Dok sam odrastala bila sam dete puno besa. Ljutila sam se što smo jako siromašni, što se nekad dešava da nemamo hrane ili mi nemaju dati novca za užinu. Što mi niko ne može doći jer nam kuća izgleda kao šupa i što nikad nemamo novca za ekskurzije. Roditelji su mi uvek pričali da ih ne razumem i da ću shvatiti kad odrastem. Otac je zemlju nasledio, niegovi su mu pomogli oko izgradnje kuće (koja nikad nije završena). I on i majka su oboje radili u državnim firmama i mogli su uzeti kredit, ili šta god. Ja sam se za školovanje uzajmila+ radila paralelno. Išla na crno u inostranstvo da čistim, učila jezik, plaćala sebi edukacije i kurseve jezika. I radim već godinama u struci i odlično sam plaćena. Tek ih sad ne razumem, i jako mi je teško da oprostim što se nisu nimalo potrudili da nam obezbede normalan život. I što sam najlepše godine provela grčeći se za svaku sitnicu. Tek sam u 40-tim sve sebi obezbedila i sad nikako ne osećam da uživam u ičemu.
Kolega sa kojim radim u istoj smeni je prevario devojku sa mnom, a i ja mog dečka sa njim. Njegova devojka radi na istom mestu kao i mi… Oboje smo posle toga raskinuli i započeli vezu, i bilo je lepo jedan period dok oboje nismo shvatili da smo pogrešili i svako se vratio u prethodnu vezu. Posle toga na poslu je između nas bilo sve strogo poslovno, sve dok se opet nije upalila vatra između nas. I dalje se ljubimo, mazimo, grlimo, imali smo i odnose… Ali ni jedno ni drugo ne osećamo grižu savest zbog toga što radimo jer oboje i dalje osećamo nešto jedno prema drugom. S druge strane znamo da je nemoguće da budemo zajedno….
Idemo sa posla, koleginica potištena jer joj verenik nije čestitao rođendan a do ponoći 10tak minuta, dan već prošao. Nosi šarenu kesu sa mojim poklonom i kao malo dete vadi sitnice iz kese, jednu po jednu i raduje se kao dete. Dolazi po nju autom i dok stojimo na parkingu, tačno je ponoć. Zagrlio je i poljubili se i kaže šta je to, kakav to poklon nosi ona mu odgovara da je od mene i da joj je rođendan. On kaže hahahahahaha rođendndan ti bio juče e jbg sad više nije, neprijatna tišina dok pokazuje na satu da je prošla ponoć. Ulaze u auto on joj baca u krilo njenu praznu plastičnu flašicu od vode koja je ostala u njegovom autu i kaže hahahaha srećan ti rođendan evo ti hahahaha, vidim joj neprijatnost na licu dok gura tu bocu u moju šarenu kesu. Devojke RED FLAG , RED FLAG !!!! Nemoj posle da pričate da ga nije bilo. Ne znan da li je nešto dobila potom, neću je videti do ponedeljka. Možda je nešto poklonio ali ovo ponašanje je odvratno nije duhovito.
Imamo rođake u Hrvatskoj koji ne podnose Srbe! Ako se zarati-oni su spremni! Imamo rodbinu u Srbiji koji ne da nepodnosi Hrvate, nego ko da jedva čekaju da rat počne. Godinama nam useru svako obiteljsko okupljanje i ja sam uvijek šutjela. Ove godine kad su počeli s baš gadnim prepucavanjima sam pukla. Počela sam vrlo sočnom psovkom koja je insinuirala da su retardirani i jedni i drugi. I ako nisu u prošlom ratu naučili tko je stradavao, a tko je omastio brk preko tuđih leđa dirigirajući iz svojih sigurnih rezidencija da su stvarno nenormalni. Nisu trepnuli. Rekla sam im dalje da slobodno nađu livadu za njih debile i riješe sukob među sobom, skupa sa huškačima koji jedva čekaju rat da opet pokradu i Boga i vraga, a da nas ostale ostave na miru. Tu mi je stric kojeg stvarno volim rekao da ja to ništa ne shvatam. Kad sam ga pitala da što će sa mnom kad sam iz miješanog braka, a znam da sam mu najdaža nećakinja-svi su se složili da mijenjamo temu. Aha! I ja mislim. U mojoj kući rat zazivat nećete.
Moram da se ispovedim vama pa neka me osude. Ja ne razumem poentu toga da muž mora da čisti, kuva, pere, pegla po kući i da ga treba ostaviti ako to ne radi. Moj to nikada ne radi, ja sam znala od početka da ni neće nikada raditi, svesno sam ušla u takav brak. Mislim da je jedini problem današnjih žena što nisu poštovane, ne treba da mi aplaudira ako nešto uradim, ali ni da jede go*na ako ne. Moj se ne hvata ničeg u kući ali ga zabole uvce ako nije nešto urađeno, ne zvalavi mi po podu, ne mrvi, ne baca stvari po kući koje kuda, ne ulazi obuven, meni je i to dovoljno. Ako ne pomažeš, ne odmaži. Ako ne mogu ručak da spremim, nema veze, ješćemo iz frižidera ili ćemo pokupiti negde ako nas i to mrzi. Šta nas briga, kod mene nije cirkus u kući i 90% vremena je čisto i uredno ali i da nije, šta koga briga. Danas dva prozora 10 minuta posla, sutra još 2 ili prekosutra. Svega će biti samo nas neće. Opustite se malo.
Važim za lepu i zgodnu devojku i dala sam šansu momku koji, da budem fina, nije imao sreće što se tiče fizičkog izgleda. On se tokom cele naše veze ponašao prema meni kao da sam ja neki odvratni goblin koji ga ne zaslužuje, dok ja njemu nikada nijednu ružnu reč nisam uputila. Negativno je komentarisao sve što je mogao u vezi mog fizičkog izgleda, nalazio mi besmislene mane, u smislu “jao fuj, vide ti se strije na butini”. Čak je U TOKU seksa jednom rekao da imam premale grudi za njegov ukus i onda se čudio zašto mi je neprijatno. Bilo je tu još milion primera. Tek kad smo raskinuli (što se brzo desilo, hvala bogu) sam se opametila i shvatila da je on samo duboko nesiguran i bezobrazan. Međutim, toliko mi je poljuljao samopouzdanje da je i dan danas imam ozbiljne probleme oko toga 😕
Mnogo mi je drago zbog jedne drugarice Milene. Ona je bila tako siromašna i niko nije hteo sa njom da se druži. Nisam je ismejavala, nisam je izdvajala, ali ona nije želela neki jači drugarski odnos, stidela se možda. Samo ćao-ćao, imaš li olovku, imam. Nosila staro, bledo, često bila neokupana. Oca nije imala, o njoj su brinule baba i majka. Leti kad smo mi išle na more, ona sa majkom i babom brala maline ili pečurke. Nakon srednje otišla je na more da radi i procvetala bukvalno, prolepšala se. Sretali smo je na njenim radnim mestima (kafei, picerije), uvek je bila ljubazna. Upozna ona nekog bogatog dasu i sada sa njim ima dete i živi u lepoj kući, izgleda ko boginja. Nije ovo telenovela, život piše romane, svetlo na kraju tunela postoji!
Svekar se uvredio jer sam mu rekla da ne može da nam upada u stan nenajavljen i bez kucanja. Rekla sam mu da sam ja žena njegovog sina, i da se možda tuširam, možda spavam, možda sam gola i ne može tek tako da upada. On se naljutio, rekao da ne brinem jer ne dolazi mene da gleda nego da vidi unuka. Sad me je i suprug napao jer sam drska i bezobrazna. Neka dede i babe shvate da nisu roditelji unucima i da imaju svoj život i da se bave njime, a ne nama. Znam da ću ispasti bezobrazna ali mislim da stari ljudi baš nemaju nikakve obaveze te se samo nama bave.
Poslodavac se ljuti što sam dala otkaz, a plaćao mi je minimalac i nešto preko na ruke. Našla sam posao sa 40% većom platom i prijavom na punu platu. Ja mu to sve kažem i on sebi da za pravo da se ljuti. Ja ne znam da li poslodavci misle da smo mi mentalno zaostali i da ćemo im biti robovi, a ne ići za boljom prilikom?
Moj muž se ljuti, jer su deca privrženija meni. Kada idemo u prodavnicu on hoda sam, a deca se motaju oko mene. Kako smo pri razvodu, ne želim još više da ga povredim, i da mu kažem da je tako jer od kad su se rodili, na prste ruku se mogu nabrojati koliko je pelena zamenio, a isto toliko puta ih je izveo napolje za ovih 14 godina roditeljstva. Ne zna ko su im razredne, nastavnici... Stalno igra igrice, a nema razumevanja ni za koga, još i često viče...
Privrženost se zarađuje, ljubavlju, radom, podrškom, pažnjom, čitanjem knjiga, pevanjem pesmica....