Na poslu ogovaraju jednu koleginicu: "Teško je udovoljiti ženi od 35 godina koja živi sama". Naravno da je teško, baki. Žena od 35 godina koja živi sama ima svoje zanimanje, svoje prihode koji joj omogućavaju finansijsku nezavisnost, svoju slobodu. Zato ne mora da trpi nikoga, već u život pušta koga želi i koliko želi. Šansa da joj može udovoljiti lik koji je pre 30. pustio stomak i živi sa mamom je 0. Šta nije jasno? Muškarcu koji živi sam sa 35 godina bi se čestitalo što je samostalan i sposoban. Za ženu je to i uvreda.Tužno. Baš ne mogu da verujem šta sam čula.
Dopisivali smo se preko godinu dana. On u jednoj državi, ja u drugoj. Sve smo znali jedno o drugom. Bila je to naša mala bajka. Vjerovala sam mu. I onda poslije svega trebali se napokon vidjet. Ja kupila poklon, bila presretna. I ništa. Došao kući za Božić. 4h udaljen od mene. Nismo se vidjeli. Par dana nakon šta je otišo nazad, letio za Beograd radi 1 dana da vidi nekog drugog. Ja prekinem kontakt jer me povrijedio. Poslije par tjedana eto ga javlja se i ja popustim. Falio mi je. Ispričao se. Čuli se poslije toga još neka 4 mjeseca. On došao, vidjeli se, ali uzalud. Postao hladan, drzak, nije mi više pisao kao prije. Plakala sam mu koliko mi je stalo, pitala ga zašto je drugačiji. Dobila samo odgovor „misli šta oš". Otišla sam opet, još teže nego prvi put. Poslala samo zadnju poruku "sjetit ćeš se svega kad bude kasno".
Evo, mjesec dana nakon poslo mi zahtjev na instagram, a idalje ima moj broj. Izgleda sjetio se. Žao mi je Dragane, al kasno je. Mislila sam da si pravi.
U ozbiljnoj vezi sam sa ženom koja ima dijete iz prethodnog braka. Prije par dana, izašao sam na piće s prijateljem koji me je upitao gdje je tvoja ljepša polovnjača. Samo sam mu rekao kakva da je, moja je i da nema pravo pričati o njoj na takav način a njegov izgovor je bio da ne mogu podnijeti istinu. Platio sam piće i izašao, sad neka sjedi s ljudima koji mogu podnijeti istinu.
Kao poslodavcu mi je jasno da radnici rade od 8 do 4 i to je to i da nikome od njih ne mora biti stalo do dobrobiti firme. Ali i radnicima mora biti jasno da, ako se pojavi radnik koji je ambiciozan i gura više, takav će u napredovanju imati prednost. Zaposlio sam 2 radnice u razmaku od godinu dana. Pravilo je da nakon prvih 6 mjeseci plaća ide gore 500€. Objema sam tako rekao na razgovoru. Prva je dobila svojih 500, drugoj sam digao za 700 jer djevojka radi odlično i evidentno joj je stalo. Sad se prva žali zašto drugoj više i priča da je ova ulizica. Za mene je ulizica onaj koji dijeli komplimente, poziva na roštilje i tako, ne onaj koji svoj posao dobro obavlja. Prva nikad neće požuriti ni stisnuti da se odradi temeljitije, u 16:00 gasi laptop, pa makar joj falila jedna riječ. I to je OK, plaćam te koliko sam ti obećao za posao definiran ugovorom i u radnom vremenu. Ali ako netko radi više, bit će više i plaćen, pa kome krivo, kome pravo.
Moj brat se naljutio jer mu nisam htio dati 5000 eura za svadbu. Njegova buduća žena ne radi, njezini roditelji su malo pomogli. Naši roditelji nemaju velika primanja i da li su koliko mogu. Ali ja neću. Zato jer se velika svadba ne planira ako se nema para. Sljedeći problem će biti kako platiti stanarinu, a samo on radi za prosječnu plaću.
Pala mi je drugarica u očima zbog koje sam plakala sa njom kada je imala probleme, kada sam joj rekla da celu zimu nemam bojler i da se tuširam hladnom vodom a ona je odregovala nezainteresovano, devojka koju sam upoznala pre dva meseca mi je nudila da dolazim kod nje da se tuširam- tako sam se bedno osetila, nisam išla ni kod koga dok nisam kupila novi bojler, ne bi ni kod nje, ali sama činjenica da bar malo saosećajnije nije odreagovala, nije morala ni da ponudi razumela bih i to, al gram osećajnosti da je pokazala. Isto tako je bez reakcije kada bih rekla da sam emocionalno ili mentalno loše zbog mojih problema, a o njenim ne zaklapa i traži da joj ih ja rešavam. Neću bre da se prostirem ni za koga.
Prevario sam devojku sa klinkom mlađom od nje 10 godina, oprostila mi je i uradiću to opet da joj dokažem da sam bolji od nje.
Ostavila me prije nekih 5,6 godina uz riječi "Ne mogu ti reći zašto jer nisi spreman to čuti, nećeš moći podnjeti". I prošlu subotu šalje poruku kako konačno moramo pričati jer ona mora reći što je bilo radi svoje duše i mentalnog zdravlja. Mali je grad, tako da s vremenom sam saznao što je bilo kroz razne priče. Ali seko, ti mene nakon 5 godina zoveš na kavu da ti ja budem psiholog? Ne hvala.
Radim kao konobar, i kada jedna devojka u koju sam do ušiju zaljubljen dođe u kafić izližem čašu da bi dobila indirektan poljubac od mene. Ne znam šta da radim, stidim se da joj priđem....