Uselim se u kuću (pet friendly) sa životinjama. Prava gazdarica u inostranstvu, njena majka me je uvela. Primetim ubrzo da je neko dolazio. Bude mi čudno i jednom zateknem majku, navodno čita struju na sred meseca. Rekla sam joj da se najavi sledeći put, a ona meni kaže zašto bi se najavljivala...Rekoh ajde prošlo je. Jedno veče zateknem ispred kuće pravu gazdaricu koja mi je pripretila da MORA da uđe u kuću. Bez najave naravno, upala je unutra. Počela je da me obilazi. Opet je došla bez najave i rekla da joj se ne sviđaju moje životinje, nije ih tako zamišljala i da se iselim...Takođe je rekla da joj nisam posvetila pažnju kad je tako ušla na prepad. Izjavila je da sam bezobrazna jer sam joj rekla da ne dolazi nenajavljena. Kako sam smela to da joj kažem, to je NJENA kuća. Izbacila me posle mesec dana, a jedva se uselih. Znate šta, stanodavci, prvo naučite da POŠTUJETE PRIVATNOST. KAD IZDATE KUĆU, ONA JE U TOM TRENUTKU MOJA, ZA TO JE PLAĆAM. KAD PREKINEMO SARADNJU, VRAĆAM VAM KUĆU.
Prije nekoliko dana na vrata kancelarije poviri kolega i pita: "Je li vam otvoren prozor?"Klimnem glavom zadubljena u posao, a on reče: "Samo da pustim goluba." Tek tad podignem glavu i krenem da mu kažem da ga pušta na drugom mjestu kad mu u rukama spazim goluba, koji je nekako dospio u hodnik, a kolega ga uhvatio.
Koliko sam skontala. Princip je hoću ja da rodim 5 dece jer neka dece to su moje duše a to što nemam da ih izdržavam to nije bitno. Plakaću po TV emisijama da mi drugi ljudi uplaćuju pare da ja izdržavam svoju decu jer to "vetar u leđa". I sad je kao ta žena majka kraljica kao mnogo bolja osoba u iznosu na druge ljude koji imaju jedno ili dvoje dece i muče se da ih izdržavaju i možda čak nemaju gde da žive ili plate ratu za stan. Nije sporna pomoć njoj nego ona nije ništa bolja od mnogo drugih ljudi koji se muče da prehrane decu. Svačiji život je podjednako vredan...treba pomoći mnogim porodicama a ne samo jednoj. Sami su doveli odluku da ih imaju.
Nije ona ništa bolja osoba. Po milioniti put zašto ste rodili decu koju ne možete da izdržavate. Dosta gluposti i seljačkih fora neka devetero dece a ne bi znala čestito ni dvoje kako prehraniti.
Savet za muškarce od jedne iskrene devojke. Nemojte nikada pokazivati slabost, tugu ili neodlučnost pred devojkom za bilo koju životnu situaciju. To je tako odbojno! Ako već imate neki problem i ako ste tužni, držite to u sebi, eventualno recite prijateljima, skupite hrabrosti i rešite to, a ne da izigravate slabiće i žalite se pred devojkom ili drugaricom. Muškarci koji to prevaziđu mogu da osvoje devojku koju god požele. Toliko.
Dečko obožava svoju nećaku i meni je to divno. Problem nastaje u tome što on u svakoj prilici imitira šta bi ona (trogodišnja devojčica) rekla i to mi sve više smeta, posebno u situacijama kada smo intimniji, a on kaže nešto kao to dete. Više nisam sigurna koliko je opravdano šta me to drži hladnom i distanciranom od njega i ne želim da misli da imam nešto protiv nje, ali meni treba moj dečko, a ne tuđi ujak, koliko god se činilo sebičano. Ne mogu mu reći da ne shvati krivo, samo se bojim da ćemo prekinuti.
Nema ništa bolesnije od roditelja koji ljube svoju decu u usta.
Toliko imam nezainteresovane roditelje, da mi nije brata ne bih za hleb imala, a kamo li za fakultet, 10 godina je stariji i gotovo u celosti finansira moje studije. Jutros me zove majka i kuka kako on nije pravi sin jer ih više ne pomaže, rekla sam im sve što mi je na srcu i evo ljuti su na nas. Ne mogu da razumem roditelje koji ne mogu sa dve pristojne plate da žive pristojno (jer nas ne finansiraju). Brat mi se čak i ljuti kad nešto radim sa strane da bi sebi olakšala i sačuvala to neko dostojanstvo i samostalnost iako planiram da mu svu pomoć jednog dana uzvratim. Inače njegova pomoć mi daje toliku snagu da učim i više od drugih, tako da evo već dve godine i najteže ispite prolazim ko iz šale. Stefane volim te!
Ne volim da se tuširam sa dečkom, kod tuširanja volim da sam sama. Onda tako pod tušem razmisljam o životu itd. Jednostavno mi smeta da se neko tušira sa mnom. Ne vidim tu ništa romantično.
Ovo niko ne zna, dok sam studirala bavila sam se prostitucijom. Počela sam time da se bavim na drugoj godini studija. Moja mama je samohrana majka, tata je poginuo kada sam imala 10 godina, a moj brat 2. Mama je radila kao čistačica i plus neke dodatne poslove, a brat ima posebne potrebe pa je za njegovu terapiju potrebna oprema i novac. Videla sam da se mama muči kad sam počela da studiram pa sam našla posao, ali nije bilo dovoljno i bili smo često gladni ili bez struje... Počela sam prostitucijom da se bavim i imala sam dovoljno novca. Imala sam i jedan abortus i to me je psihički uništilo. Kada sam završila faks prestala sam time da se bavim jer sam našla posao u struci i sve je bilo dobro. Posle sam našla dečka, udala se i sada imam 2 dece, a prošlost me još u mislima proganja, a moj muž ništa ne zna.
Sestra mog muža je danima plakala i molila da joj posudim svoj Canon fotoaparat za neki projekat na faksu iako ima svoj ali eto moj je skup pa se htjela folirati. Čak su svekar i svekrva dolazili i indirektno mi govorili kako sam sebična. Na kraju se posvađam i sa mužem i dam joj taj prokleti aparat. Nakon što ga je vratila posudila sam od drugarice slomljen objektiv i uslikala ga kao da mi je takav vraćen. Odmah sam im svima poslala slike i navela da tražim da mi kupe novi. Sada će barem naučiti da ne posuđuju tuđe i da ne insistiraju kad nešto ne dam. Srećom počeli su da nas izbjegavaju i moj muž je ljut na njih. Mojoj sreći nikad kraja. Ta kuč*a je dobila što zaslužuje.