariju da rešim misteriju. Upitala sam je i njen osmeh je pao sa lica i glas joj je zadrhtao. Rekla mi je kako skuplja novac sa vidi svog dečka koji je jako daleko od nje i nisu se videli godinu dana, otežava im viđenje to što je ona u jako lošoj finansiskoj situaciji a njemu je majka jako bolesna. Rekla je da zato toliko forsira rad da može da skupi novac da ga što pre vidi. Sledila sam se nisam mogla da dođem sebi posle toga. Dogovorila sam se sa radnicima da dobije povišnicu i da joj poklonimo avionsku kartu. Njenu sreću i suze radosnice tada nikada neću da zaboravim. Ona mi je dala veru da ljubav još postoji u ovome svetu!