Oduvek slušam priče kako treba roditi dete po svaku cenu ako si žensko, pa čak iako nisi u dobroj finansijskoj situaciji. Lično ne bih želela da sutradan moram da računam i tražim novac po novčaniku da detetu kupim najosnovnije stvari, da dete nema svoju odvojenu sobu sa nameštajem, ukrasima itd. Ljudi to nije nikakav luksuz, to je minimum minimuma što jedno ljudsko biće zaslužuje kada dođe na ovaj svet, prekinite po svaku cenu da rađate decu i osuđivati ih da žive u bedi u kakvoj većina nas živi. A da ne pričam o intelektualnoj i duhovnoj neispunjenosti, ljudi postaju roditelji mladi pa posle svoje frustracije, traume i neostvarene želje reflektuju na tu jadnu decu. Uključite malo mozak i prestanite da budete toliko sebični. Ako jedva sklapate kraj s krajem i računate da li ćete imati novac za život do graja meseca, NE RAĐAJTE DECU POBOGU. To dete neće da jede i da se školuje od roditeljske ljubavi nego od para koje neko mora da ima i da zaradi, to je nažalost realnost.
Svađam se po firmi zbog nepravde. I sa nadređenima i sa kolegama, i svi me napadaju kako se ne trebam svađati. I na kraju kada vidim da nema smisla dam otkaz i sve te kolege kažu da sam bio u pravu za svaki detalj. Kako smo postali toliko jadni da se ne smijemo ni pobuniti na nepravdu. Hvala ti Bože što mi dade pameti i hrabrosti.
Prošle godine sam otišla sa curama na more (nas 5). Njih 4 se poznaju iz srednje, a ja sam se krenula družiti s njima pred kraj faksa. Jedna od njih je uporno radila drame. Stalno je dramila kako ju ne čekamo (zadnja se probudi i onda pije kavu dok mi čekamo da završi pa skupa idemo na plažu), ne jede meso pa je kukala kako mi ne pazimo na nju šta jede, stalno je nezadovoljno gunđala, bila u sobi plakala i kukala svom dečku (svaka mu čast jer su to bile nepotrebne drame) na kraju smo se ja i ona posvađale jer je ona mene našla kao izvor problema za njezino nezadovoljstvo. Ona je kao sva nježna pa joj se sve oprosti čak i kad nekog tako optuži. Ja joj nisam oprostila nego sam ju prekrižila. Ja imam svoj mir iako sam glasna i nekad gruba nikad nekome svoje nezadovoljstvo ne bih predbacivala da se osjeća loše.
Jako sam ponosna na svog sina! Oduvao je maturske ispite sa maksimalnim brojem bodova i kao vrlo dobar đak za sobom ostavio lažne odlikaše koji su moljakali za svaku ocenu. Možemo da biramo veliki broj gimnazija. Rad i poštenje se ipak isplate.
Dogovorila sam se sa dugogodišnjim prijateljem da dođem kod njega u Pariz i javlja mi on danas, dan pre leta za pariz, da li bi mi bio problem da kada stignem da sama sa aerodroma idem do njegovog stana i budem jedan dan sama jer on treba da brata i njegovu devojku vodi u diznilend. Pritom to putovanje je planirano mesecima unazad i prvi put idem za franucusku i mislim da to nije način i da nije lepo od njega. Kao da brat i njegova devojka ne mogu sami u diznilend a ja mogu prvi put u Francuskoj sama do njegovog stana. Mogla bih ali mi jednostavno nije ukazao poštovanje. Ako se već dogovorio sa mnom mogao je da me ispoštuje bar na dan dolaska.
Pre 10 dana sam išla u shopping da kupim sebi neke letnje stvari i poslala dečku šta planiram da uzmem. On mi kaže kako mu se jedna od haljina sviđa i da će to biti poklon od njega. Rekoh nema potrebe svakako sam planirala da uzmem al je insistirao da mi pošalje novac jer ne živimo blizu i da to bude poklon za rođendan. Rekoh okej, nek bude to poklon al evo prošli su dani i dani i nije stvar u parama nego što je više puta tako govorio da će tako nešto biti poklon od njega i nikad nisam dobila. Za 8mi mart je rekao da mi je kupio nešto ali da neće da mi šalje nego kad se vidimo za mesec dana. Naravno kad smo se videli nisam nikakav poklon dobila i stvarno ne razumem čemu to. Bolje da mi ne govori, svaku stvar mogu sama isfinasirati i nikoga ne moram čekati da mi nešto kupi al ako kažeš da je poklon onda nek bude poklon. Ovako ispada škrtica a pritom haljina je koštala 3000 dinara, zarađuje odlično i nije u finansijskim problemima.
Momak obožava da leži na mojim grudima. Srce mi se topi kad mi se tu nasloni. Noću spava tako, kad dođe umoran sa posla tu najslađe odmori (moli me da ga čekam u krevetu zbog toga najviše ako sam slobodna posle podne), kad gledamo film... to mu je draže od odnosa. Obično čujem da je obratno, devojke leže na grudima svojih momaka, osećaju se zaštićeno, sigurno. Mazi i on mene, ušuška, uspavljuje, ali ovo nam je gotovo svakodnevno, najviše na svetu voli da mu budem jastuk. Maza moja obožavana.
Zašto osobe koje rade za minimalac, kada se priča o platama, ponosno kažu da rade za minimalac i kao time žele da kažu koliko je država loša, a to pričaju nama koji za mesec dana zaradimo 10 minimalaca isključivo svojim zaslugama i znanjem. Još nisam sreo iole inteligentnu osobu a da radi za minimalac, stvarno se ljudi mnogo sramote svojim lošim životnim odlukama koje ih dovedu do te mere da rade za 30ak hiljada.
Poslednje reči moje bake par sati pre nego što je preminula, polusvesna od morfijuma i bolesti, bile su "došla si... došla si mi..." (živela sam 100km dalje.) I posle 11 godina, a i 111 da prođe, nikad to neću moći zaboraviti.
Živim u stanu sa još 3 cimera. Svako od nas ima svoju sobu a djelimo kuhinju i kupatilo. Jedan je sebi život organizovao za teretanu, sam kuha sve što je zdravo i pije bruku nekih napitaka. Uz to ima državnu stipendiju i čeka ga državni posao. Drugi je k.rvar. Svake sedmice po par puta dođe neka djevojka i kada se probudim usred noći, pornjava iz cimerove sobe. Srećom, pa dođe kasno tako da nas momak ispoštuje da možemo zaspati barem. Treći je fudbaler, igra za jedan lokalni klub. Nisam ga pitao, ali sigurno štedi pare za nešto, jer vjerovatno ima dosta više novca od svih nas zajedno. I tu sam još ja. Ja se uvijek smijem i uvijek sam nasmijan a cimeri su mi svi ozbiljni. Tako da ispade da sam ja šaljivdžija u stanu. Pravi mali svijet u kojem se svi poštujemo i svako ide u svom pravcu. Apsolutno različiti ljudi zatvoreni u par m2.