Zamolila sam svog muža prvi put nakon 20 godina braka da upali perilicu suđa. Sve unutra je bilo složeno, samo je trebao staviti tabletu i upaliti je. Nakon što je oprala, otvorila sam je i vidjela tabletu na dnu perilice - znači nije znao da ide u onaj odjeljak nego je samo bacio unutra. Čovjek od 47 godina. Vjerojatno će nekima zvučati kao glupost ali ja sam u šoku s kim živim.
Mislim da je potreba za seksom prirodna stvar. Nemam dečka već godinama, živim sama, kada želim, izađem i nađem nekog za druženje. U većini slučajeva ne družimo se samo jedno veče već svakih par noći. Ako dogovorim druženje i iskrsne nešto, moram pozvati nekog drugog. Ne menjam partnere često, dva godišnje otprilike i veoma sam zadovoljna sa tim. Neke od njih upoznam sa porodicom, neki su se oženili, neki su mi postali prijatelji i viđam se sa njima i njihovim devojkama (predstavljaju me kao prijateljicu i to sad i jesam). Ni sa jednim nisam izgubila kontakt, ne smatram sebe lošom već ženom koja zna šta želi. Muž mi ne treba, treba mi da budem zadovoljna.
Naravno da majku, sestre i ženu volim najviše na svetu i da bih život dao za njih, ali moja majka je jedan neviđeni manipulant, ponaša se kao dete, meša se sestri i meni u brakove, menja mišljenje kao čarape i već godinama u mom umu je misao da razumem oca i da ona nije bila u pravu. Pošto su se razveli kada sam imao 7 godina, stalno ga je pljuvala i verovao sam u te priče (inače, ona je pokrenula razvod jer je stupila u vezu sa mojim bivšim očuhom koji je 10 godina posle toga preminuo). Neke su bile istinite, ali 2/3 tvrdnji su bile puko preterivanje. Ja sam, naravno, uvek bio na njenoj strani i verovao, zbog toga mrzeo oca, ali sada mi je žao i vidim da čovek skoro pa ništa nije bio kriv. Tata je umro pre 5 godina od korone, usamljen, a sestre i ja nismo ni stigli da dubinski pričamo sa njim, a pokušavao je, jer smo pod uticajem majke mislili da je on Đavo lično. Tata, izvini! A vas razvedene žene molim da pripazite šta pričate pred decom i da ne blatite, jer ni vi niste bez greha!
Sreo sam bivšu veliku ljubav na jednoj svadbi. Ona udata, ja oženjen. Počeli smo da se viđamo tajno. Ni reč ne progovorimo. Grlimo se i samo ćutimo. Ona ponekad plače. Ljubim joj oči, nos, čelo. Volim je, uvek sam je voleo. Ovoliku ljubav u životu nisam osetio. Ovaj život je bio isuviše surov za nas.
Prije nekoliko godina, imala sam dečka koji je stalno potencirao kakve bi djevojke trebale biti, uvijek dotjerane, nokti, kosa, pedikura, teretana jer je on tako vidjeo u filmovima. Nisam na to previše obraćala pažnju ali je onda počeo sve više onako peckati tako nekim komentarima. I tako ja jedan dan odlučim i kažem da mi treba po današnjem 300 eura a on me onako pogleda kao da sam luđakinja. Ja mu kažem da sam odlučila da mu ispunim želju i da idem na nokte i sve obavim da mu budem lijepa. On se odmah počeo kao izmotavati, kao šalio se, nije mislio ozbiljno. Nakon toga se naljutio na mene i posvađao, a onda sam ga napucala. Ako želite tip top djevojke, za to morate i platiti, i ja ne kužim kako to momci ne mogu shvatiti. Svi bi oni top djevojku, ali da oni ne moraju prstom maknuti.
Duga veza, vereni, zatraži mi pauzu da iskulira, prihvatim, popustim je malo. Odem u drugi grad i ona mi ide u susret, držeći se za ruke sa drugim. Ljudi moji, iskreno takvu bol nikome ne želim u životu, prošao sam samo pogledao je i produžio. Tu smo završili ali me to ubilo i evo skoro godinu ipo od tad, prošlo me ali kroz šta sam prosao od tad, nikome ne želim. Rasturila me u komade..
Tetak je ostavio tetku kad je oboljela od raka jajnika i nakon par mjeseci se oženio 15 godina mlađom ženom, jer šta će mu bolesna i nesposobna žena, bile su njegove riječi. Tetka je preživjela i 10 godina kasnije, njegova mlada i zdrava žena je njega ostavila kad je obolio od raka prostate. Bog je puž...
Osjećam se grozno. Mama mi je bolesna, ima karcinom, IV stadijum, budem sa njom koliko god mogu, pomažem, sve što treba, ali imam i svoje dvoje djece, dobili smo i bebu skoro, i tako sa sve djecom, letim kod nje dok je sestra na poslu-sa njom živi, ali se uhvatim nekad da razmišljam kako sam umorna od svega, imam bebu, ali nisam uspjela ni sa njom uživati niti osjetiti te sve radosti, od trudnoće, do rođenja i svega, tako nekad želim da jedan dan ne moram ići kod nje, da sam sa svojom djecom, da idemo šetati, znam da je to grozno ali jednostavno nekad me uhvati, sve me stigne.. S druge strane, znači mi svaki tren koji provedem sa njom, kad je dobro, pa pričamo, kad joj bilo šta uradim, pa vidim tek obris nekog osmjeha.. Teško je ovo sve, a opet njoj je najteže i zbog tog još dodatno samu sebe krivim zbog tog svog razmišljanja.. Kako se ljudi uopšte bore u ovakvim situacijama, kako ostati normalan..?
Moj otac je nekada znao doći kući i bacati stvari i galamiti na nas zbog raznih problema koje je imao na poslu. Zato ja sada dođem na rub suza kada se desi da malo povisim glas prema supruzi, što je veoma veoma rijetko. Trauma me prati iz djetinjstva kada sam i rekao sam sebi da nikada neću biti kao otac u tome. Svađam se na poslu i svima kažem direktno kada pređu granicu. Na poslu sam zeznut, ali kući sam jako dobar. Možda je mom ocu to bila jedina mana, ali svakako sam i iz nje dosta naučio.
Par meseci posle porođaja, sam se vratila u teretanu, pre svega jer mi prija da bar dva puta nedeljno imam sat vremena za sebe. Muž me podržava, majka i svekrva nam pomažu i na tome im hvala. Jednom prilikom sam ostavila malu kod mojih, i kako sam žurila za trening, nisam ni ulazila unutra. Videle su me starija komšinica i njena neudata ćerka, koja je par godina starija od mene. Naravno, pitale su me gde žurim i kad sam rekla da idem na trening... Joj ljudi moji, ova starija me najstrašnije izvređala kako sam neodgovorna, nesavesna, sebična i samoživa. Ja onako pogledam u mlađu komšinicu očekujući podršku, ali i ona je samo nastavila. Rekla mi je, da je ona na mestu mog muža, odavno bih ja bila samohrana majka. Iako je možda trebalo da ćutim, rekla sam joj, da ima decu i da ima muža, znala bi koliko prija sat vremena tišine. Nisam se ni ja mlada udala, tek sa 35, ne vređam nikog ko nema decu, ali kad već napadaju, morala sam da se branim.