Prije 20 godina dobila sam željeni posao, profesorica u jednoj srednjoj školi.
10 godina sam se maksimalno davala, uskakala gdje treba, mijenjala druge, pomagala učenicima na sve načine. Ako treba pomoć oko drugih predmeta tu sam, treba organizirati neku akciju, događaj, tu sam. Povlačila svoja poznanstva da svi učenici imaju užinu, idu na ekskurziju, pisala preporuke za studentske domove, poslove. U slobodno vrijeme pripremala učenike za priredbe i natjecanja. Na početku i kraju školske godine pripremala male poklone za sve učenike kojima predajem Itd.. do tog da nakon 5 godina 70% učenika za koje si najviše učinio, na ulici ne zna reći ni “dobar dan”, da te jedan roditelj prijavio ministarstvu da neko dijete “voliš više” i njihovo povjerenstvo došlo da mi uzme izjavu..
Otad.. odradim svoju nastavu i svoj posao do 15h i ne zanima me više nijedan problem.
Nažalost, suočavam se s razvodom. Imamo bebu od 7 meseci, ali to nije bilo dovoljno da nas drži zajedno. Njegovi su nas izbacili iz kuće, a on je otišao kod njih – ostavio mene i naše dete same, bez sigurnosti, bez oslonca.
Kao da to nije dovoljno, nedavno smo izgubili bebu u trećem mesecu trudnoće. Srce mi je slomljeno na više načina.
Zbunjena sam, povređena, ali i svesna da moram da budem jaka. Ne zbog sebe, već zbog mog deteta koje zaslužuje mir i ljubav.
Ne tražim sažaljenje, već samo razumevanje. I možda malo snage, ako je neko ima da podeli.
Baš se pitam kakva će situacija biti za par godina što se tiče m-ž odnosa. Deluje mi da se žene polako “bude” i sve manje njih bira veze, brak i decu, a i ove koje biraju imaju dosta više standarde nego naše majke i bake. Prošla su vremena kad je bilo normalno da žena glumi sluškinju, rmbači po kući, a muž gleda TV i čereči komšinicu. Međutim, ja vidim da muškarci, umesto da i oni naginju ka toj nekoj jednakosti i modernijem životu i porodici, postaju sve agresivniji i konzervativniji. Naravno ne svi, ali veliki broj njih. Svaki dan mi izlaze klipovi/objave gde se žale kako danas nema više normalnih žena (u prevodu: ne žele da im glume majke i služavke), kako su žene moralno upitne (usudila se da ima seks, kao što ga imaju i oni, jelte), kako su spozoruše (očekuju da muž ima visoka primanja ako već želi domaćicu) i ostalo. Toliko ih pogađa to što više ne mogu da kontrolišu suprotni pol, a onda se žale na tamo neku epidemiju muške usamljenosti. 🫠
Moj otac i majka su živeli 40 godine u braku, majka je preminula pre godinu dana od raka ocu koji ima 64 godina sam rekao da se ne ljutim ako nađe nekog istog su mišljenja i moje dve sestre, on se skoro naljutio na nas i jasno nam stavio do znanja da za njega postoji samo jedna žena naša pokojna majka njegova supruga, dao je 5,000 evra za zajedničku grobnicu i jasno nam je rekao da i na ovom i na onom svetu za njega postoji samo ona i da tu druge žene nemaju šta da traže. Iskreno ponosan sam na njega i ja sam u braku i gledaću da uvek budem poput mog oca.
Imam momka, nismo nešto dugo zajedno, ali fino nam je, onako opuštena vezica. Muvali smo se čitavo leto i onda se napokon smuvali. Ima dosta crvenih lampica u vidu njegovih izjava, tipa "prevara se ne pika ako to druga osoba ne sazna", itd. Taj kalup izjava uglavnom. Primetim da pozitivno utičem na njega, manje izlazi, manje pije, i čini mi se da je poprličino zaljubljen. Tako da, iskreno mislim da i ne radi ništa sa strane. Volela bih da mogu reći da je isto tako i s moje strane. Otkako smo ušli u vezu, ja ga varam, nemam neki razlog, naprosto mi je dosadno. Sve su to dečki koji su jako zainteresovani za mene, lepši, zgodniji i uspešniji od mog momka. Ali ja njega ne mogu da ostavim, ne znam zašto. I znam da se sigurno ne bih muvala s tim likovima da nisam u vezi. Svesna sam da je pogrešno, ali varaj ili budi prevaren/a ;)
Prošlo leto sam imala jedva 50 kg, nokti su mi pucali do živca šta god radila sa njima, potkožne bubuljice su mi bile po celom licu toliko da me je bolelo da pričam, kosa mi se kidala i opadala pa sam prestala da je perem i češljam od straha da ću ostati bez iste, nisam mogla da spavam noću bez da se budim minimum dva puta uz teško disanje, astma mi se pogoršala, a glavobolje nijedan analgetik nije mogao da reši. Sada imam skoro 60 kg, nokti i kosa rastu k’o iz vode, lice kompletno čisto, pumpicu koristim po potrebi jednom u mesec dana, glavobolje prestale kompletno i spavam bolje nego ikad. Šta sam promenila? Ostavila sam bivšeg dečka i vratila se u svoj stan. Pošto “srce” nije skapiralo šta se dešava, telo je vrištalo dok ga nisam poslušala.
Jedna djevojka me zamolila da se javim njenom "momku" sa kojim je ona mislila da je u vezi, jer sam ga već imala na fb u prijateljima. Cilj je bio da provjeri da li joj je vjeran. Dečko je odmah aktiviran mojim javljanjem, primio se i odmah sutradan već dogovarao piće. Na moje pitanje da li ima nekoga, naravno ne, slobodan je itd. Odmah je počeo da flertuje iako su moje poruke bile sasvim korektne i na distanci. Toj djevojci sam sve pokazala, ona se uvjerila, kupila mi bombonjericu sa mašnicom u znak zahvalnosti, i nastavila s njim.😀😀😂 Ok, njena odluka, ali poštovanje sebe na toliko niskom levelu da nemam šta da napišem više.
Za vjenčanje sa 120 uzvanika u Zagrebu potrebno je najmanje 27.000 €. Živimo u stanu koji otplaćujemo kreditom (690 € mjesečno) i brinemo o tromjesečnoj bebi.
Cijena po osobi u sali iznosi 120 €, a dodatni catering bi nas koštao još 4.000 €.
Prošle godine vjenčali smo se kod matičara s planom da kasnije organiziramo slavlje, no sada si to jednostavno ne možemo priuštiti. Bez financijske pomoći ne želimo se dodatno zaduživati, a nismo sigurni da bi pokloni od gostiju pokrili troškove.
Neki prijatelji su se naljutili, iako su sami imali obiteljsku financijsku podršku za vjenčanje ili stan. Srećom, oni razumni shvaćaju situaciju – da bi se troškovi pokrili, svaka tročlana obitelj trebala bi nam dati najmanje 400 €, što je za mnoge trećina mjesečnog budžeta, a takvo nešto ne možemo ni tražiti ni očekivati.
Sin se oženio. On i nevista žive u svom stanu kat iznad mene. Ne dolazin nenajavljena i uvijek kucam prije ulaska, ali i dalje mislim da se nevista ne osjeća kao da je kući. Za sve me pita smije li ona to pomaknit/ preuredit i slično. Jako mi je žao zbog toga i imam osjećaj da bi joj bilo lakše da ja nisam kat ispod njih. Ne znam što napravit da njoj bude ugodnije.
Nevjerojatno kako ljubav može promijeniti neke ljude. Prijatelj mog zaručnika je stvarno dobra i pametna osoba, ali bio je pomalo neprilagođen u društvu, ne zna se izraziti na dobar način, generalno teže komunicira i ljudi misle da je malo čudan. On je svjestan toga i s vremenom se povukao u sebe. Na kraju se slučajno upoznao s jednom mojom prijateljicom kojoj to nije smetalo i kliknuli su. Par mjeseci je s njom i dečko je neprepoznatljiv, blista od sreće, otvorio se, često se šali i generalno bolje komunicira. Plus, gleda u prijateljicu kao u osmo svjetsko čudo. Izgleda da mu je samo trebao netko da ga razumije i malo usmjeri.