Neki dan sam razgovarala sa kolegicom s fakulteta koju sam tek upoznala. Bila mi je neobična, samo nisam mogla reći šta mi je tačno zasmetalo. Primijetila sam da nakon što ja nešto kažem, ona zastane, klimne glavom, lagano se nasmiješi i ne odgovori ništa, ili kaže nešto tipa "stvarno?" "jao što je to dobro!". I onda mi je sinulo. Mislim da je ovo prva osoba s kojom sam razgovarala, ali stvarno vodila razgovor. Umjesto da samo čeka kad ću ja završiti da bi rekla svoje, ona me slušala. I nikad to nisam doživjela, a sad kad jesam, na prvu sam pomislila da je to loše. Voljela bih da nisam pričala onoliko koliko jesam, ali sa njom je to bilo tako lako i lijepo, valjda kad te neko sluša lakše je pričati.
Djevojke, hajte se samo malo urazumite. Bivša djevojka ekstra cura, studentica, ganja apsolventski, međutim dogovorimo se tad i tad, i u minut do mi stiže poruka e neću moći desilo se to i to. Okej, drugi put okej, treći put okej, na kraju raskinemo zbog nekih drugih stvari. Sadašnja djevojka, ekstra cura, u istoj smo struci, studira i radi, međutim opet isto, hajmo večeras tad i tad, i u minut do opet poruka e ne mogu. Sve tolerišem, apsolutno sve, jasno mi je da ima bitnijih ljudi od momka, ali to kad mi neko uradi bolje da uzme pištolj i da mi puca u čelo. Reci mi šta je i reci mi možeš li ili ne možeš a nemoj me praviti budalom da sve otkažem da se vidim s tobom. Ako smo se dogovorili ispoštuj svoju riječ. Nemojte to nikome raditi, ne samo momku ili curi. Odvratno.
Imamo bebu i ne objavljujemo slike bebe na društvenim mrežama.
Svi govore kad se žena porodi smanji joj se ljubav prema mužu a muš nju još više zavoli. Iako svog muža volim najviše uvijek me je to malo plašilo u podsvjesti. 31.10.2021 u 1:25 rodila sam našeg malog anđela. Muž je toliko pažljiv prema sinu i meni. Kad je on tu ja ni jedne pelene ne presvlačim, on odma trči da to uradi. Cijelo vrijeme me tjera da spavam i da odmaram. Grli i ljubi me. A malog samo ljulja, gleda i tepa mu. Velika mi je podrška u svemu. Odkad vidim koliko se trudi i koliko je dobar prema nama još više sam ga zavolila i osjećam se ko da sam se opet novo zaljubila u njega. Naš sin i on su jedino na ovom svijetu šta mi treba. Volim vas najviše. A dragom Bogu hvala za moju savršenu malu porodicu.
Vraćam se danas sa posla, dolazim na autobusku stanicu i čekam bus. Zapazila sam devojku da stoji i plače i toliko me je neka tuga obuzela u sekundi, suze liju, a ma ne može ih zaustaviti. Prišla sam, pitala sam je jel si dobro, zagrlila je i iako znam da ne mogu da joj pomognem, možda joj prosto taj moj zagrljaj popravi dan, makar malo. Pre ulaska u bus koji je čekala, mi se zahvalila a ja se nisam osećala nikad lepše. Tako je malo potrebno za sreću, da vidite nečije iskreno hvala a da znate da ste od srca učinili nešto dobro. ❤
Od kad znam za sebe siromašna sam. Majka i otac su se razveli jer je ona psihički bolesna, otac joj nije davao ni dinara i zavisila je od socijalne pomoći a brat je živeo kod nje. Čim sam napunila 18 otac mi je rekao da se sama snalazim. Radila sam svakakve poslove da preživim. Dovela brata i mamu da živimo zajedno u iznajmljenom stanu, i brat se zaposlio ali kako nam sve ode na račune i hranu ne možemo uštedeti niti dići neki kredit jer oboje radimo za minimalac. Pre neki dan nam je umrla majka. Otac svakako ne želi da čuje za nas, a ja evo plačem dok ovo pišem i pitam se čime sam ovakvu sudbinu zaslužila.
Radim kod privatnika u jednoj mesari, jako je bahat i bezobrazan, kaže da sam nesposoban, bar tako mi zna reći, a drži me već 20 godina. Za tih 20 godina ja nisam digao svoju platu a pored toga mu maznem još odprilike dve svoje plate, pa neka on govori da sam nesposoban.
Iz nekog razloga danas sam se sjetila bivšeg momka i situacije kad sam se u njega potpuno zaljubila i predala mu se, iako sam ga stvarno mnogo voljela i prije toga. Zovnem ga kod sebe u stan jer sam bila sama pošto su roditelji odlučili prenoćiti na vikendici i naravno čim je došao zaskočim ga ali on nešto nije bio raspoložen i onako ležimo u krevetu i on samo poče plakati, kaže skupilo mu se svašta i ne može više izdržat...iduća 2 sata je samo plakao, a i ja sa njim jer me steglo oko srca kad sam vidjela koliko toga je trpio i nosio na duši... Poslije 2 sata plača i zagrljaja zaspao je, a ja sam ga pokrila dekicom i napravila mu najdraže jelo i kad je ustao ručali smo i onda se mazili. Već 2 godine nismo zajedno jer iako smo se mnogo voljeli nismo imali iste interese i prioritete što je izazvalo frustraciju i prekid. Sad imam novog partnera i stvarno sam sretna ali eto s vremena na vrijeme sjetim se njega i iskreno se nadam da je dobro i da je sretan. On to zaslužuje.
Moj ujak je radio kao čistačica u hotelu kao student. Nije se stideo ni jednog poštenog posla. Sad radi za ko zna kolike pare za jednu firmu, direktor za pola Evrope i slično. Uvek je ostao čovek jer je sve svojim radom zaradio i nikoga nije prevario. Divim se takvim ljudima koji su od igle došli do lokomotive.
Užasno sam tužan i patim ali to nije vidljivo za ostale ljude. Ostao sam bez oba roditelja za kratko vreme u svojim 20-tim. Znam da neće moći da vide kako se razvija moj život, neće se veseliti mom detetu, neće zapevati na mojoj svadbi. Nosim se ok sa tugom, plačem kada mi je to potrebno u svoja 4 zida, ali ne pričam toliko sa drugima o tome jer sam shvatio da niko to ne razume dok ne proživi, bar ne kompletno. Svi misle da kada se završi sahrana da je to kraj, da kada se ode kući, život teče normalno. Svi osim te osobe koja je sahranila nekog koga je volela i kome ta osoba svakodnevno nedostaje. Proces tuge je dugotrajan, ljudi imajte razumevanja i solidarnosti i shvatite da nije uvek lako oporaviti se od tuge i da se svako sa njom bori kako zna i ume. Pružite podršku ljudima koji se svakodnevno nose sa njom, uspevajući da se povremeno nasmeše.