Danas mi je istekao Ugovor na poslu, pripremili su mi nov, ali malo pre potpisivanja je sišla šefica i saopštila nam kako od sutra svi imamo obavezu da joj popunjavamo izveštaj šta smo radili 7,5 sati na poslu i to za svaki minut rada...
Rekla sam da meni ovo ne treba, pokupila se i otišla, otkazni rok nemam jer mi je danas istekao Ugovor, a novi neću da potpišem...
Kakav osećaj neopisiv...
P.S. A pre neki dan su nam saopštili da svaki izlazak iz kancelarije, moramo da čekiramo, odlazak na doručak, cigaru u toalet... I danas ovo...
Iživljavanje na max jedne ozbiljne kompanije iz Beograda...
Hvala mojoj majci što me je kao mladu savjetovala da nikada ne biram razvedenog a pogotovo ne muškarca sa djecom pa bila ta djeca iz vanbračne zajednice ili braka. Tad mi je rekla, ja tebe dobro poznajem i znam da nikada ne bi htjela da nikome budeš na drugom mjestu, već samo prioritet, to bi te slomilo i kajala bi se a bilo bi kasno. Shvatila sam da je u pravu i klonila se takvih i evo me, 10 godina u braku sa muškarcem koji nije imao djece, dok moja drugarica, najljepša u društvu , u rangu M.Belluci i rasnih latina, danas sa 35 izgleda kao da ima 45, čir na želucu, lupus, kredit, istrgane živce a sve zbog tuđe djece, da je bar za svoju podnijela toliku žrtvu. Tuđe djece i nakaradnog muža sa koferom. Djevojčice, djevojke, vrijedite mnogo više nego da budete nečiji rehabilitacioni centar, banka, kuhinja i 13.rupa na sviralu.
Zima 2025, trudna sedmi mesec, napolju zaleđeno sve. Morala da odem do marketa, do kog moram da se penjem uz dugu strmu ulicu. Jedva sam se popela nekako, em pazila da ne padnem, em mi teško zbog stomaka. Imala još malo puta pred sobom, umorna gegam se kao pingvin. Iza mene dolazi džip interventne i ide polako za mnom. Ja mislim ne mogu da prođu od mene, pa se nespretno sklonim u stranu da ih propustim. Gospoda došla paralelno sa mnom, zaustavili džip, spustili prozor i počeli da mi se smeju u lice da su im suze pošle od smeha. Stajala onako šokirana i povređena kao pokislo kuče dok nisu otišli, onda sam se na mestu rasplakala. Dan danas se setim toga i pobesnim. Kako nekome trudnica koja teško hoda može da bude smešna, a pogotovo nekome u uniformi koja BI TREBALO da uliva sigurnost?
Davno smo se razveli. Ostavila sam njegovu ludu narav, šake i bogatstvo. Bez posla, podstanar, dvoje djece. Evo nakon skoro 15 godina imam krasan posao, djeca uspješna i zadovoljna, a ja ovih dana useljavam u novi stan. Vlastiti. Bože hvala ti! Žene, ne dajte da vas itko gazi uvijek iza najtamnijeg dijela noći dolazi zora.
U najlepšem periodu života kada saznajem da sam trudna, dečko saznaje da ima rak testisa. Ovih dana ide da ga ukloni. Ne možete da zamislite kako se osećam. Ustanovljeno mu je da je maligno i da će morati na hemoterapiju. Ja se nadam da će preživeti i da ćemo na jesen moći zajedno da uživamo sa našom bebom.
Radim kao serviser medicinskih aparata i na dječijoj hirurgiji sam vidio šta znači borba za život. Djevojčica iz doma za nezbrinutu djecu se bori sama sa neizlječivom bolesti, bez podrške ikoga, a kaže da želi da živi i da bude sretna. Čitav odjel je plakao.
Nemam problema da se nastavnicama i vaspitačicama kupi nešto za 8. mart, ali je ovo prevršilo meru. Imam 3 dece, dvoje idu u osnovnu školu, jedno u vrtić. U vrtiću za vaspitačicu skupljamo svako po 2000, u školi jedna ćerka 2000 nosi, druga 1000. To je po mom mišljenju preterano. I nije mi izgovor pa oni rade svaki dan sa našom decom, rade to za platu ne iz nekog hira. Znači ja ću 5000 pući jer se nekim roditeljima prohtelo da kupuju skupe torbe, ogrlice... Bilo bi mi okej da svako daje po 500 din ili da svako odnese po ružu, čestitku ili nešto tako. Ovo je stvarno preterivanje. Ne možeš ni da ne daš jer kako tvoje dete jedino da ne da, ispadneš gubav.
Imam 25 godina i krenula sam voziti prije par mjeseci. Jutros kad sam krenula na posao, na parkingu ispred zgrade me kamion zagradio. Pokušala sam se izvuć ali jednostavno nije išlo. Izađem iz auta da pitam vozače hoće li brzo jer kasnim, na što mi vozač onako podrugljivo odgovara da će brzo te da ne vidi razlog zašto ja ne mogu izaći i bez da se on skloni (jer on je procijenio da mogu, a ja nisam uspila). Samo sam ušla u auto i krenule su mi suze onako odjenom od svega šta mi se nakupljalo danima. Uz to sve to mi je bio jako važan i stresan dan na poslu. I razmišljam kad bih ja bila u situaciji da vidim da netko nešto ne moze ili mu treba pomoć ne bih nikad nešto tako rekla. Želim reći da ako nemate šta lipo da kažete nekome, onda nemojte ništa ni reći. Nikad ne znate kroz što netko prolazi, s čim se bori, što ga čeka i ne znate kako vaše riječi koje možda i nisu toliko zlonamjerne mogu utjecati na nekoga. Budimo malo suosjećaniji jedni prema drugima ❤️
Od svoje 19 pa do 24 godine sam proveo na kruzeru radeći za 4000 evra. Prve godine sam obišao mnoga mesta koja sebi ne bi mogao da priuštim radeći za minimalac u Srbiji. Posle toga me je toliko posao na kruzeru smorio, toliko sam se otuđio od našeg naroda, običaja. Zima, jesen, pročeće praktično da nisi ni video, samo leto. Odlučio sam da tih 5 godina radim što više kako bi sebio obezbedio bolji život kada se vratim u Srbiju, kupio manji plac, sagradio kuću od 50m2 sa bazenom što se kaže kuća po PS građena, u dvorište sam ubacio mnogo zelenila i terasa na kojoj sam mnogo vremena provodio čitajući, sušajući muziku sa društvom. Toliko sam se osećao bolje što sam među svojima a ne tamo među nekim strancima koji te cene kroz prizmu novca. Morao sam učožiti novac u neki svoj omanji biznis počeo sam popravljati bicikla, potom sam kroz 2 godine otvorio i radnju za prodaju delova i opreme za biciklizam, super mi ide već 3 godine. Nikada mi više nije pala ideja da odem na kruzer da radim.