Zbog lošeg braka mojih roditelja nikada nisam zelela da se udam. Plašila sam se braka, nisam želela da postanem majka jer sam se plašila kakav ću roditelj biti. Mi smo bili u vezi, živeli zajedno, on je želeo porodicu ja zbog tog straha ne. Nezadovoljna poslom, svojim lošim psihičkim stanjem, konkurišem za posao u drugom gradu gde mi je ponuđen posao u struci, pozicija, velika plata. Rešena da odem, raskinem vezu sa osobom koju sam volela više od sebe, on povređen ali nije želeo da me sputava. I u jednom trenutku sam shvatila da je problem u meni i da gde god da odem neću moći da pobegnem od sebe, a znajući sebe nikada se ne bih ni udala niti rađala već bih se posvetila karijeri. I ostala sam. Bez velike plate, ali pored čoveka kojeg volim i koji me voli i s detetom koje obožavam. Srećna sam.
Imamo jednu stranku koja često dolazi. U pitanju je mladić koji ima neku bolest kostiju, teško hoda, malog je rasta i izgleda kao dečak. Fina sam prema njemu i uvek mu izađem u susret jer mi ga je žao. Koleginica je počela da mi ga nabacuje. Ne znam da li kroz šalu ili šta, ali je zaista jako neprijatna situacija. Dečko je niži od mene i vidno bolestan. Ili želi mene da ponizi ili njega. Ne znam šta je u pitanju ali je zaista loša namera.
Sinoć je kod mene bila drugarica iz osnovne škole. U jednom momentu preko grupnog poziva je zovu njena ćerka i sestra, a ćerka joj kaže 'mama mama nadam se da nisi zaboravila da kupiš tortu babi i dedi', a na to njena sestra se nadovezuje i kaže 'jesi li kupila tortu, baš su srećni mama i tata'... Kad su prekinuli poziv pitala sam je šta slave odgovorila je '40 godina braka'.. Prvo sam progutala knedlu, a onda sam joj čestitala.. Kad je otišla svojoj kući otrčala sam do kupatila, zaključala se i počela da plačem kao malo dete.. jer sam shvatila da moji roditelji ne da nikada nisu slavili godišnjicu braka već mislim da mrze dan kad su se venčali.. Ja ništa ne znam o tome kako su se oni upoznali, kad je bio datum kad su se venčali.. ništa ne znam jer se o tome nikada ne govori.. Ali zato odlično znam kako izgleda kad jedno drugom prete, kad se odvratno svađaju, kad se tuku, kad razbijaju stvari itd.. Dobro pa sam i malo normalna...
Ja sam Srbin, a djevojka mi je Bošnjakinja. Dolazimo oboje iz tradicionalnih pravoslavnih, odnosno muslimanskih porodica. I njeni i moji su se protivili ovoj vezi dugo vremena, međutim ljubav je pobijedila. Prekidali smo i patili jedno bez drugog, nismo mogli da se zaljubimo i druge i vratili smo se jedno drugom. Pomirila nas je njena najbolja drugarica koja je Bošnjakinja i moj najbolji drug Srbin, jer su shvatili da patimo jedno bez drugog i da ćemo uništiti sebi živote... Dakle prepreke ne treba da postoje, jer srce ne bira koga će da voli, koju boju kože, koji jezik, koju religiju. Za mene je moja Leila najljepša i najdivnija osoba na planeti. Pozdravlja vas Miloš i poručuje da se volite, bez obzira na sve. Život je jedan, ne treba ga trošiti uzalud!
Zahvalan sam što više nisam gladan. Imam dobar posao u struci. Mogu sebi priuštiti mnoge stvari, ali ljudi moji, posle 7 godina studiranja, i dalje mi najslađe što ne moram gledat svaki fening i napokon se mogu najesti ko čovjek. Mislim bukvalno, rudarenje medicine sedam godina, na studentskoj menzi. Večera od 5 do 7, meni metabolizam rotor, genetika takva, svi sa očeve strane smo mršaviji, nije problem u apetitu, nego organizam sagorjeva sve živo. Mogu jesti uvjek. Koliko sam puta gladan legao, ni sam ne znam. Ako ne pojedem nešto bar u 21:00 najdalje, ja sam gladan u 23:00 i nema mirna sna. Divim se vegetarijncima, ja ako ne pojedem parče mesa dnevno minimalno, jednostavno ne mogu da razmišljam niti radim.
Imam drugaricu koja je dobra, pametna i lepa devojka... Uvek mi se sviđala. Pre nekog vremena mi je plačući otkrila da je ostala trudna sa oženjenim čovekom, i da on neće ni da čuje za nju dok to ne "reši". Naravno da sam joj se našao, bio rame za plakanje, pomogao sa novcem za bolnicu, bio tu pored nje, našao joj smeštaj jer je imala problem sa roditeljima... Sve je prošlo, kako je prošlo i ja sam pokušao da joj priznam svoja osećanja. Na to mi je otkrila da se ponovo viđa sa ovim oženjenim, i da niko drugi ne postoji za nju osim njega. Posle pitanja, "kako možeš, posle svega što ti je uradio" - ona je iznela "teoriju", kako postoje muškarci "radnici" i muškarci "ljubavnici" odnosno oni koji treba da produže vrstu. Kao ja sam "radnik" i treba da hranim i podižem ono što "ljubavnik" napravi. I da...kako treba da budem srećan što uopšte mogu da se družim sa njom. Sad mi traži da je "pokrivam" kad je sa njim, i da im opet dam neki novac, jer je on upao u kockarske dugove.
Udala sam se iz ljubavi. Mlađa sam od njega 10 godina, i uvijek sam bila na meti kritika u šta sam gledala. Uvijek sam ga više voljela nego on mene, žmurila sam na razne stvari, rodila mu dvoje djece, a kako vrijeme prolazi sve više mislim i da me ne voli. Dobro izgledam, redovno treniram i lijepa sam, dobra sam žena i ne znam u čemu griješim. Nedavno sam upoznala nekoga, na početku sam se odupirala i kontaktu i pažnji, ali kako vrijeme prolazi sve više shvatam da mi prija, i da mi to nedostaje. Sramota me je same sebe, ne želim da budem nevjerna žena, i sve što želim je da moj muž gleda mene, a ne polugole žene na društvenim mrežama...
Muž i ja smo od rođenja bebe (pre dve godine) na njegovu inicijativu obrnuli tradicionalne uloge. Presrećni smo. On je kod kuće s detetom, a ja radim. Njega ispunjava to da brine o nama i odličan je u tome. Ja ne bih mogla i umela tako. Naša devojčica i on su stalno nasmejani, igraju se, stan je čist i uredan (ja to ne kvarim i ne razbacujem). Mužu uplaćujem staž, penziono, itd, ponekad čistačicu ako mu treba odmor, putujemo par puta godišnje. Pare držimo na jednom računu i oboje normalno trošimo. To je najmanje što mogu da uradim za sve što on čini za našu porodicu. Dakle, ako ste karijeristi, budite to do kraja. Vi ste dužni supružniku da obezbedite lepu egzistenciju, a ne da ga/je tretirate kao roba. Nikada ne kažem da moj muž nema posao, zato što znam i vidim koliko se trudi i radi kod kuće, da bih ja mogla opušteno da provodim vreme s njima kad god mogu od napornog rasporeda na poslu.
Zašto ljudi misle da je nedozvoljeno raskinuti sa djevojkom ako je ona lijepa doktorica? Zašto misle da imaju pravo na odluke u mom životu? U redu, jeste lijepa, jeste inteligentna, ali nam se prosto energije nisu poklopile, ne vidim budućnost sa njom. Nisam je varao, nisam je iskorišćavao, samo sam raskinuo. Skoro svi iz porodice (osim brata i sestre) su mi zamjerili u rekli da sam lud, kako takvu ženu ostaviti, a pogotovo sada kad sam našao ženu svog života, koja im se ne sviđa jer je slikar. Pa dragi moji, ona je moja sreća, u svemu sno kompatibilni, se*s nam je odličan, ujutru kad se probudim jedva čekam da je vidim i tako dvije godine. Nadam se da će trajati zauvijek. Vi ljudi normalizujte da i prelijepa doktorica ne mora biti svačija želja.
Umrem od smeha kada vidim kako se neke žene na dating apps hvale uspesima, masterima, doktoratima, putovanjima, novcem, položajem i poslovima. Mi muškarci na to ne gledamo i ne dajemo 5 para. Nije nam bitno da li ste bogate ili siromašne, fakultetski obrazovane ili sa srednjom školom, da li radite u fensi firmi ili prodajete na pijaci. Nama je bitno kakva vam je duša, kakav ste čovek i da se fizički svidimo jedno drugome. A lična postignuća su samo to - lična postignuća za vas, čestitam, drago mi je, ali nisu presudna za opredeljivanje hoću li ti poslati poruku ili ne. Mnoge žene su danas počele da se ponašaju kao nekada muškarci kada je u pitanju hvalisanje. To odbija.