Ako ste ženskog pola, započnete novi posao i koleginica koju prvi put vidite počne da vam se obraća sa: "draga, dušo, mačko, "devojčice" (ma koliko imale godina) ili srce" - znajte da joj je cilj da vas što pre otera sa te pozicije i da vam zbilja ne misli dobro.
U braku sam sa čovekom koji odlično zarađuje, dok sam ja odmah nakon završenih studija ostala trudna. Upravo zbog toga nisam mogla naći posao i on me trenutno izdržava. Naravno, to je dok ne nađem posao. Malo je reći da mi presedne svaki dinar. Sve mu je skupo, sve mu smeta, ali za sebe uvek ima. Nikad se nije setio da me iznenadi, da mi ponekad kupi nešto jer sam to valjda i zaslužila. Užasno se osećam. Toliko me ponizi kad mi nešto kupi da se, u tim momentima osetim kao smeće. Čim mi dete krene u vrtić, pronaći ću posao i svu svoju snagu okrenuti ka obezbeđivanju deteta i sebe. Ove suze su mnogo skupe i ne želim da me neko tretira kao roba. Boriću se da moje dete ima sve uslove koje nisam imala ja.
Imala sam dečka za kojeg sam mislila da je onaj pravi. U moj život je doneo sigurnost, zagrljaj, ljubav. Baš sam ga bila zavolela. U početku je želeo sve sa mnom. Želeo brak, da živimo zajedno, putujemo, nudio broj svoje bankovne kartice (hvala Bogu odbila). U vezi sam skoro sve ja plaćala i obasipala ga pažnjom i ljubavlju (pare mi nisu bitne i nikad mu ništa nisam prebacila). Nakon pola godine je počeo da štedi svoje pare za sebe (on koji mi je nudio broj svoje kartice), da prebacuje kako sam ljubomorna, kako nemam svoj život, kako nemam drugarice. Putovanja planirao sa ortacima pa ako oni nemaju vremena vodio mene. Putovanja bih ja finansirala naravno a osećala sam se kao beda najveća jer je užasno kad si voljenoj osobi poslednja opcija. Stalno je pričao kako hoće da me oženi ali je moje ponašanje loše, kako želim da ga zarobim, kako moram da se menjam. Na kraju sam shvatila da je u pravu i da stvarno treba da menjam ... promenila sam njega!!! Kad shvati neke stvari biće mu kasno!
Mnogo patim za drugaricom koja ni je bila više nego sestra! Toliko smo bile bliske da smo sve delile. Maksimalno se pomagale. 13 godina smo se družile. Toliko je bila dobra osoba da ni dan danas ne mogu da je uporedim ni sa kim. Borbena, skromna, uvek nasmejana. Ja sam je bodrila u svemu jer je porasla bez roditelja, sa babom i tetkom. Išla na njen roditeljski. Njena razredna je to razumela jer nije imao ko. Baba stara i bolesna. Tetka gluvonema.... A onda ona nađe dečka koji nas razdvoji. Ona se potpuno posveti porodici njegovoj i njemu i deci... i više se ne družimo... On joj je zabranio. Tako se loše osećam zbog toga! Izigrano! Ja to njoj ni zbog jednog dečka ne bih uradila. Svaki dan mi fali...
Bivši objavljuje slike na fb kako se provodi s curom na skupim mjestima. Razmišljam da napišem komentar: "A alimentaciju si zaboravio ovaj mjesec?" jer je nije platio.
Shvatio sam da smo uspjeli u braku kad mi žena reče: "da se mogu udati 100 puta udala bih se svih 100 za tebe".
Možda sa mnom nije nesto u redu, al ja uopšte ne volim da dojim. Kažu to je specijalno povezivanje majke i bebe, ja to osećam kao obavezu da beba jede. Bole grudi, brada, nosi brus i po kući da ne curi mleko, tufere menjaj, svaki put zadiži majicu, bluzu, smrzavaj se noću, maži kreme.. Toliko mučenje je ovo meni, uzas... Dojiću bebu bar 6 meseci, ali da je uživanje i laganica, meni nije uopšte.. Eto.. Rekla sam..
Da li još postoji unikatnih žena poput mene koje: se spreme za 10-tak min, uđu u prodavnicu i kupe samo ono što im treba, ne koriste pretjerano šminku i ne pričaju o njoj, ne oblače minjake i usku odjeću, ne idu u šoping koji traje nekoliko sati i iz kojeg izađeš bez ijedne kese, ne troše novac na bespotrebne stvari koje joj ne trebaju, se ne boje da baš dugu kosu skrate na kraću, ne čekaju da im svaki izlazak partner plaća, žele zaraditi svoj novac... Itd. ? :)
Sram bilo svakog ko svojoj kćerki da neko staro ružno ime, tipa Grozda, Smiljka, Stojka i to samo zbog bake ili pokojne majke itd... Ima divnih starih imena ali ova navedena su grozna. Zaboga ljudi, drugarica mi se ubila zbog toga i to se saznalo nakon njene smrti, iz njenog dnevnika. U njemu je pisalo da joj je to bilo kao da ima rak, pa vi sad vidite kakav je to bol. Njena majka je rekla da ne može da vjeruje da se ubila "samo zbog imena", strašno. Žao mi je što nije promijenila ime kao mnogi ali eto, patila je u sebi i to ju je ubilo. I onda njena rodbina kaže pa šta fali, to je po baki pokojnoj a nijedna od tih "divnih" tetkica nije svojim kćerkama/ unukama dala to ime. Zašto niste ako je to divno ime, po baki, ma koga vi za...bavate?!
Planiramo venčanje i razgovaramo sa mojom mamom.
I ona bez blama izjavi kako bi bila dobra ideja da i ona obuče svoju staru venčanicu i tako se pojavi na našoj svadbi.
Ja zgrožen nisam ni stigao da joj kažem da je luda, kad moja verenica izjavi kako je to baš slatko.
I kako bi to mogla da bude naša porodična tradicija i da se i ona jednog dana pojavi na venčanju naše dece u svojoj venčanici.
I evo ćutim, pušim i gledam ih obe, i razmišljam da li je moguće da su obe lude.
Bukvalno ženim ženu koja je ista moja majka.