U teretani sam primetila da se oko mene mota čovek od otprike 40 godina. Prvo me je gledao a potom prišao i pitao da li sam uvek tako ljuta ili samo tako izgledam (imam resting bitch face). Zbunjeno sam rekla da samo tako izgledam. Posle nekog vremena se ponovo motao, gledao, pokušavao da mi se javi a ja sam okretala glavu, “bežala” što dalje od njega da mi se ne bi približavao, osećala bih se uvek nekako neprijatno, anksiozno, nemoćno u njegovoj blizini. Jednom prilikom, dok sam u nekom ćošku radila vežbe, on je došao ispred mene da se kao pogleda u ogledalu, okrenuo se ka meni ne bi li uhvatio priliku da mi se javi i gledao me. Sve vreme sam gledala negde levo, samo da ga ne gledam, bili smo na pola metra razdaljine. Introvertna sam, u teretani gledam svoja posla, ni sa kim ne pričam. Taj čovek mi se gadi, izaziva u meni neki strah, kao da vidi da sam neiskusna i osećam se nemoćno a opet ništa nije uradio. Imate li iskustva? Da li ja preuveličavam...
Imamo dva sina. Oba oženjena. Ni jedan ne živi sa nama. Sa svojim porodicama žive u svojim kućama.
Stariji sin i snaja ne žele decu, to im je stav (ne da ne mogu, već ne žele). Jednom sam pitao sina da li je siguran, rečeno mi je da se ne mešam i da je to njihova odluka. Nikad više nismo komentarisli ni žena ni ja. Njihov život, njihova stvar.
Mlađi sin i snaja imaju 4 dece. Ni njima se ne mešamo u život. Uskočimo oko dece ako i kad treba. U suštini svi lepo živimo.
Problem je nastao zimus, kada sam vikendicu na Zlatiboru, poklonio (prepisao) snaji koja mi je rodila unučiće. Vikendica je vrlo profitabilna, u ugovoru je navedeno da ne može da se proda dok najmlađe dete ne napuni 26 god (do tad će završiti škole).
Stariji sin i snaja se bune. Kažu da je to 50% njihovo. Plac smo žena i ja kupili, vikendicu smo nas dvoje podigli od temelja do krova i smatramo da je odluka kome ćemo je pokloniti samo naša i ona ostaje takva kakva jeste!
Moj brat je često znao da uzima neke neotvorene stvari iz naše kuće bez pitanja i ponese svojoj djevojci. Tako joj je jednom dao neki set kozmetike što sam ja kupila za sebe a stajao je u mome plakaru. Odbio je da mi da novac za njega. Iznervirana sam kupila jednu skuplju bombonjeru i pojela je a smeće stavila u nju. Zatim sam sve to fino zatvorila nazad kako je bilo i vratila mašnu pa je izgledalo kao da nije otvarana. I fino stavim tu bombonjeru u svoju sobu i onda sam čekala da je on uzme. Tako prođe 2 dana i dođem kući i vidim nema je više. Slatko sam se ismijala. Sjutradan smo se posvađali jer se osramotio i on i ta njegova djevojka. Ona je tu bombonjeru otvorila pred drugaricama da ih počasti, kad ono u njoj SMEĆE. I dan danas mi je smiješno. A brat nakon toga nije više krao stvari iz kuće.
Jako me nervira kad neko kaže "naše babe su se porađale na njivi", "naše su babe čuvale stoku, decu, prale na ruke, kuvale po ceo dan, nisu se žalile" i slično.. pod jedan, porađanje na njivi se NIJE dešavalo sem u nekim jako primitvnim zajednicama u kojima su se ljudi ponašali kao životinje, čak i u to vreme.. pa i u Antičkoj Grčkoj su postojale babice. A održavanje domaćinstva nije bilo na jednoj nego na više žena, a po gradovima su sve porodice imale služavku, ili makar pralju (ako nisu bili baš teška sirotinja). Tako da prestanite da lupetate.
Nisam verovala da postoje momci koji ne blenu u druge cure. Odnosno, nisam dosad srela takvog. Mnogo mi smeta kad idem ulicom, a par prolazi kraj mene, i dečko blene kao tele. Međutim neki dan sam isprobavala farmerke u butiku, izlazila sam malo-malo iz kabine da gledam kako mi du*e izgleda u njima. Pri tome sam pravila poze (ne namerno), da bih videla da li me stežu i slično. Kraj moje kabine je momak čekao curu. Apsolutno nijednom nije pogledao. Vidi da izlazim iz kabine, i skreće pogled na drugu stranu. Momak svesno izbegava da to radi. Iako je cura u kabini i ne vidi ga. Iskreno zadivljena sam.
Nikad neću razumeti šta je zanimljivo u "Hari Poteru".
Koliko me je uništio zavlačenjem. Tri godine sam patila i bila zatvorena za sve divne momke koji su mi za to vrijeme prilazili.
Ne mogu da opišem sreću koju osjećam jer, sada, kada ga vidim, apsolutno mi je svejedno da li je uopšte živ ili nije. Oslobođena sam.
Žena u autu, na raskrsnici, i sad, vidim (kao posmatrač koji čeka na pešačkom), da je obazriva, gleda koga da propusti, ko je sa koje strane, možda je i početnik, a neki muškarac iza nje kad je počeo da je psuje da se ubrza, znači reči koje je koristio su strašne. Alo ljudi, gde su vam živci? U saobraćaju su opasniji takvi bez živaca, nego oni koji su sporiji iz opreza. Dajte ljudi, ne budite tolike svinja. Znate li koja hrabrost treba početnicima da izađu na ulice da voze, pogotovo u velikim gradovima, imajte razumevanja.
Ima li šta lepše od prirode? Zalasci sunca, jezera, mora, plaže, drveće, miris posle kiša, miris proleća...
Otkazala sam ispit jer nisam imala urađene nokte, kozmetičarka mi na odmoru bila, a ispit se poklopio baš s time.