Dečko stalno prigovara kako ništa ne kuham, a svaki put kada se potrudim i skuham on ne želi da jede, svima kojima kuham doma kažu da je fino i sve točno napravljeno po mjeri i svi jedu, nitko ne bude otrovan niti išta, svi siti i sretni, a dečko je uvijek neki izgovori ili umoran ili sam mu ubila mood, ili ne želi da jede, ili ne može uvijek nešto da ne može. Svaki puta kada on kuha, ja jedem, a kada ja kuham on ne želi ili ne može da jede, a stalno prigovara da ja ne kuham. Ja ću ga ostaviti i nači si nekoga tko zna cijeniti ručak na stolu i moj trud, njega mi je već dosta.
Drugi put sam trudna. Prvu trudnoću sam nažalost izgubila u 4.mj trudnoće. Zbog lošeg iskustva muž i ja smo odlučili samo roditeljima reći za trudnoću, uz napomenu da ne želimo nikome drugom uopće govoriti, tako smo mirniji. Nas nekoliko zna i poštuju tu želju. Danas saznam da je svekrva rekla svojoj šefici za trudnoću (jer će joj trebati godišnji kada rodim, ja nisam imala ništa protiv da mi dođe pripomoći). Osjećam se izdano, uvijek sam sa svekrvom imala dobar odnos ali ovo me jako razljutilo. Pitam se zašto nije mogla bilo šta drugo navesti kao razlog za taj godišnji i kako je tako nepromišljena. Rekla sam joj da to nije trebala reći a ona se samo brani i govori kako me nije htjela uzrujati ali da šefica neće nikome reći. Muž će popričati s njom ali ja bi ju najradije zadavila golim rukama.
Saznala sam da me muž vara u inostranstvu, gde radi. Nisam ništa uradila povodom toga. Ne zna da godinama štedim njegov zarađeni novac, i treba mi još malo da kupim stan od tih para. Trpim dok ne dođem do toga, taman će dete još malo da poraste, ja ću moći da počnem da radim, a njemu noga u du*e.
33 godine nisam imao devojku. 33 godine me odbijale razne, nisam puno ni muvao. Onda kao grom iz vedra neba došla je ona, svo ono što sam zamišljao i sanjao bilo je u njoj i njenom osmehu. Sjajna devojka i osoba. I posle godinu dana zabavljanja sam je zaprosio.
E sada posle toga kreću da mi se javljaju devojke i na fb i instagram i ove ranije prema kojima sam kao nešto osećao a ništa nije bilo. Zovu na sex druženje... E sada da li sam prihvatio?
Naravno da ne ako već imam neku divnu svoju buduću ženu nisam lud da srušim sve ono što želim da imam sa nekim za sex ili glupost. Hvala lepo doviđenja.
Sa ženama je ustvari lakše nego što mislimo. Uvijek sam mislio da je to neka kvantna fizika, ali nije. Primijetio sam to kod svoje djevojke, tj naučio. Te sitnice kao, dobro jutro, tokom dana kako si, što radiš, navečer poruka za laku noć i tu i tamo poziv da vidi da je želiš čuti. Primijetio sam da su to sve sitnice koje njih usrećuju. Ili kada izađemo negdje, pa je poljubim neočekivano, stavim joj ruku na nogu dok vozim, kada spavamo skupa pa je zagrlim u snu itd. Otkada sam ovo shvatio, stvarno je sve jednostavnije, i ona je sretnija. Ko bi rekao da sitnice tako djeluju.
Idem u januaru sa suprugom na Maldive, ostavićemo bebu od 7 meseci mojoj majci, svi me osuđuju da ne volim dete, što sam ga rađala al jednom se živi, ako ne odem sad ko zna kad ću posle opet moći.
Mnogo me nervira sindrom balkanskih roditelja koji nemaju život van svoje dece, deca su im sve, nemaju hobije, interesovanja, ma ništa i onda i kada im deca odrastu i dalje pokušavaju da ih kontrolišu i određuju im sve. Imam 29 godina, ne živim sa svojima godinama, ali svaki put kada dođem kod njih ili kada se čujemo naživciraju me za tri života svojim pametovanjem. Mene zaista ne interesuje što se njima ne sviđa kako ja živim, nisam im tražila savet niti mišljenje. Dođe mi da se ne čujem više nikad sa njima.
Ponekad poželim javno reći da sam silovana, da svi ljudi oko mene znaju. I to samo zato da bih izbjegla razne šale i komentare na tu temu. Ljudi zaista nisu svjesni koliko je teško i bolno slušati to, glumiti da ne čuješ, da te se ne tiče i da si "normalan" kao svi ostali. "silujem ovu pjesmu već dva dana", "siluju me s ovim pozivima", "pa neka ide u grad, šta će mu se desiti, sigurno će ga netko silovati haha" sve to svaki put pecne i osvježi ranu makar bila stara i 6 godina (nekima i više)...
Jbt, umrla sam kad me je ostavio bez reči. Godinu dana nisam funkcionisala. Sad kad mi sve ide, kada sam ponovo u balansu, kad više ne mogu da se setim da li je prošlo dve ili tri godine, kad mi nije važno on mi brlja po profilu i lajkuje gluposti gde su tagovani naši zajednički prijatelji. Jbt, pusti, ako nisi hteo da razgovaraš kada je trebalo ne moraš ni da me sada podsećaš na svoje postojanje.
Našla drugarica dečka i sva onako srećna prepričava meni i drugu, opisuje ga... i kaže "Mnogo je dobar i baš sam se zaljubila, samo što je debeo, ali meni to ne smeta." a drug joj mrtav 'ladan kaže. "Pa dobro, da se ne lažemo, nisi ni ti neka lepotica!". Ona se baš od srca nasmejala, a i mi sa njom. Mnogo je lepo kada bez zle krvi kažeš nekome nešto i da ljudi prepoznaju nečiju zlu nameru ili nečiju iskrenost. To da je čuo neko sa strane, možda bi mu zvučalo ružno, ali mi imamo u društvu baš otvorenu komunikaciju...