Boli me kada mi je ćerka koju sama odgajam od njene 6 godine rekla da tata ima skladniji život u ljubavi sa jednom ženom a ja sam neuspesna i u prevodu niko me neće. A istina je da sam odbijala prilike i nisam htela njoj da priredjujem situacije zajednice sa drugim. Pritom njen otac nju nikada nije uzeo na 2 dana i daje samo nužnu alimentaciju bez da joj ista kupi. Deca su nezahvalna. Idite dalje nakon razvoda i ne osvrćite se na babske priče i priče o sramoti, deca su nezahvalna.
Nedavno smo saznali da supruga ne može da ima djecu. Od tog trenutka mi se srušio cijeli svijet. Ne krivim suprugu, krivim život. Neću da usvajam dijete koje sigurno ne bih volio kao što bih volio svoje i to ne bi bilo fer prema tom djetetu. Ja sam zdrav i mogu da imam djecu. Supruga mi je rekla da razmislim i da neće imati ništa protiv ako se razvedeni. Ma koliko volio svoju suprugu zatražiti ću razvod.
Kad je moj dečko diplomirao građevinu njegovi su organizirali veeeliku feštu gdje bila masa ljudi. Kad se ustao da se zahvali svim gostima što su došli zahvalio se u isto vrijeme meni i roditeljima, nije mene ili njih stavio na drugo mjesto već je rekao "Ljudi od kojih sam poteko i osoba s kojom ću ostarit". MEĐUTIM. Spomenuo je nakom toga svoju prijateljicu od srednje i rekao da je puno toga njoj zahvalan. Iskreno, jako mi je smetalo što se druga djevojka osim mene sponenula jer ona je oduvijek faktor u njegovom životu. Čula sam priču da će ići u Kanadu s dečkom i molim Boga svaki dan samo da ide da više nisu blizu nikako. Očima je ne mogu! Uvijek ko peti točak..
Muškarci uglavnom ne ožene onu koju vole. Ja i on smo imali lepu vezu, išli svuda, voleli se i svi su nam predviđali brak i lepu budućnost. Ipak, iz njegove porodice dolazili su pritisci da on treba da ima dete već kao njegova braća i ortaci. Ubedili ga da ja prodavačica iz butika nisam njegov nivo, neozbiljna sam, nemam diplomu, siguran posao, bogatu porodicu... Brzo se spanđao sa nekom ,,njemu ravnom". Ne pravdam ga. I sada kada ima decu šalje poruke, zove, nalazi razlog da me vidi, ali džabe. Patim mnogo, šta mogu, ali ponos mi je ostao, od najveće njegove ljubavi neću postati jadna ljubavnica, a izdao me.
Upoznao sam predivnu curu i očaran sam njenom pozitivnom energijom i voljom za život. Posvojena je kod starijih udomitelja i stalno njima pomaže i uz to radi. Ima shiba inu psa i kolko je tek njemu je posvećena. Skromna, a imućna, jednostavna, a inteligentna. S njom nije spoj u restoranu ili kafiću. Jednostavno smo stalno u prirodi i tek sad vidim kolko je ovo opuštajuće. Odlučio sam je pozvati kod svojih jer sam ja kod njenih ručao već i to na njihovu inicijativu. Odgovor obitelji je bio eh ona je posvojena nikad ti ne znaš kakav gen nosi u sebi. E pa draga “obitelji” nizak udarac, ali kako je krenilo unuci će vam imat taj gen!!!
Čula sam od ljudi i dobre i loše strane teretane. Ovde su se pojavljivali užasni komentari od strane trenera, klijenata i najviše profesionalnih bodi-bildera. To me je jako uplašilo. Imam problem sa kilažom, majka sam 2 dece i nisam trenirala od svoje 14-te godine (u 30im sam sada). Iskreno, znam da sam se uprasila i ja lično ne volim to, lepše sam se osećala pre i hoću da vratim to. Zbog navedenih stvari na početku bila sam spremna da me ljudi kritikuju, podsmevaju tamo, komentarišu ili sam zamišljala razgovore između tih ljudi o mojoj lošoj formi i šta ću tamo kad izgledam ovako. ALI (najzad jedno diiivno ALI) atmosfera je bila sušta suprotnost: svi su vrlo prijatni, svako radi svoje vežbe, niko nije bio neprofesionalan i nekoliko puta su mi i žene i muškarci (očigledno utrenirani već) pomagali oko nameštanja sprava! Očekivala sam najgore, da ću plakati nakon teretane, al eto me 3 meseca i neću prestajati. Hvala svima na dobroti i pomoći! Voli vas jedna mama sa malo manje kila ♥️
Izgubio sam majku prije 2,5g. zbog korone.
Pamtim onaj dan kad su je nakon nalaza zvali da ode ležati u bolnicu. Kad je išla zagrlili smo se i tad mi je rekla “oprosti mi ako se ne vratim” na te riječi sam poludio i rekao da ne priča gluposti, da je dobro i opet ćemo se vidjeti ali je ponovila isto, nisam znao da će to biti naš zadnji zagrljaj. Nakon 3 tjedna je preminula. Teško sam to podnio, mrzio sebe što nisam bio bolji sin i što sam se onako ponio zadnji put kad sam ju vidio. Propio sam se i pokušavao sve zaboraviti alkoholom ali nedavno se nešto desilo. Dođem kući sa posla i zadrijemam na kauču, odjednom me budi zvuk vrata i ugledam majku kako ulazi i sjeda na fotelju, u tom trenutku shvatim da sanjam i krenem da ju grlim i ljubim a ona mi kroz smijeh govori šta ti je odjednom sine. Nije dugo trajalo ali stigao sam joj reći koliko ju volim i na neki način oprostiti se od nje. Kad sam se probudio osjećao sam se lakše i zahvalan sam na toj prilici makar i u snu.
Oduvijek sam bila uvjerenja da jedino što mi dečko/muž može učiniti, a da dođe do prekida je nasilje ili prevara, do jednog momenta. Naime, nakon 4 godine veze i godinu dana zaruka u zadnjoj svađi (koja je izbila jer sam ja htjela maleno vjenčanje, a on je slavonac koji je naučen na velike svadbe gdje ni ne zna pola gostiju) mi je rekao "nije ni čudo da su te biološki roditelji ostavili". Posvojena sam sa 6 godina, a ostavljena u domu kao beba. Ta jedna rečenica je zabolila vise nego da me prevario sa njih 5 i ubio od batina. Zastala sam od šoka, otišla zapaliti na balkon da ohladim malo glavu i nakon toga sam se počela pakirati. Tu je bio kraj.
Snaja i brat žive na spratu. Kod njih odem jednom nedeljno i to bukvalno na min da uzmem ili ostavim nešto. Sa bratom imam odlične odnose ali sa snajom ne baš. I tako ona meni kroz neku uvijenu priču kaže da ne želi da dolazim kod njih gore. Ok, mislim se u sebi, no problemo. Sad zove da joj pričuvam decu ili da ih spusti kod nas, kažem ne mogu, i idem do grada. Sad se žali mom bratu kako sam loša tetka. Mrs u pm!
Prisustvovao sam porođaju žene i iskreno me je bilo sramota koliko je vrištala i bila glasna.