Dečko me zaprosio i planiramo svadbu. Moji roditelji su se odmah ogradili kako oni nemaju para i ako hoću svadbu moram je sama platiti. Kažem ok, ja i dečko dobro zarađujemo. Onda su počeli da prave spisak gostiju i da zovu sve koje poznaju. Kažem ok, prvo sam dete koje se udaje pa hoće da se pohvale. Oni neće da prave doček u kući (dolazak po mladu) osim ako ja ne platim. Nije mi bilo pravo, ali kažem ok da se ne bih brukala ispred dečkove familije. A onda su mi tražili pare da kupe svekrvu i svekrvi poklone(miraz). Tu sam pukla. Dečko me gleda kako plačem danima i kaže nije problem platićemo sve što treba, a mene sramota iz kakve porodice potičem.
Drug kojem starci naštele sve ispite iz medicine (provjereno) me ismijava kako nešto ne mogu da položim. Planiram da ih sve prijavim i javno razotkrijem pa makar me ispisali sa faksa.
Od 12. do 29. godine života sam sa roditeljima živela u Nemačkoj. Tamo sam završila bachelor i master, doktorirala, potom se vratila u Srbiju i u BG pre 4 godine otvorila firmu, koja je u međuvremenu postala jedna od vodećih u oblasti u kojoj radim. Imam sve razloge da budem srećna, ali mi ogroman problem pravi to što više ne mogu da se prilagodim našem mentalitetu. Volim Srbiju i naše ljude, ali ne mogu da se pomirim sa položajem, koji žene imaju u našem društvu, seksističkim i nazadnim shvatanjima, navalentnom ponašanju muškaraca, koji bukvalno kao da žensko nikad nisu videli. Juče sam doživela da mi je klijent, čovek koji me vidi prvi put u životu, stavio ruku na koleno objašnjavajući mi nešto. Poludela sam i rekla mu "otkud vam ideja da smete da me dodirnete po kolenu?? " i prekinula sastanak. Već 4 godine živim ovde i imam osećaj kao da sam hodajući komad mesa, toliko mi smetaju preterani, neželjeni pogledi i vulgarno ponašanje drugog pola. Odlučila sam da se vratim u Nemačku.
Od osobe koja prije 6 godina nije mogla sama otići u trgovinu danas sam osoba koja volontira sa stotinama ljudi. Ponosna sam na sebe jer znam koliko je vremena, truda i rada trebalo da dođem do ovoga. Socijalna anksioznost je strašna stvar ako se ne reagira.
Sreli smo na moru u Budvi bivšu mog muža, tad smo bili na početku braka. Bila je u kupaćem i sa dvoje dece, fizički je bila debela ali ništa tragično, normalno za ženu izražen celulit i strije. Rekao mi je da ga je blam što je bio sa njom kad je bila mlada i zgodna a sad se rastrockala ko krava pa će ga društvo zezati. Nije mi se upalila lampica tada da će i mene tako tretirati posle porođaja. Devojke, oprez na svaki znak.
Odrasla sam bez majke. Pored mene, jedina druga ženska osoba u kući je bila baba. Uvek je jasno pokazivala da više voli mog brata. Njemu bi krišom davala novac, a meni bi uvek govorila da nema, njemu bi kupovala slatkiše i govorila mu je kako sam ja već svoje uzela i pojela, da on ne bi mislio da samo on dobija... On je u jednom trenutku to shvatio i svaki put kad bi mu baba donela nešto, on bi prvo doneo meni, pa ako ja ne želim, pojeo bi on. Nakon par meseci, baba je to videla i počela je da mu kupuje hranu koju ja ne jedem, da ne bi mogao da deli sa mnom. Sad se ta ista baba ljuti na mene što ne želim da pričam sa njom, što ne provodim vreme sa njom, što bežim od nje, ne podnosim je u svojoj blizini. Izvini baba, al svakome po zasluzi.
Prošlo ljeto sam otišla u posjetu prijateljici koja studira u Madridu. Tamo sam upoznala momka, zaljubila se i ostala. Vratila sam se samo da obranim završni rad, a master sam upisala ovdje. Inače sam se uvijek bojala otići negdje daleko od kuće ili studirati u drugom gradu, ali uz njega sam bila sigurna u svoju odluku.
U osnovnoj su me tukli i ponižavali jer sam bio odlikaš i uvijek povučeno dijete. Danas sam na petoj godini medicine, a od tih nasilnika iz osnovne trojica su narkomani a druga dvojica sa psihijatrijskim dijagnozama leže u bolnicama. Sjećam se da me je doslovno bilo strah ići u školu zbog njih i da su me svakodnevno premlaćivali. Majka mi je tad pokušavala sve da zaustavi to. Bezbroj razgovora sa razrednicom, ravnateljicom, pedagoginjom i ništa nije pomoglo. Ali i dalje se sjećam da mi je usprkos svemu govorila da učim zbog sebe i da ću jednog dana vidjeti gdje će biti ta ekipa, a gdje ću biti ja. Hvala majko što si me tada naučila da je vjera u sebe najvažnija i da je svaka patnja u životu vrijedna.
Odrasla sam u disfunkcionalnoj porodici, sa traumama od svadja izmedju požrtvovane majke i lenjog oca, tipičnog Balkanca. Udala sam se za pametnog, sposobnog mladića sa 27 godina, a pre braka smo bili 3 godine u vezi. Kada me je zaprosio, ozbiljno sam razgovarala sa njim i rekla mu da moj pristanak shvati ne kao krunisanje, već kao početak naše veze, da imam strah od toga da će se promeniti i vremenom me uzimati zdravo za gotovo. Rekla sam mu da, ako se to desi, zbog trauma iz detinjstva će mi proraditi odbrambeni mehanizmi, jer sebi takav brak neću dozvoliti. Rekla sam da neće biti razgovora, da ću samo otići. Izdržao je 2 godine. Kada je prvi put progundjao na moju molbu da iznese djubre, dok ja napravim večeru, oćutala sam. Kada sam shvatila da već dobrih 6 meseci rečima i delima pokazuje da me ne poštuje, spakovala sam kofere i napustila ga. Sitnica za celu moju okolinu, za mene predskazatelj našeg budućeg života i nastavak trauma za mene. Otišla sam i ne kajem se ni trenutka.